Category Archives: Brave New World

Cкромнa матрицa

(…) Била су то стара добра времена када су систем администратори, да су само знали, могли заверенички, у револуционарном заносу, да побришу све податке о дуговима са банковних мејнфрејмова, све базе података адвертајзинг корпорација, све „smalltalk“ регистре, све „windows“ инсталације, све што је могло да доведе и што је довело до (како би то Крлежа срочио, да је био жив) трансцендације малограђанског ја-па-јаства у интернет, као епско окруњење и коначно унифицирање двадесетовековног потрошачког безличја; гдје унисоност кликтаја у испразност интернетског зрцала живота карактеришу још само различитости у оквиру скромне матрице 64×64 пиксела коју зовемо аватаром.(…)

Дарко Ковачевић

Iz molusijskog “Udžbenika konformizma”

To što po prirodi postoje diskretna pojedinačna bića, to je, doduše, žalostan defekt kreature, i verovatno nikad nećemo biti kadri da ga ukinemo. Ali nema razloga da se očajava zbog toga. Pojedinačna bića nisu pukotine u našem totalnom sistemu, kao što ni rupe u situ nisu pukotine u situ. Mada se ne sastoje od materijala sita, one ipak funksionišu kao delovi sita, čak kao njegovi najvažniji delovi. A da postignu bilo šta što im ne bi diktirala veličina, materijal i oblik sita — za to one jesu i ostaju nesposobne.

Ponude – današnje zapovesti

Ono što nam se prezentira su, dakle, prethodno otisnuti objekti, čija je pretenzija da zajedno budu “svet”; i čiji se cilj sastoji u tome da nas po svojoj slici otiskuje. Time se, međutim, ne tvrdi da se udaranje pečata vrši nasilno, u svakom slučaju to nasilje, gde je na delu, kao takvo, ne mora da bude primetno ili prepoznatljivo samo kao pritisak. Većinom nam je pritisak udaranja pečata tako slabo osetljiv, kao dubinskim ribama pritisak težine okeana što ih opterećuje. Što se neprimetnije vrši pritisak udaranja pečata, to je sigurniji njegov uspeh. Najpovoljnije bi bilo ako bi se matrica utiskivanja osećala kao željena matrica. Ako treba postići taj cilj onda je potrebno utisnuti same želje. Među zadatke standardizacije, pa i produkcije, danas spada, shodno tome, ne samo standardizacija proizvoda, već i standardizacija potreba (koje su žedne standardizovanih proizvoda). Uveliko se to događa automatski, naime samim svakodnevno isporučivanim i konzumiranim proizvodima, jer se potrebe upravljaju (kao što ćemo odmah videti) prema onome što se svakodnevno nudi i konzumira. Ali, ipak, ne u potpunosti. Izvestan zjap između ponuđenog proizvoda i potrebe stalno postoji; nikada ne postoji potpuna kongruencija potražnje i ponude. Tako, da bi se taj zjap ispunio, mora se mobilisati jedna pomoćna snaga. A ta pomoćna snaga je moral. Naravno da i on ako treba da bude sposoban kao pomoćna snaga mora da bude prethodno žigosan i to tako da kao “nemoralan”, odnosno kao nekonformistički važi onaj ko ne želi ono što treba da dobije i tako da pojedinac putem javnog mnjenja (odnosno putem njegovog megafona: svoje sopstvene savesti) bude prinuđen da želi ono što treba da primi. I to je danas slučaj. Maksima kojoj smo svi svakoga trenutka izloženi i koja je istina bez reči – ali se bez protivljenja mora trpeti – apeluje na naše “bolje ja”, glasi (ili bi glasila kada bi bila formulisana): “Nauči se da ti bude potrebno ono što ti se nudi!”
Jer su potrebe današnje zapovesti.

Ginter Anders – Svet kao fantom i matrica