Category Archives: pokušaji

Priča koja je ušla u zbirku za “Record Store Day”

Javio sam već da se moja priča Unuče našla međ’ dvanaest odabranih priča koje će, uz priče, eseje i pesme pozvanih autora, biti objavljenje u zbirci koja izlazi na Dan prodavnica ploča (Record Store Day) 16. aprila. Ne, Unuče nije jedna od tri nagrađene priče.

Unuče

– Halo.
– Zdravo mama.
– Zdravo.

– Mama?
– Da?
– Jesi li tu?
– Jesam.
– Pa…
– Šta je?
– On je poludeo.
– Hm.
– Molim te, mama.
– Da? Šta me moliš?
– Da me saslušaš, mama.
– Slušam te.
– Mama, on ne izlazi odatle. Po ceo dan je tamo. Kada se vrati kući ne mogu ni da razgovaram s njim.
– Hm.
– Čekaj, mama. Sednem s njim za kuhinjski sto i pitam ga kako mu je prošao dan. Kako je bilo u radnji…
– I?
– I, on samo ćuti, jede, žvaće tu prokletu hranu i gleda kroz mene kao da nisam prisutna.
– Hm.
– Da. Ponekad ustanem i zagrlim ga, ali on je tvrd kao stena. I leden je, mama, leden je. Sećaš li se kako je tata bio leden?
– Tata nikada nije bio leden.
– Dobro, mama. Uglavnom, ne znam šta da radim. Nemamo novca. A kada mu spomenem da ta radnja samo gubi pare, on poludi, mama. Kaže mi da nije on kriv što je država lopovska a narod debilan. Šta da mu kažem, mama? Ponekad je tako grozno strašan.
– Hm…
– Šta mrmljaš, mama? Nemoj samo da mi nabijaš na nos to da si mi već sve jednom rekla, jer nisi, mama. Nisi. Niko ne može da zna šta ga čeka, zar ne?
– Ako tako kažeš…
– Šta ako tako kažem? Šta ako tako kažem? Mama, on je poludeo. Stalno mi se obraća pesmama…
– Čime?
– Šta? Pesmama. Mislim, nekim stihovima, ili non-stop po kući pušta neku muziku i gleda me kao da bi trebalo nešto da razumem… Mama, ja nisam više mlada. Ne interesuju me te gluposti. Ja radim mama. Zarađujem. A on po ceo dan visi u toj radnji i nema ga kući, a kad se vrati potpuni je stranac. Da li me razumeš, mama?
– Ne baš.
– Mama, mi nemamoo novca,
– A, o tome se radi?
– Ne radi se o tome…
– Nego o čemu se radi? Ti si nesrećna jer on ne može da zaradi novac kako biste mogli normalno da živite, umesto što se seljakate od stana do stana, umesto što stalno pozajmljujete novac od mene i tate, umesto što nemate normalan život.
– Čekaj, mama.
– Šta da čekam? Unuke? Ako se oslonim na vas, umreću sama, a i tata će. On je ionako odavno digao ruke od vas.
– Je l’? Hvala ti što si mi to rekla.
– Šta? Šta si ti mislila, gospođice? Da će kralj večno da te mazi i pazi?
– Ne, mama.
– Pa onda?
– Vidi, mama. Nisam želela da upadnemo u ovu glupu priču. Stvarno nisam. Htela sam samo da ti kažem…
– Šta? Da je on običan nesposobnjaković? Da je njegov privatni biznis običan hobi? Da od hobija ne može da se živi?
– Ne, mama…
– Nego? Nego šta?
– Samo sam želela malo…
– Malo čega? Utehe? E, pa, kćeri, utehe od mene nećeš dobiti. Kada si me obavestila sa ćeš se udati za njega, sećaš li se šta sam ti rekla? Sećaš li se? Molim?
– Da.
– Da? Da? Sećaš li se šta ti je otac govorio? Da li misliš da mi nismo imali neki život? Da li misliš da ti nismo želeli sve najbolje?
– Ne, mama.
– Pa onda slušaj. Ne zanimaju me vaši problemi. Moraćete da se izvučete sami, baš kao i mi.
– Ali, mama, ne zovem te zbog toga?
– Nego?
– Želim da mi kažeš nešto što će me utešiti, kao što si znala da mi kažeš kada sam bila mala.
– Ali, ti nisi više mala.
– Mama…
– Slušaj me, dosta mi je tih vaših egzibicija. On mora da nađe normalan posao, a ti ćeš ga onda više voleti. Jednostavno, on će postati koristan i zaslužiće tvoju ljubav. Možda ćemo se, najzad, tata i ja obradovati unucima.
– Mama!
– Šta?
– Ništa.
– I ja mislim da je ništa. Hajde lepo, idi spavaj, a kad on dođe kući, zagrli ga i objasni mu da je biznisu s pločama i kasetama došao kraj. Dobro?
– Mama.
– Molim?
– Ništa.
– Šta ništa?
– Ništa.
– Trudna si?
– Da.
– O, moj Bože! O, moj Bože! O, o, o, moj Bože!
– Ali, mama…
– Šta?
– Zar nisi malopre rekla da bi želela da uživaš u unucima?
– Jesam!
– Pa zar ova vest nije predivna?
– Možda tebi, kćeri. Meni se stomak prevrće. Niste ni venčani! Šta ste mislili? Šta će komšije reći?
– Baš me briga za komšije.
– Baš te briga? Kako te nije sramota? Bezobraznice! To nam je hvala. Meni i tati. Nezahvalnice.
– Šta to govoriš? Kako tebe nije sramota? Ostavljali ste me po četiri meseca godišnje i išli na provod po Evropi. Nisam znala kako izgledate, a kada sam vas konačno videla plakala bih. Plakala, mama. Zar se ne sećaš? Ili ti je trava izbrisala neprijatna sećanja?
– Prekidam ovaj razgovor.
– Da se nisi usudila, mama! Da se nisi usudila! Zar vaš hobi, kako kažeš, nije bio nudistički kamp? Zar naš način života nije bio boemski? Zar si zaboravila mama? A i ko mi je, uostalom, kupio prvu ploču? Ko? Tata, eto ko. Zato nemoj sada da nipodaštavaš naš način života.
– Ali, ti si me pozvala da se požališ…
– Hm, da. Znaš šta? Možda i jesam. Kad smo već kod toga, možeš li mi pozajmiti sto eura?
– Šta? Sto eura? Pa to je pola moje penzije! Šta misliš, od čega ćemo tata i ja živeti?
– Iskreno, nije me briga. Zar želiš da tvoje unuče umre od gladi?
– Kakvo unuče? Pa tek si mi rekla da si zatrudnela.
– Pa?
– Pa, to još nije unuče…
– Nije? Dobro, onda ću abortirati.
– Ne! Zaboga, ne!
– Zašto?
– Pa zato jer želimo unuče.
– Ali, nije vas briga što će vam unuče bit produkt sjebanog vlasnika prodavnice ploča i kaseta i vaše nefunkcionalne kćerke?
– Ne, mi želimo unuče!
– Stvarno? Zašto?
– Pa to će nam doneti sreću.
– Stvarno? Kako?
– Pa gledaćemo ga kako raste, i kako je srećno i kako je veselo, i kako upija život…
– Kao što ste i mene gledali?
– Da, kao što smo i tebe gledali.
– Pa onda, pozajmićete nam novac za radnju?
– Da, naravno!
– I sad će on zbog tog novca odjednom da se promeni?
– Da, naravno.
– I dolaziće srećan kući, pun entuzijazma i vere u bolje sutra?
– Da, da, da.
– Mama.
– Da?
– Jebi se.

HOKI (4)

4.
Onaj koji spava, neće se probuditi

Jednoličan zvuk sonara u batiskafu kojim je u snu upravljao, snimajući mračne i puste morske budžake, pretvorio se u oštar pisak alarma električnog sata koji je šizofreno treptao: “3:00 AM”. Pružio je ruku i utišao ga. Slova se umiriše i potamniše. Gledao je u mrak osluškivajući vlažan šum automobila na ulici. Pala je kiša. Možda još uvek pada, pomislio je. Napregnuo je sluh. Oluci i simsovi ostadoše tihi.

Napipao je noćnu lampu i uključio je. Blaga svetlost probudi sobu i on sede na ivicu kreveta. Okrenuo je glavu i pogledao na drugu stranu kreveta. Ženska ruka proviri ispod pokrivača, skloni ga, potapša plahtu, a glas ispod jastuka bunovno promrmlja: “Dođi još malo.” Nije mu trebalo dvaput reći. Podigao je pokrivač, zagrlio je i priljubio se uz toplu guzu. Zastenjala je, promeškoljila se i još više pribila uz njega. Osetio je kako mu se kita budi i ispunjava razdeljak između njenih guzova. Kako mu je ud rastao, tako je tonuo u san. Zidovi batiskafa zaškripaše odapinjući seriju malih timpanskih odjeka. Otvorio je oči.

Bolna jutarnja erekcija spečavala ga je da pogodi grlić kanistera u koji je pišao, pa je, konačno, kleknuo, nagnuo se nad plastičnu rupu i, kao da će je pojebati, istočio u nju sadržaj bešike. Zavrnuo je čep na kanisteru i peškirom obrisao ostatke mokraće. Pogledao je oko sebe. Zelena svetlost ispunjavala je malu kabinu. Na trenutak nije znao gde se nalazi. Pridigao se, pogledao kroz staklo u tminu, spustio kanister na pod, dodirnuo komande, uzdahnuo, seo. Sonar je tukao ravno u mozak. Ispružio je ruku i isključio ga. Oznojeni zid je zastenjao.

Pogledao je u instrumente. Sve kazaljke pokazivale su nule. Proverio je nekoliko tastera cimajući ih gore dole, uključio je radio stanicu i nekoliko puta izgovorio ime batiskafa, svoje ime i šifru misije. Disao je u tišini. Brod zastenja još jednom pre nego što unutrašnjost kabine ispuni zaslepljujuća bela svetlost. Zatvorio je oči.

“Hajde dušo, zakasnićeš”, nežno mu je šapnula u uho, poljupcima ga štiteći od svetla iz lampe. Pogledao ju je i nasmešio se. Kada je ponovo bude gledao i ljubio, biće ponovo noć.

Ustao je i otišao do kupatila. Piškio je ciljajući u sred šolje. Mlaz je bio neposlušan i nekoliko kapi palo je na dasku. Kad je završio, odmotao je malo toalet papira i obrisao je. Pustio je vodu iz slavine, namestio da bude mlaka i umio se. Oprao je zube gledajući se u ogledalu. Vratio se u sobu i obukao farmerke, majicu kratkih rukava, rolku od grube vune i dva para čarapa. U kuhinji je uključio radio, spremio kafu i tost sa puterom i džemom. Sedeo je, jeo, pio kafu i slušao radio. Na noćnom programu puštali su džez. Nije se sećao šta je sanjao. Šmrcnuo je, otišao u predsoblje i obuo čizme. Otključao je vrata, izašao u hodnik, zaključao vrata, prošao kraj lifta, stuštio se niz stepenice i kročio u hladnu i vlažnu hamburšku noć.

Mokre ulice zamenio je podzemnom železnicom i, kao vakuum poštom, bio lansiran na dokove. Prislonio je identifikacionu karticu na aparat, koji se oglasio nečim što je ličilo na jezivi zvuk sonara, i ušao u hodnik koji će ga odvesti do prostorija za presvlačenje. Otključao je ormarić slušajući glasne razgovore kolega, skinuo farmerke i rolku i obukao debelo postavljeni kombinezon, radne cipele, jaknu sa logom firme i tople rukavice. Preko ušiju i obrva navukao je crnu vunenu kapu i pošao ka skladištima. Ogromni narandžasti reflektori obasjavali su luku. Popeo se na svoj viljuškar i pritisnuo dugme za paljenje. Mašina se probudila, vezao je pojas, nabio antifone na uši i pritisnuo papučicu gasa. Vozio je kroz šumu kontejnera navođen nevidljivim komandama iz dispečerske kancelarije. Stigao je do crvenog kontejnera koji su carinici otpečatili, pregledali, potpisali papire i stavili na raspolaganje. Pogledao je iza sebe. U sred narandžastog svemira, mrtvački hladno sijala je zelena svetlost iz pogona hladnjače. Pogledao je ka kontejneru čija su vrata otvarala dva radnika. Uključio je svetla na viljuškaru. Na kutijama je pisalo: “BLUE GRENADIER – THE NEW ZEALAND HOKI”.
__

HOKI 1
HOKI 2
HOKI 3

HOKI (3)

3.
Onaj koji plovi, neće doploviti

“Hej Montenegro, vuci svoje dupe ovamo i ponesi lulu”, vikao je debeli Haićanin dozivajući ga kružnim zamasima svoje ručerde. Šešić napipa lulu u džepu i pođe ka Haićaninu. Taj zatvorski rad mu je poklonio đed kada se vratio sa dvadesetogodišnjeg letovanja na Golom otoku. Lula i modro-zelena tetovaža druga Staljina, koji se mrštio sa đedove leve sise, bili su jedini opipljivi dokazi da je đed zapravo negde bio svih tih godina. Šešićev otac, stričevi i ujaci govorili su mu da je đed otplovio s onu stranu oluje, u nigde, odakle se niko ne vraća. Ni živ ni mrtav. Nikada neće zaboraviti taj sivi dan, koji je više ličio na bledu noć, kada se đed pojavio na vratima, bez reči seo na prag i pripalio lulu.
“Ti si novi, ha?”, obratio mu se, kada se Šešić, uzdrhtao od straha i mokar od slanog i vlažnog vazduha, zaustavio pred kućom.
“Ajde ajde, ne boj se. Ja sam đed. Tvoj đed.”
“A kako se zoveš.”
“Imena više nemam, sad je ono tvoje. Pažljivo s njim, da ga ne obrukaš. Ja sam ti ga ponosno sačuva. Sad je na tebi da ga časno nosiš, Nikola.”
“Kako znaš kako se zovem?”
“Eh, kako znam. Pa bio ja mrtav ili zaboravljen, što neće tako lako ić, ime će moje živjet daleko poslije mene. Evo vidiš, ti nosiš moje ime, moja krv teče u tebi, i tako ja živim i kad zaboravim šta je život.”
Đed je istresao pepeo iz lule i pružio mu je.
“Evo sinko, kad god pripališ iz ove lule sjetićeš se kako sam te svjetova. I dok ti dim iz nje bude nagriza oči i nozdrve, ti ćeš lijepo mislit na to kako svoje ime da sačuvaš. Jer, bez imena si niko. Bez imena si ništa.”
Šešić je uzeo lulu, strpao je u džep i otrčao ka obali. Iza sebe je čuo težak đedov smeh koji je ličio na majčino struganje pratljačom po ribalici. Kroz slan vazduh, osetio je miris mora.
Stigao je do Debelog i pružio mu lulu.
“Hej kapućino, imam ovde malu bombicu samo za tebe. Kako je dole? Dizel-mašine ne posustaju?”
“Sve je uredu”, odgovori Šešić prećutkujući tri duge noćne smene koje je proveo u strojarnici boreći se sa prljavštinom u filterima. Nije mogao da veruje da onoliko kesa ima u moru. I da je baš sve povukla noga sve do filtera.
“Šta će biti za večeru, Debeli? Opet krompir-pire i filet oslića?”
“A ne”, odgovori Haićanin nabijajući u lulu grumen marihuane veličine klikera. “Biće špagete. Mamuran sam, a kad sam mamuran ‘oću tonu špageta crvenih kao kitova krv”, kezio se dok je kačio lulu među usne i pripaljivao sadržaj.
“Jebeno ljute crvene špagete sa najfinijom argentinskom govedinom”, uvlačio je Haićanin reči u sebe zajedno sa dimom trave nadimajući svoje ogromne sise tako da mu je glava zamalo potonula u salo na ramenima. Pružio je lulu Šešiću koji pogleda na more i povuče dug cug od svih pet litara zapremine pluća. Đedov smeh zareži pučinom i on reče Haićaninu:
“Špagete, a? Je l’ to neko tradicionalno haićansko jelo?”
“Ne, nego crnogorsko, kozojebu koščati. Pa da nema mene ti bi samo jaja i sira jeo. Možda koji krompir. Pobeleo bi od gladi nesrećniče. Nego, pozajmiš mi onaj tvoj ajpod da nakrcam filmova u kompjuter? Imaš li nekih perverzija?”
“Samo Haićanke koje puše debele kare.”
“U mamu ti pedersku”, glasno se nasmeja Haićanin dok mu je dim bežao iz nozdrva i usta.
Šešić se nasmeja mladalačkom verzijom đedovog suvog oranja i uzme lulu iz debele ručerde. Još jedan dim, još jedan dan, još jedne špagete, još jedan talas, još jedan kvar i stići će u nigde.
“Donesi kompjuter kod mene posle večere, pa ću da te napunim.”
“U mamicu ti bolesnu…”, smejao se Haićanin dok je Šešić polako zamicao iza četrdesetostopnog kontejnera prazneći lulu i gledajući u crveno nebo.
Deset metara ispod njega, na minus 28° C, u izolovanom kontejneru-hladnjači, u potpunom mraku, putovao je Hoki sa dvadeset i dve tone svojih daljih i bližih rođaka. Bio je to najduži put na koji su ikada pošli. Put za nigde.

HOKI 1

HOKI 2

HOKI (2)

2.
Onaj koji gleda, neće videti.

Kejleb Beginsvort srednjim prstom odape pikavac u talase i pogladi riđu bradu. Navuče kapu još više na uši i pokrenu automatski čekrk. Jednolična škripa čekrka ga odvede daleko, u detinjstvo, pod dedinu strehu i zvuk njegove stolice za ljuljanje. Muzika koja je izlazila iz usne harmonike skrivene ispod dedinih brkova samo je tercirala škripi. Zarđala pesma o zaboravljenom vremenu. Urlik za izgubljenim vremenom.

Kejlebov pradeda, Gustav fon Begensvard, doplovio je na ove obale nakon što je tri puta bio u Indiji, nakon što je u američkom Čarlstonu živeo sedam godina i nakon što je u Singapuru oženio devetnaest godina mlađu Tai Li, cvet njegovih zrelih godina. Potomstvo Gustava i Tai se rasulo po obalama Novog Zelanda, Japana i Australije. Prezime se postepeno promenilo u Beginsvort, gubeći arhaični prizvuk ostarelih dinastija. Ono što se, kod Beginsvortovih, nije izgubilo, bila je ljubav prema moru. Ali danas, biti moreplovac, nije više bila romantična, a još manje avanturistička priča. Ako biste odbacili mornarski posao na velikim krstarenjima, kao previše nalik na veštački osmeh domaćina leta u džambo džetu; ako biste se odrekli trgovačke i vojne mornarice zbog njihovog isuviše korporacijski ustrojenog modela; ako biste, iz straha, ustuknuli pred sirovom brutalnošću piratskog poziva, ili, ako vam nasledstvo nije obezbedilo usamljenu jedrilicu kojom ćete jezditi preko tihog sivila Pacifika, ostalo bi vam da na more isplovite kao ribar.

Kejleb Beginsvort šutnu mrtvog Hokija i on skliznu u utrobu broda. Zatim zviznu u pravcu Dejvida Mejsona, pokazujući mu da preuzme nadgledanje izvlačenja ribe, a onda se i sâm spusti u potpalublje. Dole se riba obrađivala, filetirala i zamrzavala u table. Šestonedeljni ulov je napunio brodska skladišta i došlo je vreme da pođu kući. Opasao je gumenu kecelju, na uši stavio antifone, navukao hirurške rukavice, stao pored pokretne linije za obradu i počeo da sortira ribu. Do podneva, kada se završavala njegova smena, ostalo je još dva sata. Radio je automatski dok su mu misli lutale.

Dejvid Mejson je bio dobar momak. Na proleće je trebalo da se oženi Kejlebovom kćerkom Tai. Kejleb se nadao da će njihov sin, njegov unuk, koji je plutao u Tainoj utrobi, jednog dana postati moreplovac. Ili barem ribar. Potajno je maštao da će mali Kejleb (voleo je da zamišlja da će unuk poneti njegovo ime, kao što je njegova kćerka nasledila ime svoje čukunbake) ipak ugrabiti barem deo avantura koje je doživeo pradeda Gustav. Naspram putešestvija pradede Gustava i njegovog životnog iskustva debelog poput Velingtonskog telefonskog imenika, njegov život i životi njegovog oca i dede činili su mu se jednoličnim i predvidljivim kao dosadni vetar u tom istom Velingtonu. Nevidljivi vetar koji dolazi i prolazi, ne ostavljajući ništa za sobom.

Sin Gustava fon Begensvarda, Oskar Begensvard, rodio se jedne mrkle olujne noći, u kojoj su se šeširi i krovovi uskovitlano takmičili u osvajanju pučine. Sâm divlji urlik vetra ga je doneo na svet cepajući utrobu mlade Tai Li koja je purpurno-modrom Oskaru nemo predala svoj dah. To je bio jedini vetar u istoriji Te Whanga-nui-a-Tare koji je nešto ostavio za sobom. Ostavio je slomljeno srce Gustava fon Begensvarda, malog, od plača zacenjenog, Oskara i mrtvu Tai Li. Taj vetar je za sobom odneo sve lepe i utešne reči koje je Gustav namenio svom sinu. Taj vetar je zbrisao svu ljubav koja je bujala u njegovom srcu. Taj vetar je odneo i samog Gustava koji je, nakon što je svoju ženu porinuo u sivo more, otplovio daleko od svake obale, ostavljajući svog sina rodbini koja mu nikada neće udahnuti onu snagu i pouzdanje koje samo otac sinu može pokloniti.

Oskar je plakao. Plakao je kao usna harmonika koju će, mnogo godina kasnije, sakriti ispod svojih brkova, i kroz nju, unuku Kejlebu, svirati tužnu škripu brodskih paluba i jarbola, dah razvijenih jedara, udar razbijenih valova. Oskar Begensvard je voleo more, ali nikada nije njime zaplovio. Ispekao je zanat brodara i, uz pomoć očevog blaga, otvorio radionicu za obnovu čamaca i brodica. Pronašao je svoj mir u opremanju barki kojima će neko drugi zaploviti i, možda negde, u bespućima modrih okeana, sresti njegovog tatu. Oženio je Hildu, kćerku velikog ribara Ota Mingusa. Sagradili su kuću na malom rtu iznad peščane plaže. Nakon dve vetrovite zime, rodio im se sin Oto Beginsvort. Ribar.

Oto će, na svoj šestnaesti rođendan, prekinuti očev strah i patnju, ući u jedan od sveže obnovljenih čamaca i pokušati da dovesla do kuće Fergusonovih, do zlatnih pletenica njegove ljubljene Barbare Ferguson. To će mu poći za rukom, i od tada, Oto će zauvek ostati vezan za svoje dve ljubavi – Barbaru posutu pegama i okean posut valovima.

Plod Otove i Barbarine ljubavi, prelepi dečko vatrenih uvojaka, Kejleb, odrastao je obasut roditeljskom ljubavlju i pažnjom koja ga je naoružala onom posebnom vrstom integriteta kakva se sreće samo kod ljudi kojima je poklonjena bezuslovna ljubav. Porodica nije bila bogata. Niko od Otove braće nije nastavio dedin posao, jer su se svi do jednog vratili moru. Kejleb se sa ocem otisnuo na more onih godina kada je počeo masovni ulov plavog grenadira – hokija. Svet se menjao, količine aljaskanskog oslića i slične bele ribe su se smanjivale i tržište se okrenulo bogatstvima prvo japanskog, a zatim i novozelandskog i australijskog priobalja.

Hoki je postao njihovo zlato. Njihovo, tek pronađeno, morsko blago.

HOKI (1)

1.
Onaj koji traži, neće pronaći.

Hoki je plivao u skoro potpunom mraku hladnog okeanskog ponora. Imao je dvadeset godina. On to, naravno, nije mogao znati. Njegov život je bio jedno neprekinuto sad. Jedan intenzivni trenutak bivstvovanja – hranjenja, razmnožavanja i pražnjenja. Velikim crnim očima posmatrao je pokrete tela miliona njegovih bezrepih rođaka koji su plivali uz njega. Njihove modre senke prekrivale su okeansko dno. Njihov sablasni, nečujni šum, damarao je tamom. Klizili su niz struju u potrazi za hranom.

Kružili su oko biljaka i rastinja, brzinski ih brsteći i nastavljajući dalje. Grupna svest ih je vodila kroz život čiji je svaki otkucaj srca značio novo rođenje. Istovremeni mir i nespokoj treperio je u njihovim čulima kao perpetuum mobile opstanka. Kao keltski beskrajni čvor. Čvor koji će uskoro biti grubo presečen i razvezan.

Hoki i milijardu njegovih klonova nađoše se u jatu sitnih lignji i poče pokolj. Nevidljive bombe mastila, koje su lignje ispaljivale, stapale su se sa tamom okeana, čineći ceo genocid još mračnijim. Divlji ples proždiranja i smrti uravnoteži prirodu. Sit i umoran, Hoki se spusti dublje ka dnu. Klonovi pođoše za njim kao siloviti plimni talas. Bio im je potreban odmor.

Odjednom, Hoki oseti da rubovi njegovog jata implodiraju ka središtu. Milioni riba se u fraktalnim obrascima izvrnu oko svojih osa panično bežeći od oblaka morskog peska koji se uzdizao iza njih. Tutnjava koja ih je terala napred napregnu njihove sićušne nervne sisteme do pucanja. Creva počeše da im se prazne u instiktivnoj nameri da postanu lakši i brži. Okean postade uzak i skučen.

Hokija nešto sustignu i prevrnu u zagušujućem crnilu i on izgubi orijentaciju.
Poslednje što je video u svom životu bili su zraci sunca koji su se probijali kroz površinu okeana. Kada su ribari istovarili plen iz mreže, Hokijevo srce je prestalo da kuca.

Prekrio ga je led i večna tama.