HOKI (3)

3.
Onaj koji plovi, neće doploviti

“Hej Montenegro, vuci svoje dupe ovamo i ponesi lulu”, vikao je debeli Haićanin dozivajući ga kružnim zamasima svoje ručerde. Šešić napipa lulu u džepu i pođe ka Haićaninu. Taj zatvorski rad mu je poklonio đed kada se vratio sa dvadesetogodišnjeg letovanja na Golom otoku. Lula i modro-zelena tetovaža druga Staljina, koji se mrštio sa đedove leve sise, bili su jedini opipljivi dokazi da je đed zapravo negde bio svih tih godina. Šešićev otac, stričevi i ujaci govorili su mu da je đed otplovio s onu stranu oluje, u nigde, odakle se niko ne vraća. Ni živ ni mrtav. Nikada neće zaboraviti taj sivi dan, koji je više ličio na bledu noć, kada se đed pojavio na vratima, bez reči seo na prag i pripalio lulu.
“Ti si novi, ha?”, obratio mu se, kada se Šešić, uzdrhtao od straha i mokar od slanog i vlažnog vazduha, zaustavio pred kućom.
“Ajde ajde, ne boj se. Ja sam đed. Tvoj đed.”
“A kako se zoveš.”
“Imena više nemam, sad je ono tvoje. Pažljivo s njim, da ga ne obrukaš. Ja sam ti ga ponosno sačuva. Sad je na tebi da ga časno nosiš, Nikola.”
“Kako znaš kako se zovem?”
“Eh, kako znam. Pa bio ja mrtav ili zaboravljen, što neće tako lako ić, ime će moje živjet daleko poslije mene. Evo vidiš, ti nosiš moje ime, moja krv teče u tebi, i tako ja živim i kad zaboravim šta je život.”
Đed je istresao pepeo iz lule i pružio mu je.
“Evo sinko, kad god pripališ iz ove lule sjetićeš se kako sam te svjetova. I dok ti dim iz nje bude nagriza oči i nozdrve, ti ćeš lijepo mislit na to kako svoje ime da sačuvaš. Jer, bez imena si niko. Bez imena si ništa.”
Šešić je uzeo lulu, strpao je u džep i otrčao ka obali. Iza sebe je čuo težak đedov smeh koji je ličio na majčino struganje pratljačom po ribalici. Kroz slan vazduh, osetio je miris mora.
Stigao je do Debelog i pružio mu lulu.
“Hej kapućino, imam ovde malu bombicu samo za tebe. Kako je dole? Dizel-mašine ne posustaju?”
“Sve je uredu”, odgovori Šešić prećutkujući tri duge noćne smene koje je proveo u strojarnici boreći se sa prljavštinom u filterima. Nije mogao da veruje da onoliko kesa ima u moru. I da je baš sve povukla noga sve do filtera.
“Šta će biti za večeru, Debeli? Opet krompir-pire i filet oslića?”
“A ne”, odgovori Haićanin nabijajući u lulu grumen marihuane veličine klikera. “Biće špagete. Mamuran sam, a kad sam mamuran ‘oću tonu špageta crvenih kao kitova krv”, kezio se dok je kačio lulu među usne i pripaljivao sadržaj.
“Jebeno ljute crvene špagete sa najfinijom argentinskom govedinom”, uvlačio je Haićanin reči u sebe zajedno sa dimom trave nadimajući svoje ogromne sise tako da mu je glava zamalo potonula u salo na ramenima. Pružio je lulu Šešiću koji pogleda na more i povuče dug cug od svih pet litara zapremine pluća. Đedov smeh zareži pučinom i on reče Haićaninu:
“Špagete, a? Je l’ to neko tradicionalno haićansko jelo?”
“Ne, nego crnogorsko, kozojebu koščati. Pa da nema mene ti bi samo jaja i sira jeo. Možda koji krompir. Pobeleo bi od gladi nesrećniče. Nego, pozajmiš mi onaj tvoj ajpod da nakrcam filmova u kompjuter? Imaš li nekih perverzija?”
“Samo Haićanke koje puše debele kare.”
“U mamu ti pedersku”, glasno se nasmeja Haićanin dok mu je dim bežao iz nozdrva i usta.
Šešić se nasmeja mladalačkom verzijom đedovog suvog oranja i uzme lulu iz debele ručerde. Još jedan dim, još jedan dan, još jedne špagete, još jedan talas, još jedan kvar i stići će u nigde.
“Donesi kompjuter kod mene posle večere, pa ću da te napunim.”
“U mamicu ti bolesnu…”, smejao se Haićanin dok je Šešić polako zamicao iza četrdesetostopnog kontejnera prazneći lulu i gledajući u crveno nebo.
Deset metara ispod njega, na minus 28° C, u izolovanom kontejneru-hladnjači, u potpunom mraku, putovao je Hoki sa dvadeset i dve tone svojih daljih i bližih rođaka. Bio je to najduži put na koji su ikada pošli. Put za nigde.

HOKI 1

HOKI 2

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *