Pilot

– Šta ti želiš? Reci mi, molim te, šta želiš, jer ja više ne mogu ovako. Dosta mi je ove tišine, ove grobnice u koju se pretvorio naš život. Ne mogu više. Ne mogu više da sedim ovde s tobom ispred ovog prokletog televizora i da se pretvaram da je sve u redu. Ne mogu.

Drhtavom rukom pripalila je cigaretu i otpila gutljaj crnog vina. On je ćutao. Pogledala ga je. Skoro da se nasmejala, ili se možda primorala na osmeh. Glasno je izduvala dim cigarete i frknula zabacivši glavu u stranu.

– Stvarno mi nisi jasan. Sediš ovde i ćutiš kao da jedva čekaš da se sve ovo završi. Da ja izbacim svoje, pa da se ponovo vratimo uobičajenim navikama. Neverovatan si. Misliš: ako izdržim dovoljno dugo, polako će ućutati i sve će ponovo biti u redu. E pa neće, dragi moj. Dosta mi je tvog plejbojevskog misticizma. Tvoje ležernosti i ostavljanja problema ad acta dok ne izblede i konačno nestanu. Danas je taj dan kada ćeš mi konačno reći šta ti, zapravo, želiš. Šta očekuješ od našeg života. Da li si uopšte u stanju da i dalje budeš sa mnom, ali ne ovako, ne kao što su moji roditelji pedeset godina sedeli jedno kraj drugog kao potpuni stranci. Dakle? Čekam.

Pogledao je u svoje nokte, pa se počešao po nosu. Pokušao je da ispruži ruku kako bi je zagrlio, ali ga je odgurnula. Uzdahnuo je. Nastavio je da je gleda.

– I? To je to? To je sve što je opasni pilot u stanju da produkuje? Uzdah? Nemoj da me zajebavaš, molim te. Ja to ničim nisam zaslužila, znaš? Ti, ti… hladni čoveče.
Suze su joj potekle niz obraze. Približio joj se. Uhvatio je za nadlaktice. Otela mu se uz jedno plačno beži.

– Neću po stoti put odigrati istu predstavu koja će se završiti u krevetu. Nisu mi potrebne reprize naših zabluda. Sita sam toga. Ovog puta neću popustiti. Toliko sam dužna našoj ljubavi. Zar ne misliš tako? Nismo li zaslužili bolje? Ti i ja. Posle svega. Nakon svih ovih godina. Mislim da jesmo. Mislim da smo zaslužili mnogo više od jednog seksa pomirenja, ma koliko bio dobar. Želim da konačno razrešimo ovo. Da konačno isplaniramo nešto. Da se dogovorimo. Da se dogovorimo o našoj budućnosti. Ne mogu da se pomirim s tim da ćemo ovako provesti ostatak života. Kao dva stranca… Zar te ja nisam podržala kada ti je bilo najteže? Zar nisam bila uz tebe? Kada si prolazio kroz period straha od letenja, ko je noćima bio uz tebe? Ko je zaslužan za tvoj povratak na posao i ko ti je ulio hrabrost i samouverenost da se ponovo vratiš letenju? Sada je meni teško. Sada je meni potrebna podrška i ljubav. A ti ćutiš. Ćutiš i čekaš da prođe. Kako možeš da budeš tako okrutan?

Izvadila je jednu papirnu maramicu iz pakovanja i u nju izduvala nos. Ugasila je cigaretu dugo je gnječeći u pepeljari. Tapkala je opuškom čisteći pepeo i druge opuške od sredine ka rubovima pepeljare. Radila je to dugo. Predugo. Kada je konačno prestala, on nije mogao da se seti o čemu je pričala.

– Ne znam šta da ti kažem. Ne znam. Ne poznajem te više. Sediš ovde i potpuni si mi stranac. Ne znam ništa o tvom poslu, osim da letiš, ne poznajem nijednog tvog kolegu, a da ne govorim o stjuardesama na koje ne smem ni da pomislim da ne bih poludela. Šta se dešava u tvojoj glavi potpuna je enigma za mene. Da li ti je svejedno s kim si? Da nisam ja, bila bi bilo koja? Da li se o tome radi? Da te baš zabole? Da ti je baš baš svejedno. Molim te reci mi. Molim te. Zbog naše dece, ako ni zbog čega drugog. Toliko smo im dužni, zar ne misliš tako? Zar ne misliš da smo obavezni da im na neki način pokažemo put? Da ih usmerimo. Da im pružimo dobar primer. Pogledaj kako smo mi prošli. Šta su nama roditelji pružili. Da li je to bila ljubav? Da li je to ono što želiš da pružiš svojoj deci? Prećutkivanje, zataškavanje, tajne, neiskrenost? Da li stvarno misliš da tako treba da podižemo decu? Kao potpune neprijatelje i strance?

Pogledala je kroz prozor u noćno nebo. Zrikavci i šum lišća. Noćni oblaci gomilali su se kao izgubljene godine. Mesec se predavao. Zvezde nestajale. Negde je lajao pas. Dugo i uporno. Kao slučajno aktivirani automobilski alarm. Iz grada je dopirao potmuli šum. Šum ljudi. Šum života. Ne gledajući, izvadila je cigaretu iz kutije i pripalila je. Nije mogla da se natera da ga pogleda. Zamislila je da nije tu. Da je negde odleteo i da se avion srušio. Čula je kako zvoni telefon, čula je glas koji joj govori da se desilo nešto strašno, čula je svoj urlik, svoj plač. Osetila je olakšanje. Slobodu. Videla je zidove ogledala koji se lome ustupajući mesto zelenim poljima, nepreglednim šumama, modrim morima. Nasmejala se. Kako život može da bude jednostavan. Kako nečiji nestanak može da rodi potpuno nove perspektive. Kako jedan pramen pletenice zapravo sputava drugi. Ili se sputavaju međusobno. Da, sputavaju se međusobno u začaranom krugu navika.

Nasmejala se i rekla: – Dobro. Ako ne želiš da budemo zajedno spakuj se i idi. Odleti u jebenu Tunguziju i ostani tamo. Baš me briga. Nećeš ništa da kažeš. Nećeš da razgovaraš. Nećeš da učiniš ni najmanji napor kako bi od ovog prokletog braka napravili život vredan življenja. Baš te briga. Tvoj avion već rula na pisti, dragi moj. I jednom kad odletiš odavde, nema ti povratka. Dopire li to do tebe? Osećaš li ti bilo šta, sebični čoveče? Kako sam se samo upecala na tu tvoju ispeglanu uniformu i rejbanke. Jebena klinka. Oficir i džentlmen. Oficir i jebeni kurton od čoveka. Moram li da te vređam da bi progovorio? Moram li da te udarim? Da te pljunem? Šta je to što će da te probudi? Šta je to što želiš? Da se zajebavaš okolo, a onda da se vratiš u sigurnu luku? Da te niko ništa ne pita? E pa ne može! To nije zajednički život. To je tužna farsa u kojoj ja venem dok ti to čak ni ne primećuješ. Ponašaš se kao jebeni otimač tela. Isisao si život iz mene. I sad nećeš ni reč da mi kažeš. Zašto me kažnjavaš? Čime sam to zaslužila?

Ponovo je pružio ruku ka njoj, ali je ona grubo odgurnula. – Da se nisi usudio! Šta si ti umislio? Da si jebeni guru koji će da me kontroliše energijom uma? Energijom kurca? Jebeni egoisto. Je l’ tako držiš svoje avionsko stado na okupu? Ćutljivim kurcem? Postrojiš li ih sve u vrstu ili ideš ponaosob? Šta kad dođe nova? Stare je uvedu u posao? Znaš, ovo je naš kapetan. Njegov kurac je tu glavni. Slušaj šta ti kurac kaže, i sve će biti u redu. Samo što kurac jebeno ništa ne govori. U tome je njegova tajanstvena snaga. Ćuti i misli da će se jebanjem izvući iz svake situacije. Žena je tužna i nezadovoljna? Jebi! Ne znam kako da uspostavim normalan i zdrav kolegijalni odnos? Jebi! Šta da radim sâm u hotelu? Jebi! Imamo samo pet minuta do poletanja? Puši ga! Muka mi je od tebe. Sad već nisam u stanju ni da te pogledam. Kako si samo uspeo sve da upropastiš? Kako sam ti samo dozvolila da sve upropastiš? Glupača.

Ustala je i otišla u kupatilo. Podigla je suknju, spustila gaćice i sela na dasku wc šolje. Piškila je i mislila na dane kada su se voleli. Na proleća, luna-parkove, popodnevna sunca na plažama. Sećala se koncerata i pijanih noći. Sećala se žurki i veselih prijatelja. Sećala se trudnoće i njegove brižnosti. Sećala se kako je bio nežan i pažljiv otac. Kako joj je u sred juna doneo grožđe. Odakle mu samo grožđe u sred juna? Nasmejala se. Obrisala se, navukla gaćice, povukla vodu i otvorila vrata. Bila je spremna da mu oprosti. Bila je spremna za još jedan pokušaj. Bila je malo napaljena. Ušla je u sobu. On ju je gledao. Pošla je k njemu. Unela mu se u lice poluotvorenih usta. Izmakao se. Čekaj, rekao je, moram nešto da ti kažem. Nema veze, odgovorila je, reći ćeš mi sutra, dođi.

– Ne, čekaj. Ovo je stvarno važno.

Odmakao se od nje i pogledao je. Šminka joj je bila razmazana od suza. Crvene oči pune suza gledale su ga s ljubavlju. Smešila se. Čekala je. Najzad će progovoriti, mislila je. Ipak u njemu ima nečega. Ipak je on moj. Moj pilot. Moja ljubav.

– Znaš – rekao je. – Ja nisam pilot.

8 thoughts on “Pilot

  1. Pingback: Padobranci i piloti... | Charolija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *