Category Archives: works

Nekoliko filmskih recenzija koje sam pisao za novine Filmskog festivala na Paliću

TURISTA
Ruben Östlund

Radnja filma Turista švedskog reditelja Rubena Östlunda smeštena je u moderno zapadnjačko skijalište (koje neodoljivo podseća na hi-tech zatvore iz SF distopija), u kojem se aktivno odmara četvoročlana švedska porodica. Kada, prilikom lavine, uspaničeni otac potpali pete i ostavi ženu i decu da se u opštoj pometnji i snežnom slepilu snalaze kako znaju i umeju, priča menja težište i prosto se survava u ponore preispitivanja vrednosti sirotih savremenih ucveljenih muškaraca koji su evidentno u problemu sa svojim statusom predvodnika, čuvara ili šta im je već nametnula prokleta zapadnjačka iluzija o ljudskoj prirodi. Kao da to nije dovoljno, u film se uvodi još jedan par čija će se disfunkcionalnost takođe prelomiti na pitanju pater familias i pripadajućim očekivanjima. Ipak, kraj filma donosi neku vrstu iskupljenja i nade da sa mačizmom nije još sve gotovo.

FREE RANGE (BALADA O PRIHVATANJU SVETA)
Veiko Õunpuu

Publika Festivala evropskog filma imala je već priliku da pogleda Veikov odličan film Iskušenje Svetog Tonija koji je dobio Specijalno priznanje Festivala. Savremena tematika rediteljevih inspiracija nije se mnogo odmakla od svakodnevnih iskušenja čoveka uvučenog u moderni liberalni žrvanj, ali je u Free Rangu dobila novu, beskompromisnu snagu. Postavljajući sebi pitanja koja se u dnevnoj aktuelizaciji radije izbegavaju, Veiko Õunpu opasno se približio jednom dubljem i ozbiljnijem sagledavanju realnosti i života koje silom prilika živimo. Može se reći da je Free Range pobuna protiv retardirane simplifikacije društvenog konteksta. Okolnosti koje ispunjavaju živote glavnih junaka Frada i Suzane mnogima od nas učiniće se dobro poznate i bolno slične.

REČ
Anna Kazejak

Reč je savremena tinejdžerska ljubavna priča smeštena u svet koji je u dobroj meri prožet digitalnom dimenzijom, pa tako i ljubavni problemi mladog para (Lila i Janek) dobijaju svoje mesto i na modernim društvenim komunikacijskim platformama. Ipak, emocije koje tako snažno tresu Lilu i Janeka prosto ne mogu da se nose sa njihovom emocionalnom nezrelošću. Tako i eventualna samospoznaja ostaje na neki način nedostižna. Reč je kontroverzan film: njegova glavna tema je ubistvo (Lilin zahtev da Janek ubije njenu rivalku), mada Ana Kazejak uspeva da izbegne zamku da od tako snažne potke napravi sapunicu. Tako nas rediteljka vešto i polako uvlači u svoj film koji nam otkriva poprilično zatvoren svet današnjih tinejdžera.

HABANA
Édouard Salier

Stari znanac programa Mladi duh Evrope (Flesh, Empire), francuski reditelj Édouard Salier, vraća se na Palić sa post-industrijskom distopijom pod miškom. Salierova Habana sumorna je kritika novog kolonijalizma oličenog u korporativnom zaposedanju zemaljskih dobara i oružanoj okupaciji suverenih država, čiji je jedini rezultat (osim profita, naravno) potpuna getoizacija javnog i osiromašenje društvenog prostora. Ovo crno-belo delo u svojih dvadesetak minuta dokumentaristički prati mladog kubanskog revolucionara koji filmsku ekipu vodi ulicama Havane (čiji pejzaž neodoljivo podseća na post-apokaliptične stripovske kadrove Hermanna) i direktno u kameru saopštava planove o oružanom revolucionarnom prevratu. Priča kulminira u nemoći mladih buntovnika da se nose sa proizvodima vojno-industrijske sile i njenim smrtnim ishodištima.

HABANA_

JA NISAM ON
Tayfun Pirselimoğlu

Pomalo oslonjen na Hičkokovu Vrtoglavicu, Ja nisam on turskog reditelja Tayfuna Pirselimoğlua polako gradi priču o Nihatu, sredovečnom čistaču u fabričkoj kantini, koji svoje dane troši jedući uz televizijski program i na povremene odlaske na seks sa prostitutkama. Kada Nihat prihvati poziv koleginice Ayse, čiji nasilni muž služi dugogodišnju zatvorku kaznu, i praktično se useli u njen život, počinje njegova transformacija u Aysinog muža koji fizički veoma liči na njega. Tu nastaju i prvi problemi u filmu čija je prva polovina još nekako uspevala da održi kakav-takav tempo i razvoj priče, dok drugi deo ove klaustrofobične i statične sage, koja je opterećena suvišnim koincidencijama i nejasnim motivima glavnih junaka, lišava ovo delo atributa drame.

KOCKAR
Ignas Jonynas

Kockar je savremena priča o ekipi iz urgentnog koja je navučena na sve vrste klađenja, pa u tom svetlu glavni protagonista, pritisnut dugovima i batinama, orgnizuje opklade na životni vek teško obolelih pacijenata. Usput je provučena i ljubavna te socijalna priča o samohranoj majci bolesnog deteta koja će kulminirati svojevrsnim kockarskim krešendom – totalnim ulogom. Na momente vrtoglavo (u bukvalnom smislu reči) snimljen, film ipak uspeva da isporuči nameravanu problematiku i da se, na koncu, vine čak i u poetične vode. Primećen je, takođe, i izvestan nedostatak empatije i altruizma koji je, znamo već, boljka liberalizma, a koju će glavni junak nadomestiti svojim ultimativnim viteškim činom. In a modern world, all stories look alike.

EL FUTURO
Luis López Carrasco

Premda u izvesnoj meri hipsterski izmaknut, El Futuro ipak uspeva da kritički progovori gotovo pankerskim (No Future!) jezikom. Priča je smeštena u špansku 1982. godinu koja s nadom gleda u pobedu socijalista i novo, bolje sutra. A kako s nadama stvari inače stoje loše, tako se i bolje sutra, ispostaviće se, pretvara u crnu rupu. U tom svetlu (ili mraku) odigrava se i ceo film – na jednoj žurci, u stanu, lišen, osim u jednom slučaju, dramaturških intervencija. Zahvaljujući upravo tom namernom nedostatku teksta (ali i podteksta), ukrštenom sa izvrsnim izborom muzike i kostima, El Futuro ogoljava svu bedu jednog, suštinski kukavičkog, kompromisa. Kompromisa koji nas je doveo u ovu, našu, budućnost s kojom ne znamo šta bismo.

JEDAN OD NAS
Jean-Christophe Meurisse

Dobri ćelavi bradonja Tomas živi u kamp-kućici koja je smeštena u napuštenom hangaru usred grada. Njegov svet čine prijatelji koji mu dolaze na sedeljke i žurke, devojka koju beskrajno voli, starija komšinica, dečak sa kojim se igra i hangar po kojem džogira. Premda naoko izmešten izvan uobičajenog, Tomasov život je sasvim nalik našim životima i navikama. Jedino što se izdvaja kao posebna Tomasova empatičnost jeste njegova toplina i širina koja plastično kulminira u sceni sna kada se prijatelji goste njegovim telom. Priče koje se pletu kroz film istovremeno su i dirljive i grube. Nečije sentimentalno sećanje biće pokvareno nevinim, ali logičnim pitanjima. Lepa okolnost rođendanske proslave biće upropašćena pogrešnim datumom. Odlična gluma i vešta, mada nenametljiva režija krase ovaj film koji slavi život u najplemenitijem smislu te reči.

One-of-Us

http://www.palicfilmfestival.com/

Odlomak

U vrtiću je, za ono vreme, sve bilo normalno i uobičajeno. Vaspitačice, koje su se tada zvale drugarice, pušile su u prostorijama u kojima smo se igrali. Naše vaspitavanje bilo je prepušteno opštem pozitivnom raspoloženju i nije nam poklanjana posebna pažnja. Svi smo bili isti, a oni koji su se razlikovali, recimo bogatstvom, to su vešto krili. Nije bilo nadmetanja u tom smislu. Još nešto, ja sam potpuno siguran, ali mama ni dan danas neće da prizna, da smo vrtić ravnopravno delili mi, normalna deca, i deca ometena u razvoju. Ipak, sećam se da mi je jedan od najboljih drugova bio dečak s Daunovim sindromom koji se tada jednostavnije nazivao mongoloidom i da sam uživao u njegovom iskrenom i širokom osmehu koji mu nikada nije silazio s lica. Bilo kako bilo, vrtić nije bio čarobno mesto u kome su se kao na nekakvoj naslovnici Kule stražare bratimili normalci i ludaci, već je, kao i svako mesto koje služi kao priprema za svet uređenog društva, nametao određena pravila. Na primer, ručak je morao da se pojede do kraja. Ništa nije smelo da se ostavi. (…)

Odlomak iz teksta Pula, more koji trenutno pišem za časopis Symposion

Pilot

– Šta ti želiš? Reci mi, molim te, šta želiš, jer ja više ne mogu ovako. Dosta mi je ove tišine, ove grobnice u koju se pretvorio naš život. Ne mogu više. Ne mogu više da sedim ovde s tobom ispred ovog prokletog televizora i da se pretvaram da je sve u redu. Ne mogu.

Drhtavom rukom pripalila je cigaretu i otpila gutljaj crnog vina. On je ćutao. Pogledala ga je. Skoro da se nasmejala, ili se možda primorala na osmeh. Glasno je izduvala dim cigarete i frknula zabacivši glavu u stranu.

– Stvarno mi nisi jasan. Sediš ovde i ćutiš kao da jedva čekaš da se sve ovo završi. Da ja izbacim svoje, pa da se ponovo vratimo uobičajenim navikama. Neverovatan si. Misliš: ako izdržim dovoljno dugo, polako će ućutati i sve će ponovo biti u redu. E pa neće, dragi moj. Dosta mi je tvog plejbojevskog misticizma. Tvoje ležernosti i ostavljanja problema ad acta dok ne izblede i konačno nestanu. Danas je taj dan kada ćeš mi konačno reći šta ti, zapravo, želiš. Šta očekuješ od našeg života. Da li si uopšte u stanju da i dalje budeš sa mnom, ali ne ovako, ne kao što su moji roditelji pedeset godina sedeli jedno kraj drugog kao potpuni stranci. Dakle? Čekam.

Pogledao je u svoje nokte, pa se počešao po nosu. Pokušao je da ispruži ruku kako bi je zagrlio, ali ga je odgurnula. Uzdahnuo je. Nastavio je da je gleda.

– I? To je to? To je sve što je opasni pilot u stanju da produkuje? Uzdah? Nemoj da me zajebavaš, molim te. Ja to ničim nisam zaslužila, znaš? Ti, ti… hladni čoveče.
Suze su joj potekle niz obraze. Približio joj se. Uhvatio je za nadlaktice. Otela mu se uz jedno plačno beži.

– Neću po stoti put odigrati istu predstavu koja će se završiti u krevetu. Nisu mi potrebne reprize naših zabluda. Sita sam toga. Ovog puta neću popustiti. Toliko sam dužna našoj ljubavi. Zar ne misliš tako? Nismo li zaslužili bolje? Ti i ja. Posle svega. Nakon svih ovih godina. Mislim da jesmo. Mislim da smo zaslužili mnogo više od jednog seksa pomirenja, ma koliko bio dobar. Želim da konačno razrešimo ovo. Da konačno isplaniramo nešto. Da se dogovorimo. Da se dogovorimo o našoj budućnosti. Ne mogu da se pomirim s tim da ćemo ovako provesti ostatak života. Kao dva stranca… Zar te ja nisam podržala kada ti je bilo najteže? Zar nisam bila uz tebe? Kada si prolazio kroz period straha od letenja, ko je noćima bio uz tebe? Ko je zaslužan za tvoj povratak na posao i ko ti je ulio hrabrost i samouverenost da se ponovo vratiš letenju? Sada je meni teško. Sada je meni potrebna podrška i ljubav. A ti ćutiš. Ćutiš i čekaš da prođe. Kako možeš da budeš tako okrutan?

Izvadila je jednu papirnu maramicu iz pakovanja i u nju izduvala nos. Ugasila je cigaretu dugo je gnječeći u pepeljari. Tapkala je opuškom čisteći pepeo i druge opuške od sredine ka rubovima pepeljare. Radila je to dugo. Predugo. Kada je konačno prestala, on nije mogao da se seti o čemu je pričala.

– Ne znam šta da ti kažem. Ne znam. Ne poznajem te više. Sediš ovde i potpuni si mi stranac. Ne znam ništa o tvom poslu, osim da letiš, ne poznajem nijednog tvog kolegu, a da ne govorim o stjuardesama na koje ne smem ni da pomislim da ne bih poludela. Šta se dešava u tvojoj glavi potpuna je enigma za mene. Da li ti je svejedno s kim si? Da nisam ja, bila bi bilo koja? Da li se o tome radi? Da te baš zabole? Da ti je baš baš svejedno. Molim te reci mi. Molim te. Zbog naše dece, ako ni zbog čega drugog. Toliko smo im dužni, zar ne misliš tako? Zar ne misliš da smo obavezni da im na neki način pokažemo put? Da ih usmerimo. Da im pružimo dobar primer. Pogledaj kako smo mi prošli. Šta su nama roditelji pružili. Da li je to bila ljubav? Da li je to ono što želiš da pružiš svojoj deci? Prećutkivanje, zataškavanje, tajne, neiskrenost? Da li stvarno misliš da tako treba da podižemo decu? Kao potpune neprijatelje i strance?

Pogledala je kroz prozor u noćno nebo. Zrikavci i šum lišća. Noćni oblaci gomilali su se kao izgubljene godine. Mesec se predavao. Zvezde nestajale. Negde je lajao pas. Dugo i uporno. Kao slučajno aktivirani automobilski alarm. Iz grada je dopirao potmuli šum. Šum ljudi. Šum života. Ne gledajući, izvadila je cigaretu iz kutije i pripalila je. Nije mogla da se natera da ga pogleda. Zamislila je da nije tu. Da je negde odleteo i da se avion srušio. Čula je kako zvoni telefon, čula je glas koji joj govori da se desilo nešto strašno, čula je svoj urlik, svoj plač. Osetila je olakšanje. Slobodu. Videla je zidove ogledala koji se lome ustupajući mesto zelenim poljima, nepreglednim šumama, modrim morima. Nasmejala se. Kako život može da bude jednostavan. Kako nečiji nestanak može da rodi potpuno nove perspektive. Kako jedan pramen pletenice zapravo sputava drugi. Ili se sputavaju međusobno. Da, sputavaju se međusobno u začaranom krugu navika.

Nasmejala se i rekla: – Dobro. Ako ne želiš da budemo zajedno spakuj se i idi. Odleti u jebenu Tunguziju i ostani tamo. Baš me briga. Nećeš ništa da kažeš. Nećeš da razgovaraš. Nećeš da učiniš ni najmanji napor kako bi od ovog prokletog braka napravili život vredan življenja. Baš te briga. Tvoj avion već rula na pisti, dragi moj. I jednom kad odletiš odavde, nema ti povratka. Dopire li to do tebe? Osećaš li ti bilo šta, sebični čoveče? Kako sam se samo upecala na tu tvoju ispeglanu uniformu i rejbanke. Jebena klinka. Oficir i džentlmen. Oficir i jebeni kurton od čoveka. Moram li da te vređam da bi progovorio? Moram li da te udarim? Da te pljunem? Šta je to što će da te probudi? Šta je to što želiš? Da se zajebavaš okolo, a onda da se vratiš u sigurnu luku? Da te niko ništa ne pita? E pa ne može! To nije zajednički život. To je tužna farsa u kojoj ja venem dok ti to čak ni ne primećuješ. Ponašaš se kao jebeni otimač tela. Isisao si život iz mene. I sad nećeš ni reč da mi kažeš. Zašto me kažnjavaš? Čime sam to zaslužila?

Ponovo je pružio ruku ka njoj, ali je ona grubo odgurnula. – Da se nisi usudio! Šta si ti umislio? Da si jebeni guru koji će da me kontroliše energijom uma? Energijom kurca? Jebeni egoisto. Je l’ tako držiš svoje avionsko stado na okupu? Ćutljivim kurcem? Postrojiš li ih sve u vrstu ili ideš ponaosob? Šta kad dođe nova? Stare je uvedu u posao? Znaš, ovo je naš kapetan. Njegov kurac je tu glavni. Slušaj šta ti kurac kaže, i sve će biti u redu. Samo što kurac jebeno ništa ne govori. U tome je njegova tajanstvena snaga. Ćuti i misli da će se jebanjem izvući iz svake situacije. Žena je tužna i nezadovoljna? Jebi! Ne znam kako da uspostavim normalan i zdrav kolegijalni odnos? Jebi! Šta da radim sâm u hotelu? Jebi! Imamo samo pet minuta do poletanja? Puši ga! Muka mi je od tebe. Sad već nisam u stanju ni da te pogledam. Kako si samo uspeo sve da upropastiš? Kako sam ti samo dozvolila da sve upropastiš? Glupača.

Ustala je i otišla u kupatilo. Podigla je suknju, spustila gaćice i sela na dasku wc šolje. Piškila je i mislila na dane kada su se voleli. Na proleća, luna-parkove, popodnevna sunca na plažama. Sećala se koncerata i pijanih noći. Sećala se žurki i veselih prijatelja. Sećala se trudnoće i njegove brižnosti. Sećala se kako je bio nežan i pažljiv otac. Kako joj je u sred juna doneo grožđe. Odakle mu samo grožđe u sred juna? Nasmejala se. Obrisala se, navukla gaćice, povukla vodu i otvorila vrata. Bila je spremna da mu oprosti. Bila je spremna za još jedan pokušaj. Bila je malo napaljena. Ušla je u sobu. On ju je gledao. Pošla je k njemu. Unela mu se u lice poluotvorenih usta. Izmakao se. Čekaj, rekao je, moram nešto da ti kažem. Nema veze, odgovorila je, reći ćeš mi sutra, dođi.

– Ne, čekaj. Ovo je stvarno važno.

Odmakao se od nje i pogledao je. Šminka joj je bila razmazana od suza. Crvene oči pune suza gledale su ga s ljubavlju. Smešila se. Čekala je. Najzad će progovoriti, mislila je. Ipak u njemu ima nečega. Ipak je on moj. Moj pilot. Moja ljubav.

– Znaš – rekao je. – Ja nisam pilot.

Istrebljivač (12)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

U ono što je ostalo od Kadiza, uplovio sam jednog septembarskog popodneva starim, tamno zelenim, brodom Greenpeace koji je, ostavši bez fondova, pretvoren u komercijalno plovilo.

Kroz zaliv se probijasmo sporo, mimoilazeći hiljade čamaca, barki, splavova i brodova. U daljini, kroz izmaglicu smoga i pare, nazirao se jedan od nekadašnja dva Tornja Kadiza, koji je sad bio naseljen ljudima kao nekakav nadrealni termitski greben. Njegova ogromna, živa, svetlucava i gotovo pulsirajuća silueta u obliku slova T, tvorila je groteskno raspeće ljudskog roda. Ovog puta, ljudska rasa će se žrtvovati za Božanstvo. Božanstvo napretka.

Pristali smo u prljavu luku i čekao sam dobra dva sata na pregled prtljaga i identifikacionih čipova. U luci sam obavio formalnosti oko iznajmljivanja podvodnog skladišta i jednosobnog apartmana koji se  nalazio u jednom od polupoplavljenih solitera sagrađenih u prvoj polovini dvadesetih godina  za potrebe smeštaja imigranata iz afričkih zemalja.

Špediteri su odneli sanduke u skladište, pa sam lokalnim vodenim taksijem krenuo ka paviljonu XX209P. Čamdžija, mladi Marokanac atletske građe, na ustima i ušima je nosio Kenoov say2me – uređaj za prevođenje jezika i dijalekata. Pokazao sam mu karticu/displej po kojoj se iscrtavala putanja do odredišta. Klimnuo je, nabio vizir preko očiju i čela i pokazao mi da učinim isto. Sila kojom je čamac poskočio, zalepila me je za sedište i uskoro smo se našli u gustoj magli morskih kapljica, jureći gradskim kanalima kao da nas goni flota somalijskih pirata.

Zaustavili smo se ispred solitera, izvadio sam nekoliko zeleno-žutih pilula iz džepa, platio i kročio na dok. Stajao sam među nekoliko stotina ljudi, stisnutih na uzanom pristaništu, koji su čekali prevoz, dolazili, odlazili, sedeli, prosili, bavili se svojim poslovima i namerama. Okrenuo sam se i pogledao u pravcu okeana. Naseobine na vodi pružale su se daleko ka pučini. Činilo se da je samo na okeanu živelo više od milion ljudi. Iznad njih, na mutnom nebu, stajalo je zalepljeno sunce, široka fleka koja ih je nemo kuvala.

Ušao sam u soliter. Po hodnicima, stepeništima, podovima, liftovima, živeli su ljudi. Odvezao sam se liftom na 33. sprat, jedva stojeći iznad usnule porodice Eskima. Za vreme vožnje, buljio sam u veliki ekran koji je reklamirao isključivo farmaceutske proizvode. Saznao sam da može da se nabavi preparat pomoću kojeg hibernirate dvadeset, trideset ili četrdeset godina. Ultimativna i teško proverljiva igra na sreću. Ulog – život (znači ništa posebno), dobitak – život u možda srećnijoj budućnosti. Možda i odigram jednu partiju. Ako “dobijem” vrlo dobro ću znati da sam igrao i dobio. Ako “izgubim”, toga neću biti svestan.

Položio sam palac na skener i otvorio vrata apartmana. Koraknuo sam u zagušljivu prostoriju i odmah uključio klima uređaj. Ogromno fotoosetljivo staklo, koje je činilo jedan zid sobe, sprečavalo je prodor UV zraka. Osim pogleda, staklo je sprečavalo bilo kakvu interakciju sa spoljnim svetom. Bacio sam ranac na krevet, skinuo turban sa glave i lica, legao i sklopio oči.

Nije bilo šanse da se opustim. Nekoliko poslednjih meseci sam živeo tako intenzivno da skoro nisam ni oka sklopio. Put iz Hamburga dovde trajao je predugo. Epidemija praznoglavlja koju je proizvodio nervni video samo je otežala stvari. Kolaps kopnenog saobraćaja je uslovio da putujem morem, što je bila srećna okolnost. Na moru, ni jedna oluja nije bila ni približno stravična kao one na kopnu.

Užasni postefekti sloma digitalnog sveta učinili su da običan transfer od mesta do mesta ili svakodnevni život u gradu postanu skoro nemogući. Analogni i alternativni načini nisu mogli da zadovolje sve ljude. Pogotovu kada su se ugasili roboti. Svet, koji se nekada samokontrolisao u nekoj vrsti digitalnog komunalnog haosa organizovanog po ćelijama, sada se raspadao i osipao, kruneći sa sebe osušenu koru civilizacijskog blata. Prašina neupotrebljivih informacija polako je prekrivala sve.

Kada sam otvorio oči u sobi je bio mrak. Prišao sam staklenom zidu i nekoliko trenutaka uživao u pejzažu. U daljini je bio mrak iz kojeg se polako rađalo okeansko naselje čiji je svetlucavi krvotok punio gradske kanale i rukavce. Uprkos svemu, grad je živeo. Sada je samo ostalo da se saživim sa njim.

Iz ranca sam povadio stvari: hiWiMAX izmenljivi implant za headnet, net1zen server, osam WORM modula, paket energetskih tabli algaepwr i mini uređaj za filtriranje mokraće WRS uRtW.

Otišao sam u kupatilo, montirao uređaj i ispišao se u njega. Oko wc šolje je bio obmotan HiOct ExTrctr – naprava za proizvodnju goriva iz ljudskih izlučevina. Sam svoj majstor. Desalinizacija, filtriranje i reverzibilna osmoza morske vode, bile su suviše skupe tehnologije i zahtevale su minimum ljudskog udruživanja, a to nije bilo moguće. Ne u današnjem svetu.

Pustio sam vodu u kadu i vratio se stvarima rasutim po krevetu. Uzeo sam net implant i uključio ga u utičnicu u korenu vrata. Podigao sam server, spojio ga sa WORM modulima i progutao tri tablete nootropica. Legao sam.

Lebdeo sam u tišini svemirske stanice i posmatrao zemlju. Njen plavičast, ekspresionistički patern, gušio se pod naslagama sivo-belog dima i demonskih, crvenih žila koje su prožimale čitave kontinente. Vulkani, tornada, uragani, poplave, besneli su zemljom menjajući je bez milosti.

Ovde, u miru svemirske stanice, usred šuma elektronike i nemog odjeka praznine, posmatrao sam kako se zemlja grči. Poruke iz kontrole su prestale da stižu pre 72 sata. Bio sam sâm. Zalihe hrane i kiseonika su bile dovoljne za 180 dana. Mogao sam da se prepustim poslednjim danima.

Setio sam se posta na blogu apocalyptic.org koji sam pročitao veče pre svog četrdesetog rođendana:

First, the comet will hit the earth

First, the comet will hit the earth and everyone except a few of us will die. The rest of us will then loot all of the stores and drive away with tons of wonderful luxuries. We will live in the nicest apartments with the nicest furnishings and we will eat macaroni and cheese for almost every meal. I can’t wait.

i glasno se nasmejao. Poželeo sam da sam ja ta kometa nakon čijeg će udara nekoliko preživelih sretnika skoro svaki dan jesti makarone sa sirom i uživati u celokupnom zemaljskom bezrazložno stvorenom bogatstvu. Ljudima je tako malo potrebno za sreću. Samo globalna apokalipsa i ništa više. To je tako skromna želja, da je ni jedna humanistički licemerna primedba ne može osporiti.

Otvorio sam oči. Voda. Kada. Oteturao sam do kupatila i sklopljenih očiju legao u toplu, plavkastu vodu. Zaronio sam glavu i osluškivao čudne zvuke. Zvuke detinjstva. U tom trenutku, nisam znao gde sam.

World by samurai

World by samurai 侍

Grad izgubljene dece (11)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Ljilja je sedela u učionici komune Panta Rei i posmatrala decu. Današnja igra se sastojala u tome da odrasli žitelji komune ceo dan imitiraju decu. Odrasli su morali  što uverljivije i predanije da se prepuste gotovo meditativnoj prirodi dečije igre i da sa decom aktivno učestvuju u igrama, a ne samo da ih automatski oponašaju.

Bilo je podne i neki su već bili na izmaku snaga. Popodnevna dremka koju su mala deca svakodnevno praktikovala, dobro je došla najiscrpljenijima. Odrasli, jednostavno, nisu bili spremni i naviknuti za neprestanu trku, zbrku, promene igara i jedno opšte hiperadrenalisko ludilo.

Deci je, s druge strane, ova iznenadna trasformacija odraslih još više potpalila maštu i unutrašnje motore, pa su bili aktivniji i inventivniji u igri. Cika i vriska, smeh i sveprožimajući pozitivan i dobar osećaj zalepio je na lica odraslih široke osmehe i polulude vesele poglede. Stvari su daleko izmakle kontroli i nije bilo nikakvog reda oko zajedničkih, inače ustaljenih, obroka ili planiranih svakodnevnih aktivnosti koje su stanovnici komune zajednički organizovali. Danas je bio dečiji dan u kome se više nego inače slušala dečija zapovest. Zapravo, to je bila jedina komanda dana. Žmurke? Žmurke. Trčanje kroz bare i blato? Trčanje kroz bare i blato. Jurnjava za patkama? Jurnjava za patkama. Paljenje vatre i igranje oko nje? Paljenje vatre i igranje.

Deci i njihovoj pozitivnoj energiji niko nije mogao da odoli i pali su zahtevi da se ovakav dan praktikuje barem jednom nedeljno (sada je dečiji dan održavan jednom mesečno).

Došao sam do Ljilje i pozvao je da malo igramo fuce sa decom. Uskočili smo na teren i pojurili za loptom sa desetak dece koja su, podeljena u fluktuirajuće timove, trčala za loptom u fokusiranoj nameri da svi odjednom bez ikakve taktike zabiju gol. Padali smo ophrvani buljucima dece u njihovom nastojanju da nas spreče da se domognemo lopte.

Kada smo se totalno iscrpli ovom verzijom proto-fudbala koja je veoma podsećala na pra-početke te igre, prešli smo kod devojčica na lastiš uz muziku iz beatboxa. To je već bilo mnogo organizovanije, mada uopšte nije nedostajalo spontanosti i sreće od koje ste mogli da se naježite. Istu uravnoteženost i pravila smo pronašli i kod klikeraša, koji su se klikeranjem odmarali od zahtevnijih igara upražnjavanih od najmlađe populacije.

Celo popodne smo proveli igrajući između dve vatre, bagmington i ping-pong, da bismo u smiraj dana opalili nekoliko partijica velikog, dvorišnog šaha sa figurama koje je od gvožđa i otpada napravio Geza, handy-man komune.

Usput smo jeli ono što su deca pripremila, a to su, uglavnom, bila jaja pržena na oko. Na predlog nekog od dosetljivijih odraslih, napravili smo i nekoliko sendviča od hleba i masti posutih crvenom, mlevenom paprikom i solju.

Kada je pao mrak, svi smo se okupili oko vatre i uz bubnjeve ludo plesali ludi domorodački ples. Taj ritual nas je odveo na neko drugo mesto u neko nepoznato vreme, daleko od sećanja i briga. Prošlost, čije smo srećne delove pažljivo birali i tagovali, izgubila se u hipnotičkom ritmu skupa sa nepoznatom budućnošću o kojoj smo mogli samo da sanjarimo.

Deca, bića potpuno predana sadašnjem trenutku, odvojila su nas današnjim danom od briga i strahova i pružila nam čistu i nevinu šansu za hrabro osvajanje slobode.

Snovi koji su nas čekali skriveni u džepovima noći, obećavali su najuzbudljivije avanture i vratolomne preokrete. Samo, retki su snovi koji se završe, nekim, smislenim krajem.

~ ~ ~

Sanjao sam kako vozim kroz ruševine nekog grada koji mi je istovremeno bio i poznat i nepoznat. Ulice su bile osvetljene mesečevom svetlošću. Vozio sam sporo i oprezno. Iza ostatka ugla ostatka neke zgrade ugledao sam ženu plave kose koja je naslonjena na slupan auto nekoga čekala. Zaustavio sam automobil i izašao. Odjednom sam znao da je žena čekala mene. Prišao sam joj i poljubio je. Ona mi je odgovorila strasnim zagrljajem i dugim poljupcem. Pronašao sam put do njenog međunožja, sklonio gaćice sa vagine i oslobodio put mom ukrućenom penisu. Tiho je jeknula dok sam prodirao u nju.

Svitalo je i kraj nas je projurilo nekoliko dece na biciklama. Morali smo da se sklonimo sa ulice. Ušli smo u zgradu i sišli u podrum. Pronašli smo ostatke stare kotlarnice i pokušali da nađemo pogodno mesto za nastavak seksa. To nam uopšte nije polazilo za rukom. Čas smo čuli nekoga da se tušira u nekom mračnom uglu kotlarnice, čas smo nailazili na sumnjive i zastrašujuće prilike koje su, očigledno, tu živele. Nekako smo uspeli da pronađemo izlaz i sad smo stajali u ogromnoj fabrici igračaka. Igračke su bile vrlo lepe, pažljivo napravljene od drveta, platna i kanapa. Avioni sa pravim elisama su leteli kada bi ih majstor navio, baloni su plovili po prostoriji napunjeni toplim gasom, a čitave vojske lutaka, Pinokija i likova iz bajki, stajale su postrojene u pravilne formacije. Sa vremena na vreme, neka od lutaka bi se probudila i započela svoj ples. Krcko Oraščić bi se pokrenuo, izveo nekoliko pirueta i vratio se na svoje mesto.

Ugledali smo dvorac dovoljno velik da se u njega sakrijemo i nastavimo sa onim što smo započeli na ulici. Uhvatio sam je za ruku i pojurili smo ka dvorcu. Strast mi je mutila razum i pogled, a dvorac je bio sve dalji i dalji. Odjednom, ispred nas se stvorila mala četa Oraščića sa bajonetima na puškama uperenim u nas. Želeli smo da ih zaobiđemo, ali nam to nije uspelo. Dvanaest balerina u ružičastim haljinicama nas je razdvojilo, vrteći nas u krug, u krug, sve dalje i dalje, dok se konačno ne nađosmo na suprotnim krajevima prostorije.

U centru plafona, sada se otvorila crna rupa koja uz glasan prasak porodi ogroman vatromet od hiljadu boja koji nas zaslepi divotom.

~ ~ ~

Otvorio sam oči i otišao do prozora. Nebo iznad Bačkog Sokoca je bilo narandžasto i demonski crveno. Potmule eksplozije su mi pomerale utrobu na vrlo loš način. Vi ste deco bili tamo, a odatle ništa nije slutilo na dobro.

Self Confidence by samurai 侍

Self Confidence by samurai 侍

nastavak >>>

Družina prstena (10)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Kada smo, iz pravca Drezdena, ušli u prva Lajpciška predgrađa, svitao je stodvadeseti dan našeg puta. Naša dvadeset i dve godine stara Mazda, koju je leta 2013. sa napuštenog parkinga Parking servisa spasao komšija Brada, polako je klizila pustim, sivim ulicama. Isak je spavao. Ljilja i ja smo gledali zgrade, ulice, putokaze, ptice, smeće.

Tražili smo ulicu Rose Luxemburg. U njoj, skrivena u starim skladištima pokraj železničkih koloseka, čekala nas je Inkscar – stara prijateljica iz vremena procvata Twittera i Google Wavea. Kao i svi ljudi koji se nisu bez razmišljanja prepuštali blagodetima kapitalizma, Inkscar je uspela da svoje znanje i snalažljivost pretoči u relativno miran i harmoničan život u nekoj vrsti urbane izolacije.

Parkirali smo ispred dugačkog magacina opasanog starim rampama za utovar i istovar. Mesto je imalo nekakvo obezbeđenje, jer, iako nije bilo vidljivih kamera ili senzora, uskoro nam se sa razglasa obratio ženski glas:

Hi guys! Tired? Please step on the ramp number four.

Poslušali smo i nasmejani se nacrtali ispred velikih metalnih vrata na kojima je stajao ogroman broj 4. Četvorka se vertikalno podelila na dva dela, stvarajući na svakom od krila po jednu dvojku, i vrata se širom otvoriše. Malo se nasmejasmo ovom geeky art zahvatu, a onda uđosmo u ogroman topao atelje.

Miris sveže ispečenog hleba probudi u nama zaboravljenu glad i dok smo se pozdravljali sa Inkscar, sebično smo maštali o doručku. Isak je odmah trčećim koracima premerio ogromnu prostoriju zalazeći u njene najudaljenije uglove. Prostor je objedinjavao sve – u rootu, mada su postojali mobilni paravani koji bi po potrebi delili prostor i tako pravili privremene foldere. Bašta sa povrćem je takođe bila unutar ateljea, osvetljena veštačkim lampama i održavana kombinacijom tehnologije i praiskonske ljubavi koju joj je Inkscar pružala.

Iz udaljenog dela ateljea začu se zvuk povlačenja vode, a onda zvuk vode koja teče u umivaonik, a onda zvuk sušilice za ruke, a onda iz polumraka izroni Hilmar široko se osmehujući i glasno vičući:

Wo seid ihr denn ihr Landstreicher?”

Isak se malo uplašio od ovog bučnog, ogromnog čoveka, ali kada nas je video kako se grlimo i glasno smejemo, dotrčao je po svoju porciju zagrljaja i poljubaca.

“Hey my man Neuroth, early morning pollution? Howza going old sailor man?”

“Usual stuff – trying to keep eyes bright, head clear and mind safe. You? Still keen to find that old server of yours?”

“Yeah. Without it, the pointlessness will be just blank space. With it, we have something to build upon.”

“Swell! You must be hungry as wolfes. C’mon, let’s have some breakfest!”

Seli smo za veliki sto i počeli. Hleb koji je je tog jutra ispekla Inkscar još je bio vruć i odmah smo se bacili na njega, mažući ga puterom i prelivajući ga medom. Usput smo probali pšenične klice u salati od spanaća i divni zeleni čaj začinjen pravim limunovim sokom iz pravog limuna sa limunovog drveta koje se granalo na sred kuhinjskog dela ateljea. Doručak smo završili svežim jagodama.

Hilmar i Inkscar su bili dovoljno ljubazni da nas smeste u najudaljeniji deo ateljea u kojem smo, nakon kratkog tuširanja vrelom vodom, mogli da se odmorimo i malo odspavamo. Čekao nas je konačan dogovor i plan kako da se domognemo servera net1zen koji se nalazio negde u Erfurtu,  sto kilometara od Lajpciga.

Uskoro smo Ljilja i ja, dok je Isak igrao Lemmingse na nekom prastarom kompu, spavali kao bebe. San mi je bio tvrd i jedan od onih toliko sličnih hibernaciji, da ni utrnuće udova nije moglo da me probudi. Ali, nešto je uspelo da nas digne iz postelje. U ateljeu je bio mrak. Čuli smo kako Isak glasno vrišti i Ljilja je potrčala u pravcu njegovog vriska. Inkscar i Hilmar su već bili kod našeg kreveta, brzo razmenjujući oštre, kratke i vrlo glasne rečenice na nemačkom. Izvana je dopirao zaglušujući urlik neke sprave koja je pretila da nam pomuti razum.

“WE ARE UNDER ATTACK” vikala je Inkscar trpajući u veliki džak odeću, termose, baterije, kese sa semenima biljaka, voće, povrće i hleb.

“WE HAVE TO MOVE FAST. I MEAN REALLY FAST. ZORAN, THEY PROBABLY BURNED OR SNATCHED YOUR CAR ALREADY, SO WE HAVE TO TAKE OUR BIKES FROM THE BASEMENT AND HIT THE ROAD.”

“OK. BUT HOW WE GOING TO ESCAPE IF WE ARE SURROUNDED?”

“HILMAR AND I’VE BUILT AN ESCAPE ROUTE TO THE RAILWAY TRACKS. THEY’RE DRUNK AND CRAZY AS SHIT. THEY WON’T SEE US, BUT WE MUST HURRY.”

“WHO ARE THEY?” prodrala se Ljilja.

“I DON’T KNOW.”

Isaku smo uši napunili vatom, pokrili ih slušalicama koje smo utakli u moj stari telefon i pustili muziku. Pogledao sam na displej. Pisalo je “The Drum Thunder Suite”. Poslužiće.

Po mraku smo se sjurili u podrum i zgrabili biciklove. Hilmar je od stare pecaroške stolice, nekoliko kaiševa i jedne marame, imrovizovao sedište za Isaka. Inkscar nam je pokazala na policu sa alatom koju smo zajednički sklonili i tako oslobodili skrivena vrata. Pogledima smo se uverili da smo svi u redu pre nego što smo ih Hilmar i ja otvorili.

Iza vrata se pružao mračan i uzak hodnik. Zajahali smo bajkove, uključili dinama i krenuli. Vožnja nije trajala dugo i uskoro je od nekud počela da se pomalja dnevna svetlost. Izlaz iz tunela se nalazio na oko dva metra iznad nas. Bio je to običan rešetkasti poklopac za podzemne odvode rashladnih uređaja. Pogledao sam gore. Umesto lepršave haljine Merlin Monro, iznad šahta je šuštala velika bela kesa. Svako vreme ima svoje ikone.

Hilmar se uspentrao do rešetke, oslobodio nekoliko vijaka, polako provirio pogledavši na sve strane, a onda nam rukom pokazao da počnemo da mu dodajemo biciklove.

Kada smo se svi našli napolju, između koloseka, okrenuli smo se i pogledali u pravcu skladišta. Gust, crn dim se uzdizao iz ateljea oko kojeg su divlje plesale čudne, pankerolike kreature. Hilmar mi je prstom pokazao na veliku crnu spravu, montiranu na prikolicu kamiona:

“That’s the sonic cannon that blasted you from sleep.”

“Fuck. Who are these people? What we gonna do now?”

“We’re headin’ to Erfurt as we planned. There’s an old bike route to Erfurt which I used to ride in summertime. We have to find that server, man. That is our mission now. We have nothing left here. We are setting new goals. Is that alright with you, baby?”

Natürlich, Herr Neuroth. Natürlich.”

Nasmejali smo se glasno i krenuli. Po ko zna koji put.

Interzone by samurai

Interzone by samurai 侍

nastavak >>>


Mreža (9)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Danas sam dobio mejl:

From: bsc37
Sent: Monday, October 26, 2010 10:28 AM
To: mdj37; mpe37; sja37; sjn37; bmi37; rmi37; oko37; vbr37; ztr37; rsu37; nta37; sor37
Subject: Pozdrav

Drage kolege,

Obavestavam vas da  sa danasnjim danom prestaje moj radni odnos u GW-u.

Bilo mi je zadovoljstvo saradjivati sa vama i zelim vam sve najbolje kako u privatnom tako i u profesionalnom zivotu.

Pozdrav,

bsc37

FTL Department

P
Čuvajmo životnu sredinu: molimo Vas da imate na umu da su za štampanje ovog obaveštenja potrebni dragoceni resursi.
For the sake of our environment: Please be aware of the fact that printing this message consumes valuable resources.

bsc37 nije izdržala. Ili smo je mi izbacili? Naši glasovi su odlučili? Veliki Brat se nije mešao? On je samo poštovao našu volju? Nikoga on nije izbacio. Nikad. Svi koji su otpušteni, otpušteni su našom rukom. Odbačeni kao strano telo koje nije uspelo da se saživi sa našim kompaktnim organizmom.

“I Love This Company” pisalo je na direktorovoj majici koju je, očekujući gromoglasan aplauz, otkrio razdrljivši košulju. Niko nije ni trepnuo. Direktor je spremno uskočio u ogroman bazen pun tišine i nastavio svoju prezentaciju hraneći se ehom svojih reči umesto našim odobravanjem.

“Želim da vas podsetim, da vam pokažem put koji je naša kompanija prešla od 2004. godine kada smo, gospodin sma37, gđica sja37, a kasnije i bmi37, u jednom dupleks stanu bez grejanja na Novom Beogradu započeli ovu priču.”

“Danas, 2010. godine, vas ima stopedesetisedmoro. 157 posameznika na koje sam veoma ponosan. Razmislite malo o vremenu koje ste proveli u ovoj kompaniji. Razmislite o tome gde biste bili danas da niste ovde. Razmislite o tome šta biste bili danas da niste deo ove porodice.”

“mdj37, razmisli! Danas kroz tvoje ruke prolaze milioni. Ti se brineš o stvarima o kojima nisi mogla ni da sanjaš da si ostala u Staroj Pazovi. Staroj Pazovi! Ej! Razmisli malo. Pokušaj da vidiš kompletniju sliku. Sliku u kojoj si deo jednog sistema koji broji preko 4.500 ljudi. 4.500 ljudi koji u svakom delu planete rade za istu stvar. Stvar na koju treba da budete ponosni, jer vas ona definiše kao ljude.”

Kamere su strateški bile raspoređene po uglovima i zidovima velike zajedničke kancelarije. Naš kolegijum se uživo prenosio na RTV B92. Šou The Company je bio najgledaniji reality program u Srbiji. Agonija robova je tako slatko zasmejavala otpadnike i nezaposlenu većinu, da je šou preuzeo skoro kompletan dnevni program.

“Ja sam ponosan na vas. I na ovog ludaka koji vozi 120 km/h po autoputu, a kada ga obiđem i svirnem mu, on mi pokaže srednjak. I na ove moje špeditere koji neće za doručak da pojedu ništa što je lakše od 300 grama i koji zajebavaju ddu37 ceo dan da im donese koka kolu. I na vas devojke, što ne plačete nego stisnete zube i gurate dalje, jer znate da ako ne gurate dalje, sve će da stane.”

“Nemojte da razmišljate o tome kako zapad funkcioniše. Oni ne razumeju nas ni mi nikada nećemo razumeti njih. Razmišljajte o tome kako funkcionišemo mi. Pokažite sposobnost da u njihovom sistemu zaplivate kao riba u vodi. Mreža koja nas spaja je neraskidiva, razumeli vi njihov jezik ili ne. Mi svi govorimo jedan jezik. Jezik znanja, savesti i sposobnosti.”

“Uvek sam govorio i sad ponavljam: u ovoj kompaniji ima prostora za napredovanje. Naš put koji smo do sada prešli je dokaz tome. Organizacija po profit centrima i sektorima je dokaz tome. Ja ovde nisam nikakav gazda kome je sve podređeno i koji se za sve pita. Čak i da želim, a ne želim, nikada mi ne bi uspelo da sa svakim od vas ponaosob popričam o problemima. Šefovi sektora vam stoje na raspolaganju. Mi zavisimo od komunikacije i ako ona nije kvalitetna, ako je ona samo buka ili ako je ona jednosmerna, mi ne možemo uspeti.”

“Moj san je da od ove kompanije napravim ono što su neki od vas videli kada smo 2007. bili u Beču. Taj san mi se polako ostvaruje. Uvek sam govorio da ne jebe lep nego uporan. Ja sam vam živi dokaz za to.”

“Od vas ne tražim da me volite niti ja prema vama imam bilo kakve emocije. Naš zadatak je da uvek budemo bolji nego što mislimo da možemo, ukoliko bi se proaktivno odgovorilo na sve zadatke koji nam se postavljaju.”

“Ne očekujem, niti mislim da je neko lud kao ja, da sa slomljenom nogom, kao ja, dolazi na posao, da vozi 7 sati a onda radi 12 sati. Ne očekujem da porodicu viđate svaki drugi vikend i da posao pretvorite u svoj život. Ne. Uvek kažem: ovo nije radni logor, jer da jeste, na tabli bi pisalo “Arbeit macht frei”, a ne piše. Piše da je ovo kompanija sastavljena od ljudi koji se ne plaše borbe, koji sa ponosom i znanjem gledaju u sutra, jer znaju da su deo jedne mreže. Mreže kvalitetnih ljudi koji rade kvalitetan posao.”

“Zapamtite! Ono što vam govorim od jeseni 2008. kada je počela svetska ekonomska kriza, govorim vam i danas. Odavde niko nije i neće biti otpušten zbog uticaja svetske ekonomske krize! Svi koji su otišli su oni koje ste vi odbacili. Vi ste ih otpustili. Mislim, da, ja sam taj koji je na kraju potpisao odluku, ali odluka je vaša! Meni su dolazili šefovi sektora na nedeljne kolegijume i izveštavali me o vašim zapažanjima o radu saradnika. Ja sam samo sprovodio vaše želje.”

“Evo, gospodin Hemingvej,  ztr37. Ceo dan na internetu – niste ga odbacili! Znači da ste ga prihvatili takvog kakav je i meni je to ok. Ja ne mogu, niti želim, da znam šta radi svako od vas ponaosob. Miran sam jer znam da će strano telo vaš oranizam odbaciti i neće dozvoliti običnom mladežu da postane karcinom.”

“Na kraju, sa žaljenjem moram da vam saopštim da vam se plate, počevši od 1.11. smanjuju za 45%. Birajući između otpuštanja barem 30% ljudstva ili smanjena plata na kompanijskom nivou, opredelio sam se za ovu drugu soluciju. Zašto? Zato što sam uveren da ovaj tim treba sačuvati i, kada jednom isplovimo iz ovog olujnog vremena, želim da vas sve imam na okupu, jer ste vi tim koji pobeđuje!”

“Ako neko ima pitanja neka ih postavi sad. Nemojte posle ovog sastanka da razvijate diskusije po kuloarima jer od toga nećete imati nikakve koristi. Pitajte sad i ja ću vam, ako mogu, odmah odgovoriti.”

Sedeli smo u tišini i slušali topli šapat kancelarijske opreme. Niko nije ništa pitao. Kamere su snimale naša bezizražajna lica koja su razgaljivala milione u poluzagrejanim stanovima. Direktor je još malo čekao, a onda nam se zahvalio i zamolio me da spakujem video bim i laptop.

Uskoro su zaposleni počeli glasno da se šale, veseli što najzad idu kući. Kompanijski autobus nas je čekao na mokrom parkingu. Nije bilo svečane večere kao posle kolegijuma kasnih dvehiljaditih. Nije bilo ni pohvalnica ni novčanih nagrada. Nije bilo šta da se radi pa smo svi, jedan po jedan, pognuti pod kišom i osvetljeni reflektorima, ušli u autobus. Kamermani su nas pratili. Na sremsku raskvašenu ravnicu odavno je pao mrak. Majstor je kresnuo mašinu i odvrnuo narodnjake.

Together... by samurai

Together... by samurai 侍

nastavak >>>

Nepodnošljiva lakoća postojanja (8)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Ničeg nema. Samo beskrajni, beskonačni trenutak praznine koji udišem, gledam, dodirujem i slušam.

Logovi koje jednom mesečno proizvodim, sagorevaju dok ih pišem. Nekada im baš zavidim. Imaju, mada ne svojevoljnu, ali zato neizbežnu, priliku da im početak izbledi i nestane dok kraj još nije na vidiku. Plutaju kao u nekom balončiću od sapunice dok se sasvim ne rasprsnu. Da li ćete ih, deco, primetiti pre nego što ih web sažme, hraneći se njihovim kôdom? Ne znam, a to mi je sve manje važno.

Moj život, sada već, nema nikakvog značaja, a nisam siguran da ga je ikada imao. Moje nastojanje da vas pronađem, deco, nije ništa drugo do dugotrajna infuzija nade u iščekivanju konačne injekcije smisla – ponovnog susreta sa vama.

Navike, dnevna rutina, san, duge, usamljene šetnje među hiljadama ljudi; sve su to iluzije koje me održavaju u životu, od loga do loga. Između logova, postoji samo dugi niz tišine, jednoličnosti i gotovo bolne usamljenosti.

Sećanje na prošle dane redovno obnavljam koristeći svoju staru opremu. Znam da me to ubija, ali nisam siguran da svoje sadašnje postojanje mogu nazvati životom, ako život posmatramo kao skup momenata koje provodimo u igri, okruženi ljubavlju i toplinom.

Iako je prenaseljena, zagađena i pretopla, Andaluzija i dalje nosi svoju skrivenu lepotu poznatu samo onima koji joj se istinski predaju. Biti na nekom mestu, hodati po nekom tlu, milovati travu, grliti drveće, udisati vazduh, mirisati more; nije dovoljno. Da bi se neko mesto, neki predeo ili oblast na zemaljskoj kugli u potpunosti razumeo i do kraja osetio, potrebno je sjediniti se sa njim. Slično onom poludivljem i poluludom Petkovom vođenju ljubavi sa majkom Zemljom u Limbovima Pacifika.

Dani su isti, kao i sva lica koja ih naseljavaju, kao sve kapi okeana, kao svi trenuci koje rasipamo na putu ka smrti.

Moja samoća je porodila gotovo enciklopedijsko znanje kojim se igram u dugim satima odsutnosti. Skoro svo vreme koje provodim budan, trošim na neku vrstu meditacije, dugotrajnog svojevoljnog transa niskog inteziteta, koji me kao u nekoj čauri oklopljuje toplim saznanjem i imanentnim mu besmislom.

Moram da priznam da mi to naslađivanje beznađem, dok visim učauren nad ponorom crnila, pričinjava neobično zadovoljstvo. Taj adrenalinski tetris uklapanja prošlih dana, dok sa horizonta budućnosti padaju istovetni oblici novih dana, polako gradi Vavilonsku kulu bespotrebnog života koji čak ne prepoznaje ni razloge za svoj početak.

Beskonačni život u koji su ljudi tako slepo uronili, promenio je način na koji se prihvata prolaznost. Odjednom, ljudi su se našli usko vezani za nepoznatu sudbinu kosmosa. Kada ih je prošla prvobitna egzaltiranost i osećanje neverovatne moći i sreće, oni su, suočeni sa hladnom prazninom ničega u koji će ih sopstveni životi zatvoriti zauvek – odustali.

Ono što je nekada bilo loše na mikro razini, sada je poprimilo neslućene razmere. Nemogućnost ljudske svesti i psihe da se nose sa težinom svemirske tame izazvala je cunamije samoubistava od kojih mnoga behu masovna i ritualna. Oni koji su tako žarko želeli da budu besmrtni, sada su sa istim žarom grlili smrt.

Na neki način, ni životi nas, običnih, smrtnika nisu se razlikovali od života besmrtnih. Njihova spoznaja večnosti koja i nije mogla da bude shvaćena, samo ih je još više približila razumevanju konačnosti od koje su tako slepo želeli da pobegnu. Kao i mi – smrtni, besmrtni su tek činom umiranja postajali gosodari svojih života. Jednom kada bi kročili u ništa i tako ogolili pravu suštinu života, njihovo oslobođenje bilo je potpuno.

Njihova pesma iskupljenja dugo je i bezglasno odjekivala večnom tamom kosmosa. Besmisleno i beskrajno postojanje zamenili su sasvim opipljivim nepostojanjem. Preskočili su ogradu iza koje ne beše ništa. Ni reč ni dah. Ni svetlost ni tama. Ni prostor ni put. Ništa.

Nove sekte konačnog kraja nabujaše kao grozdovi crnog grožđa s jeseni. Uskoro, niko nije mogao da predvidi u kojem će pravcu da se kreće oluja ludila i šta će sve da bude zahvaćeno periferijom tornada ljudske gluposti.

Te tihe, utrnute gomile sobom opsednutih kreatura, odjednom su se našle iskopirane u milijarde identičnih klonova sa istim nemim rečima na usnama: smrt.

Urlik koji je proizvela ta nova himna otuđenih postao je zaglušujuć, nimalo različit od prethodnih urlika kojima se čovečansto toliko puta do sad sa ushićenjem predavalo. Bez ikakve namere ili zavere, stvorena je nova religija koju je svako od vernika tkao sam za sebe jer ne postojaše nikakav mesija, pisani dokument, knjiga ili propovednici.

Smrt, koja beše istorija i majka svih ljudskih strahova, sada postade božanstvo, jedini zrak smisla koji grejaše pastvu.

Povlačio sam se sve dublje i dublje u svoju čauru kontemplacije. Duge šetnje pokraj okeana ispunjavaše me slatkom melanholijom. Sate i dane slušanja okeanske sive pesme, buljenja u bele kreste valova, nisu uspeli da pokvare ni buljuci samoubica koji nestajaše u dubinama.

Ipak, besmisleno prava linija mog života je odbijala da se iskrivi i zaokruži, grubo lišena čak i naznaka utehe. Za tu krivulju utehe, nedostajao je samo susret sa vama, deco. Ili barem vest. Poruka. Signal koji će mi otvoriti prolaz ka beskonačnom trenutku sreće.

Fade Out by samurai 侍

Fade Out by samurai 侍

nastavak >>>

Strogo kontrolisani vozovi (7)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Sedim u vozu. Voz tutnji kroz noć brzinom od 55 km na čas. Sam sam u kupeu. Buljim u svoj odraz u prozoru iza koga je mračna vojvođanska noć. Noć koja kao da traje godinama. Godine kao da  su nestale u crnom sipinom mastilu.

Smeta mi svetlo koje ne mogu da isključim. Smeta mi muzika koja izvire iz slušalica. Isključujem plejer. Prislanjam glavu na prozor rukama zaklanjajući svetlost. Gledam. Ne vidim ništa osim sivih lica koja u špaliru stoje pored pruge i promiču. Kao u nekoj animaciji, lica nemo izgovaraju reči. Čitam im sa usana dugačak stop-motion krik:

vvvoooodddaaaa-mmmooodddrrraaaa-rrrraaaaazzzzum-ppplllaaaaviiiii

U trzaju se odmičem od prozora. Dah mi se ubrzava. Opipavam džep i vadim pljosku. Praznim je u dugom gutljaju. Stropoštavam se na sedište obliven hladnim znojem. Svetlo je žuto. Svetlo žmirka i gasi se. Ostajem u mraku  prepušten ritmu voza.

Sam.

Sad jasno vidim horsko sivilo lica koja promiču sa druge strane prozora. Njihov nemi huk mi titra u uglu oka. Sva lica su mi poznata. To su lica svih ljudi koje sretoh od kad se nađoh na zemlji. Počevši od lica babice koja me je izvukla iz majčine posteljice, preko svih lica živih i mrtvih ljudi na koje naiđoh u svom životu, pa sve do lica konduktera koji mi proveri kartu. Kao i lica živih ljudi – svako ime koje sam pročitao na nadgrobnim spomenicima, ili susreo u knjigama – sada je zamenilo sivo lice. Lica su slična, ali svako pripada nekome i svako lice nosi priču. Lica nemo izgovaraju svoje priče.

Shvatam da sve priče odjednom izgovorene u glas tvore pesmu koja mi bez zvuka ispunjava svest. Pesma je nepodnošljiva iako proizvodi tek nekoliko reči. Ali tih nekoliko reči me čine toliko nespokojnim da poželim da sam mrtav, mada znam da im ni u smrti ne mogu pobeći jer beg u nigde nije nikakav beg. U ništavilu, u beskrajnoj ništici, širiće se samo praznina kojim će odjekivati bezglasni damar pesme sivih lica:

sssvvvveeeettttlllllaaaa-nnnneeeemmmmaaaa-nnniiiggggddddeeee-saaaammm-ssssiiiiii-kaaaaaooo-mmmmiiiiii-uuuuu-nnnoooćiiiiii-saaaaaammm-bbeezzzz-ddddaaaahhhaaa-bbbeeezzz-mmmiiiisssssliiii-bbbeeeezz-ttteeellllaaa-bbbeeeeezzzz-sssssvvvveeeessssttttiii-sssaaaammm

Grozničavo pokušavam da se setim kako sam dospeo u ovaj voz. Odakle putujem i gde sam namerio da stignem. Nakon nekoliko očajničkih trenutaka izgubljenosti u mračnim i memljivim hodnicima istražnog zatvora uma, uspevam da se setim.

Dan sam proveo kod dobrog prijatelja Kiklopa u Pančevu, nagovarajući ga da se sa porodicom skloni od otrovnog zagađenja koje je nekontrolisano ispuštano iz Rafinerije od kada su postrojenja pala u ruke paradržavne vojno-policijske komisije za raspodelu energije.

Moji napori da ga privolim da se izvuče iz Pančeva, nisu uspeli. Kako nisam želeo da se pomirim sa njegovim uveravanjima da će se vetrovi pobrinuti da ih zagađenja obiđu, Kiklop mi je obećao da će se uskoro skloniti kod Kudže u Banatsko Novo Selo.

U to vreme, Kiklopov sajt NaŠkrge je podlegao neprekidnim DoS napadima pandursko-navijačke bagre, pa se prešlo na staru dobru fanzinsku scenu. Fotokopir aparati, kompjuteri i štampači su ležali neiskorišteni po propalim firmama, napuštenim školama i raznim agencijama koje su ostale bez posla.

NaŠkrge je od artizansko-aktivističkog internet portala u svom papirnom izdanju prerastao u korisni informator podzemlja. Između vesti o hapšenjima, odvođenjima ili premlaćivanjima, informacija o rasporedu uključivanja električne energije, vremenu punjenja boca za gas ili raspodele sledovanja brašna i ulja, vešto su ukomponovani razni saveti za urbano preživljavanje i očuvanje zdravog duha i tela. Stranica za decu, koju je uređivala ekipa iz Borselinije, bila je posebno popularna. Za fanzin su svoje tekstove slali Photobunt iz Nemačke i Radoye iz Kanade. Za njihov prijem i slanje probuđeni su zaboravljeni i napušteni servisi IRC i ICQ, a ponekad su korištene tuđe mailing liste ili manje popularne usenet grupe.

Kiklop se plašio da bi odlaskom u Beograd ili na selo izgubio mađiju, i da bi NaŠkrge, jednom prepušten stihiji, uskoro prestao da se umnožava i deli. U tom strahu je ležala trunčica istine, ali sam ipak pokušao da ga uverim da će ekipa iz Elektrike i onaj ludak iz Pančevca uspeti da sve održe u životu. U tim mojim uveravanjima je ležala još manja trunčica istine. Niko, osim Kiklopa, nije bio u stanju da fanzin održi u životu. To je bilo njegovo čedo. Njegova virtuelna komuna kojoj su svi doprinosili koliko su mogli, a od nje primali ono što im je bilo najpotrebnije – osećaj da nisu sami i zaboravljeni.

Tada, u jesen 2011. u Srbiji je delovalo mnogo sličnih grupa i organizacija. Bez obzira na raznovrsnost razloga i poriva za njihovo osnivanje i delovanje, ove grupe i individualne inicijative krasio je jedan identični gen. Gen koji je vremenom mutirao u pravi mali virus koji je zahvatio skoro sve slobodne oaze u Srbiji. Bile one online ili offline prirode.

Ova nova mreža pokreta, udruženja, komuna, kooperativa i građanskih inicijativa nije imala nikakvih iluzija ili nada da bi moglo da dođe do promene snaga u sistemu. Njihova uloga se svodila na očuvanje zajednice van sistemskih sprega podmazanih gustom kolomašću pravoslavnog fundamentalizma i teškog patrijarhalno-šovinističkog nacionalizma.

Vladavina batine i paracrkvenih ideologa saterala je ljude u podzemlje, ali ih je podjednako učinila jačim i odlučnijim da svoje živote učine slobodnim i vrednim. U vladavini nadbića – srpskog samoreproduktivnog organizma sastavljenog od jednakih i jednomislećih – borba ovih ljudi za sebe i svoje bližnje proizvodila je nevidljivi vetar prolećnog buđenja slobodnog i nesputanog života.

Kiklop je to vrlo dobro znao i nije želeo da olako izgubi svoj doprinos stvari. Mnoge oči su bile uprte u njega, a nakon nestanka Zokstera i hapšenja ključnih blogera sa zokster something, fanzin NaŠkrge je postao regionalni glasnik.

Beograd je živeo od takvih inicijativa. Peščanik, E-novine i šačica blogova uništeni su u prvim danima krvavog proleća 2011. i sve što je Beograd sada imao bili su fanzini iz unutrašnjosti, leci, underground performansi, tajni koncerti i nenajavljene flash-mob-metateatar subkulturne gerila akcije.

Kiklop i ja ćutke sedesmo još neko vreme pijući rakiju i deleći džoint. Bilo je jasno da će on ostati u Pančevu i nastaviti da radi ono što je i do tada radio. Bilo je jasno da ću mu u tome pomoći koliko god mogu. Bilo je vreme da pođem na voz. Još samo jedan dim. Još samo jedna pesma.

Ponovo se nađoh u vozu. Odjednom shvatih šta je izazvalo vizije koje mi prave društvo i recituju nemu poemu. Spokojno sklopih oči smišljajući igrokaz na stihove sivih lica. Voz nastavi da klapara preko Pančevačkog mosta. Prve pahulje se pojaviše nad Dunavom. Počeh tonuti u san i sanjati voz, prljave stare i mlade beskućnike, sumrak, Vršac i visoku sivu zgradu…

Nisam video, ali sam osetio kako ulazim u veliki pulsirajući grad. Grad koji će nas sve preživeti.

This Train by samurai 侍

This Train by samurai 侍

nastavak >>>