Category Archives: works

La Commune (6)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress.
--------------------------------------------------------------------

Dve paralelne blatnjave staze, odeljene trakom vlažne trave i praćene, sada već prijateljskim, lavežom pasa, vodile su nas u kompleks salaša Panta Rei. Nakon otprilike 300-400 metara spore vožnje po klizavom terenu, oponašajući ono što radi dr Gnoj, naslonili smo biciklove na ogradu strehe koja se pružala čitavom dužinom najveće kuće u kompleksu.

Pored glavne kuće, kroz kišnu izmaglicu smo primetili još tri manje i, u dubini dvorišta, red pomoćnih zgrada – štalu, ambar i ostavu za alat i mehanizaciju.

Ambetuš je bio pun stolica za ljuljanje, starih troseda i fotelja, ukrašen mnogobrojnim rukotvorinama, dreamcatcherima, javljačima promena vetra i sličnim zvonećim sitnicama vešto napravljenim od raznog smeća i elektronskog otpada. Zidove su prekrivali crteži, stripovi, fotografije, listovi papira ispunjeni kompjuterskim kôdom i gomile isečaka iz starih pankerskih, strip i artizanskih fanzina.

Iz kuće se čula tiha muzika. Fini, raspadnuti ragtime sa početka prošlog veka. Neka toplina, možda zbog žute svetlosti koja je sjala iz fenjera ili zbog neprijatnog vremena koje je dan učinilo mračnijim, kao da je dopirala iz unutrašnjosti kuće. Dr Gnoj je otvorio vrata i mi smo ušli za njim.

U velikoj, blago osvetljenoj, prostoriji sedela su poznata lica. Svi odjednom ustadoše i počeše da nam prilaze glasno nas pozdravljajući uz osmehe i tople poglede. Prošle su godine od kada smo poslednji put videli neke od ovih ljudi. Godine u kojima je svako od nas, barem na trenutak, zaboravio na prijatelje. Godine u kojima smo se borili za opstanak.

Kada smo, na ivici suza, završili sa pozdravljanjem i prvim, kratkim, informacijama i vestima, seli smo, nasuli rakiju i počeli da pričamo svoje priče. Obilazak salaša smo ostavili za sutra, i uprkos tome što su me veoma zanimale unutrašnja ekonomija mesta i njegova infrastruktura, morao sam da se strpim.

Priče koje prijatelje i poznanike dovedoše u Panta Rei sve odreda behu tople, pune neverovatnih obrta i ponekad strašnih, uznemirujućih događaja. Priče koje svi nosimo u sebi i koje ispisujemo usput. Priče koje nas, bez obzira da li su strašne ili divne, obogaćuju i nekako, iz pozadine, osvetljavaju put ispred nas.

Septik je oduvek, a kada kažem oduvek onda mislim oduvek, bio outcast, misfit, marginalac, jedini pravi panker u krugu od 1000 kilometara. Mladost i dobar deo srednjeg doba je proveo u Subotici u skvotu spostvenog stana, u naselju blokovskog tipa – Prozivki, deleći ga sa bratom i bratijom, crpeći struju iz zvonceta u hodniku, živeći od slatke crne kafe i crtajući, crtajući, crtajući svoje genijalne post-moralne i postapokaliptične vizije sveta.

Tokom 2008. pronašao je slobodnu teritoriju u komuni Panta Rei, koja je tada bila smeštena u centru Bačke Topole, i sa nekoliko umetnika i strip-crtača započeo koloniju koju su događaji na globalnoj razini katapultirali u slobodnu zonu i izbeglički centar za prijatelje i poznanike.

Čovek koji je celog svog života bio izbacivan iz subotičkih lokala i kafića, odjednom se našao u ulozi vođe slobodne komune koja je pružala prilično sigurno utočište svima koji su bežali od novog fundamentalističkog ustrojstva ove paradržave.

Dr Gnoj je u komuni bio od prvog dana. Ovaj široko talentovani strip-crtač, dizajner i specijalista za gerila marketing Banksy senzibiliteta, u komuni je pronašao pravu meru zajedništva koje čuva individualnost. Uvek tih, nasmejan i zamišljen iza malih naočara, dr Gnoj je figurirao kao neki dobri duh zajednice, čvorište nevidljivih veza koje su držale sve na okupu.

Kada je u Subotici postalo nepodnošljivo i kada su stvoreni prvi privatni logori i zatvori, Šmido je popio svoj poslednji gradski gutljaj mlakog piva na železničkoj stanici i pobegao iz grada. On je u Panta Rei došao po arktičkoj snežnoj oluji, zbog koje su i najupornije trojke odustale od patroliranja.

Večiti usamljenik otvorenog tipa, uvek spreman za bilo kakvu akciju, Šmido je u komuni je pronašao sreću i ljubav. Mortiša je sa svojim mačkom Išmaelom pobegla iz Beograda istog dana kada je on napustio Suboticu. Snežna oluja, koja ga je dopratila do salaša, nju je dočekala. Sreli su se na kapiji, promrzli, mokri i srećni što su u nepreglednoj belini uspeli da spoje svoje crne tačke.

Mortiša je u Šmidi pronašla do tada nedoživljenu sigurnost i bezuslovnu ljubav. Ova zimska romansa dugo je bacala toplo svetlo na grozne i mračne priče koje su u kamp sa sobom dovlačile pridošlice. Jednom suočeni sa čistotom njihove ljubavi, ljudi su ostajali razoružani i jednostavno bivali uvučeni u svet ljudske vrline i proste činjenice da je ljubav sve što nam je potrebno.

U kampu je bilo još dece, pa je polako počela organizacija škole  samerhilovskog, otvorenog tipa. Sva deca su, bez obzira na uzrast, “nastavu” pohađala skupa. Glavni učitelji su bili Čega, Rudlika, Irchi i Gvozdenović. Deci se prilazilo kroz igru i njihovo poverenje je osvajano pažnjom, strpljenjem i radoznalošću za svaku ideju ili aktivnost koju su ispoljavali.

Kada smo mi stigli, sve je još bilo u povoju, ali su se nazirale osnove budućeg načina obrazovanja koje će biti bazirano na apsolutnoj slobodi. Osnovni, mada ne oštro razdvojeni, predmeti su bili matematika, muzičko, likovno, opšte-tehničko obrazovanje i neka životnija verzija domaćinstva. Jezici, književnost, strip, istorija, filozofija, biologija i hemija, koncipirani su u zajednički, nerazdvojni tok, kakav je inače krasio razvoj čovečanstva i njegovih civilizacija.

Mora se priznati da je, u samom startu, sasvim prirodan izbor učitelja, kojima nije falilo ljubavi prema deci, nemerljivo doprineo zrdavoj postavci koncepta vaspitanja dece. Ljilja se prilično zainteresovala za taj deo života komune i drugari su joj obećali da će od sutra ravnopravno moći da prisustvuje nastavi i celodnevnom druženju sa decom.

Noć se spuštala na ravnicu. Kiša, koja nije prestajala, učinila je kamp pustim ostrvom u okeanu praznine. Ovako odvojeni od spoljnog sveta, sa oblakom iznad glava i blatom ispod stopala, osetismo se ponovo rođenim i naše novo biće poče da upoznaje svet.

Priče sustizaše jedna drugu. Uspomene se pomaljaše iz davno provetrenih katakombi mozga. Svež vazduh sećanja, koji je isterao prošle slike na svetlost dana, spustio je na naše usne osmehe a u naša srca toplinu. Klica zajedništva poče da se budi.

'New Light' by samurai 侍

'New Light' by samurai 侍

nastavak >>>

Društvo mrtvih pesnika (5)

Prethodne nastavke ove sage možete pronaći na stranici progress.
--------------------------------------------------------------------

Ćutimo dugo. Dugo. Naše dete zna da mora da ćuti. Tišina je naš život. Tišina je naša sloboda. Tišina je naša tamnica.

Tiho se prikradam ulaznim vratima. Polako sklanjam štitnik sa špijunke. Prislanjam oko. Gledam u mračan hodnik. Sklanjam oko, prislanjam uho. Slušam.

Čujem otkucaje svog srca. Čujem otkucaje tvog srca. Čujem otkucaje detetovog srca. Čujem otkucaje mačijeg srca. Ti, dete i mačka stojite nepomični u hodniku i zurite u mene. Sekund se rasteže u beskraj. Slika se iskrivljuje. Tišina postaje zaglušujuća.

Jednim pokretom okrećem ključ u vratima i izlećem iz stana. Uvežbanim skokom dolećeš do vrata i zaključavaš ih. Ostajete sami. Gledate nepomično u požutela vrata stana broj 13 na trećem spratu zgrade broj 184 u ulici dr Ivana Ribara kod okretnice tramvaja 7, 9 i 11, odmah pokraj bloka 45 na samom rubu Novog Beograda.

Kao promaja izlećem iz zgrade i trčim ka reci. Na leđima mi je ranac, u rukama štap bo, u mislima spas.

Prvi se odmah pomalja kod izlaza u suterenu. Vrhom štapa ga snažno ubadam u stomak i, u jednom dugom kadru obostranog urlanja, sklanjam sa puta. Parking i tramvajska pruga, koje pretrčavam žureći ka reci, su pusti. Gledam levo i desno. Slušam pažljivo. Trčim brzo, lako i nečujno.

Čujem ih.

Izlećem preko nasipa kao ogromni policijski auto na brdovitim ulicama San Franciska i kolutom preko glave ublažavam pad. Time zbunjujem okupljeni kordon lešinara i dajem petama vetra.

Sad mi je pogled toliko sužen, da obuhvata samo širinu mostića koji se na obalu pruža sa splava. Moj đon prikiva mostić za dok, i uz bučne korake ulećem u splav Lasata.

Grlim Protu pa, redom, njegove pesnice: Blumovu, Ljiljaks, Evenu i Minu.

Prota, dobri duh Beograda, čuvar vatre tokom mračnih devedesetih, lučonoša razuma tokom prokleto pokvarenih dvehiljaditih, gleda me ravno u oči dok mi steže nadlakticu ne progovarajući ni reč. Iz njega, kao da u mene prelazi snaga i nepobediva ljudskost i dobrota. Dok smo živi, ima nade. Prota je, veoma uslovno rečeno, šaman naše male grupe koja se bori za bolje sutra.

Iz ranca ćutke vadim četiri jednoipolitarske plastične boce napunjene vodom i stavljam ih na sto. Blumova donosi četiri sveže ispržene babuške i bocu rakije.

– E pa da popijemo, kaže, sipajući nam po čašicu.

Praznimo čašice, ali ne dolivamo više. Trpam babuške u kesu pa u ranac. Tek tada sedam i kažem Proti:

– Mogli bi da dođete neko veče. A.G i ja smo im sklopili neko saopštenje, pa nas noćni ne  diraju. Mogu da vam obezbedim siguran prolaz.

– Ok, nema problema. Da li znaš kada ćete imati struje i vode, pa da se okupamo.

– Prekosutra od 4 popodne do 4 ujutro.

– Vidimo se.

Još jednom razmenjujemo poglede, zagrljaje i poljupce, a onda izlazim na kej.

Bez većih problema stižem kući. Vadim ribe iz ranca. Postavljamo sto i uz svetlost sveća večeramo. Mačka jede glave i kosti. Posle večere, sedimo i dugo pričamo. Naš sin nas sluša i, kad pređemo na bajke, nasmejan sklapa oči i tone u san. Zagrljeni spavamo dok sa Ade odjekuje zverski hor podivljalih navijačkih hordi.

~ ~ ~

Prota i devojke dolaze po dogovoru. Sa njima je i guru A.G. Čovek koji je tokom dvehiljaditih neumorno radio na promociji ideje života bez kapitala, proizvodnje, potrošnje i rada. Situacionista hrabrih stavova i beskompromisnog uma. Veoma uslovno rečeno, A.G. je politički komesar naše male grupe koja se bori za bolje sutra.

Našim stanom se ubrzo širi sreća i, dok se devojke smenjuju u kupatilu, Prota, A.G. i ja se uz glasan smeh igramo sa Isakom koji nas iznova i iznova oduševljava svojom bistrinom. Mačka nam se mota oko nogu. Srećni smo. Na tren zaboravljamo gde smo i, tako ljudski, bežimo od grozne stvarnosti.

Iz kompjutera puštam A.G.-ovu omiljenu – Whisper Not i veče poprima nadrealnu, oslobađajuću toplinu.

Kasno je. Pridružuju nam se žene. Delimo džoint i razgovaramo. Razgovaramo o instinktu. O našoj potrebi da preživimo. O našoj besmislenoj nameri da se spasemo. Smišljamo načine za beg. Svako od nas ima nekog negde na selu. Važemo pros & cons. Procenjujemo najpovoljnije vreme. Razmenjujemo glasine.

Mina priča o čoveku koji se dva meseca krio u ruševinama Generalštaba. Nisu mogli da ga uhvate. Rastinje u koje je zarasla zgrada pružilo mu je savršenu zaštitu od napadača i neku vrstu tarzanskog transporta. Čovek se pretvorio u urbanog Fantoma. Na kraju je nestao i otišao ravno u legendu kojih je, ovih dana, grad prepun. Može se reći da smo i mi neke legende. Društvo živih pesnika.

Smejemo se. A onda dugo ćutimo. Slušamo muziku i svako od nas, ponaosob, uživa u predivnim kompozicijama. Čudimo se, kakve lepote i kakve grozote, ljudski rod može da produkuje.

Kasno je, i uskoro će da svane, pa se društvo sprema da pođe nazad na splav. Razmenjujemo knjige. Zagrljaji, poljupci, pogledi. Odjednom, svako se seti da pita za nekog prijatelja, poznanika, kako je, gde je, da li je neko nešto čuo i ako čuje, da javi. Pokušavamo da ne prekinemo niti. Pokušavamo da sačuvamo razum.

Čuvani praskozorjem, prijatelji odlaze put reke, a A.G. nestaje u bloku. Sutra je novi dan. Tako sličan svim danima. Danima zauvek izgubljenim.

Danas je 6. oktobar 2012. Odavde mora da se beži. Bolje sutra ne postoji.

The Gathering by samurai

'The Gathering' by samurai 侍

nastavak >>>

AI (4)

Prethodni nastavci (linkovi ka njima će od sada biti izlistani na stranici progress):

1) Andaluzijski pas
2) Poslednji tango u Parizu
3) Human Traffic

———————————————————————-

Sedim u sobi. Zapravo, to nije soba u klasičnom smislu. Nije ni kancelarija, mada podseća. Jedan zid od 4 x 3 metra je od debelog neprobojnog stakla. Vidim da sedim u udobnoj kancelarijskoj stolici u prostoriji koja se nalazi na jednom od viših spratova neke zgrade.

U sobi je potpuna tišina. Ili mi se barem tako čini. Gledam kroz stakleni zid. Iz nepreglednog okeana izviru poslednji spratovi solitera. Oko njih su ukotvljeni rojevi čamaca, barki, splavova i većih brodića. Usamljeni čamci i male jedrilice guraju se u gustom saobraćaju između solitera i usidrenih plovila.

Raznobojni pramenovi dima vijore se iz stotinu izvora, puneći olovno nebo svojim sadržajem. Gledam u nebo. Vidim sunce. Ono je vrela, mutna lopta čiji se zraci mukom probijaju kroz zgusnutu atmosferu. Gledam u ljude na brodovima. Vidim da na sebi imaju odeću koja im pokriva svaki deo tela. Na glavama nose kapuljače ili zaštitu sličnu onoj koju pčelari koriste da bi se odbranili od pčela. Većina nosi motociklističke naočare.

Gledam u vodu. Okean je siva pasta bez odsjaja.

Okrećem pogled ka unutrašnjosti prostorije. Krevet, ormar, pisaći sto, mala polica sa knjigama, još jedna vrata blago odškrinuta. Kupatilo. Pokušavam da izbrojim dane koje sam do sada ovde proveo. To je teško, jer mi san više ne razdvaja dane kao nekad. Odavno nisam spavao.  Snovi, ipak, pronalaze način da mi se usele u podsvest.

Odlazim do kreveta i ležem. Sklapam oči i zamišljam IP adresu. Odjednom se nalazim u automobilu kojim upravljam oštro ulazeći u krivine. Točkovi škripe, motor urla. Gledam ka suvozačevom sedištu. Tvoje lepo, nežno lice mi se smeši uokvireno sjajnim crvenim loknama koje vijore na vetru. Srećni smo. Putujemo na more. Smanjujem pritisak na papučicu gasa i automobil usporava. Sad čujemo radio sa kojeg se razleže All For The Best Thom Yorkea. Skidam ruku sa poluge menjača i pronalazim tvoju. Čvrsto se držimo za ruke, dok nas bubnjevi, ritam mašina, zavijajuća grmljavina gitare i stihovi say you love me say you love me nose sve dalje i dalje.

Otvaram oči. Dugo sam sâm. Odlazim u kupatilo i gledam se u ogledalu. Vidim da su prošle godine od kad sam uhvatio svoj pogled u retrovizoru automobila iz prethodnog mozgovnog loga. Godine. Decenije. Kosa i brada su mi bele boje. Ne mogu da se setim gde si ti. Gde si? Ljubavi moja.

Ovu prostoriju nisam napuštao od kada sam doplovio u naselje. Zalihe psihoaktivnih supstanci, koje sam pronašao u jednom zaboravljenom lučkom kontejneru one davne godine koju smo proveli na Severnom moru, dovoljne su da mi obezbede egzistenciju još dugo vremena. Svoj plen koristim za nabavku nootropica koji mi omugućuju pristup skrivenim logovima u mojoj podsvesti. Zbog toga se sećam svega i sve događaje iz svog života mogu da vizuelizujem. Ne odjednom, jer bi to značilo sigurnu smrt ili raspad nervnog sistema, ali nekoliko desetina tabova, istovremeno otvorenih, nikada nije predstavljalo problem. Živim svoju prošlost i pokušavam da pronađem onaj trenutak u kom je sve pošlo naopako. Ne samo moj trenutak. Trenutak koji je čovečanstvo okrenuo protiv same svoje suštine, takođe se krije u nekoj od bezbroj informacija moje DNK. Iznad svega, već dugo vremena pokušavam da te lociram i krenem ti u susret. Ljubavi moja.

Koktel nootropica, koji uzimam svakodnevno, ne radi sam po sebi. Za njegovo dejstvo potrebna je neka mreža, pristup nekim bazama podataka. Što većim – to bolje. Pošto se internet raspao, svako se snalazi na svoj način. Ja koristim stari server koji je dvehiljaditih hostovao virtuelnu mašinu net1zen domena. Na njega sam uspeo da prikačim osam holografskih WORM modula na koje je, svojevremeno, bio usmeren ceo archive.net zrak jednog od najvećih crawlera na netu. Internet živi sa mnom. Sada sam sysadmin svoje svesti. Arheolog digitalnog doba. Randomiser ljudskog nasleđa.

Sklapam oči. hiWiMAX implant u korenu moje lobanje se uključuje i spaja sa serverom. Zamišljam IP adresu. Letim iznad nekog grada. Grad je u mraku i plamenu. Zverski urlik i apokaliptični smrad dopiru do oblaka pod kojima plovim. Spuštam se niže i ulazim u ulice. Vatre besne na sve strane. Nakon svake sporadične eksplozije koja bukvalno okupira prostor, dugo ništa ne vidim i borim se za dah. Iz haustora, podruma, parkova, kanalizacija, izlaze unezvereni ljudi. Iscrpljeni su, divlji i pogledi im besciljno lutaju. Neartikulisano urlaju tumarajući razorenim ulicama. Čini se da me ne primećuju, sve dok mi se pogled ne sustretne sa zakrvavljenim očima jedne žene. Ona užasno i jezivo vrisnu, i njen krik kao lutkarovim strunama okrenu poglede tačno dve stotine zombija ka meni. Zombiji počeše strašno da urlaju nateravši me u bezglavi beg.

Trčim mračnim ulicama bez daha. Znam da moram nekako da pronađem adresu Neuwerkstraße 45/46, ali je to sad nemoguće. Preskačem nisku ogradu od kovanog gvožđa i ulećem u nekakav park. Sakrivam se ispod mostića koji vodi preko jezerceta koje je sada samo rupa prepuna spaljenih leševa. Pokušavam da budem nečujan i na oprezu. Imam osećaj da od tutnjave mog srca poskakuju nagorele kosti nekadašnjih stanovnika ovog grada. Na grudi privijam butine i rukama čvrsto obuhvatam podkolenice. Tako sklupčan, čekam jutro.

Sa prvim zracima sunca koji dopiru kroz smrdljivi dim što pluta iznad grada, izlazim iz svog skrovišta. Gledam oko sebe, pa u nebo. Nebom lete ptice, svojim uobičajenim rutama, potpuno nezainteresovane za ono što se dešava na zemlji. Primećujem, nemo, da smo se i mi, ljudi, isto tako nezainteresovano, ili bar, lažno zainteresovano, odnosili prema svojoj okolini. I onoj ljudskoj, i onoj neljudskoj, prirodi.

Oprezno izlazim iz parka usput sagledavajući razmere uništenja koje je ovaj grad pretrpeo. Na sve strane su rasuti leševi i stvari. Predmeti, nameštaj, automobili, sitnice, inventar iz prodavnica, rečju sve stvari koje su nekada koristile ljudima i činile im život lažno smislenim. Sa prestankom potrebe za njima, stvari su se sada prosto pretvorile u smeće. Cinik u meni bi možda rekao da nešto drugo nikada nisu ni predstavljale. Cinik u meni bi možda rekao da ni ljudi nisu ništa drugo do unezvereni i izgubljeni zombiji.

Ali, sada, cinik u meni ćuti, kao što ćutim i ja, potpuno poražen prizorom koji mi napada oči, razara mozak i topi svest. Nikakve reči, suze ili krik ne mogu da opišu užas koji gledam. Iz džepa vadim fotoaparat i počinjem da fotografišem.

Otvoram oči i još neko vreme nepomično ležim. Dan? Dva? Sedmicu? Ustajem i odlazim do velikog prozora. Gledam kako zalazi sunce. Gledam kako ljudi užurbano beže u brodska potpalublja i u okolne solitere. Gledam crveni horizont. Čekam. Pritiskam taster i teška metalna roletna počinje da se spušta dok milijarde zrnaca peska pokušavaju da prodru u sobu i zatrpaju me. Kada se čelična roletna umiri u ležištu, grmljavina utihne.

Da bih neutralizivao oštro dejstvo droga za izoštravanje sećanja, zaključivanja, analiza i mišljenja, sipam pola visoke čaše domaćeg viskija od algi i ispijam je. Odmah, sipam još jednom. Spuštam se na krevet i pozivam URL: whisper_not. Čarobna muzika ispunjava prostoriju.

Danas je 31. decembar 2056. godine. Mislim, za one koji ih još uvek broje. Ja ih samo tagujem. Ova godina je tagovana pod pesak, okean, AI, soliteri, apokalipsa. Ako pristupim određenom tagu, mogu po njemu da grupišem više sličnih ili identičnih godina. Na taj način, vreme ne merim i ne posmatram linearno, već ga doživljavam prostorno, kao neki 3D model po kojem se krećem u beskrajnoj sadašnjosti bez obzira da li su događaji iza mene ili me, ponekad, tek čekaju.

Ali, taj model je ogroman i vreme ga menja. On uči, skrivajući od mene stvari i događaje. Ne zato što ne želi da ih pronađem i vidim. Moj model je dete. Dete koje se igra. Žmurke.

Mind Recycler by samurai 侍

'Mind Recycler' by samurai 侍

nastavak >>>

Human Traffic (3)

(prethodni nastavci --> Andaluzijski pas --> Poslednji tango u Parizu)

Budim se. Otvaram oči. Gledam. Vani je još mrak. Zatvaram oči. Ponovo tonem u san. Sanjam.

Ceo dan pečemo paprike i njihov miris nam nagoveštava loše vreme. Ali, loše vreme je iza nas. Barem onaj, najlošiji deo lošeg vremena. Onaj za koji smo mislili da nikada neće proći.

Septik, go do pojasa, sa nekakvim patrljkom cigarete u uglu usana, mršav kao najmršaviji ker koji nije jeo tri meseca, loži vatru i kezi se. Biće dobar ovaj ajvar, kaže, žmirkajući na predivnom septembarskom popodnevnom suncu. Biće, nego šta, konstatujem. Aj-vaar, smejemo se.

Komuna Panta Rei nam je dom još od ranog proleća 2013. Septik je tu od 2008. i mi, novopridošli, smo mu vrlo zahvalni što nam je otvorio kapije njegove male zajednice. Počeli su kao mala umetnička kolonija u Bačkoj Topoli koju je finansirao lokalni političar, ali su nakon velikog sloma 2012. prerasli u neku vrstu izbegličke luke za nekolicinu prijatelja i poznanika koje je propast monetarnog i ekonomskog sistema zatekao u velikim gradovima.

Gradovi su postali neprijateljsko okruženje i kada su ispražnjene sve zalihe, sistem je, jednostavno, prestao da funkcioniše. Ljudi, jednom suočeni sa mrakom i glađu, nisu oklevali da se pokrenu. Pokušaji da se organizuje život i vitalne funkcije grada listom su propali, sabotirani od strane udbaško-navijačkih bandi koje su svoju egzistenciju videle u opšem haosu, strahu i crnoj berzi. Profit i lična korist bile su i dalje jedine svetle ideje-vodilje. Ko nije želeo da bude vojnik njihove vojske ili menadžer njihove firme, potražio je sreću van grada.

Ljilja, naš sin Isak i ja, biciklama smo napustili Beograd 27. marta 2013. godine. Pust, ispucan i hladan auto-put vodio nas je na sever. Išli smo po vas, deco. U selo Bački Sokolac. Za nama je ostajala strašna zima. Zima ludila, destrukcije, paljevine i užasa. Zima koju smo jedva preživeli. Zima u kojoj je ljudski urlik zavijao strašnije od najjezivijeg vetra. Vetra koji je nosio smrad apokalipse.

U Bački Sokolac smo stigli nakon četiri dana vožnje izbegavajući usputna odmorišta koja su zaposele lokalne bande. Već prvog dana, auto-put zamenismo lokalnim drumovima, a kroz uspavana sela klizismo isključivo noću. Kamperska oprema (mini plinske boce, termosi, ćebad, vreće za spavanje, topla odeća, čokolada i energetski napici) koju smo oteli one noći kada je nestalo sruje, čuvala nam je zdrav razum pružajući nam neobjašnjivi osećaj sigurnosti, dok smo, uz vatru, zagrljeni, odmarali od dugog dana na biciklima.

Vaša majka i vaš deda su nas uverili da ste sa njima sigurni i da će vam u Sokocu biti bolje nego da sa nama pođete u neizvesnost. Deda mi je čak pokazao svoj pištolj, a njegov brat je imao sačmaricu. Naučili su lekciju. Selo je, inače, organizovalo odbranu i trebalo nam je dosta vremena da prođemo straže. Naš ključ za ulazak u selo bio je trivijalni podatak da u dedinoj kući na zidu visi kaširani poster Karla Marksa. Ako ste pošli nekome u posetu, trebalo je da znate neki podatak koji je običnim namernicima bio nepoznat. Boja kapije ili tačno mesto gde se kuća nalazi nisu bili dovoljni za ulazak. Bilo je potrebno nešto više. Neka, isključivo rodbinska, insajderska priča.

Selo je bilo pod komandom malog, samoupravnog saveta (sovjeta). Dobra su se proizvodila planski i raspoređivala po potrebama. Nije postojalo tržište, niti bilo kakav vid razmene dobara. Voda, koja je u gradovima bila basnoslovno skupa jer su postrojenja za njenu proizvodnju bila pod kontrolom gradskih milicija i lokalnih partija, u selima je bila besplatno, opšte dobro. Kao i svi drugi resursi proizvedeni u selu, ni voda se nije izvozila niti se uopšte trgovalo sa spoljnim svetom.

Zdrav stav, zen moglo bi da se kaže, smanjio je broj oboljenja kod seljana. Kada su potrošene zalihe konvencionalnih lekova prešlo se na narodne umotvorine i seljani su, na svoje čuđenje i zaprepašćenje, ustanovili da se osećaju mnogo bolje nego što su se osećali pre kataklizme, kada su životarili zaboravljeni od sopstvene dece i države. Ovaj novi elan i energija uložena u kvalitetno preživljavanje i očuvanje zajednice, smestio je u njihove oči sjaj a u njihova srca toplinu koji nisu viđeni i proživljeni još od pobede nad nacistima u II Svetskom ratu. Dugo u noć pevane su pesme i deci pričane priče uz vatru. Ono što ste gledali u filmu Družina od prstena sada je to, deco, bio vaš bajkoviti život. Nisam vam to mogao uskratiti, ali smo se ipak dogovorili da se vratimo po vas kada završimo našu misiju u nepoznato.

Večerali smo zajedno. Večera (rakija, supa od morke, domaći beskvasni hleb, pečena ćurka i savijača sa bundevom) nam je preusmerila krvotok i uskoro smo spustili naše umorne glave na meke jastuke. Miris čiste posteljine, nežan dodir svežeg večernjeg povetarca i pucketanje drva iz kamina bili su poslednji odsjaji ovog čudnog, blještavog dana. Uskoro smo spavali, snom mirnim i spokojnim. Snom kakav nismo imali godinama.

Ujutro, posle doručka (šunka, mlad luk i kuvana jaja), pozdravili smo se, uz duge zagrljaje i tople, krupne suze, i krenuli put Bačke Topole. Spremili ste nam nešto namirnica, a deda mi je dao i bocu rakije. Rekao sam vam da se čuvate i pokušao da izvučem tračak optimizma i nade. Ovo selo je bilo najbolje mesto za to. Suznih očiju smejali smo se jedni drugima u dugom trenutku prisećanja na život koji smo nekada imali. Zajahali smo biciklove i krenuli. Vetar nam je sušio suzne obraze.

Do kompleksa salaša Panta Rei stigli smo rano popodne. Padala je sitna i uporna kiša. Imanje je bilo ograđeno bodljikavom žicom iza koje su lajali psi čuvari. Pozvonili smo na zvono koje se nalazilo ispod CCTV kamere i uskoro iz daljine poče da nam se približava prilika na biciklu. Kada je došla do kapije, prilika se nasmeja širokim osmehom i reče: Ej, deste. Skriveno ispod kapuljače i zamagljenih naočara, smešilo nam se lice Dr Gnoja. Otvorio nam je kapiju i mi smo ušli.

Pogledao sam Isaka i Ljilju. Odgovorili su mi osmehom. Ovo su bili prvi dani uslovnog mira i izvesnosti nakon surove jeseni i mračne zime. Zaslužili su malo odmora. Zaslužili su mnogo nade. Zaslužili su da ponovo izmislimo sve. Da učinimo naše živote smislenim. Vrednim i dostojnim naše ljubavi.

'leave me here' by samurai 侍

'leave me here' by samurai 侍

nastavak >>>

Poslednji tango u Parizu (2)

(Nastavak Andaluzijskog psa)

Log #00672

Nije da nije bilo reality show programa na televiziji. Nije da ih ljudi nisu gledali. Nije da nisu govorili da su ti programi đubre. Nešto najgore što naše društvo i mediji mogu da proizvedu. Ali, gledali su. Svi su gledali. I uživali su u njima. Taj javni diskurs, bio je beg od nesnosne stvarnosti. One koja nas je okruživala i pretila da nas proguta i uništi. Sedeli smo ispred televizora i bežali boreći se za svoje živote. Živote koje smo odavno izgubili.

Srpski Kurir, Образ, 1389, i najmlađi С.O.П.С.Т.В.O. (Srpska Odbrambena Partija Sinova Tvojih Voljeni Oče) bile su zabranjene organizacije. Njihov podli, okrutni terorizam postao je uobičajena pojava. Kao ambrozija. Kao komarci. Kao prljave ulice. Neki drugi ljudi su stradali. Neki drugi. Nikad mi.

Nekoliko, uslovno rečeno, javnih ličnosti je likvidirano na najbrutalniji način. Digla se neviđena dževa i dreka. Nedopustivo, strašno, oštro, osuditi, teroristički, kukavički, čin, bile su reči koje su se debljale u tagovima. Nakon tri minuta dreka je utihnula, a prljava Sava nastavila svojim tokom. Most za Čukaricu je visio iznad Ade. Nedovršen i napušten. Skakaonica za samoubice sa neregistrovanim vozilima. Gužve su prodrle u liftove. Klošari su rešili problem pasa lutalica. Gej ljudi su nestali. Cigani su odleteli u nebo. Crkvena zvona su postala zaglušujuća. Sada se zvonilo i na radiju i na televiziji i u školi i u banci i u maxiju i u tramvaju. Kada bi počelo, verujući bi se skamenili neprekidno se krsteći, a ostali bi se posakrivali u mišije rupe.

Usled neviđenog porasta nasilja koje je nosilo plimni i zarazni talas tuča, silovanja i divljeg drogiranja, škole su uvele monaško-zatvorsku disciplinu i sistem kažnjavanja i samokažnjavanja. Potkazivanja, praćenja, podmetanja, pratila je fizička i psihička tortura. Niko zapravo nije znao šta se dešava iza zidova učionica i u školskim dvorištima. Neki roditelji su svoju decu ispisali iz škole. Sećate li se, deco? Ispisali smo vas iz škole.

To je bila ona godina koju ste proveli na selu, kod dede i bake. Daleko od gradskog ludila koje kao da je bilo preslikano iz najnovije kompjuterske igre Naš put (The Our Way) koju su razvila dvojica novobeogradskih momaka i zaradila milione. Igra, mešavina tropske atmosfere GTA i mračne, nasilne i turobne priče slične onoj u Manhuntu, doživela je ogroman internacionalni uspeh, jer se polako, virus mržnje, iz jugoistočne i srednje Evrope, širio ka zapadu.

Ulični ratovi između tamnoputih imigranata i belih domorodaca postali su uobičajena pojava u svim evropskim gradovima. Mi, u Srbiji, nismo imali takvih problema. Nakon nezapamćenog niza napada na strance u Beogradu, više nam niko nije dolazio u posetu. Okrenuli smo se unutrašnjem neprijatelju. Onom koji se razlikuje od većine. Navijačke bande su preuzele grad.

Čekali smo novu 2011. godinu.

Sami, uz huk košave i naš omiljeni reality show Pijaca.

Ne znam da li još pamtite ali, te godine, kamere su ušle svugde. Prvo su se TV kuće okrenule svojim zaposlenima, pa su program između vesti i reality shows, popunjavali snimajući novinare, spikere, kamermane, šminkerke, čistačice, šefove, a ponekad i upper mgmt, kako provode dane. Bilo je baš ludo videti sve te TV face koje ste inače gledali, kako sad sede, puše, psuju, sms-ju, žive i rade.

Crtaći i emisije o prirodi su nestali iz programa. Vesti na Pinku su preimenovane u Realno u 8. YouTube spotovi u kojima se direktor RTS-a nemilosrdno iživljava nad zaposlenima postali su veliki hit. Preko tri miliona hitova na kanal The Mobing Lord koji ih je hostovao. Pristup Twitteru (200 miliona korisnika) i Facebooku (milijardu registrovanih do kraja 2010.) sa srpskih IP adresa je bio onemogućen zbog nenormalnih flamewarova i nezapamćenog jezika mržnje pomešanih sa nemilosrdnim hackerskim napadima na servere ovih kompanija.

Srbi su migrirali na bratemili.rs. Bili su, najzad, svoji na svome.

Tada sam još uvek radio u onoj stranoj kompaniji koja se bavila transportom i logistikom. Te godine, naše rukovodstvo je odlučilo da nas stavi pod stakleno zvono. Reality Show The Company je mogao da počne.

Kada su zaposlenima predočili novi aneks kolektivnog ugovora u kojem dozvoljavaju televiziji da za potrebe reality showa The Company snima sve i svakoga od 8 ujutro do 5 popodne (a po potrebi i za vreme dolaska na posao ili putovanja ka kući), svi smo potpisali. Niko nije smeo sebi da dozvoli da izgubi posao.

U početku smo ćutali i pokušavali da se ponašamo normalno. Svetlo je bilo neprirodno, ekipa napadna a osećaj više nego grozan. Svima je bilo neprijatno. Vremenom smo se navikli i oslobodili. Naša svakodnevna kancelarijska rutina se zaukala i uskoro nismo ni primećivali kamere.

Ono što je bilo najvrednije u rejtinzima, ono što se najviše cenilo, ona ogoljena, prostačka iskrenost i banalnost, patentirana i implementirana u raznim kvizovima i nameštaljkama, u našoj kancelariji je najzad dobila pun smisao. Smisao totalne psihopornografske sage-ogledala.

Postali smo hit. I direktor, koji nije mogao da se reši tika, koji se manifestovao coktanjem, čak ni pred streljačkim vodom kamera. I Generalni Direktor, gastoš iz Austrije, koji se totalno primio na show business i transparentnost. I špediteri, koji su, nakon prvih par dana ustezanja, nastavili da šire prostačko bogatstvo jezika. I cure, devojke i žene, koje su postepeno počele da dolaze na posao premontirane, prenašminkane i prenamirisane (mada kamere još uvek ne beleže mirise). I ekipa iz magacina koja je neko vreme apstinirala, a onda odjednom doktorhajdovski zagrlila sve alkoholno u blizini. I opasna turbo-folk recepcionerka koja je bila i ostala ista i pre i za vreme i posle kamera. I bilder-obrazovac-gej-u-duši svačiji omiljeni lik, koji je tek tada zablistao u punom sjaju. I ja, razapet između subverzije i negacije, anuliran sopstvenim postojanjem.

Nismo ni osetili da se bliži kraj. Prvi dani divne jeseni su ljuljuškali grad. Možda se neko i ubio. Možda je neko i umro groznom i bolnom smrću. Možda je neko zvao u pomoć i nikoga nije dozvao. Čak i da nas to brine, nikada nećemo saznati. Naše odvajanje je počelo odavno i, sada je, u ovom opštem reality show senzibilitetu, poprimilo pun besmisao. Iz kakofonije izloženosti, izlazili smo opako sami.

Koraknuli smo u optičku, ne, u metafizičku varku, i sada nam je svet izgledao kao stepenice koje se penju ali ne vode nikuda nego se spajaju u dvodimenzionalnom putu u krug. Mi još uvek verujemo da nas čeka bolje sutra. Mi još uvek mislimo da će jutro promeniti sve. Mi još uvek čekamo. A to je naš najveći problem.

U svetu koji je toliko dugovao trenutku, bljesku momentalne senzacije, nismo bili sposobni da se suočimo sa stvarnošću. Da je prepoznamo. Jer, naša stvarnost nije postojala, ona je bila odigrana slika, izmišljena scena, goblen izvezen po šemi iz novina. Zbir mehanički utkanih delova na prethodno precizno iscrtanoj štampanoj ploči.

Takvi, krupno i grubo ispikselizovani, zbunjeni, vrteli smo se u poslednjem tangu u kojem nam konačni matrix lomi kičmu gledajući nas ravno u oči. U oči kojima smo, deco moja, zaboravili da gledamo.

'fight club' by samurai 侍

'fight club' by samurai 侍

nastavak >>>

Knjižara “0-24” gospodina Penumbre

Ovo je priča koju je Robin Sloan objavio na svom blogu. Sjajna je. Ujedno, ovo je vežba za jedan veći prevodilački izazov koji me, nadam se, čeka. Vikend je pred vama, pa se nadam da ćete naći vremena da pročitate ovih 5000 + reči. Uživajte.

24hr-cover

* * *

SADA JE 2:02 UJUTRO U HLADNOJ LETNJOJ NOĆI.

Sedim u knjižari pored striptiz kluba.

Ne u takvoj knjižari. Ovde su knjige neverovatno stare i nemoguće retke. Knjižara čuva tajnu – tajnu koju sam možda baš sad otkrio.

Sâm sam u knjižari, a tada, tap-tap, odjednom nisam.

Sasvim sam siguran da ću sada sklopiti svoj laptop i vrišteći istrčati kroz vrata, da se nikada više ne vratim.

* * *

ALI DA POČNEM OD POČETKA.

Izgubio sam posao tokom propasti proleća 2009. Aplicirao sam na desetine poslova, ali sam odbijan iznova i iznova. Jeziva uteha mi je bila što su kompanije koje su me odbijale i same propadale u roku od nekoliko meseci. Verovatno sâm ne bih bio u stanju da ih uništim. Verovatno.

Posao koji sam izgubio je bio u direkciji New Amsterdam Bagel Bakery. Dizajnirao sam promotivne materijale, menije, kupone, postere za izloge  i, jednom, ceo “expirience”  štand za sajam peciva.

Takođe, održavao sam i website.

Mesecima bez posla, okrenuo sam se oglasima “potreban radnik” koji su visili u izlozima, što baš i nije nešto što inače radite, zar ne? Učili su me da budem nepoverljiv prema takvim oglasima. Legitimni poslodavci koriste Craigslist.

Knjižara “0-24” zasigurno nije izgledala kao legitiman poslodavac:

Potreban radnik

Rad noću

Posebni zahtevi

Dobri uslovi

Bio sam posve uveren da je “knjižara 0-24” eufemizam za nešto. Nalazila se na Broadwayu, eufemističkom delu grada. Opazio sam je na putu za bar koji je nudio happy hour  pod imenom “besposličarski specijal”. Mesto pored je imalo reklamu sa neonskim nogama koje su se prekrštale i odkrštale.

Unutra – da, naravno, kročio sam unutra – uopšte nije bilo bez veze. Sasvim suprotno, bilo je natrpano.

Natrpano i klaustrofobično. Zamislite normalan lokal okrenut za 180 stepeni. Knjižara je bila apsurdno uska i vrtoglavo visoka. Police sa knjigama su se pele pet spratova u vis. Celo mesto je bilo mračno i prašnjavo. Plafon se nije ni nazirao.

Lestve su bile pričvršćene za police i klizile su po šinama s jednog na drugi kraj. To uvek izgleda baš slatko, ali  ovde, u mračnoj izmaglici, bile su zastrašujuće. Nije postojala šansa čak ni da dotaknem te lestve.

Osim ako već, naravno, nisam popunio aplikaciju za posao i predao je u naborane ruke gospodina Penumbre, vlasnika knjižare, i zastupao svoj slučaj citirajući svoje srednjoškolsko istraživanje o švajcarskoj tipografiji (1491-1519), i počeo da ističem kako je grafička novela ozbiljna literarna forma (koja je takođe i esencijalna za knjižarski posao jer, znate, današnja deca odrastaju na mangi i ja vam mogu pomoći oko toga, mogao bih čak da napravim sasvim novi odeljak)…

U tom slučaju, da sam sve to uradio, stari gospodin Penumbra bi možda izoštrio pogled, odmerio me, i rekao: “Pa, to je sve lepo… ali, da li možeš da se penješ na lestve?”

Da se sve to desilo, mogao bih, hipotetički, da se nađem na jednim od onih lestava, na trećem spratu, bez podova, u Penumbrinoj “0-24” knjižari.

Knjiga po koju me je poslao, “de Guilfordovo istraživanje”, je bila na oko 130% dužine jedne ruke sa moje leve strane. Očigledno, morao sam da siđem i doguram lestve do knjige. Ali dole, gospodin Penumbra je vikao: ” Nagni se sine! Nagni!”

I sine, da li sam uopšte želeo ovaj posao?

* * *

Continue reading

Andaluzijski pas (1)

Draga deco,

ostavljam ovaj log negde na webu u nadi da će vas njegove nule i jedinice pronaći, da će vas njegovi nežni pixeli inspirisati i da ćete razumeti barem deo od gomile terabajta metapodataka kojim obiluje moj, sada već, predugi život.

Živim već previše dugo. Ove 2068. godine svet gotovo da ne postoji, slomljen u svojoj grotesknoj nesrazmeri. Kažem gotovo, jer me njegov zaglušujući šum neprekidno podseća da je živ, iako su većina poznatih stvari i pojava mrtve ili veštačke. Ništa se nije desilo, što nismo želeli da se desi. Mi smo izabrali. Mi, ljudi.

Ne znam gde ste, deco, kao što niko ne zna gde je bilo ko. Zemlja je postala košnica usamljenih jedinki koje svojevoljno sprečavaju bilo kakav elektronski ili lični kontakt. Sami smo u gomili.

Kažem, ne znam gde ste i ne znam kako ste i da li ste uopše živi, jer posle onog kobnog leta 2012. nakon kojeg sam pobegao iz Beograda i našeg kratkog susreta na selu, nisam čuo ni jednu vest o vama. Nije da vas nisam tražio, ali slom interneta i saobraćaja je tu potragu učinio gotovo nemogućom. Od tada, jednom mesečno, ostavljam jedan log na webu – rendomiziranom entitetu sposobnom da se kreće kroz vreme ne ostavljajući ni najmanju šansu ljudima da njime upravljaju ili da ga na bilo koji način oblikuju, čak i kada bi ljudi bili sposobni za to. Početak ovog mog loga već je počeo da se topi i pretvara u algoritme koji su webu potrebni za opstanak.

Stoga, deco, ako niste pronašli ovaj log i počeli da ga čitate pre ravno 45 sekundi, ne znate možda ni ko ispisuje ove reči.

Mi živimo, ali ne upravljamo ničim, pa ni našim životima. Uređenje, u smislu državne ili društvene zajednice ne postoji još od sloma ekonomije i proizvodnje ranih desetih. Živim u nekoj vrsti hipertehnološkog pustinjaštva okružen milionima ljudi, milijardama ljudi koji na mene imaju uticaj kao vazduh na vid. Nikoga nisam video, zapravo pogledao, decenijama. Ljudsko ponašanje ne otkriva ni jedan do sada poznati obrazac. Kao što ni pejzaž ne priziva iz svesti ni jednu poznatu sliku. Naš život je samo delimično stvaran. Onoliko koliko smo sposobni, ne bih rekao hrabri, da se spustimo niz zastrašujuće spirale razumevanja njegovog neshvatljivog svemira.

Za svoje poslednje dane odabrao sam Andaluziju. Ne zbog lepote ili klime, jer je sada u svakom kutku zemlje potpuno isto, nego zbog malog omaža nadrealistima, tim vitezovima moje neobuzdane mladosti.

Prozvao sam se Andaluzijskim psom. Niko me ne zove tim imenom, niko me, zapravo ni ne zove; ali ja sam sad sâm sebi pas i gospodar. Pitam vas, deco, postoji li veća sreća od toga? Možda smo nekad mislili da postoji, možda sam vam pričao da ćemo živeti kao slobodni ljudi, da se ne bojite, da vas čuvam…

Ali, onda sam pobegao. Možda se ne sećate, ali došao sam po vas da skupa izbegnemo u nepoznato, da pokušamo da stvorimo ćeliju koja će se izdeliti u jedan zdrav organizam. Niste pošli sa mnom. Ne krivim vas. Koja deca kreću stopama svojih očeva? Ipak, niste ostali sami. Vaša majka je bila uz vas. Niko nije ni sanjao da će se sve raspasti. Niko nije mogao da zamisli smrt jezika.

Draga deco, čak i da osetite tihi elektronski šapat i šum ovog loga, nisam siguran da ćete umeti da ga pročitate.

Tokom ranih četrdesetih nervni video je postao velika stvar. Ta stvar se samo zvala nervni video. Bio je to pravi formater mozgova. Pravi čistač klastera. Nakon par godina uživanja u nervnom videu, mozak bi postajao jedna čista poljana, glatka kao hokejaški teren. Crni pak bi počeo da iscrtava svoje nevidljive linije i uskoro je mozak funkcionisao trenutno, prosto proizvodeći i izvršavajući naredbe, gaseći svetla za sobom i non-stop brišući memoriju. Nervni video je zauzimao mnogo mesta. Uskoro, ljudi se više nisu sećali ničega. Živeli su sad. Zar to nije ultimativni cilj? Živeti sad i ovde? Tako je nestao jezik. Tako su nestali sećanje, emocije i kontakt. Ljudi su počeli da se proizvode.

Usputni produkt nervnog videa bio je enzim koji se lučio umesto suza. Samo, enzimske suze su tekle i kada su ljudi zaboravili kako se plače. Od enzimskih suza naučnici su mogli da izrade ljudska bića. Kada su se i naučnici navukli na naučni nervni video i otupeli, mašine su preuzele proizvodnju. Ta bića nisu bila klonovi. Bili su to ljudi, jedinstveni i nesvesni svoje sudbine. Baš kao što smo, nekada, to bili i mi.

Ljudi su postali pahulje u divnoj zimskoj noći. Pahulje su se gomilale i polako stvarale ljudski pokrivač. Ljudska otopina, kad jednom dođe proleće, trebalo je da stvori divnu organsku bujicu koja će se sliti u korito veštačkog jezera ispred turbina za proizvodnju energije.

Mislim, to ja samo mislim. Kada hodam, ili samo osećam korak, ne koračam preko nekog ljudskog pokrivača, niti preko neke tako jeftine metafore. Ljudski kompost je živa stvar. Stvar koja emituje i kad ne radi ništa. Kad samo sedi i srče nervni video. Mi, ljudi, smo postali entitet koji proizvodi energiju samim svojim besmislenim postojanjem i još besmislenijim životima koji, zapravo, ne znače ništa.

Ja sam promašio nervni video. Kao i mnoge valove koji su ljuljalji ovaj naš brod. Nisam se navukao, uprkos godinama, ni na organski seks. Adrenalinska bomba skokova kroz veštačke crne rupe, mimoišla me je kao jednosezonska groznica besmisleno večnog života. Kada su, negde pedesetih, ljudi skontali kako da žive večno, postala je prava ludnica ljudi pronašli način kako da život produže u beskonačnost, događaji su skoro izmakli kontroli. Niko nije razmišljao ni sekund, a i kako bi, posle svog onog nervnog videa. Ljudi su hrlili u velike hangare gde im se komplikovanom procedurom život produžavao u beskonačnost. Taj beskonačni život im je pružio beskonačnu veru u sebe i u važnost njihovog postojanja. Po prvi put, ljudi su imali dokaz svoje superiornosti.

Nakon buma večnog života, jezik se učinio nebitnim kao ljudske slobode i prava nakon velikog sloma 2012.

Svi su živeli i disali zauvek, i to je bilo jedino  važno.

Problem je što zauvek nije imalo težinu dečije razmene (menjamo se zauvek?). Zauvek je bilo samo jedno neprekinuto sad. Sekund. Treptaj.

Moj pas i ja smo to odmah prozreli. Šalim se. Čista sreća i čudan splet okolnosti sačuvale su me od otrovnih ljudskih sklonosti i stranputica. Biće da je seme gorčine koje sam posejao u totalno hype tehnološki superiornim dvehiljaditim urodilo plodom. O da, i te kakvim.

O tome, deco, i još o mnogim stvarima koje su oblikovale moj život i osvetljavale mi put – u sledećem weblogu.

Čuvajte se i budite dobri.

vaš tata,

andaluzijski pas.

'safe place' by samurai

'safe place' by samurai 侍

nastavak >>>

Please Kill Me (3. deo)

nastavak iz prošlog broja

GERARD MALANGA: Jim Morrison je došao da nas vidi u Trip-u. U to vreme on je studirao film u L.A.-ju. Tada je, kako teorija kaže, Jim Morrison usvojio moj imidž – crne kožne pantalone. Video me je kako igram na sceni u Trip-u.

PAUL MORRISSEY: Dok smo bili u L.A.-ju, otišli smo u studio i snimili prvi album. Završili smo ga za dve noći i koštao je otprilike tri hiljade dolara, što je tada bilo puno novca. Andy nikada nije potrošio toliko novca na nešto. Warhol-ovi filmovi su koštali oko dvesta dolara po komadu. Trebalo je izvući tolke novce od Andy-ja…

ANDY WARHOL: Sve vreme dok se album pravio, niko nije bio zadovoljan. Pogotovu Nico. ‘Želim da zvučim kao Boouub Diiiilahhhn’ njakala je, iznervirana.

LOU REED: Andy se pobrinuo da jezik na prvom albumu ostane netaknut. Mislim da je Andy bio zainteresovan za šokiranje. Želeo je da iznenadi ljude, da im ne dopusti da nas nagovore na kompromise. Rekao je: ‘O, morate da se pobrinete da sve psovke ostanu.’ Bio je nepokolebljiv u vezi toga. Nije želeo da se album očisti, i pošto je bio tamo, nije se autocenzurisalo. Kao posledicu toga, saznali smo kako je kada isteraš po svom.

IGGY POP: Prvi put sam čuo Velvet Underground and Nico na nekoj žurci u kampusu University of Michigan. Mrzeo sam kako su zvučali. Znaš ono, ‘KAKO NEKO MOŽE DA NAPRAVI PLOČU KOJA ZVUČI KAO TAKVO SRANJE? OVO JE ODVRATNO! MUKA MI JE OD OVIH LJUDI! JEBENO ODVRATNO HIPI SRANJE! JEBENI BITNICI! HOĆU SVE DA IH UBIJEM! OVO ZVUČI KAO SMEĆE!’

Šest meseci kasnije, stiglo me je. ‘O, bože! Vau! Ovo je stvarno jebeno sjajna ploča!’ Ta ploča je postala ključna za mene. Ne samo zbog stvari o kojima je govorila, i zato što je bila odlična, nego zato što sam shvatio da i drugi ljudi mogu da prave dobru muziku – a da sami nisu dobri u muzici. To mi je dalo nadu. Ista stvar mi se desila kada sam čuo Mick Jagger-a kako peva. Mogao je da otpeva samo jednu notu, nema nikakvog tona, i samo piči: ‘Hey, well baby, baby, I can be oeweowww…’ Svaka pesma je bila isti monoton, i taj klinac koji repuje. Ista stvar i kod Velveta. Zvuk je bio tako jeftin, a istovremeno tako dobar.

PAUL MORRISSEY: Verve/MGM nisu znali šta će sa pločom, jer je bila tako osobena. Nisu je objavili skoro godinu dana, i mislim da se za to vreme u Lou-ovoj glavi stvorila ideja da će album izaći i možda zaraditi mnogo novca. ‘Pa, ‘ajde da bežimo iz ovog ugovora koji imamo sa Andy-jem i Paul-om’. Tom Wilson iz Verve/MGM kupio je album od mene samo zbog Nico. Nije video nikakav talenat u Lou-u.

STERLING MORRISON: Nico je bila problematična od početka. Želela je da peva sve pesme, ‘ I’m Waiting for the Man’, ‘Heroin’, sve. Malo je sprovodila i seksualnu politiku u bendu. Ko god da je imao trenutni uticaj na događaje, Nico bi se približila njemu. Tako da je išla od Lou-a do Cale-a, ali nijedna od tih veza nije trajala dugo.

RONNIE CUTRONE: Nico je bila previše čudna da bi iko imao vezu sa njom. Nije bila žena sa kojom biste ostali, voleli je, igrali se ili samo visili okolo. Bila je odviše čudna. Bila je jako hladna i rezervisana s jedne strane, a tako neprijatno nesigurna s druge.

Nico je bila jako uncool jer nije mogla da napusti kuću a da se prethodno ne gleda u ogledalu sto sati. ‘Ronnie, kako ovo izgleda?’ pitala bi stepujući, a ja sam bio, kao: ‘Jebi ga Nico, samo izađi i pleši.’ Ipak, bila je Ice princess, predivna, znaš, ubistvena plavuša.

Ali, bila je neobična. Bila je čudak. Bila je jebeni čudak. To je to, lepa, ali čudna. Niste mogli da imate vezu sa njom.

Lou više nije hteo Nico u Velvetima, jer je želeo da svira rock & roll. Nije više želeo da bude arty. Hteo je čist rock & roll. Znaš, kad je dosta, dosta je.

Velvete uopšte nisu puštali na radiju. Nisu imali nikakav veliki ugovor za ploču. Ali to nije Andy-jeva krivica. Mislim, pogledajte o čemu su oni pisali: heroin i goli mornari mrtvi na podu. Mislim, nikoga neće puštati na radiju sa ‘Venus in Furs’!

NICO: Svi u Velvet Underground-u su bili egomanijaci. Svi su želeli da budu zvezde. Naravno da je Lou želeo da bude zvezda, ali su svi novinari dolazili meni. Želela sam da pevam ‘I’m Waiting for the Man’, ali mi Lou nije dopuštao. Lou je bio šef, i bio je jako zajeban. Da li ste upoznali Lou-a? Šta mislite o njemu – sarkastičan? To je zbog svih tih pilula koje uzima – kombinacije tih pilula koje uzima… Veoma je brz, neverovatno brz. A ja sam spora.

RONNIE CUTRONE: Takođe morate da shvatite da smo bili na Methedrine-u devet dana nedeljno. Pa čak i sad, ne znam šta je bila istina. Kad ostanete budni devet dana, svašta može da se desi, paranoja je tako debela da je možete seći sekirom. I sva ljutnja može da ostane progutana mesecima, pa čak i godinama.

Nikada neću zaboraviti noć kada smo uzeli loš speed. Izašli smo na scenu, i kasnije smo shvatili da je svako mislio da onaj drugi hoće da ga zgrabi. Tokom ‘Venus in Furs’, lupao bih svojim bičem po podu, a Mary bi igrala prema njemu. Ali te noći kada sam lupio bičem po podu Mary je stala na njega, i nisam mogao da ga podignem. Gerard je radio istu stvar i svi su mislili da onaj drugi želi da ga se dočepa.

To nije bilo netipično. Bilo je, kao: ‘Znam da se to i to priča iza mojih leđa’ ili ‘ On pokušava da uradi ovo’ ili ‘On hoće da stigne do tamo’.

Svi su se borili za Andy-jevu pažnju. Uvek je postojao taj uzvišeni, a nekad i ne tako uzvišeni, stepen rivaliteta i duboke, duboke, duboke paranoje. Mislim, budan si devet dana, kiši ti u perifernoj viziji, sve u sobi se pomera, ne razlučuješ ništa, tako da obična opaska dobija duboko, duboko, duboko značenje koje je važno do svemira. To vas stvarno sjebe.

DANNY FIELDS: Stalno sam ponavljao Lou-u i John-u: ‘Momci, znate da ste predobri za ovo. Zašto ne pokušate kao bend?’ Smatrao sam da su vizuelni efekti za Explodin Plastic Inevitable glupi i banalni, smatrao sam da je ples sa bičevima glup i banalan, i smatrao sam da su slajdovi Barbare Rubin glupi i banalni. Exploding Plastic Inevitable je bilo obično zabavište. Nije moglo da primiriše snazi muzike. Muzika je bila prava stvar. Da je svetlo bilo dobro kao muzika, možda, ali nije – mislim, samo tačke i filmovi?

Zato sam mislio da su Velvet Underground bolji kao bend, ali pretpostavljam da su se osećali sigurno pod Andy-jevim okriljem, i da im je to pružalo priliku kakvu možda ne bi imali. Kada sam rekao Lou-u i John-u da su bolji od Exploding Plastic Inevitable, oni su mi odgovorili: ‘Ali Andy je tako dobar prema nama. Kako bi ikada mogli da ga napustimo?’

JOHN CALE: Warhol je bio dobar katalizator. Sa kim god da je radio, potpuno bi ih podržao i brinuo se o njima. Nije bilo dobro kada je počeo da gubi interes za ceo projekat. Imali smo turneju po celoj zemlji i Warhol više nije bio zainteresovan, a u bendu je bilo dosta zabijanja noževa u leđa. Putovanje sa sedamnaest ljudi i lajt šouom i svim ostalim je neka vrsta manije, ako ne dobijate dovoljno novca. A dobijali smo dovoljno novca jer je Andy bio sa nama.

PAUL MORRISSEY: Lou je manje ili više rasformirao grupu pre nego što je Velvet Underground and Nico album izašao, i objavio je da želi van iz ugovora. Želeo je da proba sa boljim menadžerima. Boljim menadžerima? Vratili bi se u Queen’s i ostali nepoznati da ja nisam naišao.

LOU REED: Warhol je bio van sebe. Do tog dana ga nikada nisam video besnog. Bio je stvarno ljut. Pocrveneo je i nazvao me pacovom. To je bilo nešto najgore čega je mogao da se seti. Bilo je to kao napuštanje gnezda.

PAUL MORRISSEY: Andy-ju je bilo jako neprijatno u Lou-ovom društvu. Bilo mu je neprijatno u bilo čijem društvu, ali zilion puta više sa Lou-om, za koga je shvatio da je dvoličan, neiskren i pohlepan tip. Bilo kakva svađa koju Lou spominje između njih dvojice je verovatno izmišljena.

Andy bi rekao: ‘ O, opet dolazi taj Lou, idi i otarasi ga se. Reci da nisam ovde.’ Jednostavno nije želeo da se sreće sa takvim ljudima, i ne mogu da ga krivim zbog toga. Ja sam se bavio Lou-om u Andy-jevo ime.

JOHN CALE: Lou je počeo da se ponaša čudno. Doveo je pravu zmiju, Steve Sesnick-a, da nam bude menadžer, i sve intrige su odmah počele. Lou nas je zvao njegovim bendom, a Sesnick ga je nagovarao da krene solo. Možda su krive droge koje je uzimao u to vreme. One sigurno nisu pomogle.

RONNIE CUTRONE: Sećam se kada se raspao Exploding Plastic Inevitable. Svirali smo u mestu koje se zvalo Scene. U to vreme niko nije plesao, pa ako ste plesali na bini, svi su bili u fazonu: ‘Vau, cool!’ Ali nakon pedeset do sto nastupa EPI, ljudi su se navukli.

Bina u Scene je bila vrlo niska, i odjednom, niotkuda, pet ili deset ljudi se popelo i pridružilo nam se. Mary i ja smo se samo pogledali: ‘ Gotovo je. Zar ne?’

U stvari, to je bilo olakšanje. Imao sam devojku i više nisam mogao da vodim groupie život. Nosio sam osam prstenova i bič mi je uvek bio vezan oko struka. Otišao sam u backstage, skinuo svo prstenje i bacio ih kroz prozor. Odvezao sam bič i njega bacio kroz prozor. Onda sam rekao devojci: ‘Volim te. Neću ovo više da radim.’ Ona je sigurno pomislila: ‘O, super, sad je samo moj. Sad možemo da odemo kući i da se puknemo na miru.’

ED SANDERS: Opasno je kada u stvarima idete do kraja, na način na koji smo mi išli. Kao kad petljate sa Satanizmom, ekperimentišete sa određenim načinom života ili određenim vrstama droga koje vas ogoljavaju. Nisam religiozan, ali kada se tako otvorite, može da bude kobno. Tako da morate da budete pažljivi.

Problem sa hipicima je da su oni razvili neprijateljstvo unutar same kontrakulture, između onih koji su imali, kao, osiguranu budućnost, i onih koji su morali da žive prepušteni sami sebi. To je istina. Na primer, crnci su bili ogorčeni na hipike kada je došlo vreme Summer of Love 1967. Videli su tu decu kako crtkaju uvojke i cveće, pale mirišljave štapiće, uzimaju acid… i shvatali su da ta deca uvek mogu da pobegnu odatle, ako požele.

Mogu da odu kući. Mogu da pozovu mamu i da kažu: ‘Vadi me odavde.’ Dok neko ko je odgojen u projektu u Columbia ulici i ko je visio na rubovima Tompkins Square Park-a, ne može da pobegne. Ta deca nemaju gde da odu. Ne mogu da se vrate u Great Neck, ne mogu da se vrate u Connecticut, ne mogu da se vrate u internat u Baltimore-u. Zarobljena su.

Tako se razvila druga vrsta lumpen hippie-ja. Vrsta koja je poticala iz problematičnog detinjstva, od roditelja koji su ih mrzeli, od roditelja koji su ih izbacili na ulicu. Možda su došli iz religiozne porodice koja ih je nazivala kurvama ili govorila: ‘Imala si abortus, marš napolje’, ili ‘Našli smo anti-baby pilule u tvojoj tašni, odlazi odavde.’ Sva ta deca su postala neka vrsta opakih uličnih osoba. Punk tipova.

LOU REED: Može dosta da se kaže o privlačenju pažnje. Drugim rečima, Andy nije morao da nosi sunčane naočari ili kožnu jaknu, dve stvari koje su privlačile pažnju. Svako zna da ćete tako privući masu ljudi. I negativnu i pozitivnu stranu.

PAUL MORRISSEY: Andy Warhol je bio ljubazan prema Valerie Solanis jer je bio fin momak. Rekao joj je: ‘Zašto jednom ne zaradiš novac, Valerie? Možeš da se pojaviš u filmu.’ Umesto da je se jednostavno otarasi i da joj dvadeset pet dolara, on je pokušao da je učini korisnom. To je radio sa svima. Činio da ljudi budu korisni. Rekao je: ‘Reci nešto pred kamerom, i onda ćemo ti dati dvadeset pet dolara. Izgledaće kao da si ih zaradila.’ I, a Man je bio gotov za jednu noć. Ceo film je bio završen za dva, tri sata. Valerie se pojavila, uradila scenu od pet-deset minuta, i to je bilo to.

ULTRA VIOLET: Valerie Solanis je bila pomalo uplašena, ali mi se dopadala. Mislim da je bila fantastična. Njen manifest – SCUM – ‘The Society for Cutting Up Men’ je sulud, ali briljantan i oštrouman. Nisam rođena feministkinja, ali kada sam pročitala manifest kontala sam da ima puno dobrih zapažanja – da muškarci kontolišu svet još od Adama i da je došlo vreme da se to zaustavi.

PAUL MORRISSEY: Tri puta sam pokušao da se otarasim Valerie Solanis. Nisam uspeo, i eto ti nje jednog dana sa Andy-jem. Izvadila je pištolj, dok niko nije gledao, i počela da puca. Glupa idiotkinja. Tog dana je želela da upuca nekog drugog, ali pošto taj nije bio kod kuće, odlučila je da upuca Andy-ja. Šta da kažete o nekome takvom? Ne možete da analizirate to. Ne postoji dublje značenje u tome. Naravno, to nema nikakve veze sa Andy-jem.

BILLY NAME: Čuo sam pucnjeve dok sam bio u mračnoj komori. Više neke neprepoznatljive zvukove, ali sam bio zauzet nečim. Znao sam da su gore Fred Hughes i Paul, pa bilo šta da je u pitanju, bio sam siguran da će oni da srede stvar. Odlučio sam da završim posao, a onda da odem gore i vidim da li je nešto palo.

Kada sam otvorio vrata i kročio u prednji deo Factory-ja, ugledao sam Andy-ja kako leži u krvavoj bari. Sledećeg trenutka sam već klečao kraj njega gledajući šta mogu da učinim. Ruka mi je bila ispod njega i samo sam plakao. Onda je Andy rekao stvarno uvrnutu stvar: ‘Nemoj…nemoj…nemoj da me zasmejavaš. Ovo stvarno boli.’ Tada je ušao vozač hitne pomoći i više se na nikoga nisam obazirao…

GERARD MALANGA: Bilo je loše. Umalo je umro. Puls mu je bio toliko nizak da je proglašena klinička smrt. Pogođen je sa najmanje dva, možda tri metka. Izgubio je slezinu. Izgubio je deo pluća ili jetre. Godinu dana je nosio korzet kako bi utrobu sačuvao na mestu.

LOU REED: Bojao sam se da pozovem Warhol-a, a kada sam na kraju nazvao, pitao me je: ‘Zašto nisi došao?’

RONNIE CUTRONE: Posle ranjavanja, Andy je postao jako paranoičan. Čini mi se da je imao osećaj da je učinio neke pogrešne korake i životu i da ne bi trebalo da bude okružen ljudima koji su baš toliko ludi. Tada je nastupila era novog Factory-ja – sa odelima i kravatama.

Andy se promenio nakon pucnjave. Mislim, pozdravio bi me i pričao sa mnom, ali bio je stvarno uplašen. Bojao se te vrste ludila koja je mogla da završi sa šest metaka u grudima.

Andy je želeo da promeni život. Ja sam želeo da promenim život. Lou je želeo da postane komercijalan, i Nico, ni ne znam šta se desilo sa Nico. Samo je odlutala. Možda je mislila da će se vratiti na film… nisam siguran. To nije bilo vreme kada su ljudi pokazivali svoja osećanja…

STERLIN MORRISON: Lou je pozvao Maureen Tucker i mene na sastanak u Riviera Cafe na West Village-u i objavio da je John Cale otpušten iz benda.

Rekao sam: ‘Misliš, na dan-dva, nedelju dana?’, i Lou je rekao: ‘Ne, otpušten je.’ Rekao sam mu da smo mi bend, pa je usledila duga i gorka svađa sa mnogo lupanja po stolu, i na kraju je Lou rekao: ‘Ne sviđa vam se to. Ok, bend je raspušten.’

Mogao bih da kažem da mi je bilo važnije da sačuvam bend nego da brinem o John Cale-u, ali to me nije opredelilo. Samo sam želeo da nastavimo da radimo. Konačno, pretegli su moji interesi na uštrb Cale-ovih, i ja sam ga prodao. Rekao sam Lou-u da ću to progutati, ali da mi se ne sviđa.

Moram da kažem da je Lou izbacio John-a iz ljubomore. Jedan prijatelj nam je rekao da mu je Lou oduvek govorio da želi da bude solo zvezda. Lou nam nikada to nije poverio, ali sam oduvek znao da zbilja želi neku vrstu priznatosti izvan benda.

JOHN CALE: U počerku, Lou i ja smo imali gotovo religijski zanos onim što smo radili. Želeli smo da nađemo način da integrišemo nešto od La Monte Young-ovih ili Andy Warhol-ovih koncepata u rock & roll. Ali nakon prve ploče, izgubili smo strpljenje i predanost. Nismo čak mogli da se setimo ni sopstvenih pravila.

LOU REED: Rock & Roll je toliko sjajan, da bi ljudi trebali početi da umiru za njega. Ne razumete. Muzika vam vraća vaš beat, pa možete da sanjate. Cela generacija koja trči uz Fender bass…

Ljudi bi jednostavno trebali da umru za muziku. Ljudi umiru za sve ostalo, pa zašto ne bi i za muziku? Umri za nju. Zar nije lepa? Zar ne biste umrli za nešto lepo?

Možda bi trebalo da umrem. Konačno, svi veliki blues pevači su umrli. Ali život postaje bolji.

Ne želim da umrem. Želim li?

Kraj Prologa

Please Kill Me (2. deo)

Nastavak iz prošlog broja

 

AL ARONOVITZ: Doveo sam Velvet underground u Cafe Bizarre, i odmah su otišli sa Andy Warhol-om. Nikada mi ni reč nisu rekli. Warhol mi ni reč nije rekao. To je bilo veoma neetično. Postoji zakon protiv toga, stvarno.

Znate ono, ruka ruci – dogovor. Ali šta je takav dogovor značio Lou Reed-u? Običnom džankiju. Da sam imao ugovor sa Velvetima mogao sam da tužbama iscedim Warhol-ovo dupe.

LOU REED: Andy Warhol mi je rekao da je ono što mi radimo u muzici ista stvar koju on radi u slikanju, filmovima ili pisanju – nema zajebavanja. Koliko sam ja znao, niko u muzici nije radio nešto što je, barem izdaleka, bilo stvarno, istinito, osim nas. Stvarali smo specifičan izraz koji je bio vrlo, vrlo jasan. To nije bilo podilaženje ili laž u bilo kom pogledu. Samo na taj način smo mogli da radimo sa njim. Prva stvar koja mi se svidela kod Andy-ja je ta što je on bio veoma istinit.

PAUL MORRISSEY: Prva stvar koju sam zapazio kod Velveta je da nisu imali glavni vokal. Lou Reed je bio tako neopušten izvođač. Mislim da je terao sebe da peva, iz čiste ambicioznosti, ali nije bio rođeni izvođač. Rekao sam Andy-ju, ‘Trebaju pevača. Sećaš li se one devojke koja je dolazila ovamo? Nico? Ostavila je svoju pločicu, malu slatku ploču koju je snimila u Londonu sa Andrew Loog Oldham-om.’

GERARD MALANGA: Nico je naletela na Andy-ja i mene kada smo bili u Parizu. Provalio sam da je Nico spavala sa Dylan-om. To je bilo nekako očigledno. Dobila je pesmu od Bob-a, ‘I’ll keep it with Mine’, pa je verovatno i on nešto dobio za uzvrat. Quid pro quo.

Nico je bila individualka. Nije bila tipična holivudska starleta. Napravila je istoriju za sobom. Brian Jones, Bob Dylan, igrala je u Fellini-jevom La dolce Vita, i imala je vanbračnog sina Ari-ja sa Alain Delon-om. Nico je već izgradila life-style kada smo je mi upoznali.

NICO: U Parizu, Edie Sedgwick je bila previše okupirana svojim ružom da bi slušala Gerard Malanga kako mi govori o studiju u kome radi u New York-u. Zvao se Factory. Rekao mi je da ću tamo biti dobrodošla kada sledeći put dođem u New York, ali ga je Edie prekinula nekim glupim komentarom o boji moje kose. Andy-ja je interesovalo moje pojavljivanje u filmovima i rad sa Rolling Stones-ima.

BILLY NAME: Svi mi u Factory-ju smo bili oduševljeni sa Nico. Bila je fascinantno biće. Potpuno neekstravagantno, nepretenciozno, pritom magnetno privlačno. Nije nosila hippie cveće. Oblačila bi crna ili bela odela. Prava nordijska lepotica. Želeli smo da igra u našem komadu, ali pošto je bila šansonjerka, Paul Morrissey je smislio da bi bilo sjajno da peva sa Velvetima, što je, naravno, bilo najgora moguća stvar koju ste im mogli reći u tom periodu njihovog razvoja.

PAUL MORRISSEY: Nico je bila spektakularna. Harizmatična, interesantna, osobena. Imala je neverovatno lep, dubok glas. Izgledala je neobično i divno. Bila je visoka. Bila je neko.

Rekao sam, ‘Ona je divna i traži posao. Priključićemo je bendu, jer Velveti trebaju nekog ko može da peva i privlači pažnju dok oni stoje ispred mikrofona. Tako da ona može da bude glavni vokal, a Velveti mogu da nastave po starom.’

AL ARONOVITZ: Nico me je iskorištavala. Palila me je jer sam poznavao sve i imao pristup svima i svemu. Mislim, svi su me ljubili u dupe, pa je Nico obećavala, ali mi nikada nije dala.

Bio sam glupi šupak. Svi su se jebali, a ja sam bio veran svojoj ženi. Jedno veče, Nico i ja smo se odvezli do Delaware Water Gap. Imala je malu bočicu LSD-ija koju je prošvercovala iz Švajcarske. Umakala je mali prst i radila se. Dala je malo i meni, pa smo se prilično stondirali. Onda je poželela da svratimo do motela. ‘Naravno.’, odgovorio sam.

Kada žena kaže, ”ajd da odemo u motel’, šta to znači tipu? Ali njoj to nije značilo ništa. Pojma nemam zašto je htela da idemo u motel. Proveli smo noć ispod pokrivača, jedno pored drugog i ništa se nije desilo. Možda zato jer je od svojih ljubavnika očekivala da budu polumrtvi, kao Lou Reed. Svako je dobio parče Nico, osim mene, ha ha ha. Bob Dylan nije imao vezu sa Nico, samo parče. Mislim, svi su oni dobili parče. Nije ih bilo briga. Želeli su samo da je se otarase, da ne misle na nju.

Doveo sam Nico da vidi Velvet Underground. Nikada nije imala nikakvog ukusa i odmah se napalila na Lou Reed-a, pošto je o sebi maštala kao o pop zvezdi.

A onda je čak i Nico počela da visi sa Andy Warhol-om, koji je okupljao taj freak show, koji je sve privlačio. Držao je to mesto Factory, i bilo je kao, dođite da vidite nakaze! I svi uptown džetseteri su pojurili da pogledaju.

Uvek sam se loše osećao u Factory-ju. Bilo mi je muka od svih tih nakaza. Glupani sa svojim nameštenim izrazima, hodom, teturanjem. Totalni pozeraj. Nico je postala jedna od njih. Radila je istu stvar, ali se izvukla jer je bila toliko lepa. Kao što meni toliko ljudi oprašta toliko stvari samo zato što znam da pišem.

PAUL MORRISSEY: Naravno da je Lou Reed zamalo pao kada sam mu rekao da trebamo devojku koja će da peva, kako bi dobili malo više publiciteta. Nisam želeo da kažem da im je potreban neko sa nešto talenta, ali to je ono što sam mislio. Lou nije želeo da Nico uđe, ali mislim da ga je John Cale nagovorio da prihvati to kao deo dogovora. Nico je stalno visila oko Lou-a nadajući se da će joj napisati još neku pesmu, što on nikada nije učinio. Dao joj je dve ili tri pesme i nije joj dozvoljavao da radi bilo šta drugo.

JOHN CALE: U to vreme, Lou je bio užasno pun sebe. Zvali smo ga Lulu a ja sam bio Black Jack. Želeo je da bude kraljica bičarka i da bljuje najoštrije neslaganje sa svima okolo. Bio je zaslepljen Andy-jem i Nico. U isto vreme, zbunjivala ga je Andy-jeva kontradiktornost, koja je toliko ličila na Lou-ov smisao za humor. Nije mogao da veruje da je neko tako pun dobre volje, a u isto vreme sposoban za tako nesputane, uvrnute i ironične gay šale.

Pokušao je da se nosi sa njima. Na njegovu nesreću, Nico je bila bolja. Nico i Andy su imali pomalo različit pristup, ali bi uvek ugasili Lou-a. Andy je prema nama uvek bio prijatan i ljubazan. Lou nikada nije uspeo da shvati tu vrstu prijateljstva i mirnoće koju je Andy posedovao.

Još gore, kada bi Lou ispalio nešto maliciozno, Andy bi odgovorio još zlodušnije i – lepše. To bi iznerviralo Lou-a. Nico je imala isti efekat. Govorila bi stvari na koje Lou nije mogao da uzvrati. Lou i Nico su tada imali neku vrstu prožimajuće i ispunjavajuće veze, tokom koje je on napisao te psihološke ljubavne pesme za nju, kao ‘I’ll Be Your Mirror’ i ‘Femme Fatale.’

Kada se to raspalo, shvatili smo kako Nico može da bude kraljica razarajućih one-linera. Sećam se jednog jutra kada smo se okupili u Factory-ju na probi. Nico je zakasnila kao i obično. Lou je pozdravio nekako hladno. Ona je samo stajala. Mogli ste da osetite da čeka da odgovori, ali u svoje vreme. Mnogo kasnije, niotkuda, izgovorila je svoje prve reči: ‘Ne mogu više da vodim ljubav sa Jevrejima.’

NICO: Lou je voleo da manipuliše ženama, onako, da ih programira. Želeo je isto da radi i meni. Rekao mi je to. Kao, da me iskodira.

DANNY FIELDS: Svi su bili zaljubljeni u svakog. Bili smo deca i bilo je kao u srednjoj školi. Hoću da kažem, kao kada sam imao šesnaest, ove sedmice ovo dvoje, sledeće sedmice se ne vole…

I svi ti trouglovi. Nije to bilo ništa ozbiljno. Desilo se da ti ljudi kasnije postanu jako slavni, jer su bili tako seksi i lepi, ali to tada nismo pojmili. Samo smo se zaljubljivali i odljubljivali. Ko je mogao da prati sve to?

Naravno, svi su se zaljubili u Andy-ja, i odljubili. I on se zaljubio i odljubio u sve. Mislim da su se najviše zaljubljivali ljudi koji su se najmanje jebali – kao Andy. Ljudi za koje znate da su otišli u krevet sa Andy-jem možete izbrojati na prste jedne ruke. Isto važi i za Edie, Lou-a ili Nico. Nije bilo toliko seksa. Više je bilo zaljubljivanja nego seksa. Seks je bio tako zbrljan. Još uvek je.

JONAS MEKAS: Smatrao sam da su Andy Warhol i Factory, šezdesetih, bili kao Sigmund Freud. Andy je bio Freud. Psihoanalitičar. Ćutke je sedeo na ogromnom kauču u Factory-ju, i mogli ste da projektujete bilo šta na njega, da mu kažete bilo šta, olakšate se, istresete se… i on vas ne bi izneverio. Bio je otac i majka i brat. Sve. Zato su se ljudi oko njega tako dobro osećali. Mogli su da budu u filmovima, mogli su da kažu ili urade šta god su želeli i ne bi bili osuđeni zbog toga. Tu je on bio genije. Andy se divio svim zvezdama, pa je sve te tužne i očajne duše koje su dolazile u Factory, zvao ‘Superstars.’

STERLING MORRISON: Neko je rekao, ‘Sviraćemo na psihijatrijskoj konvenciji.’ Odgovorio sam: ‘To je najbolje što možemo da uradimo?’

MAUREEN TUCKER: Nemam pojma zašto su nas pozvali da sviramo. Dve stotine psihijatara i mi, frikovi iz Factory-ja. Posle svirke, Gerard i Barbara Rubin su se muvali oko stolova sa diktafonom i kamerom, postavljajući bezvezna pitanja. Ljudi su bili zapanjeni. Sedeo sam pitajući se kog vraga tražimo ovde. Zatim sam shvatio da ovi šrinkovi možda žele da uhvate neke beleške.

BILLY NAME: Šrink konvencija je počela kao šala. Muvali smo se okolo, i sve je izgledalo kao da je tetka Edie Sedgwick napravila veliku žurku. Opušteno smo razgovarali sa svima, ali ne kao gosti, više kao rođaci Sedgwick-ove. Brbljao sam okolo kako sam čitao Otto Rank-a kao tinejdžer i kako sam išao na predavanja Rollo May u New School…

Velveti su nastupili odmah na početku. Kako je šou tekao, postajali su deo atmosfere. Kao prva iskra cele večeri.

Novinari su kasnije pisali da je to bila ironična konfrontacija, što uopšte nije bila istina. Nikoga nismo šokirali. Psihijatri su možda uštogljeni, ali su svi oni duhoviti i svi su inteligentni. To je više bilo zezanje nego suočavanje. Barbara Rubin je bljeskala blicem u njihova lica, ili bi im zabila mikrofon u usta, kao, tehnika sukoba koja je zapravo počela sa Living Theater-om. To je za mene bilo staro. Znao sam tu stvar, i zato me nije zanimala.

Psihijatrijska konvencija je bila važna jer je otvorila novu eru u Factory-ju, eru Chelsea Girls. Uvek je sve bilo oko Andy-ja i Edie Sedgwick, sve dok nisu došli Nico i Velvet Underground. Andy i Edie. Bili su kao duet. Kao, Edie bi ofarbala kosu u srebrno, pa bi išli okolo u paru. Bili su Lucy i Desi art sveta.

Međutim, noć psihijatara je označila kraj Edie Sedgwick ere. To veče je plesala sa Velvetima na sceni. Plesala je jako cool – Edie je oduvek bila cool.

GERARD MALANGA: Odmah nakon toga, Velveti sviraju na week at the Cinematheque. Jonas Mekas je predložio Andy-ju da tamo upriliče filmsku retrospektivu. Andy je planirao da to bude retrospektiva Edie Sedgwick, ali kada je sreo Velvete u Cafe Bizarre, ideja se pretvorila u nešto veće.

PAUL MORRISSEY: Week at the Cinemateque je trebalo da bude filmska retrospektiva Edie Sedgwick? Sereš. To je apsurd. Verovatno smo još želeli da pomognemo Edie, možda da pustimo nešto od njenog materijala gde luta okolo neradeći ništa.

Jonas Mekas nije ponudio Cinematheque Andy-ju. Ponudio ga je meni. Rekao mi je: ‘Imaš li nešto za ovaj teatar koji iznajmljujem?’, pa sam mu odgovorio:

‘Zašto ne pustiš neke filmove, a mi ćemo da stavimo naš bend?’

Puštali smo filmove na dva platna otprilike jedan sat. Onda su Velveti svirali, dok je još filmova išlo iza njih. To je bilo to. Bilo je ok. Posao.

LOU REED: Andy je puštao filmove preko nas. Nosili smo crno, pa ste mogli da vidite film. Ali, mi smo svakako oblačili crno.

BILLY NAME: To se zvalo ‘Uptight with Andy Warhol’, i nije bio samo Warhol-ov filmski festival. Više je bio hepening sa Warhol-ovim filmovima. Filmovi su projektovani na ljude koji su bili u filmovima, dok su plesali uz muziku na sceni. Zapravo, mi smo snimili film o Velvetima i Nico, da bismo mogli da ga puštamo preko njih, dok su svirali u Cinematheque.

Kada bi Andy nešto uradio, svi su postajali nervozni, naelektrisani. Zato se cela stvar zvala ‘Uptight’. Andy je bio neka vrsta antiteze romantičnoj avangardi tog vremena.

Filmadžije kao Stan Brakhage i Stan Vanderbeek, još uvek su bili heroji boemske avangarde, dok Andy nije bio ni antiheroj. Mogli su samo da škrguću zubima i da gledaju kako Andy postaje priznato jezgro stvari koju su oni izgradili. Tako da su svi bili naelektrisani kada bi se mi pojavili.

Svi ostali underground filmski umetnici bi se povukli s gađenjem, kao da je neko škripao kredom po tabli – ‘O ne, ne Andy Warhol ponovo!’

NICO: Moje ime je bilo negde pri kraju programa, i zaplakala sam. Andy mi je rekao da ne brinem, da je to samo proba. Puštali su ploču Bob Dylan-a ‘I’ll Keep It with Mine’, zato što nisu imali dovoljno pesama. Lou je želeo da svira sve. Morala sam da stojim tamo i pevam uz ploču. Radila sam to svako veče, cele nedelje. Bio je to najgluplji koncert koji sam ikada uradila.

Edie Sedgwick je pokušala da peva sa mnom, ali joj nije išlo. Nakon toga, više nikad je nismo videli na sceni. To je bilo zbogom za nju, a istovremeno premijera za mene.

BILLY NAME: Edie nije bila zadovoljna napretkom svoje karijere, ali je, s druge strane, zaglavila sa kristal – amfetaminima, skupa sa mnom i Ondine i Brigit Polk. To je zapravo uništavalo svaku moguću karijeru, jer, znate, morali ste da ostanete na jednom mestu, spremni, šest sati.

NICO: Za neke stvari ste rođeni. Edie je bila rođena da umre od svojih zadovoljstava. Morala je da umre od droga, bilo od koga da su dolazile.

STERLING MORRISON: Kada smo se prvi put pojavili, bili smo spuštači. Tabletomani koji su uzimali Thorazine i sve ostale barbiturate. Seconals i Thorazine su nam bili najdraži. Mogli ste da ih dobijete od doktora – neko je uvek imao recept. To je bila dobra, farmaceutska, apotekarska stvar.

Thorazine su davali teškim psihićima. On vas definitivno ophrva. Upadnete u neko katatonično stanje, ha ha ha. Sprao bih ga alkoholom i sačekao jutro da vidim da li sam još živ.

RONNIE CUTRONE: Kada biste izašli iz lifta u Factory-ju, videli biste tablu koju je okačio Paul Morrissey, na kojoj je pisalo: APSOLUTNO NIKAKVE DROGE NISU DOZVOLJENE. U međuvremenu, svi su se upucavali po stepeništu. Niko nije uzimao droge u samom Factory-ju, osim Andy-ja, koji je gutao Obetrols, male narandžaste pilule speed-a. Uzimao je jednu na dan, da slika, jer je bio radoholičar. To je stvarno bila njegova stvar. Svi ostali su se radili na stepeništu.

Ali samo Methedrine. Bili smo puritanci. Ostale grupe su uzimale acid. Tada sam se već skinuo sa acid-a, i počeo sa Methedrine-om, jer ste morali da budete ‘uptight’. Reč je nekad imala dobru konotaciju, kao u pesmi Stevie Wonder-a, ‘Uptight’, ali smo joj mi promenili značenje. Sada je to bilo ukočen i paranoičan. Zahvaljujući Methedrine-u.

ED SANDERS: Poznavao sam Andy Warhol-a pre nego što se okružio tim sumnjivim tipovima. Zbog njih nisam odlazio tamo. Više mi nije bilo prijatno. Postao sam pomalo opak. Stvarno mi je bilo muka od tih ljudi. Zvali smo ih A-heads, skraćeno od amphetamine heads, jer su svi bili na speed-u.

Zapravo, počeo sam da se bavim underground filmom, samo da bih napravio dokumentarac o speed freak-ovima. Iznajmio sam staro potkrovlje u ulici Allen, kupio par unci amfetamina, stavio na sred sobe i okačio okolo reflektore. Pravilo je bilo da snimam sve. Film sam nazvao ‘Amphetamine Head’. Pustio sam buvu, i svi A-heads su došli. Ištrcali bi mastilo u boji iz špriceva, po platnu, pa bi iste špriceve koristili da se puknu. Bio bi to dobar film, ali je policija konfiskovala materijal.

SUSAN PILE: Ljudi su radili čudne stvari kada su bili na speed-u. Jednom se tip pojavio u Max’s Kansas City-ju sa rukom u zavoju preko ramena. Svi su ga pitali: ‘Šta se sa tobom desilo?’ Odgovorio je: ‘O, upucao sam speed-a, i nisam mogao da prestanem da se češljam tri dana.’

LOU REED: Stari zvuk je bio alkoholičarski. Tradicija je konačno slomljena. Muzika je seks, droge i sreća. A sreća je šala koju muzika najbolje razume. Ultrasonični zvuci na pločama koje rade frontalnu lobotomiju. Hej, ne boj se. Bolje je da uzmeš droge i naučiš da voliš PLASTIKU. Sve vrste plastike – savitljivu, tvrdu, obojenu, šarenu, neprikačenu plastiku.

RONNIE CUTRONE: Šezdesete imaju reputaciju otvorenosti i slobode. U stvari, svi su bili strejt. Svi su bili totalno kockasti, a sa druge strane, bili smo mi – šaka ludaka. Imali smo duge kose i jurili bi nas niz ulicu. Ljudi bi vas jurili deset blokova, vrišteći: ‘Beatle!’ Bili su izvan sebe – to je bila stvarnost šezdesetih. Niko nije imao dugu kosu – bili ste jebeni frik, voćkica, niste bili kao ostatak sveta.

To je mene snažno privuklo tamnoj strani. Lou i Billy Name su odlazili u taj vazelinski bar koji se zvao Ernie’s. Na šanku su stajale tegle vazelina, a pozadi je postojala soba u koju bi momci odlazili da se jebu. Interesovao me je seks, ali kada imate trinaest ili četrnaest, nemate baš puno žena na raspolaganju. Zato sam mislio: ‘Hej, ne bi li bilo sjajno da postanem gay?’

Pokušao sam, ali sam bedno propao. Sećam se da sam pušio jednom tipu i on mi je rekao: ‘Čovo, ti nisi za ovo.’ ‘Znam’, odgovorio sam, ‘Izvini.’

LOU REED: Dušo, ja sam kurcopušač. Šta si ti?

BILLY NAME: Lou, Mary Woronov i ja smo odlazili u Max’s Kansas City, i u ostale gay klubove u Village-u. Stonewall, na primer. Sve se zatvaralo u četiri, a Lou i ja bismo još bili budni i na Methedrine-u, i još smo želeli nešto da radimo. Odlazili smo na after-hour mesta, gde ste još mogli da igrate. Onda bi svanulo. Odšetali bismo do Factory-ja i malo se zezali. Nismo bili u nekakvoj vezi ili tako nešto. Drugari koji samo vise okolo.

Mislim da nismo pušili jedno drugom. Mrzim pušenje. Tako je mučno. Mrzim da budem tako okupiran. Previše je blizu i klaustrofobično. Lou bi samo izdrkao i ustao da krene, pa bih morao da mu kažem: ‘Hej, čekaj malo. Nisam još svršio.’

Onda bi Lou seo na moje lice dok sam ja drkao. Bilo je kao kada ste pušili kukuruznu svilu iza ambara. Dečija igra. Nije bilo oduševljenja ili zanesenosti. Samo opuštanje na trenutak. Izlaziti sa devojkama je bilo komplikovano, jer ste morali da se unesete potpuno. Sa momcima je išlo mnogo lakše.

DANNY FIELDS: Bio sam jako zaljubljen u Lou Reed-a. Verovao sam da je bio najseksipilnija stvar koju sam ikada video. Mislim da je on verovao da ga svi vole, znate, bio je tako cool, i te sunčane naočari. O Bože, koliko sam emocionalne energije potrošio na tu osobu – gde mi je bila pamet?

RONNIE CUTRONE: S&M seks me je facsinirao, iako ništa nisam znao o njemu. Bio sam prirodno radoznao, pa sam pitao Lou-a: ‘O čemu se radi u Venus in Furs ?’, Lou je odgovorio: ‘A, to je neka trash knjiga.’, ‘Gde mogu da nađem primerak?’, pitao sam, i Lou je rekao: ‘Malo dole niz blok je radnja.’ Otišao sam i kupio knjigu. Još uvek sam bio u srednjoj školi i na časove bih nosio svoje Venus in Furs i Story of O, i Justine. Sedeo sam tamo i čitao.

Tada sam odmah zavoleo muziku Velveta. Govorila je o urbanoj, uličnoj stvarnosti. Govorila je o seksu. Nekada je govorila o seksu za koji nisam ni znao da postoji, ali sam učio.

Gerard, Mary i ja smo postepeno razvili sjajnu rutinu za pesmu «Venus in Furs». U noveli su postojala tri osnovna lika – Dominatrix, rob Severine i Crni Ruski Princ koji ubija roba.

Nisam želeo da budem rob, a nisam imao veštinu za dobrog dominatrix-a, pa smo stvari ovako postavili – Mary i ja smo igrali sa bičevima, razapinjući Gerard-a.

U osnovi, nastupali smo samo za naše zadovoljstvo. Uopšte se nismo obraćali publici. Tokom četrdeset i pet minuta nastupa, okupljenima nismo ni reč rekli. Ni ‘hvala’, ni ‘drago nam je što ste došli’, ni ‘ludo ćemo se provesti večeras.’

Samo bismo izašli, dizali tegove, uperili baterijske lampe u njihova lica, pucali bičevima ispred njihovih noseva, simulirali da se jebemo. Preko nas su išli Andy-jevi filmovi, a Velveti su svirali leđima okrenuti publici.

GERARD MALANGA: Nakon Cinematheque, shvatili smo da je show ozbiljan entitet. Ples sa bičevima je odlično išao sa ‘Venus in Furs’. Počeo sam da smišljam stvari i za druge pesme, jer nisam hteo da mašem bičem u svakoj pesmi. To bi bilo smešno.

PAUL MORRISSEY: Gerard je voleo da se popne i igra. Stajao bi na sceni sa bičem. Onda bi se Mary Woronov popela, pa još ljudi… nazovi mo ih go-go igračima.

To je prilično poboljšavalo stvari. Gerard je bio sjajan. Stvarno je mnogo značilo da vidite ljude koji tako igraju. Jedna od stvari za koju Velvetima morate da odate priznanje, je njihova scenska nepokretnost. Skamenjenost. Svojevrsni omaž. Onda bi, naravno, Nico ušetala sa svojim predivnim licem i glasom i stala, apsolutno nepokretna. Kakav stil, klasa i ponos.

Morao sam da smislim naziv za šou – svetla i plesače koji su nastupali sa Velvetima. Gledao sam omot Dylan-ovog albuma koji me je oduvek intrigirao. Ne sećam se tačno koji je bio, ali mislim da je na poleđini bila slika Barbare Rubin. Čitao sam gluposti koje su odštampali oko slike i rekao sam: ‘Vidi, iskoristi reč «exploding», i šta god to značilo, inevitable.’ (neizbežno).

ANDY WARHOL: Svi smo znali da se nešto revolucionarno dešava. Prosto smo osećali. Stvari nisu mogle da izgledaju ovako strano i novo, a da se ne probiju neke barijere. ‘Ovo je kao kad se Crveno moooore,’ rekla je Nico jedne večeri, stajući pored mene na balkonu koji je natkrivao celu akciju, ‘raaaazdvaja’.

PAUL MORRISSEY: Nastupali smo u Dom-eu na St Marks Place-u oko mesec dana. Onda sam otišao u L.A. da ugovorim svirku u noćnom klubu na Sunset Boulevard-u, koji se zvao Trip, ako možete da verujete. Jadno hipi sranje. Napustili smo Dom jer nije bilo klime, a leto je uveliko počelo. Svi su želeli da idemo u L.A. Zvučalo je dobro.

Onda je Bill graham došao iz San Francisco-a, da me preklinje da dovedem Velvete u njegov wc, Fillmore – Swillmore Vomitorium (svilmorski povraćorijum).

Ne da je bio jadan. Uvek su o njemu govorili kao o svecu. Ufff! Mislim, bio je stvarno ODVRATAN! Pravi monstrum. Došao je u L.A. praktično plačući. Njegov argument je bio da je to veliki holiday vikend i da, eto, ‘jako se borim da održim mesto, bankrotiraću, i policija će da me zatvori, i jure me zbog ovog i onog, i ne znam kako ću da preživim, ali VAŠ šou je tako slavan da će spasiti moj klub…’

MARY WORONOV: Nismo ni želeli da idemo u San Francisco. California je bila tako čudna. Nismo uopšte bili kao oni. Mrzeli su nas.

Mi smo oblačili crnu kožu, oni u divlje boje. Oni su išli, kao: ‘vau, čovo, hepening!’, mi smo čitali Jean Genet. Bili smo S&M, oni – slobodna ljubav. Stvarno smo gotivili gay ljude, dok je zapadna obala bila totalno homofobična. Tako da su oni mislili da smo mi zli, a mi smo mislili da su oni glupi.

Plus, mi smo bili stvarno ‘uptight’, jer smo svi bili… ja sam bila na speed-u. Kad smo ušli u Fillmore, Mothers of Invention nisu samo svirali kao i obično, već su imali ljude da plešu oko njih, kao što smo Gerard i ja radili sa Velvetima. To nas je stvarno smorilo, a Lou je bio ultra besan. Posle svirke, bend je ostavio instrumente blizu pojačala, što je stvorilo mikrofoniju.

San Francisco, naravno, nije imao pojma da je svirka završena.

MAUREEN TUCKER: Nije mi se sviđalo to love-peace sranje.