bela vrana

dok se već
pijan provlačio
poput prdeža
kraj skupštine
napuštajući davno
završeno predstavljanje
antologijskog dela
a čiji su se učesnici
(predstavljanja)
takmičili za
mikrofonsko parče
etra a
u vezi sa naslovom
o kome je naravno
bilo polemike
postalo je hladnije

spustio se
ispod zemlje
(gde mu je je l’
i mesto)
no ipak je
kao kakav smrznuti
feniks
uskrsnuo
ili se popeo
?
i
zašao u noć
u kojoj
svakako
nije bilo
ni tračka
naslova
a kamoli
antologije

zora

zubobolja me je probudila
u zoru
ha
čas samoubice
pomislih
pa ustadoh po tabletu

pri povratku u krevet
spazih osvetljene
prozore u zgradi
preko puta

pa ovo je i čas
radnika službenika
učenika i uopšte
trudbenika

dve ptice proleteše
sivim jutarnjim
nebom

uključio sam lampu
i vratio se
kamijevom
mitu o sizifu

iskreno ne

čitajući najlošiji roman
na svetu koji i
nije roman
već skup budalaština
setim se
staze kroz
šumu
i ptica koje
grakću
dok na površini
jezera
u parku
pluta mrtvo telo
pisca kojeg sam
udavio
i bacio u
mutnu
svetlucavu
vodu

ne znam

nakon što obrnem krug
sa psom
pokupim kake
i zapišam ćoškove
vratim se gajbi
i onda ne znam

sipam još malo kafe
nahranim mace
(drugi put)
pustim muziku
razmišljam
i ne znam

usisam je l’
prostrem veš
s čežnjom pogledam
knjigu
operem zube
i ne znam

na sekund nestane struje
kao kad kurac bljesne
u bergmanovom filmu
ili
za mlađe
u finčerovom

ne znam

ljubav

ljubav je
patnja udvoje
sreća koja
nikad neće
doći
ljubav
to su
prezreni
na svetu
ljubavnici
su oni
koji su se
odrekli nade
i svoja bića
prepustila
drugom
ljubav nije
razumevanje
poštovanje
i navika
ljubav je
život
ljubav je
smrt
udvoje