Strogo kontrolisani vozovi (7)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Sedim u vozu. Voz tutnji kroz noć brzinom od 55 km na čas. Sam sam u kupeu. Buljim u svoj odraz u prozoru iza koga je mračna vojvođanska noć. Noć koja kao da traje godinama. Godine kao da  su nestale u crnom sipinom mastilu.

Smeta mi svetlo koje ne mogu da isključim. Smeta mi muzika koja izvire iz slušalica. Isključujem plejer. Prislanjam glavu na prozor rukama zaklanjajući svetlost. Gledam. Ne vidim ništa osim sivih lica koja u špaliru stoje pored pruge i promiču. Kao u nekoj animaciji, lica nemo izgovaraju reči. Čitam im sa usana dugačak stop-motion krik:

vvvoooodddaaaa-mmmooodddrrraaaa-rrrraaaaazzzzum-ppplllaaaaviiiii

U trzaju se odmičem od prozora. Dah mi se ubrzava. Opipavam džep i vadim pljosku. Praznim je u dugom gutljaju. Stropoštavam se na sedište obliven hladnim znojem. Svetlo je žuto. Svetlo žmirka i gasi se. Ostajem u mraku  prepušten ritmu voza.

Sam.

Sad jasno vidim horsko sivilo lica koja promiču sa druge strane prozora. Njihov nemi huk mi titra u uglu oka. Sva lica su mi poznata. To su lica svih ljudi koje sretoh od kad se nađoh na zemlji. Počevši od lica babice koja me je izvukla iz majčine posteljice, preko svih lica živih i mrtvih ljudi na koje naiđoh u svom životu, pa sve do lica konduktera koji mi proveri kartu. Kao i lica živih ljudi – svako ime koje sam pročitao na nadgrobnim spomenicima, ili susreo u knjigama – sada je zamenilo sivo lice. Lica su slična, ali svako pripada nekome i svako lice nosi priču. Lica nemo izgovaraju svoje priče.

Shvatam da sve priče odjednom izgovorene u glas tvore pesmu koja mi bez zvuka ispunjava svest. Pesma je nepodnošljiva iako proizvodi tek nekoliko reči. Ali tih nekoliko reči me čine toliko nespokojnim da poželim da sam mrtav, mada znam da im ni u smrti ne mogu pobeći jer beg u nigde nije nikakav beg. U ništavilu, u beskrajnoj ništici, širiće se samo praznina kojim će odjekivati bezglasni damar pesme sivih lica:

sssvvvveeeettttlllllaaaa-nnnneeeemmmmaaaa-nnniiiggggddddeeee-saaaammm-ssssiiiiii-kaaaaaooo-mmmmiiiiii-uuuuu-nnnoooćiiiiii-saaaaaammm-bbeezzzz-ddddaaaahhhaaa-bbbeeezzz-mmmiiiisssssliiii-bbbeeeezz-ttteeellllaaa-bbbeeeeezzzz-sssssvvvveeeessssttttiii-sssaaaammm

Grozničavo pokušavam da se setim kako sam dospeo u ovaj voz. Odakle putujem i gde sam namerio da stignem. Nakon nekoliko očajničkih trenutaka izgubljenosti u mračnim i memljivim hodnicima istražnog zatvora uma, uspevam da se setim.

Dan sam proveo kod dobrog prijatelja Kiklopa u Pančevu, nagovarajući ga da se sa porodicom skloni od otrovnog zagađenja koje je nekontrolisano ispuštano iz Rafinerije od kada su postrojenja pala u ruke paradržavne vojno-policijske komisije za raspodelu energije.

Moji napori da ga privolim da se izvuče iz Pančeva, nisu uspeli. Kako nisam želeo da se pomirim sa njegovim uveravanjima da će se vetrovi pobrinuti da ih zagađenja obiđu, Kiklop mi je obećao da će se uskoro skloniti kod Kudže u Banatsko Novo Selo.

U to vreme, Kiklopov sajt NaŠkrge je podlegao neprekidnim DoS napadima pandursko-navijačke bagre, pa se prešlo na staru dobru fanzinsku scenu. Fotokopir aparati, kompjuteri i štampači su ležali neiskorišteni po propalim firmama, napuštenim školama i raznim agencijama koje su ostale bez posla.

NaŠkrge je od artizansko-aktivističkog internet portala u svom papirnom izdanju prerastao u korisni informator podzemlja. Između vesti o hapšenjima, odvođenjima ili premlaćivanjima, informacija o rasporedu uključivanja električne energije, vremenu punjenja boca za gas ili raspodele sledovanja brašna i ulja, vešto su ukomponovani razni saveti za urbano preživljavanje i očuvanje zdravog duha i tela. Stranica za decu, koju je uređivala ekipa iz Borselinije, bila je posebno popularna. Za fanzin su svoje tekstove slali Photobunt iz Nemačke i Radoye iz Kanade. Za njihov prijem i slanje probuđeni su zaboravljeni i napušteni servisi IRC i ICQ, a ponekad su korištene tuđe mailing liste ili manje popularne usenet grupe.

Kiklop se plašio da bi odlaskom u Beograd ili na selo izgubio mađiju, i da bi NaŠkrge, jednom prepušten stihiji, uskoro prestao da se umnožava i deli. U tom strahu je ležala trunčica istine, ali sam ipak pokušao da ga uverim da će ekipa iz Elektrike i onaj ludak iz Pančevca uspeti da sve održe u životu. U tim mojim uveravanjima je ležala još manja trunčica istine. Niko, osim Kiklopa, nije bio u stanju da fanzin održi u životu. To je bilo njegovo čedo. Njegova virtuelna komuna kojoj su svi doprinosili koliko su mogli, a od nje primali ono što im je bilo najpotrebnije – osećaj da nisu sami i zaboravljeni.

Tada, u jesen 2011. u Srbiji je delovalo mnogo sličnih grupa i organizacija. Bez obzira na raznovrsnost razloga i poriva za njihovo osnivanje i delovanje, ove grupe i individualne inicijative krasio je jedan identični gen. Gen koji je vremenom mutirao u pravi mali virus koji je zahvatio skoro sve slobodne oaze u Srbiji. Bile one online ili offline prirode.

Ova nova mreža pokreta, udruženja, komuna, kooperativa i građanskih inicijativa nije imala nikakvih iluzija ili nada da bi moglo da dođe do promene snaga u sistemu. Njihova uloga se svodila na očuvanje zajednice van sistemskih sprega podmazanih gustom kolomašću pravoslavnog fundamentalizma i teškog patrijarhalno-šovinističkog nacionalizma.

Vladavina batine i paracrkvenih ideologa saterala je ljude u podzemlje, ali ih je podjednako učinila jačim i odlučnijim da svoje živote učine slobodnim i vrednim. U vladavini nadbića – srpskog samoreproduktivnog organizma sastavljenog od jednakih i jednomislećih – borba ovih ljudi za sebe i svoje bližnje proizvodila je nevidljivi vetar prolećnog buđenja slobodnog i nesputanog života.

Kiklop je to vrlo dobro znao i nije želeo da olako izgubi svoj doprinos stvari. Mnoge oči su bile uprte u njega, a nakon nestanka Zokstera i hapšenja ključnih blogera sa zokster something, fanzin NaŠkrge je postao regionalni glasnik.

Beograd je živeo od takvih inicijativa. Peščanik, E-novine i šačica blogova uništeni su u prvim danima krvavog proleća 2011. i sve što je Beograd sada imao bili su fanzini iz unutrašnjosti, leci, underground performansi, tajni koncerti i nenajavljene flash-mob-metateatar subkulturne gerila akcije.

Kiklop i ja ćutke sedesmo još neko vreme pijući rakiju i deleći džoint. Bilo je jasno da će on ostati u Pančevu i nastaviti da radi ono što je i do tada radio. Bilo je jasno da ću mu u tome pomoći koliko god mogu. Bilo je vreme da pođem na voz. Još samo jedan dim. Još samo jedna pesma.

Ponovo se nađoh u vozu. Odjednom shvatih šta je izazvalo vizije koje mi prave društvo i recituju nemu poemu. Spokojno sklopih oči smišljajući igrokaz na stihove sivih lica. Voz nastavi da klapara preko Pančevačkog mosta. Prve pahulje se pojaviše nad Dunavom. Počeh tonuti u san i sanjati voz, prljave stare i mlade beskućnike, sumrak, Vršac i visoku sivu zgradu…

Nisam video, ali sam osetio kako ulazim u veliki pulsirajući grad. Grad koji će nas sve preživeti.

This Train by samurai 侍

This Train by samurai 侍

nastavak >>>


2 thoughts on “Strogo kontrolisani vozovi (7)

  1. Pingback: PROCEDURA : La Commune

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *