Category Archives: communism

Pazolini i prošlost

Piše: Aleksa Golijanin

„Kako je lepa zemlja bila Italija za vreme fašizma i odmah posle njega! Život je bio isti kao kada smo bili deca, i tokom nekih dvadeset ili trideset godina, nije se promenio. Ne mislim na njegove ’vrednosti’ – reč ’vrednost’ suviše je jaka i ideološka, da bi izrazila nešto sasvim prosto na šta ovde mislim – već na njegovu pojavnost, koja kao da je bila obdarena nečim večnim: mogli ste da strastveno verujete u pobunu ili revoluciju, zato što ste znali da se ona čudesna stvar, koja je sam oblik života, neće promeniti. Mogli ste da se osećate kao heroj promene i nečeg novog, zašto ste bili ohrabreni i osnaženi uverenjem da se grad i njegovi ljudi, u svojim najdubljim i najboljim aspektima, neće promeniti; samo će se njihovi ekonomski i kulturni uslovi s pravom promeniti, ali to nije imalo nikakve veze s već ustanovljenom istinom, koja je, čudesno nepromenljiva, vladala gestovima, pogledom i telesnim držanjem nekog uomo (muškarca) ili ragazzo (momka).“ P.P.P.

ppp

Tako je o životu pisao jedan ubeđeni antifašista. Onda je „razvoj proizvodnih snaga“, u koji se revolucionarna teorija toliko uzdala, počeo da donosi neke neslućene promene. Ovog puta, bilo je pogođeno samo jezgro. Starim pritiscima, kojima su odgovarali i neki jasnije izraženi antagonizmi, sada su se pridružili imperativi, robe, očekivanja, „vrednosti“, koji su potpuno izmenili sam ljudski pejzaž. Iznutra i spolja, stare linije podele počele su da se rastaču.

Nadideološki imperativi „progresa“, „razvoja“, „životnog standarda“, „modernizacije“, poništili su skoro sve bitne razlike između „levog“ i „desnog“, u ravni ljudskih očekivanja i ponašanja. Razne samonikle tradicije počeli su da zamenjuju sintetički obrasci i proizvodi, oblikovani prema zahtevima sve ubrzanijeg ciklusa proizvodnje i potrošnje. To je ono o čemu govore mnogi Pazolinijevi tekstovi. Pošto u tim promenama nije video ništa dobro, često je bio kritikovan kao konzervativac ili čak kao otvoreni reakcionar.

Ali, prošlost kod Pazolinija nikada nije ideal, već ilustracija. Prethodno ljudsko stanje (uopšte, a konkretno u Italiji), do početka „druge industrijske revolucije“, bilo je manje posredovano (administrativno, medijski, tehnološki, robno), makar zbog nedovoljno razvijenih tehnika kontrole i uslovljavanja; samim tim, bilo je otvorenije za razne ishode – ne samo za jedan, koji je donela nova tehnička organizacija društva. To govori nešto u prilog očuvanja („konzerviranja“) ljudskog potencijala za autonomiju i konvivijalnost, a ne u prilog restauracije nekog idealizovanog ancien régime.

Pazolinijeva kritika moderniteta – progresa, demokratije, liberalnih „sloboda“ – nije aristokratska; on ga odbacuje sa stanovišta samoodređenja, stanja za koje se tek treba izboriti. Kod njega je sve bilo otvoreno za tu perspektivu, a ne zatvoreno u neku čežnjivu i jalovu retrospektivu. (Videti, između ostalog, finale teksta Dva skromna predloga ili Beleške za poeziju na južnjačkom dijalektu.)

Iz današnje perspektive, čak je i vreme o kojem Pazolini ovde govori kao o kraju sveta bilo neuporedivo manje posredovano od današnjeg. Granicu sada možemo da povučemo, mnogo preciznije, do početka opšte digitalizacije (u probnoj fazi smo još mogli da ludujemo). Od tada, novi imperativi i obrasci ponašanja počinju da se šire i doslovno brzinom svetlosti i da prodiru suda. Svaka osoba iz moje generacije može da se sa istim „konzervativnim“ žalom osvrne, na primer, na vreme do pre četvrt veka, kada na ulicama nije bilo bilborda, što danas zvuči nepojmljivo; pogled se pružao dalje; nije bio sa svih strana ozidan znacima Robe; ili na vreme pre kompjutera: ljudi su se više viđali, što je glavni preduslov svake istinske komunikacije i iskustva uopšte. Takođe, na širem planu, vidimo da je nekada postojala neuporedivo veća raznovrsnost kulturnih baština, komunalnih odnosa, oblika ponašanja, izražavanja, umeća. „Progres“ je doneo bujanje novih formi, ali onih sintetičkih, koje sa svim svojim varijacijama, u poređenju s karakterom i obiljem ranijih formi – koje su mogle biti svakakve, ali koje su bile žive, a ne studijski generisane, iz svega nekoliko centara – deluju zastrašujuće skučeno i jednolično. Odstranjeni su celi registri ljudske osećajnosti i dubine.

Nije stvar u pukoj „raznovrsnosti“ ili u „lepoti razlika“; tako ostajemo na pozicijama liberalnog konzumerizma; i te „razlike“ se danas selektivno uzgajaju i plasiraju kao robe, u vrlo skučenom rasponu kategorija i klišea. Biološka raznovrsnost je preduslov života; u ljudskom svetu, pored drugih draži, to znači obilje autonomnih i samoniklih stilova, što je nekada podrazumevalo veći stepen lične i komunalne nezavisnosti i – što je posebno važno ili opasno (kako za koga) – nepredvidljivosti. „Globalizacija“, ili „uniformizacija“, kako glasi Pazolinijev termin, pre svega znači širenje kontrole.

Ishod je nesnosna sličnost stvari i ljudi, u najrazličitijim situacijama i sredinama, novo osećanje skučenosti, u svetu koji tako nikada ne može biti dovoljno velik. Slično tome, zahvaljujući novim tehnologijama, dolazi do strahovitog ubrzanja cirkulacije: ciklusa proizvodnje i potrošnje. Novi proizvodi, usluge, sadržaji, prestižu jedni druge, daleko preko praga bilo čije percepcije i moći apsorpcije. Samim tim, sužava se interval ili prostor za samo iskustvo, za doživljaj, bilo čega. Zato ne možemo govoriti o prostoj smeni generacija, o zameni jednog senzibiliteta drugim, jedne dubine nekom drugom vrste dubine. Dubina iščezava kao kategorija. Tu novu neurozu opažamo svuda, u tim užurbanim, grozničavim gomilama večitih putnika i potrošača, koje više ništa ne može da zadovolji, ispuni, ukoreni. Kakav mentalitet tako nastaje? Šta očekivati od njega? Da li Pazolini preteruje kada ovde na jednom mestu govori o tom novom soju ljudi, kojima se više „ne možete obratiti u ime bilo čega“?

Novo je nužno gore od starog. Nema u toj tvrdnji ničeg ekstremnog; postavlja se samo pitanje kriterijuma. Ono što nazivamo „progresom“ znači neprekidno usavršavanje tehnike – sistema, mehanizama, procedura, institucija – i progresivno pogoršavanje ljudskog stanja, s jedinog stanovišta s kojeg se o njemu može govoriti: sa stanovišta lične i komunalne autonomije, same sposobnosti za život. Takav progres i ljudsko biće – kao nešto autonomno, celovito, kompetentno, aktivno – nikada se ne mogu dovesti u pozitivnu vezu: pretpostavka tehničkog progresa su neautonomna ljudska bića, svedena na funkcije, koja služe njegovim imperativima. Pri tom, ne zaboravljamo da je i to „staro“, u ovom našem svetu, od određene tačke, nekada bilo „novo“: reč je o potpuno pogrešnoj orijentaciji, koja je takva od samog početka. I naravno da je prostor za otklon bio veći kada je taj sistem bio nerazvijeniji, nesavršeniji, slabiji, kada još nije bio sveprisutan. Sve dok je reč o istoj putanji, novo je uvek gore od starog – i uvek nova, i verovatno sve teža, polazna tačka. Drugu nemamo. Ovakvi osvrti su poučni, zapravo ključni, jer nas upućuju na srž problema – kako uopšte očekivati da nas dalji progres, dakle, dalje jačanje postojećeg sistema, dovede u neku povoljniju situaciju? – ali puki žal ne vodi nikud. Samo je istina da su bes i očaj zbog onoga što nas još vezuje za život, a što se tako brutalno iskorenjuje, često neizrecivi.

„Stvarnost odnosi pobedu nad nama“, pisao je Pazolini u istom osvrtu na poeziju svog prijatelja i uzora, Sandra Pene, „i to je nepodnošljivo. Presuda glasi da nam se sve što smo voleli, zauvek oduzima.“

Ali, to iskustvo nije uvek lako izraziti nedvosmisleno, nekim jezikom koji ne bi ostavljao prostora za nesporazume ili olaka tumačenja. Tako je i Pazolini, za mnoge, naročito s levice, ostao prosto „konzervativac“.

AG, na osnovu žurnala anarhije/ blok 45, od 12. XI 2014.

Ne sme biti bolje, a kamoli dobro

Opšte je poznato opšte mesto, da su najslavniji dani umetničkog podzemlja, samizdata, panka, te raznorodnih subkulturnih društvenih inicijativa i pokreta, cvetali upravo u teškim, nedemokratskim i u, generalno, uslovima teške besparice i beznađa.

Istorija umetnosti ne bi danas znala za jednog Brehta, ili Orvela, ili za čitavu plejadu ruskih, čeških, poljskih, mađarskih pisaca, slikara i muzičara, da nije bilo represije, obesne i autoritarne vlasti, siromaštva i nemaštine, beskrupuloznih bogataša, pljačke naroda, grandioznih projekata progresa, lidera-psihopata i njihovih skutonoša, člankolizaca i udvorica, da nije bilo te sulude besmislice kao što je obećanje boljeg sutra dok samo još danas, još samo danas, imamo onu Đonijevu “Ako ne slušaš, kurvin sine, nećeš ni jesti” (Eto, čak je i Đoni dete jednog mastodontskog birokratskog aparatusa crvene buržoazije, te je i njegov umetnički domet upravo srazmeran (ne)slobodi društvene zbilje).

Stoga, čovek mora biti veoma sebičan, ili vođen pukim konformističkim izgovorima, pa da svesrdno (kako se to danas bezobrazno i bezobzirno radi) propagira učestvovanje u konstrukciji jedne do srži nehumane ideje kao što je učestvovanje u izborima za parlament sastavljen listom od profesionalnih političara čije je blagostanje jedino neupitno i neumitno.

Još je gore što se narod pujda da sa vlasti zbaci čoveka čije bi nam buduće delovanje gotovo sigurno donelo antologijska filmska dela, epohalne romane, more malih, DIY iskoraka i pokušaja, divne dane građanskog izvansistemskog bratstva… prosto, jedan svet “unutrašnje emigracije” koji bi stvorio paralelne elipsaste veze lišene diktata plaćeničkih medija i dozlaboga dosadne “svakidašnje jadikovke” oko vazda istih obrazaca.

Ako tezu iz naslova dodelimo akterima iz nametnute političke stvarnosti, onda moramo reći da njima na vlasti mora biti dobro i bolje, a nama što je moguće gore i lošije, da bi se uopšte stvorili uslovi da prepoznamo šta znače Život i Solidarnost.

pankerica doo

http://pankerica.com/

Founded: 2013

pankerica doo is a production company founded by film activists who made their first film steps learning from the great authors of Yugoslavian cinematography from ‘70s – Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac, and others.

Keeping the legacy of these filmmakers, pankerica doo opted for uncompromised authors’ expression for its mission.

pankerica doo’s production team is capable of dealing with any film project, regardless of budget or complexity.

Filming No, Lo and Hi budget films, pankerica doo has developed its own ways of production. We love cinematography, we respect our authors, and we’re ready for anything!

pankerica doo 02-1-1-2-2