Mesec Teodora Kačinskog (24)

Budućnost

.
171. Ali, pretpostavimo da je industrijsko društvo preživelo i da su iz sistema uklonjeni svi bagovi, tako da ono funkcioniše bez smetnji. Kakvo bi to društvo bilo? Razmotrićemo nekoliko mogućnosti.

172. Prvo, pođimo od toga da su naučnici uspeli da razviju inteligentne mašine koje sve mogu da rade bolje od ljudi. U tom slučaju, sav rad bi obavljao masivni, visokoorganizovani sistem mašina i nikakav ljudski napor ne bi bio potreban. Moguća su dva scenarija: da mašinama bude dozvoljeno samostalno donošenje odluka, bez ljudskog nadzora ili da ljudska kontrola nad mašinama bude zadržana.

173. Ako mašine budu donosile sve odluke, onda nikako nećemo moći da utičemo na posledice, pošto bi ponašanje takvih mašina bilo nepredvidljivo. Samo ukazujemo da bi sudbina ljudske vrste mogla naći u milosti i nemilosti mašina. Moglo bi se prigovoriti da ljudi nikada neće biti toliko ludi da svu moć prepuste mašinama. Ali, mi ne tvrdimo ni da će ljudi dobrovoljno prepustiti vlast mašinama, niti da će mašine samoinicijativno preuzeti vlast. Samo ukazujemo da bi ljudska vrsta mogla lako postati toliko zavisna od mašina, da ne bi imala drugog praktičnog izbora osim da prihvati sve njihove odluke. Pošto će društvo i problemi s kojima se ono suočava postajati sve složeniji, a mašine sve inteligentnije, ljudi će im prepuštati sve više odluka, prosto zato što će to donositi bolje rezultate. Vremenom će možda biti dostignut stepen u kojem će odlučivanje o stvarima neophodnim za održavanje sistema postati toliko složeno da će se ljudska bića pokazati nedovoljno inteligentnim. U toj tački, mašine će imati stvarnu kontrolu. Ljudi neće moći da prosto isključe mašine, zato što će toliko zavisiti od njih da bi njihovo isključivanje bilo isto što i samoubistvo.

174. S druge strane, moguće je da će ljudi zadržati kontrolu nad mašinama. U tom slučaju, prosečni čovek bi mogao da ima kontrolu nad nekim mašinama u ličnom vlasništvu, kao što su kola ili računar, ali kontrola nad velikim mašinskim sistemima bila u rukama sićušne elite – kao i danas, samo uz dve razlike. Zahvaljujući naprednim tehnikama, elita će imati još veću kontrolu nad masama; a pošto ljudski rad više neće biti neophodan, mase će postati suvišan, nepotreban teret za sistem. Ako je elita beskrupulozna, ona može odlučiti da prosto istrebi masu čovečanstva. Ako je humana, možda će upotrebiti propagandu ili neke druge psihološke ili biološke tehnike da bi smanjila natalitet, sve dok veći deo čovečanstva ne iščezne, ostavljajući svet eliti. Ili, ako tu elitu čine liberali meka srca, ona može odlučiti da preuzme ulogu dobrih pastira ljudske vrste. Oni će se postarati da fizičke potrebe svih ljudi budu podmirene, da sva deca odrastu u psihološki higijenskim uslovima, da svako ima dobar hobi kojim će biti potpuno okupiran i da svi oni koji mogu postati nezadovoljni prođu kroz “tretman” koji će “izlečiti” njihov problem. Naravno, život će biti besmislen, tako da će ljudi morati da budu biološki ili psihološki oblikovani kako bi se uklonila njihova potreba za sticanjem moći ili naveli da težnju ka moći “skrenu” u neki bezazleni hobi. Ta izmenjena ljudska bića bi u takvom društvu mogla biti srećna, ali sigurno ne bi bila slobodna. Bila bi svedena na nivo domaćih životinja.

175. Ali, pretpostavimo da naučnici nisu uspeli da razviju veštačku inteligenciju, tako da je ljudski rad ostao neophodan. Čak i tada, mašine će obavljati sve veći broj prostijih zadataka, tako da će višak manje sposobnih radnika biti sve veći. (Vidimo da se to već događa. Ima mnogo ljudi kojima je teško ili nemoguće da nađu posao, zato što iz intelektualnih ili psiholoških razloga ne mogu da steknu kvalifikacije koje bi ih učinile korisnim za sadašnji sistem.) Zaposlenima će biti postavljani sve veći zahtevi: moraće da se sve više obučavaju, stalno stiču nove sposobnosti, budu sve pouzdaniji, prilagodljiviji i poslušniji, jer će sve više ličiti na ćelije nekog džinovskog organizma. Radni zadaci će biti sve specijalizovaniji, tako da će njihov rad, u izvesnom smislu, izgubiti dodir sa stvarnošću, pošto će biti sveden samo na njen sićušni deo. Sistem će morati da se služi svim sredstvima, psihološkim ili biološkim, da bi ljude učinio pitomim, da bi stekli sposobnosti koje sistem zahteva i da bi svoju potrebu za moći “skrenuli” ka nekom specijalizovanom zadatku. Ali, tvrdnja da bi ljudi u takvom društvu morali biti poslušni zahteva dodatno objašnjenje. Društvo će možda smatrati da je konkurencija korisna, ukoliko bude raspolagalo načinima da je usmeri na način koji odgovara potrebama sistema. Zamislimo društvo u kojem vlada beskrajna konkurencija oko pozicija koje donose prestiž i moć. Ali, svega nekolicina može dospeti na vrh, gde se nalazi jedina prava moć (videti kraj paragrafa 163). Takvo društvo, u kojem bi neko mogao da zadovolji svoju potrebu za moći samo ako gazi sve pred sobom i drugima uskraćuje priliku za sticanje moći, zaista bi bilo odbojno.

176. Mogu se zamisliti scenariji sastavljeni od elemenata koje smo upravo razmotrili. Na primer, moguće je da će mašine preuzeti većinu poslova od stvarnog, praktičnog značaja, dok će ljudi obavljati relativno beznačajne zadatke. Sve govori da će, na primer, siloviti razvoj uslužnog sektora obezbediti posao za ljudska bića. Ljudi će provoditi vreme tako što će jedni drugima glancati cipele, prevoziti jedni druge taksijima, praviti jedni drugima razne rukotvorine, posluživati jedni druge u restoranima, itd. Nama to izgleda kao krajnje bedan ishod za ljudsku vrstu i sumnjamo da bi većina ljudi našla ispunjenje u tako besmislenim preokupacijama. Oni bi tražili neke druge, opasnije aktivnosti (droge, zločin, “kultove”, huliganske grupe), sve dok na kraju ne bi bili biološki ili psihološki oblikovani tako da se prilagode takvom načinu života.

177. Suvišno je napominjati da ovi scenariji ne iscrpljuju sve mogućnosti. Oni samo ukazuju na ishode koji nam izgledaju najizvesniji. Ali, ne vidimo scenarije koji bi bili nešto verovatniji od ovih koje smo upravo opisali. Vrlo je verovatno da će, ako preživi narednih 40 do 100 godina, industrijsko-tehnološki sistem vremenom razviti određene opšte karakteristike: pojedinci (barem oni “buržoaskog” tipa, koji su integrisani u sistem, pokreću ga i zato imaju svu moć) biće još zavisniji od velikih organizacija; biće “socijalizovani” više nego ikada, a njihove fizičke i mentalne sposobnosti biće u značajnoj (možda i najvećoj) meri veštački oblikovane, umesto da budu proizvod slučaja (ili Božje volje ili čega god); a ono što će možda preostati od divlje prirode biće svedeno na uzorke za naučno istraživanje i držano pod nadzorom i upravom naučnika (i zato više neće biti zaista divlje). Posmatrano na duže staze (recimo, u narednih nekoliko vekova), moguće je da ni ljudska vrsta, kao ni neki drugi važni organizmi neće postojati u sadašnjem obliku, zato što kada jednom počnete da genetski menjate organizme nema razloga da se u nekoj tački zaustavite, tako da će se modifikacije verovatno nastaviti sve dok čovek i drugi organizmu ne budu potpuno izmenjeni.

178. Šta god da se dogodi, izvesno je da tehnologija za ljudska bića stvara novo fizičko i društveno okruženje, radikalno drugačije od spektra životnih uslova u kojem je prirodna selekcija fizički i psihološki prilagođavala ljudsku vrstu. Ako se čovek ne prilagodi tom novom okruženju, tako što će se veštački izmeniti, onda će se prilagoditi kroz dugotrajan i bolan proces prirodne selekcije. Prva mogućnost je daleko izvesnija.

179. Zato je bolje odbaciti ceo ovaj smrdljivi sistem i preuzeti sve konsekvence.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *