tek će biti sranja

ali i okretanja glava
zatvaranja očiju
zatvaranja vrata
spuštanja roletni
gašenja svetla
spaljivanja knjiga
urlika
suza
prolećnih visibaba
svadbenih putovanja
u istanbul
slomljenih srdaca
nogu i glava
nemaštine
i rasipništva
pijanstava
i strahova
pokušaja da se
sve objasni
i razložno
kontekstualizuje
biće sranja
reč će postati
mrtvo slovo
klik na ljutu ranu
ljudi će polagati
pravo na sve
prostom činjenicom
da su živi
da dišu
rađaće se deca
milijarde dece
koja neće sva
uspeti da se ukrcaju
na mali probušeni
gumeni čamac
dok sunce sja
iznad oblaka
dok se mesec krije
s druge strane
dok drvo uz krik
pada na spaljenu
travu
lutaće čovečanstvo
lutaće psi
naizmenično se
proždirući

predveče

predveče se u
potocima sliva
niz ulicu
negde je pukla
cev pristojnosti
iza prozora
svetlucaju ekrani
malograđanštine
ipak
neko negde
u ovom trenutku
doživljava
orgazam

Mišel Uelbek: Ostati živ (metoda)

PRVO, PATNJA

“Kosmos vrišti. Beton žigoše nasilje s kojim je, kao zid, primio udarac. Beton vrišti. Trava uzdiše međ’ zubima životinje. A čovek? Šta ćemo za čoveka reći?”

lanzarote

Svet je patnja koja traje. U korenu njegovom nalazi se čvorište patnje. Svako postojanje je širenje i uništenje. Sve pati, dok god postoji. Ništavilo vibrira od bola dok se ne ostvari u bivstvu, eto jednog, prezrenja dostojnog, paroksizma.
Bića se razvijaju u raznim pravcima, usložnjavaju se, ne gubeći pritom ništa od svoje prvobitne prirode. Kada biće dostigneodređeni nivo svesti, oglasi se vriskom. Iz tog vriska izvire poezija. Artikulisani govor, isto tako.
Prvi pesnički korak sastoji se u vraćanju korenima. Što će reći – patnji.
Važan je svaki oblik patnje, važan, ali ne i bitan. Svaka patnja je dobra; od svake patnje ima koristi, svaka patnja donosi plodove; svaka patnja je univerzum za sebe.
Anri ima godinu dana. Leži na patosu, pelene su mu prljave; urla. Njegova majka se šetka kuckajući potpeticama po podnim pločicama; traži grudnjak i suknju. Jedva čeka da izađe na večernji sastanak. To govnjivo stvorenjce koje se vrpolji na podu dovodi je do ludila. I ona počinje da vrišti. Anri tek sad urla koliko ga grlo nosi. A onda ona izlazi.
Anri je dobro zagrizao u pesničku karijeru.
Mark ima deset godina. Otac mu u bolnici umire od raka. Ta izrabljena mašina, s cevima zadenutim u grlo, prikačena na infuziju – to je njegov otac. Samo pogled njegov je živ; izražava patnju i strah. I Mark pati. On voli oca. U isto vreme, u njemu se javlja želja da mu otac umre, i on počinje da oseća krivicu.
Mark će morati da radi. Moraće u sebi da razvija tu patnju, tako posebnu, tako plodonosnu. Presveto osećanje krivice.
Mišel ima petnaest godina. Nikad ga nije poljubila nijedna devojka. Voleo bi da pleše sa Silvijom, ali Silvija pleše sa Patrisom, i u tome, očigledno, uživa. Mišel se sav sledio; muzika prodire do samog dna njegovog bića. Pustili su neku čudesnu laganu stvar, nadrealne lepote. Mišel do sad nije znao da čovek može toliko da pati. Do toga časa, njegovo detinjstvo bilo je srećno.
Nikada Mišel neće zaboraviti taj kontrast između njegovog sleđenog srca i potresne lepote muzike. Njegova osetljivost upravo se formira.
Ako je čitav svet sazdan od patnje, to je zato što je on, u suštini, slobodan. Patnja je nužna posledica slobodne igre u kojoj učestvuju delovi sistema. To morate znati, i reći to morate.
Nikada nećete uspeti da preobrazite patnju u nekakav cilj. Patnja postoji, pa shodno tome ne može postati nekakav cilj.
Život na nama ostavlja rane, i čas je okrutan, čas podmukao. Upoznajte ova dva njegova vida. I upražnjavajte ih. Upoznajte ih u celosti. Naučite da razlikujete šta ih razdvaja, a šta spaja. Tako ćete razrešiti mnoga protivurečja. Reč vaša dobiće na snazi, i na širini.

S obzirom na sve odlike savremenog doba, ljubav se više ne može pokazivati; sâm ideal ljubavi, međutim, nije ništa manji nego što je bio nekad. Budući da je, kao i svakom idealu, i njegovo utemeljenje suštinski vanvremeno, on nikada neće ni opasti ni nestati.
Otuda i taj izrazito upadljiv nesklad između idealnog i realnog – taj osobito izdašan izvor patnje.
Godine adolescencije su važne. Kada se u vama razvije svest o postojanju ljubavi koja će biti u dovoljnoj meri idealna, dovoljno plemenita i savršena – propadoste vi. Ništa vam više nikada neće biti dovoljno.
Ako se ne viđate sa ženama (zato što ste stidljivi, zato što ste ružni, ili iz nekog trećeg razloga), čitajte ženske časopise. Osetićete gotovo istovetnu patnju.
U nedostatku ljubavi, idite do dna. Gajite mržnju prema sebi. Prema sebi mržnju, prema ostalima prezir. Sve pomešajte. Napravite sintezu. U kovitlacu života, uvek budite na gubitku. Kosmos je kao diskoteka. Gomilajte u sebi frustracije, što više možete. Učiti kako se postaje pesnik znači odučavati se od življenja.
Volite svoju prošlost, ili je mrzite; ali neka vam uvek bude pred očima. Morate u potpunosti da upoznate sebe. Tako će se, malo-pomalo, vaše najdublje ja odvajati od vas, bludeće sámo pod suncem; nabreklo, podbulo, razdraženo; zrelo za nove patnje.
Život je niz kraš-testova. One prve polóžite, na poslednjima padnite. Upropastite svoj život, ali ga upropastite malo. I patite, uvek patite. Morate naučiti da osećate bol svim porama svoga bića. Svako parčence kosmosa mora biti vaša lična rana. A ipak, morate ostati živi – bar izvesno vreme.
Pred stidljivošću ne treba odmahivati rukom. Ona se, štaviše, može smatrati jedinim izvorom unutrašnjeg bogatstva; i stvarno je tako. Uistinu, upravo u tom trenutku kad se javlja jaz između volje i čina počinju da se ispoljavaju zanimljive mentalne pojave. Čovek koji za takve jazove ne zna ostaje blizak životinji. Stidljivost je odlična polazna tačka za jednog pesnika.
Razvijajte u sebi duboku ozlojeđenost životom. Ta ozlojeđenost neophodna je za svako istinsko umetničko stvaralaštvo.
Ponekad će vam, istina je, život ličiti na jedno naprosto neumesno iskustvo. Ali gledajte da vam ona ozlojeđenost uvek bude tu, nadohvat ruke – čak i ako odlučite da je ne ispoljavate.
I uvek se vraćajte izvoru, a to je patnja.

Dokle god kod drugih budete izazivali mešavinu ustrašenog sažaljenja i prezira, znaćete da ste na dobrom putu. Moći ćete da počnete da pišete.

ISKAŽITE SE

“Sila postaje kretanje onog časa kad stupi u dejstvo i nastavi da se razvija u vremenu.”

Ako svoju patnju ne možete da iskažete u jednoj valjano definisanoj strukturi – gotovi ste. Patnja će vas živog pojesti, iznutra, a da nećete ni stići da opišete šta vam se dešava.
Struktura je jedini način da se izbegne samoubistvo. A samoubistvo ništa ne rešava. Zamislite, recimo, da je Bodleru, kad je imao dvadeset četiri godine, uspeo pokušaj samoubistva.
Uzdajte se u strukturu. I u antičku metriku, i u nju se uzdajte. Versifikacija je moćno sredstvo za oslobađanje unutrašnjeg života.
Ne smatrajte se dužnim da pronađete neku novu formu. Nove su forme retke. Jedna u sto godina ako se pojavi, i to je sasvim dovoljno. I ne mora, pritom, da znači da su njihovi tvorci najveći pesnici. Odgovornost za reči kao takve pripada društvu u celini.
Većina novih formi ne nastaje od nule, već sporim odvajanjem od jednog unutrašnjeg oblika. Alatka se prilagođava, malo-pomalo; podleže blagim modifikacijama; novitet koji proishodi iz njihovog zajedničkog dejstva vidi se, sve u svemu, tek na kraju, kad je delo već napisano. To se, zapravo, može porediti sa evolucijom kod životinja.
Prvo ćete ispuštati neartikulisane krike. I često će vam dolaziti da se tome vratite. To je normalno. Poezija, zapravo, neposredno prethodi artikulisanom govoru.
Prepustite se, ponovo, neartikulisanim kricima, kad god za time osetite potrebu. To je eliksir mladosti. Ali ne zaboravite: ako vam ne bude polazilo za rukom da se, barem s vremana na vreme, od njih otrgnete – umrećete. Ljudski organizam ima svoja ograničenja.
Na vrhuncu patnje, nećete više moći da pišete. Ako osetite da za to imate snage, pokušajte, ipak. Rezultat će verovatno biti loš; verovatno, ali ne i sigurno.
Nikada ne radite. Pisanje pesama nije rad; to je breme.
Ako vam korišćenje jedne utvrđene forme (aleksandrinca, na primer) predstavlja napor, dižite ruke od toga. Takva vrsta napora nikad se ne isplati.
Trebalo bi, inače, da ulažete jedan sveobuhvatan napor, trajan i dosledan, kako biste umakli apatiji. Bez tog napora se ne može.
Što se forme tiče, nikad se ne libite da protivurečite sami sebi. Razgranjavajte se, menjajte pravac kad god je potrebno. Nemojte se previše upinjati da postanete celovita ličnost; ta ličnost već postoji, želeli vi to ili ne.
Nemojte zanemariti ništa što može da vam donese koliko-toliko ravnoteže. Sreća, u svakom slučaju, nije za vas; to je već odlučeno, i to odavno. Ali ako uzmognete da se dočepate nekog njenog privida, učinite to. Bez oklevanja.
To, u svakom slučaju, neće potrajati.
Vaše postojanje izatkano je od samih patnji. Mislite vi da ćete uspeti da ih iskažete na koherentan način. Vaš cilj, u ovoj fazi: nada da će vam život dati taman koliko je dovoljno.

PREŽIVETI

“Književni poziv je pak jedini kojim se čovek može baviti a da ga ne ismejavaju što ne zarađuje novac.”
Žil Renar

Mrtav pesnik više ne piše. Otuda je važno ostati živ.
Ponekad će vam biti teško da se držite ovog jednostavnog rezona. Posebno u periodima produžene stvaralačke neplodnosti. U takvim situacijama, čitav vaš život ličiće vam na nešto bolno jalovo; obrni-okreni, više pisati nećete.
Na ovo postoji jedan jedini odgovor: vi o tome, u suštini, ne znate ništa. A ako se iskreno preispitate, na kraju ćete morati s tim da se složite. Bilo je i nesvakidašnjih slučajeva.
Ako više ne pišete, možda je to uvod u promenu forme. Ili promenu teme. Ili promenu obeju. Ili je to, možda, na delu uvod u vašu stvaralačku smrt. Ali vi o tome ništa ne znate. Ne znate ništa konkretno o tom delu vašeg bića koji vas tera da pišete. On vam je poznat samo u nekim približnim i međusobno protivurečnim oblicima. Sebičluk ili posvećenost? Okrutnost ili saosećanje? Sve bi moglo da prođe. Eto, konačno, dokaza da vi o tome ništa ne znate; nemojte, stoga, da se ponašate kao da znate. Pred tim svojim neznanjem, pred tim tajanstvenim delom vas samih, ostanite iskreni i ponizni.
Ne samo što pesnici koji dožive starost više stignu da stvore, već se u starosti odvijaju posebni telesni i mentalni procesi koje bi šteta bilo ne upoznati.
Imajući to u vidu, preživeti je izrazito teško. Moglo bi čoveku da padne na pamet da usvoji strategiju a la Pesoa: da pronađe neko sitno zaposlenje, ništa da ne objavljuje, mirno da čeka smrt.¹
U praksi, suočavaćemo se sa znatnim teškoćama: osećanjem da gubimo vreme, da nismo tamo gde nam je mesto, da nismo cenjeni koliko zaslužujemo… I sve će to ubrzo postati nepodnošljivo. Tad će biti teško izbeći alkohol. Kada se svedu računi, na kraju puta čekaće nas gorčina i jed, za kojima ubrzo stiže i apatija, a potom i potpuna stvaralačka neplodnost.
Ovo rešenje, dakle, ima svoje loše strane, ali je, sve u svemu, jedino. Nemojte zaboraviti psihijatre, koji su u poziciji da vam daju bolovanja. Nasuprot tome, duže boravke u psihijatrijskoj bolnici treba svakako izbegavati – njihov učinak je previše razoran. Tome ćemo se okrenuti tek kao poslednjem pribežištu, kao alternativi za klošarizaciju.
Za mehanizmima društvene solidarnosti (socijalna pomoć i sl.) posežite u izobilju, kao i za finansijskom podrškom bolje stojećih prijatelja. Nemojte u tom pogledu preterivati s osećanjem krivice. Pesnik je sveti parazit.
Pesnik je sveti parazit; poput staroegipatskih skarabeja, i on uspeva na telima bogatih društava zahvaćenih procesom raspadanja. Za njega, međutim, isto tako ima mesta i u samom srcu umerenih i jakoh društava.

Ne morate vi da se borite. Bokseri se bore, ne pesnici. Trebalo bi, ipak, objavljivati pomalo; to je neophodan uslov da bi jednog dana moglo da dođe do posthumnog priznanja. Ako ne objavljujete ni minimum (makar pokoji tekst u kakvoj drugorazrednoh reviji), proći ćete neopaženi u očima potomstva; isto onako neopaženi kao što ste bili za života. Sve i da ste genije bez mane, moraćete za sobom da ostavite trag, a onda se uzdate u to da će književni arheolozi iskopati ostalo.
Može to i da ne uspe; često biva da ne uspe. Moraćete barem jednom dnevno da ponovite sebi da je suština u tome da date sve od sebe.
Od koristi vam može biti i proučavanje životopisa vaših omiljenih pesnika; tako ćete moći da izbegnete pojedine greške.
Ubeđujte sebe da, po opštem pravilu, valjano rešenje za materijalni opstanak ne postoji, ali da zato postoje ona veoma loša.
S problemom oko toga gde ćete živeti vi se, generalno, nećete susretati; ići ćete kud budete mogli. Probajte, jednostavno, da izbegavate previše bučne komšije, one koji su sami po sebi kadri da izazovu bezuslovnu intelektualnu smrt.
Neznatno uključenje u profesionalni život može vam doneti izvesna saznanja, potencijalno korisna u daljem radu, o tome kako društvo funkcioniše. Druga neka saznanja, međutim, doneće vam i period koji ćete proživeti kao klošar, na margini idealno je kombinovati to dvoje.
Drugi oblici životne stvarnosti, kao što su skladan seksualni život, brak, roditeljstvo, ponekad bivaju blagotvorni i plodonosni. Oni su, međutim, praktično neostvarivi. Tu se upravo, s umetničkog stanovišta, kriju praktično nepoznate teritorije.
Generalno gledano, šetaćete se od gorčine do teskobe i natrag. Bilo posredi jedno ili drugo, u alkoholu ćete naći podršku. Suština je da se izborite za nekoliko trenutaka mira koji će vam omogućiti da stvorite svoje delo. Kratki će ti trenuci biti; uložite napor da ih iskoristite.

Ne bojte se sreće; ona ne postoji.

UDRI GDE TREBA

“Nastoj da se Bogu predstaviš kao čovek koji se dokazao, kao radnik koji nema čega da se stidi, koji polaže puno pravo na reč istinitu.”
(II Timotej, 2, 15)

Ne tražite spoznaju nje radi. Sve što ne proističe direktno iz osećanja u poeziji nema nikakvu vrednost.
(Osećanje, naravno, treba razumeti u širokom smislu; pojedina osećanja, naime, nisu ni prijatna ni neprijatna; takav je, uopšteno, slučaj s osećanjem da smo neobični.)

Osećanje raskida uzročni lanac; jedino je ono u stanju da nam stvari prikaže onakvim kakve one jesu; a upravo je prenos tog opažanja predmet poezije.
Filozofija i poezija imaju isti cilj, i to je izvorište tajnog saučesništva koje ih spaja. Ne ogleda se to saučesništvo u pisanju filozofskih pesama; poezija stvarnost mora da otkriva krećući se svojim sopstvenim putevima, čisto intuitivnim, ne prolazeći kroz filter intelektualne rekonstrukcije sveta. Još manje u obzir dolazi filozofija iskazana u poetskoj formi, koja često ne biva ništa više od bedne obmane. Ali upravo će među pesnicima svaka nova filozofija pronaći najozbiljnije, najpažljivije i najzahvalnije čitaoce. Isto tako, jedino će pokoji filozof biti u stanju da prepozna, da obelodani i upotrebi istine skrivene u poeziji. Oni će, naime, upravo u poeziji, možda isto koliko u neposrednom promišljanju – a mnogo više nego u starim filozofijama – pronaći materijal za nove ideje o svetu.

Poštujte filozofe, ne oponašajte ih, vaš put, nažalost, vodi drugamo. On se ne može razdvojiti od neuroze. Pesničko i neurotsko iskustvo dva su puta koji se ukrštaju, prepliću, da bi se naposletku često stopili u jedan, usled rastakanja pesničke žice u krvavom nadiranju neuroze. Ali vi izbora nemate. Drugi put ne postoji.
Stalan rad na vašim opsesijama na koncu će vas pretvoriti u jadnu krpu, izbušenu teskobom ili poderanu apatijom. Ali, ponavljam, drugoga puta nema. Morate stići do tačke iz koje nema povratka. Morate se probiti iz kruga. Na mahove će vam se ukazivati prizori beskrajnih prostranstava. Svaka velika strast stremi beskonačnom.
Kad se svedu računi, ljubav rešava sve probleme. Isto tako, svaka velika strast vodi u zonu istine. U jedan prostor drugačiji, bolan do krajnosti, ali prostor iz kojeg se vidi daleko, i razgovetno. Gde se svi predmeti pojavljuju u ispranim oblicima, u svoj svojoj čistoti, u čistoj istini svojoj.

Verujte u jedinstvo Istinitog, Lepog i Dobrog.
Društvo u kojem živite ima za cilja da vas uništi. I nagledaćete se njegovih pokušaja, dok god mu služite. Ravnodušje je oružje kojim će se ono služiiti. Ne možete sebi dozvoliti da zauzmete isti stav. Pređite u napaad!
Svako društvo ima tačke manjeg otpora, bolna mesta. Stavite prst na bolno mesto, i dobro pritisnite.
Kopajte po temama o kojima niko ne voli da sluša. O onom zakulisnom. Istrajno se držite bolesti, ropca, rugla. Govorite o smrti, o zaboravu. O ljubomori, o ravnodušnosti, o osujećenosti, o odsustvu ljubavi. Budite niski, i bićete pravi.
Nemojte se vezivati, ili se vežite, u redu, a onda odmah izdajte. Nikakvo teorijsko poistovećivanje ne bi trebalo dugo da vas sputava. Militantizam čoveka čini srećnim, a nije vaše da budete srećni. Vi ste biće nesreće, vi ste na tamnoj strani.
Vaše poslanje nije pre svega u tome da predlažete, a ni da gradite. Ako i to uzmognete, a vi to radite. Ako dosegnete nesnosna protivurečja, obelodanite to. Jer najdublje vaše poslanje jeste da kopate, da kopate dok ne dođete do Istinitog. Vi ste grobar, i leš ste. Vi ste telo društva. Odgovorni ste za telo društva. I svi nek budu odgovorni, jednako. Ljubite zemlju, vi, đubreta!
Utvrdite gde je nevinost, a gde krivica. Prvo u sebi samima, jer će vam to biti putokaz. Ali isto tako i u drugima. Obratite pažnju na njihovo ponašanje, na izgovore njihove; a onda prosuđujte, potpuno nepristrasno. Ne štedite sebe; ne štedite nikoga.
Vi ste bogati. Spoznali ste Dobro, spoznali ste Zlo. I razlučujte jedno od drugoga, nikad od toga nemojte odustati; nemojte sebi dozvoliti da zaglibite u kal trpeljivosti, tog jadnog obeležja ovog doba. Poezija ima to svojstvo da utvrdi konačne moralne istine. Slobodu morate mrzeti iz sve snage.

Istina je sablažnjiva. Ali bez nje ništa ne bi imalo smisla. Čestito, naivno, viđenje sveta samo je po sebi remek-delo. Spram jednog takvog zahteva, originalnost malo znači. Ne opterećujte se njome. Kako god bilo, originalno će nužno iznići iz sveukupnosti vaših nedostataka. Što se vas tiče, jednostavno govorite istinu; saopštavajte, naprosto, istinu – ni manje ni više od toga.

Ne možete voleti i istinu i svet. Ali vi ste već odabrali. Problem se sada sastoji u tome da u svom izboru istrajete. Apelujem na vas da sačuvate hrabrost. Ne zato što ima bogzna čemu da se nadate. Naprotiv, znajte da ćete biti veoma usamljeni. Većina ljudi se ili pomiri sa životom, ili umre. Vi ste žive samoubice.

Što ste bliži istini, to je vaša usamljenost veća. Raskošna je ta građevina, ali pusta. Koračate kroz prazne dvorane, koje vam uzvraćaju odjekom vaših koraka. Atmosfera je prozračna i uvek ista; predmeti izgledaju kao izvajani. Ponekad vam suze krenu na oči, toliko je okrutna ta čistota vizije. Voleli biste da se okrenete, da se vratite u izmaglicu neznanja; ali u dubini duše znate da je već prekasno za to.
Produžite dalje. Ne plašite se. Najgore je već prošlo. Život će vas, razume se, još kidati; što se vas, međutim, tiče, ionako s njim više nemate bogzna kakva posla. Upamtite: vi ste, u osnovi, već mrtvi. Sada se nalazite licem u lice s večnosšću.
——-
¹ Fernando Pesoa (1888-1935), portugalski pesnik (Prim. prev.)

S francuskog preveo
Vladimir D. Janković

u bolnici

hiljadu ljudi
u hodniku
ljubazne sestre
na ivici nerava
kašalj
po koja reč
i pokušaj zaborava
potomci obolelih
gledaju šta ih
čeka
ali ipak izlaze
da zapale
svi ti vaskularni
problemi daleko su
trenutno aktuelni su
računi krediti poslovi
ljubavi ulice gradovi
ta gorka distopijska
pena
koja nagriza
oblikuje
i razgrađuje
daleko je bolest
tešimo se
dok nas smrt
gazi po nožnim
prstima

ne sad

čekaj sekund
ne mogu sad
da pržim ribu
pesmu pišem
ne
ne
ne idi
ne smetaš mi
samo moram
da izvedem
kera
u park
u žbun
u govance
upakovani
klošar
spava
šta li sanja

opšte mesto

slušam radio
gosti u studiju
pokušavaju
da objasne
neverovatna
apsurdna
i podla
dostignuća
moderne
zakonodavne
birokratije
koja ih
beskrupulozno
hladno
i zlobno
lišava
dostojanstva
smisla
i prava
u tom pokušaju
gosti su
naravno
uspešni
potkovani
argumentima
razložni
i dobronamerni
ali
propuštaju
da primete
jednu
neugodnu
stvar
a ta stvar je
naime
oličena
upravo
u njihovom
žalosnom
bespomoćnom
i jadnom
pokušaju da
se oslone na
pomoć
jedne takve
podmukle
zastrašujuće
i odljuđene
organizacije
kao što je
gore pomenut
aparat
zakonodavne
birokratije

levičarska trabunjanja

nemojte da mi trabunjate
o slobodi
ljudskim pravima
toleranciji
i jednakosti
kad jedino
novac
dobijen od banaka
pasoš
dobijen od
policije
i moralna
indiferentnost
mogu da vam pruže
malo
kakve takve
uslovne slobode