Priča koja je ušla u zbirku za “Record Store Day”

Javio sam već da se moja priča Unuče našla međ’ dvanaest odabranih priča koje će, uz priče, eseje i pesme pozvanih autora, biti objavljenje u zbirci koja izlazi na Dan prodavnica ploča (Record Store Day) 16. aprila. Ne, Unuče nije jedna od tri nagrađene priče.

Unuče

– Halo.
– Zdravo mama.
– Zdravo.

– Mama?
– Da?
– Jesi li tu?
– Jesam.
– Pa…
– Šta je?
– On je poludeo.
– Hm.
– Molim te, mama.
– Da? Šta me moliš?
– Da me saslušaš, mama.
– Slušam te.
– Mama, on ne izlazi odatle. Po ceo dan je tamo. Kada se vrati kući ne mogu ni da razgovaram s njim.
– Hm.
– Čekaj, mama. Sednem s njim za kuhinjski sto i pitam ga kako mu je prošao dan. Kako je bilo u radnji…
– I?
– I, on samo ćuti, jede, žvaće tu prokletu hranu i gleda kroz mene kao da nisam prisutna.
– Hm.
– Da. Ponekad ustanem i zagrlim ga, ali on je tvrd kao stena. I leden je, mama, leden je. Sećaš li se kako je tata bio leden?
– Tata nikada nije bio leden.
– Dobro, mama. Uglavnom, ne znam šta da radim. Nemamo novca. A kada mu spomenem da ta radnja samo gubi pare, on poludi, mama. Kaže mi da nije on kriv što je država lopovska a narod debilan. Šta da mu kažem, mama? Ponekad je tako grozno strašan.
– Hm…
– Šta mrmljaš, mama? Nemoj samo da mi nabijaš na nos to da si mi već sve jednom rekla, jer nisi, mama. Nisi. Niko ne može da zna šta ga čeka, zar ne?
– Ako tako kažeš…
– Šta ako tako kažem? Šta ako tako kažem? Mama, on je poludeo. Stalno mi se obraća pesmama…
– Čime?
– Šta? Pesmama. Mislim, nekim stihovima, ili non-stop po kući pušta neku muziku i gleda me kao da bi trebalo nešto da razumem… Mama, ja nisam više mlada. Ne interesuju me te gluposti. Ja radim mama. Zarađujem. A on po ceo dan visi u toj radnji i nema ga kući, a kad se vrati potpuni je stranac. Da li me razumeš, mama?
– Ne baš.
– Mama, mi nemamoo novca,
– A, o tome se radi?
– Ne radi se o tome…
– Nego o čemu se radi? Ti si nesrećna jer on ne može da zaradi novac kako biste mogli normalno da živite, umesto što se seljakate od stana do stana, umesto što stalno pozajmljujete novac od mene i tate, umesto što nemate normalan život.
– Čekaj, mama.
– Šta da čekam? Unuke? Ako se oslonim na vas, umreću sama, a i tata će. On je ionako odavno digao ruke od vas.
– Je l’? Hvala ti što si mi to rekla.
– Šta? Šta si ti mislila, gospođice? Da će kralj večno da te mazi i pazi?
– Ne, mama.
– Pa onda?
– Vidi, mama. Nisam želela da upadnemo u ovu glupu priču. Stvarno nisam. Htela sam samo da ti kažem…
– Šta? Da je on običan nesposobnjaković? Da je njegov privatni biznis običan hobi? Da od hobija ne može da se živi?
– Ne, mama…
– Nego? Nego šta?
– Samo sam želela malo…
– Malo čega? Utehe? E, pa, kćeri, utehe od mene nećeš dobiti. Kada si me obavestila sa ćeš se udati za njega, sećaš li se šta sam ti rekla? Sećaš li se? Molim?
– Da.
– Da? Da? Sećaš li se šta ti je otac govorio? Da li misliš da mi nismo imali neki život? Da li misliš da ti nismo želeli sve najbolje?
– Ne, mama.
– Pa onda slušaj. Ne zanimaju me vaši problemi. Moraćete da se izvučete sami, baš kao i mi.
– Ali, mama, ne zovem te zbog toga?
– Nego?
– Želim da mi kažeš nešto što će me utešiti, kao što si znala da mi kažeš kada sam bila mala.
– Ali, ti nisi više mala.
– Mama…
– Slušaj me, dosta mi je tih vaših egzibicija. On mora da nađe normalan posao, a ti ćeš ga onda više voleti. Jednostavno, on će postati koristan i zaslužiće tvoju ljubav. Možda ćemo se, najzad, tata i ja obradovati unucima.
– Mama!
– Šta?
– Ništa.
– I ja mislim da je ništa. Hajde lepo, idi spavaj, a kad on dođe kući, zagrli ga i objasni mu da je biznisu s pločama i kasetama došao kraj. Dobro?
– Mama.
– Molim?
– Ništa.
– Šta ništa?
– Ništa.
– Trudna si?
– Da.
– O, moj Bože! O, moj Bože! O, o, o, moj Bože!
– Ali, mama…
– Šta?
– Zar nisi malopre rekla da bi želela da uživaš u unucima?
– Jesam!
– Pa zar ova vest nije predivna?
– Možda tebi, kćeri. Meni se stomak prevrće. Niste ni venčani! Šta ste mislili? Šta će komšije reći?
– Baš me briga za komšije.
– Baš te briga? Kako te nije sramota? Bezobraznice! To nam je hvala. Meni i tati. Nezahvalnice.
– Šta to govoriš? Kako tebe nije sramota? Ostavljali ste me po četiri meseca godišnje i išli na provod po Evropi. Nisam znala kako izgledate, a kada sam vas konačno videla plakala bih. Plakala, mama. Zar se ne sećaš? Ili ti je trava izbrisala neprijatna sećanja?
– Prekidam ovaj razgovor.
– Da se nisi usudila, mama! Da se nisi usudila! Zar vaš hobi, kako kažeš, nije bio nudistički kamp? Zar naš način života nije bio boemski? Zar si zaboravila mama? A i ko mi je, uostalom, kupio prvu ploču? Ko? Tata, eto ko. Zato nemoj sada da nipodaštavaš naš način života.
– Ali, ti si me pozvala da se požališ…
– Hm, da. Znaš šta? Možda i jesam. Kad smo već kod toga, možeš li mi pozajmiti sto eura?
– Šta? Sto eura? Pa to je pola moje penzije! Šta misliš, od čega ćemo tata i ja živeti?
– Iskreno, nije me briga. Zar želiš da tvoje unuče umre od gladi?
– Kakvo unuče? Pa tek si mi rekla da si zatrudnela.
– Pa?
– Pa, to još nije unuče…
– Nije? Dobro, onda ću abortirati.
– Ne! Zaboga, ne!
– Zašto?
– Pa zato jer želimo unuče.
– Ali, nije vas briga što će vam unuče bit produkt sjebanog vlasnika prodavnice ploča i kaseta i vaše nefunkcionalne kćerke?
– Ne, mi želimo unuče!
– Stvarno? Zašto?
– Pa to će nam doneti sreću.
– Stvarno? Kako?
– Pa gledaćemo ga kako raste, i kako je srećno i kako je veselo, i kako upija život…
– Kao što ste i mene gledali?
– Da, kao što smo i tebe gledali.
– Pa onda, pozajmićete nam novac za radnju?
– Da, naravno!
– I sad će on zbog tog novca odjednom da se promeni?
– Da, naravno.
– I dolaziće srećan kući, pun entuzijazma i vere u bolje sutra?
– Da, da, da.
– Mama.
– Da?
– Jebi se.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *