O pokoravanju

(esej o novom romanu Mišela Uelbeka Pokoravanje koji u izdanju IP Booka izlazi 20. februara napisao je prevodilac dela Vladimir D. Janković)

Kad god se govori ili razmišlja o mogućim scenarijima po kojima bi se odi-
grao slom Evropske unije, ili bar ove i ovakve Evropske unije kakvu danas znamo,
u opticaju su uglavnom dve opcije: ili bi do raspada došlo u ratu, u krvi do kolena,
ili bi pojedine članice, a naročito one najvažnije, počele da istupaju iz saveza, obe-
smišljavajući postojanje zajednice kao takve.

Kao da niko ne pomišlja na treću, fundamentalnu soluciju, onu zasnovanu
na demokratskim načelima. A ona podrazumeva realnu mogućnost da do bes-
povratne promene, do kraja ove i ovakve Evrope, dođe ne na bojnom polju, ne na
ulici, nego na – biralištima.

Upravo je takva Uelbekova Francuska sa početka treće decenije XXI veka,
u trenutku kada vlast u zemlji – upravo putem izbora i političke kombinatorike,
ne ratom i nasiljem – preuzimaju muslimani. Istu sudbinu pisac predviđa i nekim
skandinavskim zemljama i zemljama Beneluksa, ali ključni trenutak u velikom
evropskom preobražaju, u nastanku jedne nove Evrope, kojom više neće upravlja-
ti Evropljani, svakako predstavlja trijumf muslimanskih političara na izborima u
Francuskoj.

Pokoravanje se još nije ni pojavilo u knjižarama, a internet je bio pun ko-
mentara i preliminarnih analiza, nadahnutih sinopsisom novog Uelbekovog dela.
Bilo je tu i promućurnih opaski i mudrih opservacija, ali i ničim potkrepljenih
nagađanja, što je, uostalom, normalna pojava kad se govori o nečemu što se ne
poznaje dovoljno, ili nimalo.

Uelbekovo Pokoravanje nije provokacija. Redovi ove knjige nisu obojeni
mržnjom, pa ni ksenofobijom. Pokoravanje, takođe, nije ni opomena ni poslednje
upozorenje. Ne, nema više vremena za upozorenja. Na stranicama ove knjige čeka
vas jasna, razgovetna slika nastupajućeg stanja, a na vama je da se, čitajući je, u
što većoj meri unapred prilagodite onome što dolazi, onome što će biti. To da će
muslimani doći na vlast prvo u Belgiji, a potom i u Francuskoj – jasno je svakome
ko imalo poznaje stanje i prilike u ovim zemljama. Ima, naravno, mnogo istine u onoj srpskoj „čije stado, toga i dolina“. Nerazumno bi, uostalom, bilo očekivati
da oni kojih ima najviše ne dođu na vlast. Nerazborito bi bilo nadati se da većina
neće uzeti stvar u svoje ruke. Nerazborito, ali pre svega – nedemokratski.

Upravo je to fascinantan momenat Uelbekove vizije. Sila koja dolazi na
krilima najmlađe velike svetske religije ne razara moćni zapadnoevropski sistem,
ne uništava ga; ne, ona taj sistem preuzima, nasleđuje ga, i ni na kraj pameti joj
nije da se liši njegove impozantne strukture, njegovih realnih prednosti i zavid-
nih dometa. To i jeste evropska tragedija, ili groteska; to što će Evropa morati da
prepusti sve što je ubirala i sticala upravo onima od kojih je ubirala i sticala.

Ima li ta i takva Evropa, Evropa bez Evropljana, budućnost? Ima, zašto ne
bi imala, nagoveštava Uelbek. Ona će se, štaviše, širiti i proširivati, impresivnijim
tempom nego do sada. U Uelbekovoj viziji, u toj novoj Evropskoj uniji pozive za
članstvo dobijaće i prihvatati Maroko, Alžir, Tunis, Egipat, Jordan… Muslimanska
vera, muslimanski način života i, naravno, muslimanski živalj postaće ubedljivo
dominantni na evropskoj političkoj sceni, u evropskoj stvarnosti.

Uelbek u ovoj knjizi ne nastupa sa neprijateljskih pozicija prema islamu.
Nema ovde, kao što bi neko mogao očekivati, ni grube netrpeljivosti ni govora
mržnje. Pre bi se moglo reći da se, kroz svog glavnog junaka, univerzitetskog
profesora, specijalistu za književni opus Žoris-Karla Uismansa, Uelbek lično,
intimno suočava sa neminovnim promenama i jednom novom realnošću koja
čeka njega i njegove sunarodnike.

Pokoravanje je, ujedno, i uzvišena, potresna oda hrišćanskoj veri, onom
starom hrišćanstvu iz ranog srednjovekovlja, dirljivi hvalospev religiji koja je is-
trajavala do jedanaestog veka i velike šizme posle koje se hrišćanski svet raspolu-
tio na pravoslavni, ortodoksni Istok i rimokatolički, papski Zapad. Vraćajući se
prošlosti, Uelbek tiho, bez patetike, muški žali za snagom vere koja bi se mogla
suprotstaviti aktuelnoj najezdi, snagom koju obezbožena, pseudohrišćanska Ev-
ropa više nema.

Vladimir D. Janković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *