[blok45-lista] Prvi prolećni FIJUK: ne sad u petak, nego 1. aprila

(Bilten Anarhije/ blok 45 urešuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Obaveštenje
2. Kud plovi ovaj brod? (“od svega samo znam – povratka nema”)
3. Odjavna špica?

Samo da skrenem pažnju: prvi prolećni FIJUK, sajam malih izdavača, održaće se u petak 1. aprila 2016, a ne sad 25. III. Sve se pomera s poslednjeg, na prvi petak u mesecu. Sve ostalo ostaje kao i do sada: CUK Imago, Dom sindikata, ulaz iz Dečanske 14, od 17-22 ili 23h, a onda noćni program, do zore.

Što se tiče anarhije/ blok 45, zahvaljujući podršci Bubašvaba presa, imaćemo štand i na Fijuku i u Zagrebu (nadam se). U stvari, odziv naposlednji žurnal, posvećen tome, bio je skoro nikakav, ali uz jedno veliko “skoro”: u obliku dve Bubašvabe (tačnije 3, od toga dve u jednom), koje pomažu od početka, i jednog starog drugara, koji pomaže od prapočetka. Ali, to nikako nije bila jedina podrška: sve se nastavlja zahvaljujući svima koji su do sada pomogli, u ovom ili onom trenutku, na ovaj ili onaj način. Tako smo išli iz Fijuka u Fijuk, bukleta je uvek preticalo, prilozi su omogućavali nove nabavke materijala i štampanje ili kopiranje, i samo tako smo ostali na nogama, do ovog kritičnog trenutka, kada je zbog prolećnog Fijuka i Zagreba (ASK 2016, kao prioriteta) trebalo uraditi veću količinu bukleta. I to je uspelo (za dlaku, ali je uspelo). Za Fijuk ćemo biti malo tanki, ali opet vidljivi, a za Zagreb ima sasvim dovoljno. Ipak, pošto se to sa bukletima ne svodi samo na priloge ili štampanje, nego znači i kompletnu izradu, koja doslovno proždire vreme i energiju, to će verovatno biti sve za ovu sezonu. Za dalje ćemo videti; možda se opet pojavimo tek krajem leta, a do tada samo tu i tamo. Ili nekako drugačije. Videćemo!
02-novi-bukleti-pano
Ovo je bio dobar cug, od novembra prošle godine do sada, distribucija se pomerila s mrtve tačke – ne nešto dramatično, ali to je ipak bio pomak – i to kada sam već mislio da je gotovo. Zato celo ovo iskustvo sa Fijukom i ljudima koji su ga pokrenuli smatram za jedno od presudnih, u sada već dugoj (i nadasve burnoj) istoriji anarhije/ blok 45. Pošto je reč o iskustvu, to ne mogu da dočaram onima koje ne zanima kako sve ovo nastaje, a ipak to prate i nešto mudruju ili čak izvoljevaju; ali, pričam zbog onih koje zanima. Nešto smo ipak uradili, rastrzano i sporadično, ali opet zajedno.

To me je podstaklo i da se više bavim samom formom bukleta, koja se još malo razvila, pri čemu se broj naslova drastično povećao; ne tek tako, čisto broja radi, nego iz dobrih razloga i prilično povezano. Ako smo se u prvoj seriji, od 2002. do, grubo, 2012, bavili opštim pretpostavkama i glavnim institucijama masovnog društva – te klopke u kojoj živimo i koju bi neki uporno da preurede, umesto da se čupaju iz nje kao iz govana – sada je reč o krizi same supstance: o našim životima i odnosima, o samom iskustvu, o onome što mu daje ili bi mu moglo dati ukus, draž, smisao, a što se našlo ugroženim u korenu i sa svih strana. “Kako uništeno ljudsko biće (ili tako oštećeno, rekao bi Adorno) može da se buni?”, pitao se Kamat. Može, ali zbog čega i s kakvim dometom? Šta se može očekivati od naših napora na promeni institucija, ako naše svakodnevno ponašanje, odnosi, razlozi i putanje kojima se krećemo ostaju isti? Šta to novo, a dobro, na bilo kom planu, mogu stvoriti isti stari ljudi, isti stari mi? Mi smo ono što radimo, to kako se realno ponašamo, kako zaista provodimo dan i noć, a ne samo ono što mislimo, kaže Godfri Ređo. Šta to znači? I o kakvom se ljudskom iskustvu i odnosima uopšte može govoriti, pri sadašnjem stepenu posredovanja (ili prosto, mešanja): tehnološkog, institucionalnog, administrativnog, ekspertskog? Svako za sebe, ko to još primećuje, misli da je iznad toga, pošteđen, u dovoljnoj meri, samo zato što nešto misli; ali, to je prvi simptom poremećaja. Pravo prevazilaženje – što je sada stvar i elementarne psihološke odbrane, upravo zbog onoga što tako zabrinuto primećujemo – podrazumeva “još jedan napor”, mnogo veće iskorake i rizike, ali i mnogo više pažnje, prema drugima, sebi, svemu što nam nešto znači ili nam se još obraća. Dakle, pravu posvećenost. Sve to je u ovom izboru tekstova bilo prisutno od početka, ali sada je ipak naglašenije.

01-novi-bukleti-pano

Kod sebe sam taj pomak u naglasku osetio kad sam uradio Tima Ingolda (naročito “San podarktičke noći”) i nešto ranije, kada mi je odjednom došlo da čitam… biografije! Najrazličitije, iako i dalje povezane, makar samo kroz mene samog (Kami, Landauer, Adorno, Benjamin, Orvel, Sati, Žari, Pazolini, Breton, itd.). Nije me zanimala tajna bilo čije genijalnosti, nego me povuklo bogatstvo tog iskustva, taj kvalitet, kakav se još mogao očekivati u paleo fazi moderniteta (neuporedivo manje ukupno posredovanje, a naročito tehnološko, tržišno i administrativno, o čemu, kao neko rođen 1963. i delom form(at)iran pre DOSa, Windowsa i mobilne telefonije, ipak imam neko iskustvo).

To je nit koja povezuje sve ovo, što su još neki dobro osetili. Sa dadom i situacionistima, u novom prolasku, vratio sam se korenima, konkretnim načinima za pravljenje kuršlusa u tom svakodnevnom režimu stvari, gde jedino i može doći do prodora. Tu već zalazimo na teren koji literatura ne pokriva, nema pouzdanih vodiča, ali bez svega prethodnog ne bih bio nigde. Sve to se ne može postići čisto intuitivno. Suviše smo razbijeni i izlupani, komunikacija skoro nikakva, a klasični sistem referenci izbrisan (na Fijuku me jedan momak, koji, reklo bi se, ipak čita, pitao: “A ko je to Pazolini?”; svršeni studenti humanistike, s kojima sam se sretao otkad radim sve ovo, koji sebe inače vide kao misleće i subverzivne, sada već ne tako mladi, i dalje ne shvataju zašto je za kritiku važan širi uvid u ljudsko stanje i kakve to veze ima sa Remboom, dadom, Satijem, mitom o Orfeju ili “Burom”; o iskustvima ljudi iz komunalističkih kultura, da ne pričam). Kada te veze puknu, nemate ono što premošćuje osobe i generacije, nemate više s kim da pričate ili se to drastično proređuje. (Tu je, istina, novi sistem referenci, koji gravitira oko “popularne kulture”, mnogo inkluzivniji od klasičnog, ali koji, u najboljem slučaju, može da posluži samo kao polazna tačka ili lakši narkotik u nekom odnosu; i sam tako umem da se izgubim u priči o filmovima ili bendovima, u sada već šizofrenom rasponu, od gliter-roka do This Heat, ali, kao glavni program, to je čista propast.) Potrebni su pomoć, podsticaj, još neko ljudsko viđenje. To je jedino i prirodno; razvijamo se kroz interakciju s bližnjima, okruženjem, itd. Upravo to je sada ugroženo, ali toga još ima; između ostalog, i po nekim knjigama. To treba shvatiti kao oblik druženja. “S kim si, takav si.” Ne ide sve baš tako, kao po receptu, ali opet nije nikakva greška ako se ta veza shvati doslovno. Najzad, znamo da u nekim slučajevima to treba shvatiti i kao upozorenje. (Ljudi čitaju razne stvari, svašta im pada na pamet, neki toliko odlepe da postaju čak i liberali, nesporazumima nikad kraja, itd.)

I sada ima nekih noviteta, u tom duhu, s tim da će za Zagreb “novo” biti praktično sve od kraja 2014. na ovamo.

debord-chtcheglov-kontinent-kontreskarp-buklet
Bio je to mali osvrt na neka iskustva, sa elementima autobiografije, ali nastavljamo dalje, bez osvrtanja, naglavačke. Sledi podsećanje na prvi prolećni Fijuk, 1. aprila 2016.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *