Odlomak

U vrtiću je, za ono vreme, sve bilo normalno i uobičajeno. Vaspitačice, koje su se tada zvale drugarice, pušile su u prostorijama u kojima smo se igrali. Naše vaspitavanje bilo je prepušteno opštem pozitivnom raspoloženju i nije nam poklanjana posebna pažnja. Svi smo bili isti, a oni koji su se razlikovali, recimo bogatstvom, to su vešto krili. Nije bilo nadmetanja u tom smislu. Još nešto, ja sam potpuno siguran, ali mama ni dan danas neće da prizna, da smo vrtić ravnopravno delili mi, normalna deca, i deca ometena u razvoju. Ipak, sećam se da mi je jedan od najboljih drugova bio dečak s Daunovim sindromom koji se tada jednostavnije nazivao mongoloidom i da sam uživao u njegovom iskrenom i širokom osmehu koji mu nikada nije silazio s lica. Bilo kako bilo, vrtić nije bio čarobno mesto u kome su se kao na nekakvoj naslovnici Kule stražare bratimili normalci i ludaci, već je, kao i svako mesto koje služi kao priprema za svet uređenog društva, nametao određena pravila. Na primer, ručak je morao da se pojede do kraja. Ništa nije smelo da se ostavi. (…)

Odlomak iz teksta Pula, more koji trenutno pišem za časopis Symposion