Category Archives: FC

Mesec Teodora Kačinskog (21)

Kontrola ljudskog ponašanja

.
143. Od početaka civilizacije, organizovana društva su vršila pritisak na ljudska bića, da bi uopšte funkcionisala kao društveni organizmi. Ti pritisci značajno variraju od društva do društva. Neki su fizički (slaba uhranjenost, prekomerni rad, ekološko zagađenje), a neki psihološki (buka, gomilanje, ukalupljivanje ljudi u skladu sa društvenim zahtevima). U prošlosti, ljudska priroda je bila približno konstantna ili je varirala samo u određenom rasponu. Samim tim, društva su mogla da pritiskaju ljude samo do određene granice. Kada bi se prag ljudske izdržljivosti prekoračio, sve bi krenulo naopako – pobune, zločini, korupcija, izbegavanje rada, depresija i drugi mentalni problemi, povećana stopa smrtnosti, smanjena stopa nataliteta ili nešto drugo – tako da je društvo propadalo ili je postajalo neefikasno i bilo zamenjivano nekim efikasnijim društvenim oblikom (brzo ili postepeno, kroz osvajanje, trvenja ili evoluciju). (25)

144. To znači da je ljudska priroda nekada postavljala granice društvenom razvoju. Ljudi su mogli biti pritiskani samo do određene granice, ali ne i preko nje. To se danas možda menja, zato što moderna tehnologija razvija načine za modifikaciju ljudskih bića.

145. Zamislimo društvo koje ljudima nameće uslove koji ih čine užasno nesrećnim, a onda im daje lekove koji mogu da odagnaju to osećanje. Naučna fantastika? To se u našem društvu već dešava, u određenoj meri. Dobro je poznato da se stopa klinički depresivnih ljudi značajno povećala poslednjih nekoliko decenija. Verujemo da je to zbog narušavanja procesa sticanja moći, kao što je objašnjeno u paragrafima 59–76. Ali, čak i ako grešimo, povećana stopa depresije svakako je posledica NEKIH uslova koji postoje u današnjem društvu. Umesto da eliminiše uzorke depresije kod ljudi, moderno društvo im daje antidepresante. Praktično gledano, antidepresanti su sredstvo za modifikaciju unutrašnjeg stanja pojedinca na način koji mu omogućava da podnese društvene uslove koje bi inače smatrao nepodnošljivim. (Naravno, svesni smo da depresija često ima genetsko poreklo. Ovde se bavimo slučajevima u kojima okruženje igra presudnu ulogu.)

146. Lekovi koji utiču na svest samo su jedan primer za nove metode kontrole ljudskog ponašanja koje moderno društvo razvija. Pogledajmo još neke od tih metoda.

147. Počnimo sa tehnikama za nadzor. Skrivene video kamere se danas koriste u većini prodavnica i na drugim mestima, a kompjuteri za prikupljanje i obradu ogromne količine informacija o pojedincima. Tako prikupljene informacije značajno povećavaju efikasnost fizičke prinude (to jest, sile zakona). (26) Tu su zatim propagandne metode, kojima masovni komunikacioni mediji služe kao efikasna sredstva. Razvijene su efikasne tehnike za dobijanje izbora, prodaju proizvoda, oblikovanje javnog mnjenja. Industrija zabave je važno psihološko sredstvo u rukama sistema, čak i onda kada izbacuje ogromne količine seksa i nasilja. Industrija zabave pruža modernom čoveku jedan od najvažnijih izlaza. Okupiran televizijom, videom, itd., on može da zaboravi na stres, frustraciju, nezadovoljstvo. Mnogi primitivni ljudi, kada nemaju nikakvog neodložnog posla, potpuno se zadovoljavaju time da satima sede ne radeći ništa, zato što su u miru sa sobom i sa svetom. Ali, većina modernih ljudi mora da stalno bude okupirana ili zabavljena nečim; inače im postaje “dosadno”, obuzima ih nemir, osećaju se nelagodno, razdraženo.

148. Druge tehnike zadiru dublje od prethodnih. Obrazovanje više nije prosta stvar lupanja deteta po zadnjici kada nije naučilo lekciju ili maženja po glavi ako jeste. To je postala naučna tehnika za kontrolu dečijeg razvoja. Na primer, u centrima Sylvian Learnig ostvaren je veliki uspeh u motivisanju dece za učenje, a psihološke tehnike se, s manje ili više uspeha, koriste i u mnogim konvencionalnim školama. “Odgojne” tehnike, namenjene roditeljima, postoje da bi deca prihvatila osnovne vrednosti sistema i ponašala se na način koji sistem smatra poželjnim. Programi za “negu mentalnog zdravlja”, tehnike “intervencije”, psihoterapija i slično, navodno su smišljene da bi bile od koristi pojedincu, ali u praksi obično služe kao metode za navođenje pojedinca da se ponaša i misli u skladu sa zahtevima sistema. (U tome nema kontradikcije; pojedinac koga njegovi stavovi ili ponašanje dovode u sukob sa sistemom, suočava se sa silom koja je suviše jaka da bi je savladao ili joj umakao i zato lako može da podlegne stresu, frustraciji i osećanju poraženosti. Njegov put biće mnogo lakši ako se ponaša i misli kako sistem zahteva. U tom smislu, sistem deluje u korist pojedinca, ispirajući mu mozak do potpunog konformizma.) Zlostavljanje dece je u svojim najgrubljim i očiglednim oblicima prezreno u većini, ako ne i u svim kulturama. Mučenje deteta zbog nekog trivijalnog razloga ili bez ikakvog razloga odbojno je skoro svakome. Ali, mnogi psiholozi tumače koncept zlostavljanja još šire. Da li su ćuške, kada se koriste kao deo racionalnog i celovitog sistema discipline, oblik zlostavljanja? Konačni odgovor će zavisiti od toga li ćuška proizvodi ponašanje kojim se neka osoba dobro uklapa u postojeći društveni sistem. U praksi, termin “zlostavljanje” sve više se koristi za svaki metod podizanja deteta koji proizvodi ponašanje suprotno zahtevima sistema. I tako, u nastojanju da spreči očiglednu, besmislenu okrutnost, programi za sprečavanje “zlostavljanja dece” usmeravaju se na kontrolu ljudskog ponašanja u korist sistema.

149. Istraživanja će najverovatnije nastaviti da povećavaju efikasnost psiholoških tehnika za kontrolu ljudskog ponašanja. Ali, mislimo da te tehnike najverovatnije neće biti dovoljne da bi se ljudska bića prilagodila društvu koje stvara tehnologija. Verovatno će morati da se koriste i biološke metode. Već smo spomenuli upotrebu lekova u te svrhe. Neurologija može da obezbedi kanale za modifikaciju ljudskog uma. Genetski inženjering ljudskih bića se već primenjuje u obliku “genetske terapije” i nema sumnje da će takvi metodi vremenom biti korišćeni i za modifikaciju onih delova tela koji utiču na mentalnu aktivnost.

150. Kao što smo spomenuli u paragrafu 134, čini se da industrijsko društvo ulazi u period ozbiljnih poremećaja, delom zbog problema sa ljudskim ponašanjem, a delom zbog ekonomskih i ekoloških problema. A značajan deo ekonomskih i ekoloških problema potiče od načina na koji se ljudi ponašaju. Otuđenje, samopotcenjivanje, depresija, neprijateljstvo, buntovništvo; deca koja neće da uče, tinejdžerske bande, upotreba droga, silovanje, zlostavljanje dece, drugi zločini, nesiguran seks, maloletnička trudnoća, rast populacije, politička korupcija, rasna mržnja, etnički sukobi, ogorčeni ideološki konflikti (na primer, oko prava na abortus), politički ekstremizam, terorizam, sabotaža, antirežimske grupe, huliganstvo, sve to ugrožava sâm opstanak sistema. Zato će sistem biti PRISILJEN da upotrebi sva praktična sredstva za kontrolu ljudskog ponašanja.

151. Društveni poremećaji s kojima se danas suočavamo sigurno nisu posledica pûkog slučaja. Oni mogu biti samo posledica uslova koje sistem nameće ljudima. (Ovde smo izneli tvrdnju da je jedan od najvažnijih takvih uzroka narušavanje procesa sticanja moći.) Ako sistem uspe da uspostavi dovoljan stepen kontrole nad ljudskim ponašanjem radi svog opstanka, doći će do nove prekretnice u ljudskoj istoriji. Za razliku od vremena kada su granice ljudske izdržljivosti ograničavale razvoj društva (kao što smo objasnili u paragrafima 143 i 144), industrijsko-tehnološko društvo biće u stanju da te granice prevaziđe modifikujući ljude, uz pomoć psiholoških ili bioloških metoda ili i jednih i drugih. U budućnosti, društveni sistemi neće biti podešeni tako da odgovaraju potrebama ljudskih bića. Naprotiv, ljudska bića biće prilagođena potrebama sistema. (27)

152. Uopšteno govoreći, tehnološka kontrola ljudskog ponašanja verovatno neće biti sprovođena sa totalitarnim namerama, niti čak sa svesnom željom da se ograniči ljudska sloboda. (28) Svaki novi korak u nametanju kontrole nad ljudskim umom biće preduziman kao racionalan odgovor na neki problem s kojim se društvo suočava, kao što su lečenje alkoholizma, smanjivanje stope kriminala ili podsticanje mladih da se posvete nauci i tehničkim zanimanjima. U mnogim slučajevima koristiće se humanističko opravdanje. Na primer, kada psihijatar prepiše depresivnom pacijentu neki antidepresant, on tom pojedincu očigledno čini uslugu. Bilo bi nehumano uskratiti lek nekome kome je potreban. Kada roditelji šalju svoju decu u centre Sylivian Learnig, da bi ova tamo bila manipulisana tako da se sa entuzijazmom bace na učenje, oni to čine iz brige za dobrobit svoje dece. Moguće je da bi neki od tih roditelja voleli da nije potrebno prolaziti kroz neku specijalističku obuku da bi se dobio posao ili smatraju da njihovom detetu ne treba ispirati mozak samo zato da bi postalo kompjuterski štreber. Ali, šta oni tu mogu? Ne mogu da promene društvo, a njihovo dete možda neće moći da nađe posao ako ne ovlada određenim veštinama. I onda ga šalju Silvijanu.

153. Zato je moguće da kontrola ljudskog ponašanja neće biti sprovođena na osnovu sračunate odluke vlasti već kroz proces društvene evolucije (RAPIDNE evolucije, u svakom slučaju). Taj proces biće neodoljiv, zato što će svako novo dostignuće, posmatrano samo po sebi, izgledati korisno; ili će se činiti da je zlo ugrađeno u njegov nastanak opravdano ili da je makar manje zlo nego da tog dostignuća nije ni bilo (videti paragraf 127). Na primer, propaganda se koristi u mnoge dobre svrhe, kao što su borba protiv zlostavljanja dece ili rasne mržnje (videti napomenu br. 14). Seksualno obrazovanje je očigledno korisno, ali ono za ishod (u meri u kojoj je uspešno) ima oblikovanje seksualnih stavova izvan porodice i prenošenje vaspitanja u nadležnost države, oličene u javnom obrazovnom sistemu.

154. Pretpostavimo da je otkriven biološki faktor koji povećava šanse da neko dete izraste u kriminalca i da neki oblik genetske terapije može da taj faktor ukloni. (29) Naravno, većina roditelja čija deca imaju tu crtu poslaće ih na takvu terapiju. Bilo bi nehumano postupiti drugačije, pošto će dete najverovatnije imati bedan život ako odraste u kriminalca. Ali, većina primitivnih društava, za razliku od našeg, ima nisku stopu kriminala, iako nemaju visokotehnološke metode ili tako surov sistem kažnjavanja. Pošto nema osnova za pretpostavku da moderni čovek ima jače urođene predatorske sklonosti od primitivnog čoveka, onda visoka stopa kriminala mora biti posledica pritisaka koje moderni uslovi nameću ljudima, a kojima ovi ne mogu ili neće da se prilagode. Tako tretman za uklanjanje potencijalno kriminalnih sklonosti makar delimično nagoveštava reinženjering ljudskih bića u skladu sa zahtevima sistema.

155. Naše društvo je sklono da smatra za “bolest” svaki oblik mišljenja ili ponašanja koji nije u skladu sa sistemom. I to je razumljivo, utoliko što neuklapanje pojedinca u sistem izaziva kako ličnu patnju, tako i probleme za sistem. Zato se manipulacija pojedincem radi njegovog uklapanja u sistem vidi kao “lek” za “bolest” i samim tim kao nešto dobro.

156. U paragrafu 127 smo naglasili da ako korišćenje nekog novog tehnološkog izuma U POČETKU nije obavezno, ono NE OSTAJE takvo, zato što nove tehnologije menjaju društvo na način koji funkcionisanje pojedinca bez korišćenja te tehnologije čini teškim ili nemogućim. To važi i za tehnologiju ljudskog ponašanja. U svetu u kojem većina mladih prolazi kroz programe koji treba da ih zainteresuju za učenje, roditelji će praktično biti prisiljeni da ih u to uključe; u suprotnom, ona bi, kada odrastu, bila neznalice, u poređenju sa ostalima i ne bi mogla da nađu posao. Ili pretpostavimo da je otkriven neki biološki tretman, bez nepoželjnih sporednih efekata, koji smanjuje psihološki stres od kojeg u našem društvu pati mnogo ljudi. Ako veliki broj ljudi odluči da prođe kroz taj tretman, onda će opšti nivo stresa u društvu biti smanjen, tako će sistem moći da pojača pritiske koji izazivaju stres. U stvari, nešto slično tome se već dešava s jednim od najvažnijih psiholoških sredstava kojima ovo društvo raspolaže, a koje ljudima omogućava da smanje (ili makar privremeno izbegnu) stres: naime, sa industrijom zabave (videti paragraf 147). Potrošnja masovne zabave nije obavezna: nijedan zakon ne zahteva od nas da gledamo televiziju, da slušamo radio, čitamo magazine. Ali, zabava je ipak postala sredstvo za izbegavanje ili smanjivanje stresa od kojeg je većina nas postala zavisna. Svi pričaju o tome kako je televizija đubre, ali skoro svi je gledaju. Malo je onih koji su se otarasili te navike i teško je naći osobu koja danas ne koristi NEKI oblik masovnih medija. (A opet, sve do nedavno u ljudskoj istoriji, ljudima je bilo sasvim dobro bez takve zabave, osim one koju je svaka lokalna zajednica pravila za sebe.) Bez industrije zabave sistem verovatno ne bi mogao da proizvodi tako velike pritiske koji izazivaju stres, kao što mu danas uspeva.

157. Ako pretpostavimo da industrijsko društvo preživi, lako je moguće da tehnologija ostvari praktično potpunu kontrolu nad ljudskim ponašanjem. Smatra se nespornim da su ljudsko mišljenje i ponašanje najvećim delom biološki uslovljeni. Kao što pokazuju eksperimenti, osećanja kao što su glad, zadovoljstvo, bes ili strah mogu biti uključena i isključena električnom stimulacijom određenih delova mozga. Pamćenje može biti izbrisano oštećivanjem delova mozga ili se može izbaciti na površinu električnom stimulacijom. Narkotici mogu da izazivaju halucinacije ili da menjaju raspoloženje. Nematerijalna ljudska duša možda postoji ili ne postoji; ali, ako postoji, ona je očigledno slabija od bioloških mehanizama ljudskog ponašanja. Da nije tako, istraživači ne bi mogli tako lako da manipulišu osećanjima i ponašanjem ljudi, koristeći narkotike i električnu struju.

158. Bilo bi prilično nepraktično kada bi svi ljudi imali elektrode u glavama kako bi ih vlast držala pod kontrolom. Ali, činjenica da su ljudske misli i osećanja toliko otvoreni za biološku intervenciju pokazuje da je problem kontrole ljudskog ponašanja pre svega tehničke prirode; to je problem neurona, hormona i složenih molekula; ona vrsta problema koja je otvorena za intervenciju nauke. Ako imamo u vidu izuzetna dostignuća našeg društva u rešavanju tehničkih problema, vrlo je verovatno da će i u oblasti kontrole ljudskog ponašanja doći do velikog napretka.

159. Da li će otpor javnosti sprečiti uvođenje tehnološke kontrole ljudskog ponašanja? To bi se sigurno dogodilo kada bi sve takve mere bile uvedene odjednom. Ali, pošto će tehnološka kontrola biti uvedena postepeno, u malim koracima, neće biti racionalnog i efikasnog otpora javnosti. (Videti paragrafe 127, 132 i 153.)

160. One kojima sve ovo zvuči kao naučna fantastika, podsećamo da je jučerašnja naučna fantastika današnja činjenica. Industrijska revolucija je radikalno promenila čovekovo okruženje i način života, tako možemo očekivati da će, sa sve većom primenom tehnologije na ljudsko telo i um i sâm čovek biti izmenjen jednako radikalno kao i njegovo okruženje i način života.

_________________
(25) Ne tvrdimo da je efikasnost društva ili njegov potencijal za opstanak uvek bio obrnuto proporcionalan količini pritiska ili nelagodnosti kojima je društvo izlagalo ljude. To sigurno nije slučaj. Ima osnova za verovanje da su mnoga primitivna društva podvrgavala ljude manjim pritiscima nego evropsko društvo, ali evropska društva su se pokazala mnogo efikasnijim i uvek su odnosila pobedu nad primitivnim društvima, na osnovu tehnoloških prednosti.

(26) Ako mislite da je efikasna sila za primenu zakona uvek dobra zato što sprečava zločin, onda imajte u vidu da zločin, kako ga definiše društvo, nije uvek ono što biste VI nazvali zločinom. Pušenje marihuane je danas “zločin”, kao što je to u nekim delovima SAD i posedovanje neregistrovanog oružja. Sutra će posedovanje SVAKOG vatrenog oružja, registrovanog ili neregistrovanog, biti zločin, a isto se može desiti i s nepoželjnim metodama za vaspitavanje dece, kao što su batine. Izražavanje disidentskih političkih stavova u nekim zemljama se smatra za zločin i nema nikakvih garancija da se to neće desiti i u SAD, pošto nijedan ustavni ili politički sistem ne traje večno. Ako je društvu potrebna velika, moćna sila za primenu zakona, onda s tim društvom nešto ozbiljno nije u redu; ono verovatno izlaže ljude teškim pritiscima, ukoliko većina odbija da poštuje pravila ili ih poštuje samo zato što su na to prisiljeni. Mnoga društva iz prošlosti su uspevala da žive s malo ili bez ikakve formalne sile za primenu zakona.

(27) Tačnije, nekadašnja društva su raspolagala načinima da utiču na ljudsko ponašanje, ali ona su bila primitivna i neefikasna u poređenju s tehnološkim sredstvima koja su u međuvremenu razvijena.

(28) Ipak, neki psiholozi su javno iznosili mišljenja koja otkrivaju njihov prezir prema ljudskoj slobodi. Omni je citirao izjavu matematičara Kloda Šenona (Claude Shannon; avgust 1987): “Zamišljam vreme kada ćemo za robote mi ljudi biti isto ono što su za nas danas psi; i ja se iz petnih žila zalažem za mašine.”

(29) Ovo nije naučna fantastika! Samo što smo napisali paragraf 154, u Scientific American smo naišli na članak prema kojem naučnici aktivno razvijaju tehnike za identifikaciju eventualnih kriminalaca, kao i za njihov tretman kombinacijom bioloških i psiholoških sredstava. Neki naučnici zagovaraju prisilnu primenu tog tretmana, koji će možda biti dostupan u bliskoj budućnosti. (Videti “Seeking the Criminal Element,” W. Wayt Gibbs, Scientific American, mart 1995.) Možda vi mislite da je to u redu, zato što bi tretman bio primenjen samo na one koji bi mogli da postanu nasilni kriminalci. Ali, naravno da neće sve ostati na tome. Sledeći korak bila bi primena tog tretmana na one koji bi mogli postati pijani vozači (koji takođe ugrožavaju ljudske živote), zatim možda na one koji hoće da svojoj deci opale po neku ćušku, pa na radikalne ekologe koji sabotiraju opremu za seču šuma, a vremenom na sve ljude čije ponašanje nije u skladu sa zahtevima sistema.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (20)

Revolucija je lakša od reforme

.
140. Nadamo se da smo uspeli da objasnimo čitaocu zašto sistem ne može biti reformisan na način koji bi izmirio slobodu i tehnologiju. Jedino rešenje je odbacivanje industrijsko-tehnološkog sistema u celini. To podrazumeva revoluciju; ne nužno oružani ustanak, ali svakako radikalnu i suštinsku promenu prirode društva.

141. Ljudi obično misle da je revoluciju teško izvesti, zato što ona podrazumeva mnogo veće promene nego reforma. Ali, u određenim okolnostima, revolucija je zapravo mnogo lakša nego reforma. Razlog je to što revolucionarni pokret može da nadahne mnogo intenzivniju posvećenost nego neki reformistički pokret. Reformistički pokret nudi samo rešavanje nekog pojedinačnog društvenog problema. Revolucionarni pokret nudi rešavanje svih problema jednim udarcem i stvaranje novog sveta; on pruža ideal zbog kojeg će ljudi preuzeti velike rizike i biti spremni na velike žrtve. Zato je mnogo lakše odbaciti ceo tehnološki sistem, nego raditi na nekim efikasnim, trajnim ograničenjima razvoja ili primene ovog ili onog aspekta tehnologije, kao što je, na primer, genetski inženjering. Malo je ljudi koji će se sa odlučnom strašću boriti za nametanje i održavanje ograničenja genetskom inženjeringu; ali, u odgovarajućim uslovima, veliki broj ljudi bi se mogao strasno posvetiti revoluciji protiv industrijsko-tehnološkog sistema. Kao što smo naglasili u paragrafu 132, reformisti koji nastoje da ograniče određene aspekte tehnologije to rade zato da bi izbegli negativne posledice. Ali, revolucionari rade zbog moćne nagrade – zbog ostvarenja svoje revolucionarne vizije i zato su agilniji i uporniji od reformista.

142. Reforma je uvek sputana strahom od bolnih posledica do kojih bi moglo doći ako se u promenama ode predaleko. Ali, kada revolucionarna groznica jednom zahvati društvo, ljudi postaju spremni da podnesu neograničena iskušenja. To se jasno pokazalo u revolucijama u Francuskoj i Rusiji. Moguće je da je bi u takvim slučajevima samo manji deo populacije bio istinski posvećen revoluciji; ali ta manjina može biti dovoljno velika i aktivna da postane dominantna društvena sila. O revoluciji ćemo govoriti i u paragrafima 180–205.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (19)

Lakši društveni problemi pokazali su se nerešivim

.
136. Ako neko i dalje misli da je sistem moguće reformisati na način koji bi zaštitio slobodu od tehnologije, neka onda pogleda kako se traljavo i uglavnom neuspešno naše društvo bavilo drugim problemima i to onim mnogo lakšim i prostijim. Između ostalog, sistem nije uspeo da zaustavi ekološku degradaciju, političku korupciju, trgovinu drogom, nasilje u porodici, itd.

137. Pogledajmo ekološke probleme. Sukob vrednosti je tu očigledan: ekonomska korist naspram očuvanja prirodnih resursa za naše potomke. (22) Ali, o tome slušamo samo puste priče i uvijene izgovore ljudi koji imaju moć i ništa što bi ličilo na jasan, celovit plan delovanja, tako da samo nastavljamo da tupimo o ekološkim problemima s kojima će naši unuci morati da žive. Pokušaji da se ekološko pitanje reši sastoje se od borbi i kompromisa između raznih frakcija, među kojima se ova ili ona, u datom trenutku, nalazi u usponu. Linija sukoba se menja s promenama u stavu javnog mnjenja. To nije racionalan proces, niti neki koji bi mogao da vodi ka trajnom i uspešnom rešavanju problema. Najveći društveni problemi, ako uopšte mogu biti “rešeni”, retko kada ili nikada se ne rešavaju na osnovu nekog racionalnog i celovitog plana. Oni se razrešavaju kroz proces u kojem razne, konkurentske grupe slede svoje interese (obično kratkoročne) (23) i dospevaju u stanje (obično uz malo sreće) manje ili više stabilnog modus vivendija. U stvari, principi izneti u paragrafima 100–106, pokazuju da je veliko pitanje može li dugoročno društveno planiranje IKADA biti uspešno.

138. Prema tome, jasno je da ljudska vrsta ima, u najboljem slučaju, veoma ograničen kapacitet za rešavanje relativno prostih društvenih problema. Kako će onda rešiti daleko teži i složeniji problem pomirenja slobode i tehnologije? Tehnologija donosi očigledne materijalne pogodnosti, dok je sloboda apstrakcija, koju svako shvata na svoj način, a njen gubitak je lakše zamagliti propagandom i lepim pričama.

139. Obratite pažnju na sledeći važan momenat: moguće je da će ekološki problemi (da uzmemo taj primer) jednog dana biti rešeni na osnovu nekog racionalnog, celovitog plana; ali, ako se to dogodi, to će biti samo zato što sistem ima dugoročni interes da te probleme reši. Ali, sistem NEMA interes da sačuva slobodu ili autonomiju malih grupa. Naprotiv, u njegovom je interesu da ljudsko ponašanje stavi pod najveću moguću kontrolu. (24) Prema tome, ako praktični razlozi vremenom mogu navesti sistem da na racionalan i mudar način priđe ekološkim problemima, jednako praktični razlozi primoraće ga da još više reguliše ljudsko ponašanje (po mogućstvu indirektnim sredstvima, koja prikrivaju oduzimanje slobode). To nije samo naše mišljenje. Ugledni sociolozi (na primer, Džejms K. Vilson) naglašavaju značaj još efikasnije “socijalizacije” ljudi.

_______________
(22) Ovde razmatramo sukob vrednosti samo u okviru društvene većine. Zbog jednostavnosti prikaza, izostavljamo opis “odmetničkih” vrednosti, kao što je ideja da je divlja priroda važnija od ekonomskog blagostanja ljudi.

(23) Lična korist nije uvek MATERIJALNA. To može da biti i zadovoljavanje neke psihološke potrebe, na primer, kroz zagovaranje određene ideologije ili religije.

(24) Objašnjenje: u interesu je sistema da odobri određen stepen slobode u nekim oblastima. Na primer, ekonomska sloboda (uz odgovarajuća pravila i ograničenja) pokazala se efikasnom u promociji ekonomskog rasta. Ali, u interesu sistema je samo planska, omeđena, ograničena sloboda. Pojedinca treba uvek držati na uzdi, makar ta uzda ponekad bila dugačka (videti paragrafe 94 i 97).

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (18)

Tehnologija je mnogo jača društvena sila od težnje ka slobodi

.
125. Nemoguće je postići TRAJNI kompromis između tehnologije i slobode, zato što je tehnologija daleko jača društvena sila, koja neprestano napada slobodu kroz UZASTOPNE kompromise. Zamislimo slučaj dvojice suseda, koji poseduju istu površinu zemlje, ali da je jedan moćniji od drugog. Moćniji traži od onog drugog deo njegove zemlje. Slabiji odbija. Moćniji kaže, “U redu, hajde da napravimo kompromis. Daj mi pola od onoga što sam tražio.” Slabiji nema mnogo izbora i popušta. Posle nekog vremena, moćni sused traži još jedan deo zemlje, uz novi kompromis i tako redom. Kroz dugu seriju kompromisa koje nameće slabijem, onaj moćniji vremenom preotima svu zemlju. Isto je i u sukobu između tehnologije i slobode.

126. Sada ćemo objasniti zašto je tehnologija mnogo jača društvena sila nego težnja ka slobodi.

127. Tehnološki napredak koji u početku naizgled ne ugrožava slobodu, često se tek kasnije pokaže kao ozbiljna pretnja. Pogledajmo, na primer, motorizovani transport. Čovek je ranije mogao da ide peške kuda je hteo, u svom ritmu, ne obazirući se na saobraćajne propise, nezavisno od sistema tehnološke podrške. Pojava motornih vozila je naizgled uvećala ljudsku slobodu. Pešaci nisu bili uskraćeni u bilo čemu, niko nije morao da poseduje automobil, ako to nije želeo, a svako ko je izabrao da ga kupi mogao je da putuje mnogo brže i dalje nego pešaci. Ali, uvođenje motorizovanog transporta uskoro je promenilo društvo na način koji je značajno ograničio čovekovu slobodu kretanja. Kada se broj automobila povećao, intenzivna regulacija njihove upotrebe postala je nužnost. Kolima, posebno u gusto naseljenim oblastima, ne možete da idete kuda hoćete i u svom sopstvenom ritmu; vašim kretanjem upravljaju tok saobraćaja i saobraćajni propisi. Nameću vam se razne obaveze: vozačka dozvola, vozački ispit, obnavljanje registracije, osiguranje, održavanje vozila zbog bezbednosti, mesečne otplate. Povrh toga, korišćenje motorizovanog transporta više nije stvar izbora. Od pojave motorizovanog transporta, ustrojstvo naših gradova se promenilo tako da većina ljudi više ne može da ide peške na posao, u kupovinu ili na rekreaciju; njihov transport sada MORA biti automobilski; ili moraju da koriste javni transport, gde imaju još manju kontrolu nad svojim kretanjem nego dok voze kola. Čak je i sloboda pešaka uveliko ograničena. U gradu on mora da se stalno zaustavlja na semaforima, koji su pre svega namenjeni automobilskom saobraćaju. Na selu, motorni saobraćaj čini opasnim i neprijatnim hodanje duž autoputa. (Obratite pažnju na važan momenat koji smo upravo ilustrovali slučajem motorizovanog transporta: kada se neki novi tehnološki izum plasira kao mogućnost koju pojedinac može, ali ne mora da prihvati, on ne mora nužno da OSTANE stvar izbora. U mnogim slučajevima, tehnologija menja društvo na način koji PRISILJAVA ljude da je koriste.)

128. Dok tehnološki progres KAO CELINA neprestano sužava sferu naše slobode, svako novo tehnološko dostignuće posmatrano SAMO PO SEBI izgleda poželjno. Električna energija, vodovodne instalacije, sredstva za brzu komunikaciju na velikim udaljenostima… kako bi bilo ko mogao da kaže nešto protiv takvih stvari ili protiv bilo koje od bezbrojnih tehničkih pogodnosti koje čine moderno društvo? Na primer, bilo bi apsurdno protiviti se uvođenju telefona. On ima mnogo dobrih strana i nijednu lošu. A opet, kao što smo objasnili u paragrafima 59–76, sva ta tehnička dostignuća uzeta zajedno stvorila su svet u kojem sudbina prosečnog čoveka više nije u njegovim rukama ili u rukama njegovih suseda i prijatelja, već u rukama političara, korporacijskih menadžera i udaljenih, anonimnih tehničara i birokrata na koje on, kao pojedinac, nema nikakav uticaj. (21) Isti proces će se nastaviti i u budućnosti. Pogledajmo, na primer, genetski inženjering. Malo je onih koji će se protiviti uvođenju genetskih tehnika za eliminaciju neke nasledne bolesti. To ne izgleda opasno i sprečava veliku patnju. Ipak, brojna dostignuća u oblasti genetike, uzeta zajedno, pretvoriće čoveka u veštački proizvod i on više neće biti slobodna kreacija slučajnosti (ili Boga ili čega god, u zavisnosti od vaših verskih uverenja).

129. Drugi razlog zašto je tehnologija tako moćna sila je to što se u postojećem društvu tehnološki progres odvija samo u jednom pravcu; on se nikada ne može preokrenuti. Čim se uvede neka nova tehnološka mogućnost, ljudi postaju ovisni o njoj, tako da više ne mogu bez nje, osim ako se ne izmisli neka još naprednija. I ne samo da ljudi, kao pojedinci, postaju ovisni o novoj tehnologiji, nego i sistem, kao celina, postaje ovistan. (Zamislite šta bi se danas desilo sa sistemom kada bi se, na primer, eliminisali kompjuteri.) Zato sistem može da se kreće samo u jednom pravcu, ka sve većoj tehnologizaciji. Tehnologija neprestano potiskuje slobodu, ali tehnologija se ne može naterati na povlačenje – osim u slučaju odbacivanja tehnološkog sistema u celini.

130. Tehnologija napreduje velikom brzinom i ugrožava slobodu u mnogim tačkama istovremeno (gomilanje, pravila i propisi, sve veća zavisnost pojedinaca od velikih organizacija, propaganda i druge psihološke tehnike, genetski inženjering, narušavanje privatnosti preko uređaja za nadziranje i kompjutera, itd.). Da bi se BILO KOJA od tih pretnji slobodi zaustavila potrebna je dugotrajna i teška socijalna borba. Oni koji žele da zaštite slobodu nadjačani su pûkim brojem novih napada i njihovom učestalošću; zato tonu u apatiju i prestaju da pružaju otpor. Boriti se protiv svake od tih pretnji pojedinačno bilo bi uzaludno. Jedina nada u uspeh leži u napadu na tehnološki sistem u celini; ali, to je revolucija, a ne reforma.

131. Tehničari (ovaj pojam koristimo u najširem smislu, da bismo označili sve one koji obavljaju neki specijalizovani zadatak, koji zahteva posebnu obuku) toliko nastoje da se posvete svom radu (svojoj zamenskoj aktivnosti) da kada dođe do sukoba između njihovog tehničkog posla i slobode, skoro uvek prave izbor u korist posla. To je očigledno u slučaju naučnika, ali je prisutno i kod drugih: edukatori, humanitarne grupe, organizacije za zaštitu životne sredine ne oklevaju da koriste propagandu i druge psihološke tehnike radi ostvarenja svojih uzvišenih ciljeva. Korporacije i vladine agencije ne oklevaju da, kad god nađu za shodno, prikupljaju informacije o pojedincima, ne obazirući se na njihovu privatnost. Agencije za primenu zakona često nalaze da ih ustavna prava osumnjičenih ili čak potpuno nedužnih ljudi ometaju u radu i čine sve da legalnim (a ponekad i nelegalnim) sredstvima ograniče ta prava. Većina edukatora, funkcionera i policajaca veruje u slobodu, privatnost i ustavna prava; ali, kada to dođe u sukob s njihovim poslom, onda obično zaključe da je posao važniji.

132. Dobro je poznato da ljudi generalno rade bolje i upornije kada teže nekoj nagradi, a ne kada samo nastoje da izbegnu kaznu ili negativan ishod. Naučnici i drugi tehničari su uglavnom motivisani nagradom koju dobijaju kroz svoj posao. Ali, oni koji se opiru tehnološkom nasrtaju na slobodu, rade samo zato da bi izbegli negativne posledice; samim tim, malo je onih koji uporno i dobro obavljaju taj obeshrabrujući posao. Ako bi reformisti ikada uspeli da ostvare makar jednu pobedu, koja bi delovala kao čvrsta prepreka daljoj eroziji slobode pred naletom tehnološkog progresa, većina njih bi gledala da se opusti i okrene nekim prijatnijim poduhvatima. Ali, naučnici bi nastavili da rade u svojim laboratorijama, a tehnološki progres, uprkos svim preprekama, pronašao bi način da uspostavi veću kontrolu nad pojedincima i učini ih još zavisnijim od sistema.

133. Nijedan društveni aranžman – zakonski, institucionalni, običajni ili etički – ne može da pruži trajnu zaštitu od tehnologije. Istorija pokazuje da su svi društveni aranžmani prolazni; svi oni se vremenom menjaju ili propadaju. Ali, tehnološki napredak je trajan u kontekstu postojeće civilizacije. Pretpostavimo da je postignut neki društveni aranžman koji sprečava primenu genetskog inženjeringa na ljudska bića ili primenu koja bi ugrozila njihovu slobodu i dostojanstvo. Ali, tehnologija će i dalje biti tu i čekati na svoj trenutak. Pre ili kasnije, taj društveni aranžman će propasti. Verovatno ubrzo, imajući u vidu brzinu promena u društvu. Genetski inženjering će onda prodreti u sferu slobode i ta invazija biće nepovratna (osim u slučaju propasti tehnološke civilizacije). Svaka iluzija o nekom trajnom dostignuću kroz nove društvene aranžmane trebalo bi da nestane kada pogledamo šta se dešava sa postojećim ekološkim zakonima. Pre nekoliko godina izgledalo je da postoje pouzdane zakonske prepreke za barem NEKE od najgorih oblika ekološke destrukcije. Bila je dovoljna samo jedna promena političkog kursa i te prepreke su počele da se urušavaju.

134. Iz svih ovih razloga, tehnologija je mnogo jača društvena sila od težnje ka slobodi. Ali, ovu tvrdnju treba precizirati. Izgleda da će u narednih nekoliko decenija industrijsko-tehnološki sistem prolaziti kroz ozbiljne potrese zbog ekonomskih i ekoloških problema, posebno problema izazvanih ljudskim ponašanjem (otuđenje, buntovništvo, neprijateljstvo, razne društvene i psihološke teškoće). Nadamo se da će ti potresi, kroz koje će ovo društvo izgleda morati da prođe, izazvati njegov slom ili ga makar toliko oslabiti da će to omogućiti revolucionarnu promenu. Ako do takve revolucije dođe i ona bude uspešna, onda će se, u toj posebnoj tački, pokazati da je težnja ka slobodi jača od tehnologije.

135. U paragrafu 125 upotrebili smo analogiju sa slabim čovekom kome je moćni sused oteo svu zemlju kroz seriju kompromisa. Ali, pretpostavimo da je moćni sused oboleo, tako da više nije u stanju da se brani. Onaj slabiji onda može da ga primora da mu vrati zemlju ili ga ubije. Ako dozvoli da moćnik preživi i prisili ga da mu samo vrati zemlju, onda je taj slabiji samo budala. Moćniji sused bi mogao da se oporavi i da mu ponovo uzme sve. Jedina razumna alternativa za slabijeg je da ubije onog jačeg dok još može. Slično tome, industrijski sistem treba uništiti dok je oslabljen. Ako s njim pravimo kompromise i dozvolimo mu da se oporavi, on će nam vremenom preoteti svu slobodu.
______________
(21) Pošto će mnogima možda izgledati paradoksalno da veliki broj dobrih stvari može da rezultira nečim lošim, ilustrovaćemo to jednom analogijom. Zamislimo da gospodin A igra partiju šaha sa g. C, a da Veliki Majstor, g. C, gleda g. A preko ramena. Naravno, g. A želi da pobedi i ako mu g. C ukaže na neki dobar potez, on mu tako čini uslugu. Ali, pretpostavimo da g. C govori g. A kako da vuče SVE poteze. U svakom pojedinačnom slučaju on čini uslugu g. A, zato što mu govori najbolje poteze. Ali, otkrivajući mu SVE najbolje poteze umesto njega, on kvari igru, pošto za g. A igra nema nikakvog smisla ako nego drugi vuče sve poteze umesto njega. Položaj modernog čoveka je sličan položaju g. A. Sistem olakšava život pojedincu na bezbroj načina, ali tako mu samo oduzima kontrolu nad sopstvenom sudbinom.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (17)

“Loši” aspekti tehnologije ne mogu se razdvojiti od “dobrih”

.
121. Još jedan razlog zašto se industrijsko društvo ne može reformisati u korist slobode je taj što moderna tehnologija predstavlja povezan sistem, čiji delovi zavise jedan od drugog. Ne možete se otarasiti “loših” aspekata tehnologije, a zadržati samo one “dobre”. Pogledajmo, na primer, modernu medicinu. Progres u medicini zavisi od progresa u hemiji, fizici, biologiji, kompjuterskoj nauci i drugim oblastima. Napredni medicinski postupci zahtevaju skupu, visokotehnološku opremu, koju može da obezbedi samo tehnološki napredno i ekonomski bogato društvo. Jasno je da ne možete očekivati neki progres u medicini bez celine tehnološkog sistema i svega što ide uz to.

122. Čak i kada bi se napredak u medicini mogao postići bez ostatka tehnološkog sistema, to bi opet donelo probleme. Pretpostavimo da je pronađen lek za dijabetes. Ljudi sa genetskom sklonošću ka dijabetesu mogli bi da prežive i da se reprodukuju kao i svi ostali ljudi. Prirodna selekcija protiv gena za dijabetes bi oslabila i takvi geni bi se proširili na celu populaciju. (Moguće je da se to u nekoj meri već dogodilo, pošto dijabetes, iako neizlečiv, može da se kontroliše upotrebom insulina.) Isto bi se desilo s predispozicijama za mnoge druge bolesti, što bi dovelo do masovne genetske degradacije. Jedino rešenje bila bi neka vrsta eugenetskog programa ili intenzivni genetski inženjering ljudskih bića, tako da čovek u budućnosti više ne bi bio kreacija prirode, slučajnosti ili Boga (u zavisnosti od vaših verskih ili filozofskih ubeđenja), nego veštački proizvod.

123. Ako mislite da vam se vlast već SADA suviše meša u život, šta ćete reći kada vlast počne da se bavi genetskom konstitucijom vaše dece? Takva regulacija će neminovno dovesti do genetskog programiranja ljudskih bića, zato što bi posledice takvog programiranja, kada bi ono bilo neregulisano, bile katastrofalne. (19)

124. Uobičajen odgovor na ovakve primedbe su priče o “medicinskoj etici”. Ali, etički kôd neće zaštititi slobodu na štetu napretka medicine; on će samo pogoršati situaciju. Primenjen na genetski inženjering, etički kod će postati samo sredstvo za regulaciju genetske konstitucije ljudskih bića. Neko će (verovatno, u najvećoj meri, pripadnici više srednje klase) doći do zaključka da je određeni oblik genetskog inženjeringa “etički”, a da neki drugi nije, tako da će nametnuti svoje viđenje genetske konstitucije svima. Čak i kada bi etički kôd bio usaglašen na potpuno demokratskoj osnovi, većina bi nametnula svoje viđenje manjini, koja možda ima svoje mišljenje o “etičkoj” primeni genetskog inženjeringa. Jedini etički kôd koji bi zaista mogao da zaštiti slobodu bio bi onaj koji zabranjuje BILO KAKAV genetski inženjering ljudi; a možete biti sigurni da takav kôd nikada neće biti primenjen u tehnološkom društvu. Nikakav kôd koji bi smanjio značaj genetskog inženjeringa se ne održao, zato što bi iskušenje pred beskrajnim moćima biotehnologije bilo neodoljivo, posebno što bi većini mnoge njene primene delovale kao očigledno i nesporno pozitivne (eliminacija fizičkih i mentalnih bolesti, sticanje sposobnosti koje su ljudima potrebne da bi izašli na kraj sa sadašnjim svetom). Genetski inženjering bi neminovno bio široko primenjivan,ali samo u skladu sa potrebama industrijsko-tehnološkog sistema. (20)
______________
(19) Samo zamislite da bi neki neodgovorni genetski inženjer mogao da proizvede i gomilu terorista.

(20) Još jedan primer nepoželjnih posledica napretka u medicini. Recimo da je pronađen lek za rak. Čak i kada bi taj lek bio toliko skup da bi bio dostupan samo eliti, to bi uveliko smanjilo elan te elite za zaustavljanje gomilanja kancerogenog otpada u okruženju.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (16)

Ograničavanje slobode u industrijsko-tehnološkom društvu je neminovno

.
114. Kao što je objašnjeno u paragrafima 65–66 i 70–73, moderni čovek je sputan mrežom pravila i propisa, a njegova sudbina zavisi od poteza udaljenih osoba, na čije odluke ne može da utiče. To nije slučajno, niti je posledica proizvoljnosti arogantnih birokrata. To je neophodno i neminovno u svakom tehnološki naprednom društvu. Sistem MORA da strogo reguliše ponašanje ljudi kako bi funkcionisao. Na poslu ljudi moraju da rade ono što im je rečeno; u suprotnom, proizvodnja bi utonula u haos. Birokratija MORA da se rukovodi strogim pravilima. Kada bi nižim birokratama bilo dodeljeno bilo kakvo značajno diskreciono pravo, to bi narušilo sistem i dovelo do pritužbi zbog nepravednog tretmana, usled razlika u načinu na koji bi birokrate koristile to diskreciono pravo. Tačno je da neka ograničenja naše slobode mogu biti uklonjena, ali GENERALNO govoreći, regulacija naših života od strane velikih organizacija je neophodna za funkcionisanje industrijsko-tehnološkog sistema. Posledica je osećanje bespomoćnosti kod običnih ljudi. Ipak, moguće je da će formalna regulacija sve više biti zamenjivanja psihološkim sredstvima, koja će postići da sami želimo ono što sistem zahteva od nas. (Propaganda, napomena br. 14, obrazovne tehnike, programi za “negu mentalnog zdravlja”, itd.)

115. Sistem MORA da primorava ljude da se ponašaju na način koji se sve udaljava od prirodnog obrasca. Na primer, sistemu su potrebni naučnici, matematičari i inženjeri. On ne može da funkcioniše bez njih. Zato se deca izlažu posebnom pritisku u tom pravcu. Nije prirodno da neki adolescent najveći deo svog vremena provodi sedeći za radnim stolom, okupiran učenjem. Normalan adolescent želi da svoje vreme provodi u aktivnom kontaktu sa stvarnošću. Kod primitivnih naroda deca se uče stvarima koje podstiču razumnu harmoniju s prirodnim ljudskim impulsima. Na primer, kod američkih Indijanaca, dečaci se obučavaju u aktivnostima na otvorenom – u stvarima koje dečaci prosto vole. Ali, u našem društvu, decu guraju ka tehničkim stvarima, čemu se većina nevoljno povinuje.

116. Usled neprestanog pritiska sistema, sve je više ljudi koji ne mogu ili ne žele da se prilagode društvenim zahtevima: socijalnih parazita, članova tinejdžerskih bandi, antirežimskih buntovnika, radikalnih ekoloških sabotera, otpadnika i pobunjenika svih vrsta.

117. U svakom tehnološki naprednom društvu pojedinac MORA da zavisi od odluka na koje ne može da utiče u iole značajnijoj meri. Tehnološko društvo nije moguće razbiti na male, autonomne zajednice, zato što proizvodnja zavisi od kooperacije izuzetno velikog broja ljudi. Kada neka odluka utiče na, recimo, milion ljudi, onda svako ima u proseku milioniti udeo u odlučivanju. U stvarnosti, odluke donose funkcioneri, korporacijski menadžeri ili tehnokrate; ali, čak i kada javnost glasa o nekom pitanju, broj glasača je obično suviše veliki da bi glas bilo koga od njih pojedinačno bio značajan. (17) Zato većina ne može da na neki merljiv način utiče na odluke koje određuju njihove živote. Za taj problem, u tehnološki naprednom društvu, ne postoji rešenje. Sistem pokušava da taj problem “reši” služeći se propagandom, kako bi ljude naveo da ŽELE odluke koje se donose umesto njih; ali, čak i kada bi takvo “rešenje” u potpunosti postiglo da se ljudi osećaju bolje, ono bi opet bilo degradirajuće.

118. Konzervativci i drugi se zalažu za više “lokalne autonomije”. Manje zajednice su nekada imale autonomiju, ali ona je sve manje moguća u situaciji kada se te zajednice sve više utapaju i vezuju za velike sisteme, kao što su javne službe, kompjuterske i saobraćajne mreže, masovni komunikacioni mediji, moderni sistem zdravstvene zaštite. Protiv lokalne autonomije deluje i činjenica da tehnologija primenjena na jednom mestu često utiče i na velikoj udaljenosti. Upotreba pesticida ili hemikalija u blizini nekog potoka može da zatruje vodu stotinama milja nizvodno, a efekat staklene bašte pogađa ceo svet.

119. Sistem ne može, niti postoji zato da bi zadovoljavao ljudske potrebe. Naprotiv, ljudsko ponašanje treba oblikovati u skladu s potrebama sistema. To nema nikakve veze sa političkom ili društvenom ideologijom koja pretenduje da upravlja tehnološkim sistemom. To je posledica tehnologije, zato što se sistem ne rukovodi ideologijom, već tehničkom nužnošću. (18) Naravno, sistem zadovoljava mnoge ljudske potrebe, ali, generalno govoreći, to čini samo u meri koja mu ide u prilog. Glavni parametar su potrebe sistema, a ne potrebe ljudskih bića. Na primer, sistem ljudima obezbeđuje hranu zato što ne bi mogao da funkcioniše ako bi ljudi gladovali; bavi psihološkim potrebama ljudi koliko mu je to POTREBNO, zato što ne bi mogao da funkcioniše ako bi previše njih bilo depresivno ili buntovno. Ali, sistem, iz čvrstih, praktičnih razloga, mora da ljude izlaže stalnom pritisku kako bi njihovo ponašanje oblikovao u skladu sa svojim potrebama. Previše nagomilanog otpada? Vlast, mediji, obrazovni sistem, ekolozi, zasuće nas masovnom propagandom u prilog recikliranja. Potrebno je još tehničkog osoblja? Ceo hor glasova ubeđivaće decu da studiraju tehničke nauke. Neće biti nikog ko bi se makar za trenutak upitao da li je neljudski prisiljavati aodolescente da najveći deo vremena provode učeći nešto što većina njih mrzi. Kada kvalifikovani radnici izgube posao zbog tehničkih inovacija i upute se na programe za “prekvalifikaciju”, niko se ne pita da li se oni osećaju poniženim takvim tretmanom. Podrazumeva se da svako mora da se povinuje tehničkoj nužnosti i to s dobrim razlogom: ako bi ljudske potrebe imale prednost nad tehničkom nužnošću, došlo bi do ekonomskih problema, nezaposlenosti, oskudice ili nečeg goreg. Koncept “mentalnog zdravlja” u našem društvu je najvećim delom određen time u kojoj se meri pojedinac ponaša u skladu sa potrebama sistema, a da pri tom ne pokazuje simptome stresa.

120. Napori da se u okviru sistema stvori prostor za autonomiju i osećanje svrhovitosti su prosto smešni. Na primer, jedna kompanija je, umesto da raspodeli izradu delova svog kataloga, svakoj grupi zaposlenih odobrila da napravi sopstveni katalog, što je trebalo da im pruži osećanje svrhovitosti i dostignuća. Neke kompanije su pokušale da zaposlenima dodele više autonomije; ali, iz praktičnih razloga, njima nikada nije bila dodeljena autonomija u određivanju krajnjih ciljeva – “autonomni” napori nikada ne mogu biti usmereni na ciljeve koje bi zaposleni samostalno izabrali, već samo na ciljeve poslodavca, kao što su opstanak i rast kompanije. Svaka kompanija koja bi svojim radnicima dozvolila da se ponašaju drugačije ubrzo bi ispala iz posla. Slično tome, u svim preduzećima u socijalističkom sistemu, radnici moraju da svoje napore usmere ka ciljevima preduzeća; u suprotnom, ono ne bi ispunilo svoju svrhu kao deo sistema. Još jednom, iz čisto tehničkih razloga, u industrijskom društvu većina pojedinaca i malih grupa ne može da ima mnogo autonomije. Čak i mali preduzetnik najčešće ima samo ograničenu autonomiju. Pored obavezne zakonske regulacije, njega ograničava nužnost uklapanja u ekonomski sistem, čijim zahtevima mora da se prilagodi. Na primer, kada se razvije neka nova tehnologija, mali preduzetnik, hteo ne hteo, mora da koristi tu tehnologiju da bi ostao konkurentan.
____________
(17) Apologete sistema vole da navode slučajeve u kojima je ishod izbora zavisio od jednog ili dva glasa. Ali, takvi slučajevi su retki.

(18) “Danas, u tehnološki razvijenim zemljama, ljudi vode slične živote, uprkos geografskim, verskim i političkim razlikama. Svakodnevni životi hrišćanskog bankarskog službenika iz Čikaga, budističkog bankarskog službenika iz Tokija i komunističkog bankarskog službenika iz Moskve, mnogo više liče jedan na drugi nego život bilo koga od njih na život bilo kog čoveka od pre hiljadu godina. Te sličnosti su posledica zajedničke tehnologije…” (L. Sprague de Camp, “The Ancient Engineers,” Ballantine edition, str. 17) Životi tri bankarska službenika nisu IDENTIČNI. Ideologija ima NEKI uticaj. Ali, svi slede PRIBLIŽNO istu putanju.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (15)

Industrijsko-tehnološko društvo se ne može reformisati

.
111. Prethodni principi nam pomažu da shvatimo koliko je teško reformisati industrijski sistem na način koji bi sprečio progresivno sužavanje sfere slobode. Prisutna je stalna tendencija, koja seže još od Industrijske revolucije, da tehnologija jača društvo, ali uz veliku cenu u ličnoj slobodi i lokalnoj autonomiji. Zato bi svaka promena zamišljena da zaštiti slobodu od tehnologije bila u suprotnosti sa suštinskim razvojnim trendovima našeg društva. Iz toga sledi da bi takva promena bila ili samo prolazna, potopljena istorijskom plimom ili bi, u slučaju da je dovoljno krupna da ima trajne posledice, izmenila prirodu celog društva. To je u skladu s prvim i drugim principom. Pored toga, pošto bi društvo bilo promenjeno na način čije posledice nije moguće sagledati unapred (treći principi), bilo bi velikih rizika. Krupne promene, koje bi mogle imati trajne posledice u korist slobode, ne bi bile pokrenute zato što bi njihovo ostvarenje teško poremetilo sistem. Zato će svaki pokušaj reforme biti suviše pitom da bi bio delotvoran. Čak i ako se pokrenu velike promene, one će biti obustavljane čim njihove remetilačke posledice postanu očigledne. To je razlog zašto trajne promene u korist slobode mogu izvesti samo osobe spremne da prihvate radikalne, opasne i nepredvidljive posledice promene celog sistema. Drugim rečima, takve promene mogu da izvedu samo revolucionari, a ne reformisti.

112. Ljudi koji pokušavaju da sačuvaju slobodu bez žrtvovanja navodnih koristi koje imamo od tehnologije, predlagaće razne naivne nacrte nekog novog društva, koje bi moglo pomiriti slobodu i tehnologiju. Ako za trenutak ostavimo po strani činjenicu da ljudi koji prave takve planove retko kada predlažu neke praktične načine na koje bi novo društvo moglo biti izgrađeno, na osnovu četvrtog principa sledi da bi se takvo društvo, čak i kada bi bilo uspostavljeno, brzo urušilo ili bi imalo posledice umnogome drugačije od očekivanih.

113. Prema tome, čak i u najopštijem smislu, gotovo je neverovano da bi se društvo moglo promeniti na način koji bi pomirio slobodu i modernu tehnologiju. U nekoliko narednih poglavlja iznećemo konkretnije razloge za zaključak da se sloboda i tehnološki progres ne mogu pomiriti.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (14)

Neki istorijski principi

.
99. Istoriju vidimo kao zbir dve komponente: nepravilne (eratičke), koja se sastoji iz nepredvidljivih događaja, bez jasnog obrasca i redovne komponente, koju čine dugoročni istorijski trendovi.

100. PRVI PRINCIP. Ako je neka MALA promena imala posledice po dugoročni istorijski trend, onda će posledice te promene skoro uvek biti prolazne – sve će se uskoro vratiti u svoje prvobitno stanje. (Primer: reformistički pokret koji je rešen da iskoreni političku korupciju u društvu retko kada će postići nešto više od prolaznog efekta; pre ili kasnije, reformisti se opuštaju, a korupcija se polako vraća. Nivo političke korupcije u datom društvu teži da ostane stalan ili da se postepeno menja uporedo sa evolucijom društva. Politička čistka bila bi trajna samo u kombinaciji s najširim društvenim promenama; MALA društvena promena nije dovoljna.) Ako neka mala promena u dugoročnom istorijskom trendu izgleda kao trajna, to je samo zato što deluje u pravcu u kojem se trend već kreće, tako da on zapravo nije promenjen, već samo poguran za korak napred.

101. Prvi princip je skoro tautologija. Ako trend nije stabilan u odnosu na male promene, on će se kretati nasumice, bez konačnog usmerenja; drugim rečima, to neće biti nikakav dugoročni trend.

102. DRUGI PIRINCIP. Ako je neka promena dovoljno velika da trajno utiče na dugoročni istorijski trend, onda će se i društvo u celini promeniti. Drugim rečima, društvo je sistem čiji su svi delovi međusobno povezani, tako da nijedan deo ne može biti trajno promenjen, a da to ne utiče i na sve ostale delove.

103. TREĆI PRINCIP. Ako je neka promena dovoljno velika da trajno utiče na dugoročni istorijski trend, onda se posledice tih promena po društvo kao celinu ne mogu unapred predvideti. (Osim ako su neka druga društva prošla kroz istu promenu i iskusila iste posledice; u tom slučaju, na osnovu empirijskog posmatranja, može se predvideti da će neko društvo koje prolazi kroz iste promene doživeti slične posledice.)

104. ČETVRTI PRINCIP. Neko novo društvo se ne može osmisliti na papiru. Drugim rečima, ne možete planirati novi oblik društva unapred, zatim to postaviti i očekivati da sve funkcioniše kako je bilo zamišljeno.

105. Treći i četvrti princip izviru iz složenosti ljudskih društava. Promena u ljudskom ponašanju će imati posledice po ekonomiju tog društva i njegovo fizičko okruženje; ekonomija će uticati na okruženje i obrnuto, a promene u ekonomiji i okruženju će uticati na ljudsko ponašanje na složen, nepredvidljiv način. Mreža uzroka i posledica je suviše složena da bi mogla biti potpuno razmršena i shvaćena.

106. PETI PRINCIP. Ljudi ne biraju svesno i racionalno oblik svog društva. Društva prolaze kroz proces evolucije koji nije pod racionalnom ljudskom kontrolom.

107. Peti principi je posledica prethodna četiri.

108. Ilustracija: Prema prvom principu, najopštije govoreći, pokušaj društvene reforme ili deluje u pravcu u kojem se društvo već razvija (tako da samo ubrzava promenu, koja bi se svakako dogodila) ili ima samo prolazni efekat, tako da se društvo uskoro vraća na stari kolosek. Da bi se trajno promenio pravac razvoja u bilo kojem značajnom aspektu društva, reforma nije dovoljna; potrebna je revolucija. (Revolucija ne znači nužno oružani ustanak ili rušenje vlade.) Prema drugom principu, revolucija nikada ne menja samo jedna aspekt društva, već celo društvo; a prema trećem principu, promene se nikada ne dešavaju onako kako su to revolucionari očekivali ili želeli. Prema četvrtom principu, kada revolucionari ili utopisti postave novi oblik društva, to nikada ne funkcioniše kako je bilo planirano.

109. Američka revolucija ne pruža protivdokaz. To nije bila revolucija u našem smislu, već rat za nezavisnost, posle kojeg su usledile prilično dalekosežne političke reforme. Osnivači nacije nisu promenili pravac razvoja američkog društva, niti im je to bila namera. Oni su samo oslobodili taj razvoj od nazadnog uticaja britanske vladavine. Njihove političke reforme nisu promenile nijedan bazični trend, već su samo pogurale američku političku kulturu duž njenog prirodnog razvojnog toka. Američko društvo je bilo potomak britanskog, koje se i sâmo duže vremena kretalo u pravcu predstavničke demokratije. A još pre Rata za nezavisnost, Amerikanci su u značajnoj meri upražnjavali predstavničku demokratiju u svojim kolonijalnim većima. Politički sistem promovisan Ustavom bio je oblikovan po britanskom i po uzoru na kolonijalna veća. Sve je bilo značajno izmenjeno; nema sumnje da su Osnivači nacije učinili veoma važan korak. Ali, to je bio korak duž puta kojim se anglosaksonski svet već kretao. Dokaz je činjenica da su Britanija i sve njene kolonije, naseljene uglavnom ljudima britanskog porekla, na kraju prešle na sistem predstavničke demokratije, u osnovi sličan onome iz Sjedinjenih Država. Da su se Osnivači nacije pokolebali i odustali od potpisivanja Deklaracije o nezavisnosti, naš današnji način života ne bi bio mnogo drugačiji. Možda bismo imali nešto bliže veze sa Britanijom, Parlament i Premijera, umesto Kongresa i Predsednika. Velika stvar. Zato primer američke revolucije ne protivreči našim principima, nego ih dobro ilustruje.

110. Ipak, ove principe treba primenjivati na osnovu zdravog razuma. Oni su ovde izraženi nepreciznim jezikom, koji dopušta široka tumačenja, a mogu se pronaći i izuzeci od tih pravila. Zato ih ne izlažemo kao nepromenljive zakone, već kao skicu ili smernice za razmišljanje, koje nam mogu pružiti delimičan protivotrov za naivne ideje o budućnosti društva. Te principe treba stalno imati na umu, a svaki put kada neko dođe do suprotnog zaključka, trebalo bi da još jednom preispita svoj stav i ostane pri njemu samo ako za to ima čvrste razloge.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (13)

Priroda slobode

.
93. Ovde ćemo izneti tvrdnju da se industrijsko-tehnološko društvo ne može reformisati na način koji bi sprečio progresivno sužavanje sfere ljudske slobode. Ali, pošto “sloboda” može biti shvaćena na razne načine, prvo ćemo razjasniti na koju vrstu slobode mislimo.

94. Pod “slobodom” podrazumevamo mogućnost za prolazak kroz proces sticanja moći, usmeren na prave ciljeve, umesto na veštačke ili zamenske aktivnosti i bez ometanja, manipulacije ili nadzora s bilo koje strane, posebno od strane bilo koje velike organizacije. Biti slobodan znači imati kontrolu (bilo kao pojedinac, bilo kao član MALE grupe) nad svim pitanjima koja se tiču života i smrti: ishranom, odevanjem, skloništem i odbranom od opasnosti koja može biti prisutna u nekom okruženju. Biti slobodan znači imati moć; ne moć kontrole nad drugim ljudima, već moć kontrole nad okolnostima sopstvenog života. Niko ne može biti slobodan ako neko (posebno neka velika organizacija) ima vlast nad drugima, ma koliko ta vlast mogla biti blagonaklona, tolerantna ili popustljiva. Važno je da se sloboda ne brka s pûkom popustljivošću (videti paragraf 71).

95. Govore nam da živimo u slobodnom društvu zato što imamo određen broj ustavom zagarantovanih prava. Ali, to nije tako važno kao što izgleda. Stepen lične slobode, koji danas imamo, više je određen ekonomskom i tehnološkom strukturom ovog društva nego njegovim zakonima ili oblikom vladavine. (16) Većina indijanskih naroda iz Nove Engleske bili su monarhije, a mnogi gradovi u vreme italijanske Renesanse bili su pod vlašću diktatora. Ali, kada čitamo izveštaje o njima, stičemo utisak da su ona dopuštala mnogo veću ličnu slobodu nego moderno društvo. To je delimično bilo zato što nisu imala efikasne mehanizme za sprovođenje vladareve volje: nije bilo modernih, dobro organizovanih policijskih snaga, brze komunikacije na velikim udaljenostima, kamera za nadzor, dosijea o životima prosečenih građana. Zato je bilo lakše izmaći kontroli.

96. Što se naših ustavnih prava tiče, pogledajmo, na primer, slobodu štampe. Sigurno ne želimo da odbacimo to pravo; to je veoma važno sredstvo za ograničavanje koncentracije političke moći i za kontrolu onih koji imaju političku moć, kroz javno objavljivanje svakog njihovog prestupa. Ali, sloboda štampe je od malog značaja za prosečnog pojedinca. Masovni mediji su uglavnom pod kontrolom velikih organizacija integrisanih u sistem. Svako ko ima malo novca može da nešto odštampa ili da to distribuira preko Interneta ili na neki sličan način, ali ono što ima da kaže utopiće se u masu materijala koju izbacuju mediji i zato neće imati praktično nikakav efekat. Zato je za većinu pojedinaca i malih grupa skoro nemoguće da na društvo utiču rečima. Uzmimo nas (FC) za primer. Da nikada nismo uradili nešto nasilno i da smo ovaj spis poslali nekom izdavaču, on ga verovatno ne bi prihvatio. Da je bio prihvaćen i objavljen, verovatno ne bi privukao mnogo čitalaca, zato što je mnogo prijatnije gledati neki zabavni medijski program nego čitati ozbiljan esej. Čak i da je taj tekst imao mnogo čitalaca, većina bi uskoro zaboravila pročitano, pošto bi im misli bile preplavljene masom drugih materijala kojima ih izlažu mediji. Da bismo svoju poruku izneli pred javnost, s nekom šansom da ostvarimo trajniji utisak, morali smo da ubijamo ljude.

97. Ustavna prava su donekle korisna, ali ona ne garantuju nešto više od onoga što bismo mogli nazvati buržoaskim shvatanjem slobode. Po tom shvatanju, “slobodni” čovek je u suštini deo društvene mašine i ima samo određen skup dozvoljenih i ograničenih sloboda; sloboda koje služe potrebama društvene mašine, više nego pojedincu. Tako buržoaski “slobodni” čovek ima ekonomsku slobodu, zato što ona promoviše rast i progres; ima slobodu štampe, zato što javna kritika ograničava samovolju političkih lidera; ima pravo na pošteno suđenje, zato što bi utamničenje na osnovu samovolje političkih moćnika bilo loše za sistem. To je očigledno bio stav Simona Bolivara. Po njemu, ljudi zaslužuju slobodu samo ako je koriste da bi promovisali progres (onako kako ga vidi buržoazija). Drugi buržoaski mislioci su imali slično viđenje slobode kao pûkog sredstva za ostvarenje kolektivnih ciljeva. Čester Tan (Chester C. Tan, “Chinese Political Thought in the Twentieth Century,” str. 202) objašnjava filozofiju kuomintanškog vođe Hu Han-mina: “Pojedincu su dodeljena prava zato što je on član društva i zato što život u zajednici zahteva takva prava. Hu je pod zajednicom podrazumevao celo društvo, kao naciju.” A na strani 259, Tan tvrdi da prema Karsun Čangu (Chang Chun-mai, vođa Državne socijalističke partije Kine) sloboda mora biti korišćena u interesu države i naroda kao celine. Ali, kakva je to sloboda, ako se može koristiti samo onako kako drugi propisuje? Naše (FC) shvatanje slobode nije Bolivarovo, Huovo, Čangovo ili nekog drugog buržoaskog teoretičara. Problem s takvim teoretičarima je u tome što su od razvijanja i primene društvenih teorija napravili svoju zamensku aktivnost. Zato takve teorije više služe potrebama teoretičara nego potrebama ljudi, koji mogu biti tako loše sreće da žive u društvu koje počiva na takvim teorijama.

98. Ovde treba naglasiti još nešto: ne treba prihvatiti da neka osoba ima dovoljno slobode samo zato što TVRDI da je ima dovoljno. Sloboda je delimično ograničena psihološkom kontrolom, koje ljudi nisu svesni; pored toga, shvatanje slobode kod mnogih ljudi je više regulisano društvenim konvencijama, nego njihovim pravim potrebama. Na primer, moguće je da će mnogi prekomerno socijalizovani levičari reći kako je većina ljudi, uključujući i njih same, socijalizovana premalo, a ne previše; ali, takvi levičari plaćaju veliku psihološku cenu za svoj stepen socijalizacije.
_____________
(16) Dok su američke kolonije bile pod britanskom vlašću, bilo je manje zakonskih garancija slobode, uglavnom neefikasnih, nego posle donošenja američkog Ustava; ali, u preindustrijskoj Americi, pre i posle Rata za nezavisnost, bilo je više lične slobode nego posle širenja Industrijske revolucije na celu zemlju. Sledeći citati su iz knjige Nasilje u Americi: Istorijska i komparativna perspektiva (“Violence in America: Historical and Comparative Perspectives,” urednici Hugh Davis Graham i Ted Robert Gurr, poglavlje 12, autor Roger Lane, str. 476-478): “Progresivno povećavanje standarda o vlasništvu, zajedno sa sve većim osloncem na policijsko sprovođenje zakona (u Americi tokom XIX veka)… bilo je uobičajeno u celom društvu… Promena u društvenom ponašanju bila je tako dalekosežna i raširena, da sve ukazuje na vezu sa onim najvažnijim među današnjim društvenim procesima: naime, sa industrijskom urbanizacijom… Masačusets je 1835. godine imao 660.940 stanovnika, od čega 81% seoskog, uglavnom preindustrijskog i starosedelačkog. Građani su uživali značajnu ličnu slobodu. Bez obzira da li su bili prevoznici, seljaci ili zanatlije, svi oni su bili naviknuti da slede svako svoj raspored, a priroda njihovog posla činila ih je fizički nezavisnim jedne od drugih… Lični problemi, gresi ili čak zločini, obično nisu bili predmet šire društvene pažnje… Ali, uticaj ovih blizanačkih migracija – ka gradu i ka fabrici – postao je pokretačka sila 1835. godine i imao progresivne posledice po ponašanje ljudi tokom celog XIX veka i kasnije u XX. Fabrika je zahtevala pravilno ponašanje, život podređen ritmu časovnika i kalendara, zahtevima gazde i nadzornika. U varoši ili u gradu, potrebe življenja u gusto naseljenim susedstvima inhibirale su mnoge postupke koji su ranije bili nesporni. U većim preduzećima, plave i bele kragne su zavisile od svojih kolega; pošto se svačiji posao uklapao u posao onog drugog, on više nije bio stvar pojedinca… Posledice nove organizacije života i rada bile su vidljive do 1900, kada je nekih 76% od 2.805.346 stanovnika Masačusetsa bilo klasifikovano kao urbano. Mnogi oblici nasilnog i nepropisnog ponašanja, koji su ranije bili tolerisani u proizvoljnim, nezavisnim društvima, nisu više bili prihvatljivi u mnogo formalnijoj, kooperativnoj atmosferi tog kasnijeg perioda… Ukratko, migracija prema gradu je stvorila mnogo poslušniju, socijalizovaniju, ‘civilizovaniju’ generaciju od one prethodne.”

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka