Nepodnošljiva lakoća postojanja (8)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Ničeg nema. Samo beskrajni, beskonačni trenutak praznine koji udišem, gledam, dodirujem i slušam.

Logovi koje jednom mesečno proizvodim, sagorevaju dok ih pišem. Nekada im baš zavidim. Imaju, mada ne svojevoljnu, ali zato neizbežnu, priliku da im početak izbledi i nestane dok kraj još nije na vidiku. Plutaju kao u nekom balončiću od sapunice dok se sasvim ne rasprsnu. Da li ćete ih, deco, primetiti pre nego što ih web sažme, hraneći se njihovim kôdom? Ne znam, a to mi je sve manje važno.

Moj život, sada već, nema nikakvog značaja, a nisam siguran da ga je ikada imao. Moje nastojanje da vas pronađem, deco, nije ništa drugo do dugotrajna infuzija nade u iščekivanju konačne injekcije smisla – ponovnog susreta sa vama.

Navike, dnevna rutina, san, duge, usamljene šetnje među hiljadama ljudi; sve su to iluzije koje me održavaju u životu, od loga do loga. Između logova, postoji samo dugi niz tišine, jednoličnosti i gotovo bolne usamljenosti.

Sećanje na prošle dane redovno obnavljam koristeći svoju staru opremu. Znam da me to ubija, ali nisam siguran da svoje sadašnje postojanje mogu nazvati životom, ako život posmatramo kao skup momenata koje provodimo u igri, okruženi ljubavlju i toplinom.

Iako je prenaseljena, zagađena i pretopla, Andaluzija i dalje nosi svoju skrivenu lepotu poznatu samo onima koji joj se istinski predaju. Biti na nekom mestu, hodati po nekom tlu, milovati travu, grliti drveće, udisati vazduh, mirisati more; nije dovoljno. Da bi se neko mesto, neki predeo ili oblast na zemaljskoj kugli u potpunosti razumeo i do kraja osetio, potrebno je sjediniti se sa njim. Slično onom poludivljem i poluludom Petkovom vođenju ljubavi sa majkom Zemljom u Limbovima Pacifika.

Dani su isti, kao i sva lica koja ih naseljavaju, kao sve kapi okeana, kao svi trenuci koje rasipamo na putu ka smrti.

Moja samoća je porodila gotovo enciklopedijsko znanje kojim se igram u dugim satima odsutnosti. Skoro svo vreme koje provodim budan, trošim na neku vrstu meditacije, dugotrajnog svojevoljnog transa niskog inteziteta, koji me kao u nekoj čauri oklopljuje toplim saznanjem i imanentnim mu besmislom.

Moram da priznam da mi to naslađivanje beznađem, dok visim učauren nad ponorom crnila, pričinjava neobično zadovoljstvo. Taj adrenalinski tetris uklapanja prošlih dana, dok sa horizonta budućnosti padaju istovetni oblici novih dana, polako gradi Vavilonsku kulu bespotrebnog života koji čak ne prepoznaje ni razloge za svoj početak.

Beskonačni život u koji su ljudi tako slepo uronili, promenio je način na koji se prihvata prolaznost. Odjednom, ljudi su se našli usko vezani za nepoznatu sudbinu kosmosa. Kada ih je prošla prvobitna egzaltiranost i osećanje neverovatne moći i sreće, oni su, suočeni sa hladnom prazninom ničega u koji će ih sopstveni životi zatvoriti zauvek – odustali.

Ono što je nekada bilo loše na mikro razini, sada je poprimilo neslućene razmere. Nemogućnost ljudske svesti i psihe da se nose sa težinom svemirske tame izazvala je cunamije samoubistava od kojih mnoga behu masovna i ritualna. Oni koji su tako žarko želeli da budu besmrtni, sada su sa istim žarom grlili smrt.

Na neki način, ni životi nas, običnih, smrtnika nisu se razlikovali od života besmrtnih. Njihova spoznaja večnosti koja i nije mogla da bude shvaćena, samo ih je još više približila razumevanju konačnosti od koje su tako slepo želeli da pobegnu. Kao i mi – smrtni, besmrtni su tek činom umiranja postajali gosodari svojih života. Jednom kada bi kročili u ništa i tako ogolili pravu suštinu života, njihovo oslobođenje bilo je potpuno.

Njihova pesma iskupljenja dugo je i bezglasno odjekivala večnom tamom kosmosa. Besmisleno i beskrajno postojanje zamenili su sasvim opipljivim nepostojanjem. Preskočili su ogradu iza koje ne beše ništa. Ni reč ni dah. Ni svetlost ni tama. Ni prostor ni put. Ništa.

Nove sekte konačnog kraja nabujaše kao grozdovi crnog grožđa s jeseni. Uskoro, niko nije mogao da predvidi u kojem će pravcu da se kreće oluja ludila i šta će sve da bude zahvaćeno periferijom tornada ljudske gluposti.

Te tihe, utrnute gomile sobom opsednutih kreatura, odjednom su se našle iskopirane u milijarde identičnih klonova sa istim nemim rečima na usnama: smrt.

Urlik koji je proizvela ta nova himna otuđenih postao je zaglušujuć, nimalo različit od prethodnih urlika kojima se čovečansto toliko puta do sad sa ushićenjem predavalo. Bez ikakve namere ili zavere, stvorena je nova religija koju je svako od vernika tkao sam za sebe jer ne postojaše nikakav mesija, pisani dokument, knjiga ili propovednici.

Smrt, koja beše istorija i majka svih ljudskih strahova, sada postade božanstvo, jedini zrak smisla koji grejaše pastvu.

Povlačio sam se sve dublje i dublje u svoju čauru kontemplacije. Duge šetnje pokraj okeana ispunjavaše me slatkom melanholijom. Sate i dane slušanja okeanske sive pesme, buljenja u bele kreste valova, nisu uspeli da pokvare ni buljuci samoubica koji nestajaše u dubinama.

Ipak, besmisleno prava linija mog života je odbijala da se iskrivi i zaokruži, grubo lišena čak i naznaka utehe. Za tu krivulju utehe, nedostajao je samo susret sa vama, deco. Ili barem vest. Poruka. Signal koji će mi otvoriti prolaz ka beskonačnom trenutku sreće.

Fade Out by samurai 侍

Fade Out by samurai 侍

nastavak >>>

One thought on “Nepodnošljiva lakoća postojanja (8)

  1. Pingback: PROCEDURA : Strogo kontrolisani vozovi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *