Category Archives: Bilten

[blok45-lista] FIJUK sajam: Prednovogodišnji gala matine i žurka posle (30. XII 2015)

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. anarhija/ blok 45, po drugi put na FIJUK sajmu malih izdavača
2. Program
3. Odjavna špica

Zahvaljujući velikom entuzijazmu i podršci nekolicine vrednih Bubašvaba i Bubarusa iz Bubašvaba presa, anarhija/ blok 45 spremno dočekuje još jedan FIJUK festival malih izdavača. Vreme i mesto imate u najavi. Gledajte da dođete. Oni koji još oklevaju, mogu da pogledaju i izveštaj o prethodnom FIJUKU. Vredelo je biti tamo, videćemo kako će biti ovog puta.

FIJUK-Sajam-CUK-Imago-2

 

OSNOVNA INFORMACIJA:

Novogodišnji FIJUK sajam malih izdavača

CUK IMAGO, DOM SINDIKATA, ULAZ IZ DEČANSKE 14

SREDA, 30. XII 2015.

OD 17-23h: Knjige, stripovi, fanzini, grafika, printovi, cd, ploče, radionice sito štampe, stripa, šivenja, itd.

OD 23-04h, FIJUK DO ZORE: Svirka, žurka, itd.

ULAZ 150 din – s tim da uz ulaznicu dobijate poklon sa posebnog štanda, koji će pripremiti FIJUK prodavnica (videti najavu). To je novost, ali koju apsolutno podržavam. FIJUK sajam nema nikakve sponzore (pojedini izlagači mogu da ih imaju, ali u to sada ne ulazim), niti naplaćuje prostor izlagačima (to ne dolazi u obzir), a ideja je da se na ovaj način obezbedi neki mali fond za dovođenje gostiju iz drugih gradova i možda za još neke potrebe sajma. Pri tom, izlagači mogu da formiraju svoje spiskove posetilaca, za besplatan ulaz, bez ograničenja. Tu mogućnost, naravno, nećemo iskoristiti. Tih 150 din je zaista simbolično (celih 1,23 E, po kursu od 25. XII), a može da pokrije putne troškove za nekoliko gostiju narednih FIJUKA, koji će vas besplatno uputiti u tajne sito štampe i druga umeća (kao što mi je nezvanično najavljeno za januar 2016). I ovaj potez je proba, sve se još razvija, traži svoj oblik i načine, a za januar je najavljen i sastanak svih izlagača, na kojem će biti razmotrene razne mogućnosti i predlozi.

Kompletan program FIJUK sajma 30. XII 2015.

http://www.facebook.com/FIJUKPRODAVNICA/
http://www.facebook.com/FIJUKPRODAVNICA/photos_stream

Fijuk-poster-2015

Iz najave FIJUKA vidim da se spisak knjiških i drugih izlagača naglo proširuje. Pri tom, u dobrom pravcu, u rastegljivim, a opet prilično jasnim granicama malog i nezavisnog izdavaštva (neki granični slučajevi ili izuzeci ničim ne narušavaju tu sliku). O nekima od njih, koji će u sredu doći po prvi put, posebno ću pisati, zbog onoga što inače rade, nezavisno od Fijuka.

Šta ima novo kod anarhije/ blok 45? Ima nekih novih bukleta ili nekih kojih prošli put nije bilo – ili novih verzija. Još isprobavam tu formu, što me vraća i na same tekstove, koje pomalo doterujem, dopunjujem, itd. Ima i nekih sasvim novih tekstova, pre svega letrističkih i situacionističkih (Gi Debor, “Prioritetna komunikacija” i “Dva izveštaja o prolascima“, ovaj drugi u okviru bukleta “Gole usne“); ali, toga će tek biti. Sad tek vidim koliko smo toga izostavili u onoj zbirci za GRADAC, iz 2008, bilo zato što smo morali, bilo zato što nismo imali pojma (pre svega ja, kao urednik). Video sam i razne greške, ponekad ozbiljne (zašto niko nije reagovao? to se ipak čitalo), tako da i to sada polako ispravljam. Ali, i o tome ćemo tek pričati, kada novi oblik te grupe tekstova bude malo jasniji.

Fijuk-novi-bukleti-2015

Hvala svima koji su pomogli! Vidimo se u sredu, na prednovogodišnjem FIJUK matineu!

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] Bubašvaba pres zove

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Doštampavanje i kopiranje bukleta anarhije/ blok 45
2. Način rada
3. Odjavna špica

Uvidom u stanje zaliha bukleta, posle FIJUK sajma malih izdavača, ustanovio sam da će za sledeći sajam, 30. XII 2015, biti potrebna pomoć BUBAŠVABA PRESA. Zato ću sada ponoviti neke stvari, najviše zbog novih čitalaca žurnala, koji su se u međuvremenu prijavili, a neke još malo objasniti, čisto da vam dočaram kako to ide.

Bubasvaba-Pres

Bubašvaba pres nije neka stalna ekipa nego naziv za oblik saradnje. Naziv i znak Bubašvaba smislila je jedna od Bubašvaba, 2014. Svako ko, u nekom trenutku, poželi da pomogne u doštampavanju ili kopiranju bukleta anarhije/ blok 45, automatski postaje deo Bubašvaba presa. Poželjno je da to radi o tuđem trošku, dakle u firmi ili instituciji u kojoj radi, ako mu ona nije baš previše prirasla za srce. Ne pozivam na neku autodestruktivnu aktivnost već samo pričam o onoj normalnoj, ljudskoj nelojalnosti prema nekim otuđenim formama. Što se mora, mora se, nažalost je tako, ali ne moramo se još i poistovećivati s tim sranjem. To nepoistovećivanje je onaj ključni, ljudski faktor, u ovom neljudskom kontekstu, koji nas sve pritiska i kvari – i stalno otvorena šansa za neki drugačiji ishod.

Najveći deo toga i dalje štampam ili kopiram sam – uz pomoć jednog prijatelja koji stalno obezbeđuje papir, što takođe spada u taj oblik saradnje – ali, pomoć Bubašvaba presa bila je presudna u štampanju onih većih bukleta, koji se najviše i traže i nose celu stvar. To nikako ne bih mogao da izguram sam. Kao što sam ranije pričao ili što možda znate, bukleti rađeni u kućnoj radinosti ili dobijeni kopiranjem, u isti mah su najskromniji i najskuplji oblik štampe, gledano po primerku, pri čemu se nužno mogu postići samo minimalni tiraži (ako se za nešto u rasponu od 3-10 primeraka može reći da je “tiraž”). Ali, kada se radi ovako, troškovi se drastično smanjuju, tako da onda do izražaja mogu doći sve one dobre strane celog tog iskustva.

A kad već pravite štand, to onda treba da liči na nešto: treba postići veći raspon naslova, u iole većem broju kopija. Nije to samo stvar količine: veći broj naslova – na neki način povezanih, bez svaštarenja – znači veći broj potencijalnih dodirnih tačaka, prilika za prepoznavanje. Neko ide ovim, neko onim putem, u ovom je ili onom raspoloženju, u datom trenutku reaguje na jedno, ali ne i na nešto drugo, iako će možda i to posle otkriti kao blisko, itd. Ta prosta stvar važi za svaki oblik distribucije; zato svi izdavači gledaju da pregrme početni period i vremenom postignu što veći broj naslova, što onda može da im donese neku zaradu. Ovde nije bilo nikakve jurnjave za velikim katalogom, ali naslova se prosto nakupilo, zato što nas, izgleda, i dalje kopka ta stvar zvana život.

Što ne ode u jednoj prilici, sačekaće drugu. Nema viškova. Pošto će sledeća prilika za direktnu distribuciju biti već 30. XII, sve treba obaviti brzo, koliko je moguće. Naime, proizvodnja bukleta traži mnogo vremena, čak i kada su sve kopije odštampane ili kopirane. (Prevođenje, pisanje, traženje i obrada ilustracija, prelom u indizajnu, korice, sve to sada preskačem, idemo na gotovu stvar.) Prvo se treba naći sa svakim ko je pomogao, da bi sve bilo na gomili, što traži nekoliko dana. Onda sve to treba spojiti s koricama u boji (onim sivim i pastelno žutim) i uheftati, odneti u neku štampariju na obrezivanje (moja je na Banovom Brdu, dakle, daleko, ali tamo je zaista sjajna ekipa, pa me to uvek relaksira) i na kraju (ili u međuvremenu) presovati, najmanje 5 dana, pod kulama od knjiga i drugih teških stvari, podignutim po celoj sobi, da bi se oni iole deblji bukleti malo stisnuli, da na štandu sve ne izgleda kao kupus salata.

Sve u svemu, samo zbog jednog izlaganja, od nekoliko sati, na nekom malom sajmu ili u nekoj sličnoj prilici, treba da svojeručno obradite 300-400 kopija, u manjoj ili većoj meri, u zavisnosti od toga da li ste štampali sami ili je uskočio još neko. U međuvremenu odu 1-2 tonera (do reciklaže, nisu potrebni novi), 2-3 risa papira, itd. Sve skupa, sa svim fazama posla i nalaženjem s ljudima, potrebne su najmanje 2 nedelje. U suštini nema žurbe, ako nešto i okasni, kažem, sačekaće sledeću priliku, ali opet je sve to prilično zahtevno. Broj naslova koje vredi izneti premašio je mogućnosti jedne osobe (ima ih preko 80, od čega sam prošli put izneo, recimo, 60). To bi moglo da se redovno doštampava i distribuira samo u okviru neke grupe, koja bi to prihvatila kao svoju redovnu aktivnost, tako da je realno reč o prenaprezanju, ako bi sve trebalo raditi makar jednom mesečno. Zato bi bilo dobro da se javi još neko, da rasteretimo Bubašvabe koje su u prethodne 3-4 prilike na sebe preuzele najveći teret, u ne baš lagodnim uslovima.

Čak i uz veći odziv nego do sada (3-4 Bubašvabe po akciji, što je za neredovno izlaganje sasvim dovoljno), tempo od jednog izlaganja mesečno, u ovom rasponu naslova, ostaje nedostižan – ali, naredni FIJUK ne smemo da propustimo. Obećali smo, da se ne brukamo.

Naravno, da se ima para, deo bukleta, od kojih su neki u stvari knjige, bio bi štampan u ofsetu (kao što sam, do proletos, i planirao, to je trebalo da bude nova edicija), a ostalo bi bilo kopirano, po skraćenom postupku i u manjem rasponu naslova, više kao ilustracija da tako nešto postoji i da to može da štampa i distribuira svako (na šta inače stalno podsećam). Ali, to je neka druga priča, koja još čeka svoj trenutak.

Tako vam to ide. To je, s jedne strane, da popizdiš. Ali, s druge strane je i dalje velika radost i odličan oblik razgibavanja, fizičkog i mentalnog. Neka vrsta joge, samo s nešto drugačijim mantrama. Umesto da mrmljate nešto bez veze, ćaskate sa Arpom, Adornom, Pazolinijem, Rotkom, Benjaminom, Hugo Balom, Carom i ostalima. Razmišljate o koricama, igrate se nekim slikama, isprobavate nešto, idete nekud. Meditacija, relaksacija, egzaltacija, sve u jednom.

Zato sve to nije samo neka “produkcija”, nego posebno iskustvo, koje mogu samo još jednom da vam preporučim, nezavisno od anarhije/ blok 45.

Molim sve zainteresovane za Bubašvaba aktivnosti, da se jave – s tim da prethodno dobro razmisle da li nešto zaista mogu da urade, u tempu i uslovima koje sam ovde pokušao da dočaram (ne zalećite se, ako realno ne možete, to posle samo pravi probleme) – pa da se lagano rasporedimo.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] FIJUK sajam malih izdavača: kako je bilo

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Moj prvi FIJUK
2. Prostor i neki izlagači
3. Kako je prošla anarhija/ blok 45
4. Odjavna špica

FIJUK U NOĆI

Kada bi ljudi iz sličnog miljea, manji, nezavisni izdavači, koje ćemo za ovu priliku nazvati “alternativnim”, iz Berlina, Ljubljane, Zagreba, Milana, Beča, Ciriha, itd., mogli da vide u kakav prostor ovde morate da molite alternativce da dođu ili izlažu – plakali bi.

Sam prostor je kao stvoren za ovakve fešte. Nemam fotke, a one koje možete videti na sajtu CUK IMAGO uglavnom su s nekih svirki, kada je sve mračnije. (Ovde sam probrao neke s prvog FIJUKA, od 26. IX 2015). Ali, sada je sve bilo prilagođeno izlagačima, uglavnom knjiškim, fanzinskim i grafičkim: dobro osvetljenje, s dovoljno tihom muzikom, makar do 10 uveče (što je prilično bitno, za komunikaciju oko knjiga i drugih stvari za čitanje), i sa više nego zgodnim površinama i nišama za izlaganje.

image

Beogradske noćne ptice dobro znaju o kakvom je prostoru reč, tamo se već duže vreme dešava svašta, ali da kažem nešto o tome iz drugog ugla. Ako gledamo od ulaza iz Dečanske, u tom ogromnom prostoru, od nekih 600 kvadrata, odmah desno počinje niz separea, idealnih za male galerijske postavke svega što se uklapa u taj kontkest (grafika, tekstil, rukotvorine uopšte). U jednoj od th “galerija” bila je postavka portugalskog kolektiva OFICINA ARARA, koja mi je odmah privukla pažnju. Jaki grafički radovi, ali i plakat s ručno (i, naravno, umetnički) ispisanim rečenicama iz “Ukidanja rada” Boba Bleka! Onako za početak!

Ako nastavite u krug, naizlazite na ogroman šank (smešne cene, pomalo nestvarno) – pri čemu vam se s leve strane nalazi centralni prostor, s dosta mesta za sedenje, ali, opet, i za izlaganje – i dolazite do niza stolova tačno naspram ulaza, gde smo uglavnom bili raspoređeni mi s knjigama. Odmah do mene bili su beogradski anarhosindikalisti, razvrstani u dve kolone – knjižara-izdavač BARABA i CLS – moji večiti antagonisti (i obrnuto), ali, s kojima sam sada u sasvim korektnim odnosima, na nivou lagane razmene grubih, prijateljskih šala. Pored toga, BARABA mi je poklonila i dva svoja bibliofilska izdanja, vrlo luksuzna, možda i preluksuzna (mada, zaista besprekorno urađena), ali i zanimljiva: Benjaminov esej, “Raspakujem svoju biblioteku: beseda o kolekcionarstvu” (predivan tekst, koji sam čitao ranije, na engleskom, potražite kao “Unpacking my Library”) i “Corpus hermeticum”, meni nepoznato štivo, ali za koje mi rekoše da je bitno za razumevanje hermetičke tradicije i njen uticaj na renesansnu kulturu. Proverićemo!

Druga koncentracija knjiških i grafičkih sadržaja bila je odmah levo od ulaza – FIJUK prodavnica & Raša Kosmoplovac (grafički najjači, prelistavam katalog FIJUKA, s raznim autorima, koji mi je poklonio Mileta, i zaista sam zapanjen nekim radovima), LOM (sa ekstra popustima, samo Trklja i ja smo im pazarili 4-5 knjiga, a baš i nismo neke mušterije) i BEOPOLIS. Podrška LOMA i BEOPOLISA inače je bila ključna, da bi se osetio pomak ka knjiškim sadržajima; o tome još malo u nastavku.

Vreme je bilo loše, kiša ceo dan i veče, relativno malo izlagača i posetilaca – ali, opet su stalno pristizali, pojedinačno i u manjim grupama. Kod mene na štandu, jedva da sam imao vremena da sednem i ispušim koju cigaru. (Loša vest za nepušače i dobra vest za sve ljude dobre volje: pušenje je dozvoljeno; prostor je toliko veliki da nema gušenja ili makar nije kritično.) Zato nisam stigao ni da čestito obiđem ostale štandove. Veliko interesovanje, za izdanja anarhije/ blok 45, iznad svih očekivanja – pri čemu unapred nisam bio mnogo skeptičan, ni u odnosu na celu ideju, niti na “prođu” tovara iz mog del-bojevskog kofera na točkiće.

image

Inicijatori FIJUK sajma, pre svih Mileta, Raša i Mia (koja me je i povezala sa Miletom, a Rašu sam znao još iz starog Beopolisa), dočekali su me kao rođenog burazera. Obezbedili su mi dva stola, na samom početku tog niza štandova naspram ulaza, na drugom kraju sale, i odmah pored jednog separea, gde su mogli da se smeste svi oni koji su se zadržavali kod mene. Nije moglo bolje. Mnogi nisu došli, ali mnogi jesu i onda priči nije bilo kraja.

Pored toga, svi oni noviji bukleti, u koje sam najviše verovao – i u koje nije bilo tako teško verovati: DADA (najmanje 5 naslova), Pazolini (komplet od 5 bukleta), Adorno (“Snovi”), Rotko (“Crveno”), uz Debora (“Društvo spektakla”), Boba Bleka (“Ukidanje rada”) i još neke starije naslove – doslovno su planuli, pri čemu sam neke imao i u većim serijama, ne samo u onim mini, od po 3 primerka. Koliko god da sam poneo, otišlo bi. Tačnije, koliko god da sam uspeo da pripremim, pošto vam je to sa bukletima tako: najskromnija štampana forma, ali vremenski i finansijski najskuplja.

Samim tim, bilo je i priloga, puna kapa. U stvari: kapuljača. Ni neki štand sa cenama, sa sličnim izborom, ne bi prošao bolje. Naravno, ne može uvek tako: to su stvari koje dugo nisam iznosio napolje, delovalo je kao nešto novo, neki prijatelji i čitaoci-namernici su posebno pomogli, itd., ali kada to radite redovnije, onda iznosite manje-više iste naslove, pred sličan svet, i to ima svoje granice. Opet, Beograd je taman toliko veliki, da ta granica nije tako blizu. Vredi nastaviti, samo ako se bude moglo – i to ne samo zbog priloga. Dolaze ljudi, i to uglavnom mlađi, koji još čitaju, što uvek iznova zapanji i obraduje, a bilo je i nekih novih poznanstava i vrlo zanimljivih razgovora. Kao i na svakom vašaru, bilo je tu raznog sveta, raznih scena, ali nijedna neprijatna. Sve u svemu, vrlo pozitivno iskustvo.

FIJUK se nastavlja: sledeći je već 30. decembra. To apsolutno treba podržati. Kao što sam rekao, nas izdavača bilo je relativno malo, ali ovo je tek početak. Mnogim manjim izdavačima i distributerima, kada im spomenete ovakvu priliku, dok ne osete prostor, to deluje kao nešto prilično neisplativo: donositi knjige, raspakivati se i pakovati, zbog 5-6 sati prodaje, jednom mesečno? Ahhh…. I još ta kiša… Realno, dopremanje knjiga i nameštanje štanda, čak i manjeg, nije tako mali posao i nikada ne znate šta vas čeka. Ali, evo kako je bilo, makar u mom kutku, po lošem vremenu, na sajmu koji tek počinje.

Kada je reč o neknjiškim stvarima, kažem, nisam stigao da obiđem sve štandove, ali još kad sam bio u FIJUK prodavnici video sam kakvog sve tu originalnog materijala ima. Kao što reče Mjehur Ubica, u jednoj predsajamskoj poruci koju mi je poslao: “Ovaj FIJUK mi se svidža – ima raznih džidža-bidža”. Nešto su zaista sitnice, ali često vrlo originalne (cegeri, majce, duksevi), a nešto ozbiljni printovi-grafike, koji bi nekog zaista mogli da obraduju ili ponesu. Kupujemo jedni drugima sva ta bezlična, industrijska sranja, pored svih tih malih čudesa, koja ljudi još prave. A prednost ovih drugih je i to što su vam nekako bliža i mogu vas podstaći da i sami napravite nešto. Nisam neki sakupljač stvari ili slika, ali sledeći put ću sve to pogledati malo bolje.

U svakom slučaju, ne oklevajte da se prijavite, nezavisno od toga da li ste jedinka za sebe, mali izdavač ili distributer, knjiški ili neki srodni. Izlagački prostor je besplatan, ima ga, ako zafali stolova, tu su one niše, ima elemenata za improvizacije. Sami osmislite i okitite svoj kutak. Računajte da nešto tek počinje, da za sve treba vremena, ali i da jedno vuče drugo. Najzad, sami stvarajte svoje čitaoce ili gledaoce, ako već radite nešto namenjeno bližnjima. Za tako nešto, treba se izložiti. A ako FIJUK pregrmi ovu početnu fazu, kada mora da se rve sa skepticizmom izdavača i pritiskom onih koji se ne uklapaju u zamišljeni kontekst (sam po sebi vrlo širok, još u razradi, ali koji ipak ne uključuje baš sve što ljudi rade), ti isti koji sada oklevaju, uskoro će stajati u redu za neko mesto na FIJUK sajmu. Samo da sve potraje. Na pomolu su još neka povezivanja i proširivanja, sve može lako da preraste u još povoljniji ambijent. FIJUK ekipa je tome zaista posvećena, s retkom energijom i istrajnošću, tako da verujem da sve ide u dobrom pravcu.

Zbog specifičnosti proizvodnje bukleta, koji sada nose ovo moje izdavaštvo, u nedostatku uslova za štampu knjiga, pitanje je koliko ću ja prvi moći da izguram tempo od jednog FIJUKA mesečno; ali, za ovaj naredni sam već počeo da se spremam. Možda će biti potrebna pomoć BUBAŠVABA PRESA, tako da ću se oko toga još javiti.

Hvala FIJUKU i svima koji su došli!

Pratite situaciju na stranici FIJUK prodavnice i prijavite se za neki od narednih FIJUK sajmova! Ili dođite na sledeći, 30. XII, da vidite kako sve to izgleda i možda prepoznate sebe tamo.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] anarhija/ blok 45 na FIJUK sajmu malih izdavača (27. XI 2015.)

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. FIJUK sajam
2. Program
3. Odjavna špica

OSNOVNA INFORMACIJA:

anarhija/ blok 45 na FIJUK sajmu malih izdavača

CUK IMAGO, DOM SINDIKATA, ULAZ IZ DEČANSKE 14

PETAK, 27. XI 2015.

OD 17-23h: Knjige, stripovi, fanzini, grafika, printovi, cd, ploče, radionice sito štampe, stripa, šivenja, itd.

OD 23-04h, FIJUK DO ZORE: Svirka, žurka, itd.

ULAZ SLOBODAN!

image

FIJUKPRODAVNICA
FIJUKPRODAVNICA/photos

Kompletan program FIJUK sajma

*

Bio bi to prvi nastup anarhije/ blok 45 na jednom FIJUK sajmu. Iz najave vidim da je to veliki prostor, od nekih 600 kvadrata, jedna od onih džinovskih sala u Domu sindikata, u kojoj je nekada bila neka prodavnica za decu, a u kojoj se sada nalazi CUK IMAGO. Ne znam ni ja kako to tačno izgleda, odnosno, kako će sve biti postavljeno. Ali, inicijativa je fenomenalna!!

To najviše nedostaje, nama malim izdavačima: više prilike za neposrednu distribuciju. Uz to onda idu i druga zbivanja, dobra ili neka druga, ali u svakom slučaju nešto realno. To je presudno.

Inicijator FIJUK sajma je FIJUK prodavnica, mali klub i prodavnica raznih štampanih čudesa iz Zemuna, iz Glavne ulice, iz haustora u kojem nekada bio bioskop SLOBODA (natpis i dalje stoji). Bio sam tamo proletos, na poziv jedne prijateljice anarhije/ blok 45, i upoznao se sa Miletom, koji je sve to pokrenuo. Tog popodneva i večeri bili su izloženi razni printovi, grafike, posteri i druge štampane stvari, često fascinantne. Za mene možda i previše: to je svet slika – i slika slika slika – od čega može lako da vam se zaljulja u glavi. Na stranici FIJUK prodavnice možete da vidite kako to izgleda. Ima tu mnogo pop-arta, manirizma (često majstorskog, ali ipak manirizma), ali, ipak preovlađuju razni lični, samonikli, neočekivani pristupi. Ima tu i nekoliko izuzetnih autora, što ćete sigurno primetiti.

Pored toga, saznao sam da je FIJUK u stvari deo nove kreativno-meraklijske osovine, koja se spontano formirala u Zemunu: drugi deo je MATRIJARŠIJA. Na tom potezu, od Glavne do Gornjeg grada, posle dužeg vremena, u ovom delu sveta, razvio se jedan autentični podzemni fenomen, pravi divlji cvetak. I to u mom starom kraju, Zemunu. Gde drugde? U Beogradu, sa Beograđanima, to je nemoguće. Pogledajte malo kako to izgleda, na obe navedene lokacije.

(Tu su i njihovi verni saveznici iz pančevačkog NOVOG DOBA; izvinjavam se što ne umem sve to dobro da povežem, jednostavno ne znam sve detalje.)

Koliko sam shvatio, to su uglavnom likovnjaci, ali koji rade i druge stvari. Pored toga, priređuju i svoje, recimo, slobodne večeri (soirées libres), za one malo izdržljivije. To je već hard kor, ali onaj pravi, egzistencijalni. Takvu sam makar predstavu stekao, na osnovu opisa nekih soarea (tu su i fotke na njihovim FB stranicama, nije ništa tajanstveno), koji se fakat ne uklapaju u viziju Gradskog sekretarijata za kulturu.

Opet, po danu, u činjeničnoj stvarnosti, tamo možete da se družite sa urođenicima, u pravom zemunskom ambijentu (kuća, dvorište, bašta, o, lepi dani detinjstva u Prvomajskoj!), ali i da naučite nešto o sito štampi, šivenju, stripu, grafici i drugim stvarima. Ljudi se sreću, druže, rade nešto zajedno, otvoreni za sve koji naiđu. To je danas retkost. A trebalo bi da bude cela jedna kultura, jedina koja nam je potrebna.

FIJUK sajam tek počinje, ovo je drugi ili treći po redu (ako se ne varam), i za sada traje samo jedno popodne-veče. Pripremio sam nešto manji izbor bukleta, u minimalnim serijama (x 3), uz ono knjiških naslova što je ostalo, ali mislim da će to biti sasvim dovoljno. Naglasak je na novijim stvarima, kao što možete videti i u attachmentu (tu je, naravno, i Pazolini, sa serijom od 5 bukleta, ali nisam hteo da ponavljam tu sliku). Neke nedostaju: “Minima moralia”, koju možda i ne vredi raditi kao buklet, i Kamijevo “Leto”; jednostavno nisam stigao da uradim više, niti da angažujem potencijale Bubašvaba Presa.

image

Vidimo se u petak! Dođite da vidite kako sve to izgleda, da vidite i ostale izlagače, a možda i da pomognete malo! Da pripazite na štand, dok ja odem na puš-pauzu i tome slično.

Tokom nedelje, sledi podsećanje. Pratite situaciju na stranici FIJUK prodavnice

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] Džon Logan: CRVENO: igrokaz o Marku Rotku, u pet scena (2009)

(bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. CRVENO
2. Odjavna špica

Mark Rotko (Rothko):

“Umetniku teško pada neprijateljski stav društva. Ipak, upravo to neprijateljstvo može da posluži kao poluga istinskog oslobođenja. Oslobođen od lažnog osećanja sigurnosti i zajednice, umetnik može da odbaci svoju plastičnu štednu knjižicu, kao što je odbacio i druge oblike sigurnosti. I osećanje sigurnosti i (lažno) osećanje zajednice zavise od onoga što je poznato. Kada ih se oslobodimo, transcendentalno iskustvo postaje moguće.

“Na svoje slike gledam kao na drame; oblici na tim slikama su glumci. Nastali su iz potrebe za grupom glumaca koja će moći da se kreće dramski, bez nelagodnosti, da izvodi gestove, bez stida.

“Ni radnja, ni glumci ne mogu se predvideti ili opisati unapred. Oni počinju kao nova avantura, u nepoznatom prostoru. Tek na samom kraju, u bljesku prepoznavanja, oni otkrivaju sadržaj i ulogu koji su im bili namenjeni. (…)

Poznati identitet stvari mora se smrviti u prah, da bi se uništile ograničene asocijacije kojima naše društvo sve više prekriva sve aspekte našeg okruženja.” (…)

— “Romantičari su se osećali pozvanim…” (The Romantics Were Prompted…, 1947)

*

Džon Logan, CRVENO: Igrokaz o Marku Rotku, u pet scena, 2009.

Tekst možete preuzeti kao word-doc (51 A4 str.), običan ilustrovani PDF (najbolje da odmah bacite pogled, u nedostatku html prikaza) i kao ilustrovani gala-buklet (68 A5 str.).

John-Logan-Crveno-Mark-Rothko-buklet

*

John Logan (1961–), Red, Oberon Books Ltd, London, 2009. Druga verzija: Red (Acting Edition), Dramatists Play Service, Inc., New York, 2011.

Razlika je u samo jednom opisu, iz pete scene (Rotkov opis restorana “Četiri godišnja doba”), što je ovde pokriveno napomenom. Pretpostavljam da je to odobrio, odnosno, uradio sam autor (ovde je taj opis sažetiji), tako da sam se držao izdanja Dramatists Play Service, kao poslednje verzije teksta (2011). Sva kasnija izdanja Oberon Books su reprinti izdanja iz 2009. (AG)

Brošura pozorišta Donmar Warehouse (London), u kojem je ovaj komad prvi put izveden. Rothko: Alfred Molina; Ken: Eddie Redmayne; od 2012, Jonathan Groff; režija: Michael Grandage.

RED-Alfred-Molina

*

Preveo i priredio: Aleksa Golijanin (AG), uz pomoć Slavice M., 2015. RADNA VERZIJA.

SADRŽAJ: Impresum — Posveta — Likovi i pozornica — Napomena o likovima i kontekstu
— Prolog: “Romantičari su se osećali pozvanim…” (Mark Rotko, 1947) — CRVENO
(scene 1–5) — Bibliografija — Stvarni citati iz komada (nekoliko primera) — Razlike u izdanjima

Povezani tekst (za nešto širi kontekst): John Zerzan: “Apstraktni ekspresionizam: slikarstvo kao vizija i kritika” (1999) (i kao ilustrovani buklet, običan i naspramni)

Napomena za BIBLIOGRAFIJU: Na Scribd sam ubacio nekoliko naslova kojih do sada nije bilo na webu, a koje sam naveo u bibliografiji. Ako se ne snalazite sa Scribdom (pitanje je i koliko dugo će neke od tih stvari stajati tamo, zbog copyrighta), a to vas zanima, javite se, poslaću vam mailom.

*

Taman kad sam sve završio, palo mi je na pamet da uradim ono što se obično radi na početku: da proverim da li je neko već preveo ovaj komad. I naravno, jeste!

U Hrvatskoj se igra još od zimus (zagrebački Teatar EXIT; jednu najavu imate i ovde), a izgleda da je tamo bilo i nekih studentskih predstava, tokom 2014. Onda sam pronašao i srpski prevod, ali, ne baš uspeo, ako mogu tako da kažem (potražiti na Scribdu, kao “John Logan, Crveno”). Nema nikakvih podataka o prevodiocu, ali još pokušavam da stupim u kontakt sa osobom koja je to stavila na web (Jug Đorđević, Dadov, FDU?), da bih joj skrenuo pažnju na razne detalje i saznao ima li taj prevod veze s nekom ovdašnjom predstavom. Razlika u pristupu je drastična, najblaže rečeno, ali to je opet bila pomoć. Taj prevod me je usporio i vratio na neka mesta, što uvek dobro dođe. Tako sam otkrio i neke svoje greške ili propuste, ali i preuzeo par fraza, koje su mi zvučale bolje. I zato još jednom hvala! Ali, ako misle da rade predstavu po tome, to, nažalost, u ovom obliku, nikako ne može da ide, iz svih mogućih razloga, kada je reč o prevođenju bilo čega… Ako neko zna o kome je reč, neka prenese ovo drugarsko upozorenje!

Ne znam kakav je hrvatski prevod, to nisam pronašao kao fajl, ali pretpostavljam da je temeljnije urađen, ako je poslužio za predstavu. Ni znam ni da li se pojavio kao posebna publikacija. Tekst je kratak, uglavnom lak za prevođenje, ali ne i sasvim lak: ima svoje krivine, treba pogoditi jezik i ton (ni visokoparan, ni sasvim kolokvijalan, inače ništa od igre, od napuštanja rutinske perspektive); odoleti engleskoj frazeologiji (“kučkini sinovi”, “kopilani”, itd., mi se tako ne vređamo; onda i ostalo), a opet ostati u originalnom kontekstu; imati u vidu da to nije filmski titl nego klasičan dramski komad, koji treba i da se čita; prepoznati reference (istraživati); znati kako se izgovaraju neka poznata imena koja se spominju u komadu (sa svim osobenostima engleskog izgovora neengleskih imena, ma koliko to ponekad zvučalo čudno; na primer, oni kažu Roj Liktenstajn, a ne Lihtenštajn); ne gurati pod tepih ono s čime u prvi mah ne znamo šta da radimo, itd. To je, dakle, uglavnom propušteno u tom srpskom prevodu koji sam pronašao, uz razne druge probleme… A sada imamo i ovaj pokušaj!

Ovde je sve zamišljeno malo drugačije, bez ambicije da se radi predstava (ne znam ništa o tome, ne mogu da zamislim, ali možda neko može), već kao uvod u nešto širi izbor Rotkovih tekstova, iako još ne znam kada će se to pojaviti. Ali, ovako sam makar mogao da kao prolog stavim ono glavno: Rotkov tekst “Romantičari su se osećali pozvanim…”, iz 1947, koji sam citirao i u žurnalu o Elilovoj knjizi “Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo”. Pored toga o čemu govori, taj tekst se nametnuo i time kako govori: svoje ideje Rotko tu ilustruje izrazima preuzetim upravo iz pozorišta – dramom, tragedijom, scenom, glumcima. Tu su i sve napomene i instrukcije autora iz originalnog izdanja, kao i bibliografija i još neki dodaci, koji ilustruju odnos između komada i stvarnih Rotkovih izjava, odnosno tekstova.

Na kraju, dobijate finu, malu brošuru, sličnu onima koje su priredile neke pozorišne trupe, s raznih strana sveta, ali ipak nepozorišnu. Ovo je i dalje radna verzija, možda će se neke stvari u samom tekstu i bukletu još menjati.

RED-Rothko

Ali… zašto baš Rotko? Ta precenjena, pretenciozna, potpuno komodifikovana i čudovišno otuđena… američka… stvar? O tome ćemo tek pričati, kada dođu i ostali tekstovi, ali možda baš zato da bi se jedna poruka u boci, s nekim izvanrednim uvidima o ljudskom stanju i težnjama, spasila, makar malo, upravo od tog konteksta u koji je zaglibila, najmanje voljom svog autora. Aukcijska stvar “Rotko” nas ne zanima, ali tu je naš brat Rotko, koji je imao šta da kaže, a nešto od toga moći ćemo da naslutimo i u ovom komadu, kao i u nekim nabacanim fragmentima.

Autoru, Džonu Loganu, sve čestitke. Nisam očekivao da je danas tako nešto moguće. Za komad sam čuo pre par godina, ali nisam obraćao pažnju. Ne pratim pozorište, kao ni savremenu književnost, ne verujem u sposobnost mentaliteta formiranog u teroru slike i digitalnog klika da u jeziku uradi bilo šta smisleno i uzbudljivo (tek nam ostaje da povratimo sposobnost da jedni drugima pričamo prave priče, mada se to, srećom, već dešava), tu je bilo i to medijsko posredovanje, umešanost autora u neke velike produkcije, itd., ali onda sam ipak pogledao. U jednom trenutku, kada sam video kako sve teče, prekinuo sam čitanje i rešio da prevedem tekst, vežbe radi (zaista je kratko, a dramski tekst, koji ima svoje specifičnosti). Tako bi mi i samo prevođenje bilo zanimljivije. Znao sam šta je bilo na kraju, ali opet! Moglo je doći i do naglog pada, tako da ceo trud bude besmislen – mada takve preokupacije nikada nisu sasvim uzaludne…

Ali, sve je išlo kako treba, osim tu i tamo; ima nekih zamornih segmenata i klišea, koji u izvođenju možda zvuče bolje. Uopšte, CRVENO je majstorska rekonstrukcija jedne od ključnih epizoda Rotkovog života, ali koja se ne može smatrati remek delom, kao što su to, poneti predstavom, rekli neki kritičari, prosto zato što su njeni najjači delovi Rotkove, a ne Loganove reči. Ovaj drugi, srećom, nije ni pokušavao da ih nadmaši; samo je sve dobro povezao i prikazao, s nekim, to usput otkrivate, zaista lucidnim intervencijama i zapažanjima. Bio je nadahnut, to je očigledno. Neke će to samo zabaviti, nekima će biti dosadno, a na nekoga će delovati kao što je možda i zamišljeno: kao podsticaj, da se nešto istraži, zagrebe površina, ode nekud, ko zna gde, ali sigurno dalje od pukog utiska. (Šta su uopšte hteli ti ljudi? Ne samo Rotko, nego cela ta čudna vrsta? S tim slikama, tekstovima i ostalim čudnim gestovima? Kakva je to uopšte težnja? Samo nešto povezano s takozvanim “talentom” i “izražavanjem”? Meni to liči na pokušaj izlaska, izbavljenja, prevazilaženja. Čega? Ima razloga da se zadržimo na svemu tome.) Na kraju sam namerno usporavao prevođenje i ustajao sa stolice, da napravim koji krug po sobi, da sve još malo izgustiram, na nekim naročito dramatičnim ili dirljivim mestima – s tim što za takvo dejstvo možda ipak treba znati nešto o Rotku, biti već u tome ili to u vama… Ne znam kako će delovati ovako – ali, ionako nije stvar u tome da ostanemo samo na ovom komadu već da pogledamo i ostalo! Ovo je samo mali prilog.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] Pier Paolo Pasolini: 2. XI 1975–2015.

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Pjer Paolo Pazolini: 1922–1975–2015
2. Odjavna špica

“… Suđeno mu je da na kraju leži mrtav u prašini, kao napušteni Laj (Edipov otac) – druga mogućnost ne postoji.”

— P. P. Pazolini, Izvan Palate (“Fuori dal Palazzo”), Corriere della sera, 1. VIII 1975; Lettere Luterane, Einaudi, Torino, 1976.

image

I na kraju bi tako. Pazolini je ovaj članak napisao u avgustu 1975, a ubijen je 2. XI, na plaži u Ostiji, nadomak Rima. Pre tačno četrdeset godina.

Nisam pomišljao na tu godišnjicu kada sam 2013. počeo s prevođenjem njegovih tekstova, ali posle se tome prosto nije moglo umaći. Počnete da istražujete, otkrivate razne stvari, čujete vesti, itd. Doduše, taj događaj je, dobrim delom, poslužio kao povod za neka uobičajena, ali pošteno osmišljena komemorativna izdanja. Pojavile su se neke dobre monografije, nova izdanja Pazolinijevih tekstova (ogroman opus, s preko 20.000 stranica), a priređena je i velika izložba, Pasolini Roma, koja je obišla nekoliko evropskih gradova. Jedini debakl bio je film Abela Ferrare, Pasolini (2014), očigledno tempiran za tu godišnjicu, možda čak i sa iskrenim namerama, ali toliko loš i izlišan da je to prosto žalosno. Srećom, o tome se nije mnogo pričalo.

Sada samo podsećam na izbor tekstova Povratak svitaca: Scritti politici 1968–1975, koji sam najavio u žurnalu od 8. VI 2015. Mnogo tekstova (skoro 190 A4 str.), u najrazličitijim oblicima, od poezije i intervjua, do članak i eseja, koji Pazolinija predstavljaju kao živog i aktuelnog, iz mnogo razloga. Ali, izgleda da je slika o njemu kao “režiseru” ovde toliko jaka da ga ljudi teško prihvataju kao kritičkog mislioca. Podela rada (specijalizacija): i nekom filmadžiji se mogu omaći dobra sociološka ili filozofska zapažanja, ali ipak se zna čiji je to posao… S takvom percepcijom ne vredi ulaziti u polemiku; ostaje da se baci pogled.

U tom kratkom žurnalu od 8. VI imate praktično sve; on vas vodi dalje, ka ranijim žurnalima o Pazoliniju (bilo ih je nekoliko, dok sam radio na knjizi), ali pre svega na samu knjigu.

Najkompletnije izdanje je ono čisto tekstualno, iz Anarhističke biblioteke ili kao word-doc. A tu je i pet ilustrovanih gala-bukleta, koje sam napravio od poglavlja knjige. Samo će buklet br. 5 (“Razgovor s Ninetom Davolijem”) verovatno biti dopunjen raznim pratećim tekstovima za knjigu, koji u toj formi za sada nedostaju.

Ovde ću ponoviti probrane odlomke iz tog žurnala, a ostalo pogledajte kad stignete, natenane.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

Nova knjiga: P. P. Pazolini, “Povratak svitaca: Scritti politici 1968–1975” (8. VI 2015)

image

IZ SADRŽAJA

Žan Diflo: Danas, znači, živimo u doba neodređenosti, u periodu dekadencije?

Pazolini: Živimo u paklu. (Uvod u poglavlje Salò)

*

Žan Diflo: Na čemu, u krajnjoj liniji, počiva ta etika odbijanja?

Pazolini: Možda, izvorno, na žalu za prošlošću. Dopuštam da to osećanje može biti konzervativno, ali to je sa mnom tako. U poemi Beznadežna vitalnost (Una disperata vitalità, 1964) napisao sam da sam postao komunista zato što sam konzervativan. (Uvod u poglavlje Komunizam)

*

“Kada se klasični svet iscrpi, kada svi seljaci i zanatlije izumru, kada industrija uspostavi neprekidni ciklus proizvodnje i potrošnje, našoj će istoriji doći kraj… S tim kricima, s tim metežom, s tim masovnim skupovima, s tim svetlima, s tim mehanizmima, s tim saopštenjima, s tim oružjem, s tim vojskama, s tim pustinjama, pod neprepoznatljivim suncem, počinje nova Praistorija.” (La rabbia, 1963)

*

“‘Model razvoja’ kojem teži kapitalističko društvo uspeo je da stekne najveći mogući autoritet. Predlagati neki drugi model razvoja znači prihvatiti onaj prethodni. To znači da želite da ga poboljšate, podesite, ispravite. Ne: ne smemo prihvatiti taj ‘model razvoja’. Nije dovoljno čak ni da se taj ‘model’ odbaci. Moramo odbaciti sam ‘razvoj’. Ovaj ‘razvoj’: zato što je to kapitalistički razvoj. On počiva na principima koji nisu samo pogrešni (oni, u stvari, nisu pogrešni: sami za sebe, oni su savršeni, najbolji mogući principi) već prokleti.” (Beleške za poeziju na laponskom, 1974)

*

“Možda je kulminacija te nastrane istorije već prošla, iako se još uvek ne usuđujemo da u to poverujemo; možda smo već počeli da se krećemo silaznom putanjom. Možda će ljudi onda moći da ponovo iskuse svoju prošlost, koju su veštački prevazišli i zaboravili, u nekoj vrsti bunila, mahnite nesmotrenosti.

Naravno (kao što sam pročitao kod Piovenea), ta obnova prošlosti dugo bi bila mukotrpna; bila bi to loša mešavina novog komfora i stare bede. Ali, čak bi i taj svet pometnje i haosa, tog ‘deklasiranja’, bio sasvim dobar. Sve je bolje od ovog načina života, koji je naše društvo tako bezglavo gradilo.” (Injacio Butita, 1974)

*

“…bez onih užasnih, malih škola i prepušten svojim večerima i noćima, Kvartičolo (radničko predgrađe Rima) možda bi ponovo otkrio vlastiti oblik življenja, u isti mah ispod onog pređašnjeg i iznad ovog današnjeg. U suprotnom, sve priče o decentralizaciji ostaju ili glupavo apriorističke ili čista loša namera.

Kada je reč o informativnoj povezanosti Kvartičola – kao i bilo kog drugog ‘kulturnog mesta’ – sa ostatkom sveta, zidne novine (giornali murali!) i l’Unità bili bi sasvim dovoljni. Iznad svega, bio bi to pravi trenutak da rad, koji bi u takvom kontekstu prirodno poprimio drugačije značenje, konačno sjedini standard života sa samim životom, na osnovu samostalnog odlučivanja.” (Dva skromna predloga, 1975)

*

“Šta u stvari kaže ekstremista (aktivista) koji druge podučava kako imaju ‘građanska prava’? Govori im da onaj koji služi ima ista prava kao i onaj koji zapoveda. Šta u stvari kaže ekstremista koji druge podučava kako treba da se bore za ostvarenje svojih prava? Govori im da treba da uživaju ista prava kao i gazde. Šta u stvari kaže ekstremista koji druge podučava da su nesrećni, zato što kao eksploatisani? Govori im da imaju pravo na istu sreću kao i eksploatatori.

Ishod koji se tako postepeno postiže jeste poistovećivanje, to jest, u najboljem slučaju, demokratizacija buržoaskog razuma… Ostvarenje vlastitih (‘građanskih’) prava samo podstiče one koje su ih stekli da stupe u redove buržoazije.” (Referat pripremljen za kongres Radikalne partije, 1975)

*

“Svako zna da kada eksploatatori (pomoću eksploatisanih) proizvode dobra, oni u stvari proizvode ljudska bića (društvene odnose). ‘Eksploatatori’ iz druge industrijske revolucije (a to znači: velike količine, suvišna dobra, hedonistička funkcija) proizvode nova dobra: na taj način oni proizvode i nova ljudska bića. Tokom nekih dva veka svoje istorije, prva industrijska revolucija proizvela je društvene odnose koji su se mogli menjati. Dokaz? Dokaze je pribavljala čvrsta ubeđenost da oni koji se bore u ime revolucionarne drugosti mogu da promene društvene odnose. Ekonomiji i kulturi kapitalizma oni nikada nisu suprotstavljali neku alternativu već prosto neku drugost (alterità). Drugost koja bi neminovno radikalno promenila postojeće društvene odnose: odnosno, u antropološkom smislu, postojeću kulturu. ‘Društveni odnos’ oličen u odnosu između kmeta i feudalnog gospodara u osnovi se ne razlikuje mnogo od odnosa između radnika i gazde u industriji: u svakom slučaju, reč je ‘društvenom odnosu’ za koji se pokazalo da se može promeniti.

Ali, šta ako je ‘druga industrijska revolucija’ – pomoću novih, neograničenih mogućnosti, koje joj stoje na raspolaganju – uspela da stvori društvene odnose koji su nepromenljivi? To je veliko i možda tragično pitanje koje se danas postavlja. I to je krajnji smisao totalne građanizacije (borghesizzazione) koja se odvija u svim zemljama… (…)

Treba dodati da konzumerizam može da stvori nepromenljive ‘društvene odnose’ ili tako što će, u najgorem slučaju, stari klerofašizam zameniti novim tehnofašizmom (to bi se moglo dogoditi samo ako ovaj drugi uspe da se predstavi kao antifašizam) ili, što je verovatnije, tako što će kao kontekst za svoju hedonističku ideologiju stvoriti kontekst lažne tolerancije i lažnog laicizma: to jest, lažnog ostvarenja građanskih prava. U oba slučaja, prostor za pravu revolucionarnu drugost biće ograničen na utopiju ili na sećanje, što će ulogu marksističkih partija svesti na onu socijaldemokratsku – iako bi to, sa istorijskog stanovišta, bilo nešto potpuno novo.” (Referat, 1975)

*

“Naznačiću vam – u času opravdane euforije na levici – ono što po meni predstavlja najveću i najgoru opasnost koja nam preti, naročito nama intelektualcima, u bliskoj budućnosti. To je nova trahison des clercs (izdaja intelektualaca): novi pakt; nova pristupnica; nova predaja pred fait accompli (svršenim činom); novi režim, makar samo u obliku nove kulture i novog kvaliteta života. (…) Masa intelektualaca koja se oslanjala na vas, na osnovu marksističkog pragmatizma ekstremista, koja je borbu za građanska prava ugradila u svoj progresivni kodeks, odnosno, u svoj levičarski konformizam, u stvari samo igra po diktatu vlasti: što je neki progresivni intelektualac fanatičnije ubeđen u vrednost svog doprinosa ostvarenju građanskih prava, utoliko više prihvata suštinski socijaldemokratsku ulogu koju mu vlast nameće, i tako, kroz zalaganje za lažna i sveobuhvatna građanska prava, ukida svaku pravu drugost. Vlast se sprema da preuzme progresivne intelektualce kao svoje sveštenstvo. Ona je već počela da izdaje nevidljive propusnice u svoje nevidljive odaje, tako što im u džepove gura nevidljive članske karte.” (Referat, 1975)

*

“Neka mlada osoba danas se nalazi u drugačijoj situaciji: njoj je mnogo teže da na buržoasku klasu gleda objektivno, očima druge društvene klase. Razlog tome je trijumf buržoazije, to što je uspela da radnike i bivše kolonijalne seljake pretvori u malograđane. Ukratko, kroz neokapitalizam, malograđanština postaje ljudsko stanje. Oni koji su rođeni u toj entropiji, nikako ne mogu da se metafizički postave izvan nje. S tim je gotovo. Zato pokušavam da isprovociram mlade. Oni su verovatno poslednja generacija koja vidi radnike i seljake; sledeća generacija će oko sebe videti samo tu buržoasku entropiju.” (Apologija, 1968)

“Što se mene tiče, lično (moja lična isključenost, kao mladića, bila je mnogo gora od one koju trpi neki crnac ili Jevrejin) i javno (fašizam i rat, koji su mi otvorili oči za život: koliko vešanja, koliko klanja!) toliko sam traumatizovan buržoazijom da je moja mržnja prema njoj sada već postala patološka. Od nje ne očekujem ništa, ni kao celine, niti kao tvorca sopstvenih antitela…” (Apologija, 1968)

“S obzirom na moj totalni nedostatak vere u buržoaziju, protivim se ideji o građanskom ratu, koji bi buržoazija, možda i kroz eksploziju studentskog bunta, povela protiv same sebe. (Apologija, 1968) … To je nesvesni građanski rat, koji se – pod maskom klasnog rata – vodi u infernu buržoaske svesti.” (Referat, 1975)

*

“Prema tome, tu manihejsku svest o buržoaskom zlu studenti bi mogli da steknu na sledeći način (sažeto rečeno): a)… b)… c) tako što će na osnovu poslednjeg preostalog izbora – na pragu poistovećivanja buržoaske istorije sa istorijom ljudskog roda – raditi u korist onoga što nije buržoasko.” (Apologija, 1968)

itd.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] Žak Elil: “Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo” (Gradac, 2015)

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Upravo izašlo: Žak Elil, “Carstvo besmisla” (1980)
2. O knjizi
3. Kamo dalje?
4. Odjavna špica

Žak Elil: Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo
Preveo sa francuskog: Nenad iz Erevona.
Prevod dela: Jacques Ellul (1912–1994), L’empire du non-sens. L’art et la société technicienne (Presses Universitaires de France, Paris, 1980)
Izdavač: Gradac, Čačak-Beograd, 2015.
Edicija Alef (knj. 90), 213 str., 23 cm, latinica.

image

ŽAK ELIL:

“… Prema tome, nema više ničeg što bi se moglo reći. I zato ne govorimo ništa. Pišimo, slikajmo, tako što ćemo se držati samog čina pisanja ili slikanja – što je savršeno tehnički stav. Konačno, današnjica je ono što odnosi potpunu prevagu: sve je rečeno i za sve je suviše kasno. To je čudan stav, ako imamo u vidu koliko se u ovoj epohi slabo poznavalo sve ono što je bilo rečeno pre nje. Današnjica, to je konačna istina. A umetnik je unapred blokiran tom invazijom poruka i smisla. Šta bi on tu mogao dodati? (…)

“Ali, kako se može ostati na tom priznanju poraza? Potrebno je opravdanje. Zbog toga se proglašava (to je novi korak teorije) da se u stvari više nema šta ‘reći’; da ne treba reći, niti želeti reći ništa, jer, metafizički, smisao ne postoji. Više se ne može imati nikakva namera. I mada ta umetnost izgleda savršeno subjektivna, postoji makar jedan deo subjektivnosti koji se osuđuje, a to je upravo namera, potraga za smislom, razumom, mišljenjem. Umetnik mora težiti tome da ne kaže ništa. To je savršeno negativna askeza. Ali, to uključuje i poslednju stepenicu: nije dovoljno to što smisao ne postoji; još postoji mogućnost bekstva i, uprkos svemu, može se desiti da smisao iscuri, kao gas iz loše zatvorene boce. Treba biti pažljiv, jer smisla ne sme biti. Smisao je mrtav. Ali, možda ne sasvim. Potrebno ga je, dakle, ubiti.”

“Raskid između onoga što se danas stvara pod imenom slikarstva, vajarstva, muzike, itd., i onoga što se tradicionalno tako zvalo, toliko je radikalan da između njih nema dodirnih tačaka. … u umetnosti postoji isti totalni raskid kao i u svim drugim aktivnostima. Tehnika nas uvodi u jedan radikalno novi univerzum, nikada ranije viđen, nikada ranije promišljan. Prethodna saznanja više ne služe ničemu. Mogli bismo to s punim pravom nazvati krajem logocentrizma: tokom pet stotina hiljada godina čovek je pre svega bio životinja koja govori i sve što je proizvodio bilo je diktirano logocentrizmom, a naročito umetnost. Sada ‘apstraktno’ slikarstvo i ‘konkretna’ muzika označavaju kraj tog primata. Tu nije reč samo o jednoj školi koja se suprotstavlja drugoj, to je raskid s celinom kulture rođenom iz logocentrizma. Slikarstvo i muzika su mrtvi (kao i filozofija!) i sada stvaramo nešto drugo, što nema ničeg zajedničkog s rečju, već proističe isključivo iz sredstava delovanja. S logosom i rečju je svršeno. Sada je to Čin i to Mehanički Čin (ne više onaj lični, herojski). Od sada treba da razmislimo da li Dobro, Lepo i Humano, koji su postepeno građeni, uopšte vredi braniti ili bi celu istoriju trebalo izbrisati jednim potezom pera i krenuti od nule… Eto, to je pitanje.”

*

Ova knjiga otvara bezbroj pitanja, tako da ću ovde stići samo da vam skrenem pažnju na to da je konačno izašla. Na Sajmu je povoljnija cena nego što će biti inače, tako da i to vredi imati u vidu: 650 din, što nije malo, za sajamsku cenu, ali nije ni tako strašno, ako se ima u vidu koliko inače koštaju nova izdanja, ovde kod nas.

Knjiga može da se pazari na štandu RED BOX – GRADAC – KORNET, Hala 1, prvi prsten. Pođete od ulaza levo, u krug, a štand im je malo dalje, s desne strane. Izdanja GRADAC su odmah uz stazu, u desnom ćošku štanda (deo koji drže Miško i RED BOX, koji distribuira izdanja “Gradac”).

image

Na knjizi možemo da zahvalimo Bratstvu iz Erevona, koje nastavlja da se bavi Elilovim delom, kao i Branku Kukiću (Gradac), koji je odmah prihvatio predlog da se knjiga objavi. Pogledao je prvu verziju prevoda i oduševio se. On i Nenad su se dogovorili oko objavljivanja, a ja sam, tokom leta, samo pomagao Nenadu u peglanju teksta, što je i bila prilika da knjigu temeljno pročitam. Tačnije, prevod sam video ranije, jer je Bratstvo najavilo knjigu još pre par godina. To sam zaista željno iščekivao; o knjizi nisam znao skoro ništa, nisam mogao da vidimo ni neke prikaze ili odlomke, engleski prevod tada još nije postojao (urađen je tek 2014, kad je Nenad već završio prevod na osnovu francuskog originala), ali naslov je bio neodovoljiv: “Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo”. Šta li je Elil imao da kaže o tome?

Elil je još u “Tehnici” (1954), u petom i šestom poglavlju, na briljantan način izneo neka ključna, kritička zapažanja o celoj sferi umetnosti, naročito onoj “radikalnoj “ili “subverzivnoj”, njenim najvećim iluzijama, obmanama i samoobmanama. Ovde je, međutim, na više prostora, izabrao nešto uži fokus, tako što je pratio razvoj “moderne umetnosti”, posle onog prvog naleta avangarde – kada je umetnost još znala da samu sebe dovede u pitanje – i njenog povratka u poznati kontekst: galerije (“bezbedna mesta na kojima volimo da se osećamo opasno”, kao što, van ove knjige, reče jedan od tih grešnika, ali s makar malo više samosvesti), medije, institucije, akademizam, formalizam, tržište.

Od onoga što se danas tu radi, od tog besmisla, ispraznosti, cinizma i konformizma – naročito od kada se, čak i u siromašnijim sredinama, u tom sektoru zavrtela neka lova – možete, pri većem izlaganju, da zaradite samo hematom. Ali, to su lake mete; Elil se ovde bavi onima koji su označili početak tog raspadanja, “radikalnom” umetnošću iz sredine i poslednje četvrtine XX veka, kada je taj sunovrat tek dobijao na zamahu. Nije štedeo ni onu ranu avangardu, kao ni neke kasnije izuzetke, ponekad opravdano, ponekad neopravdano ili s premalo osećaja za ceo niz detalja i nijansi; naime, nije sve u tom ljudskom iskustvu, u tim pokušajima, bilo obmana, samoobmana ili prosto odraz tehničkog miljea (to su moje glavne, mada i ne jedine zamerke Elilu iz ove knjige); ali, samo je neki pogled sa strane, nezagađen fiksacijama i konformizmom onih unutra, mogao da dođe do nekih otrežnjujućih zapažanja. 

U maloj debati sa Bratstvom iz Erevona, izneo sam još neke rezerve, pre svega zbog načina na koji je knjiga napisana: ostavlja utisak nečeg nedovršenog, na možda korak-dva od konačne verzije; kao neka velika skica. Na to ukazuju predugački pasusi – na po desetak stranica, bez nekog naročitog razloga, što je u ovom izdanju malo razređeno, čisto da tekst prodiše – predugačke rečenice, s bezbroj zagrada, nemoguća interpunkcija, itd. Nenad je zaista obavio ogroman posao time što je uopšte savladao original! Pri tom, u stopu je sledio Elila, za razliku od prevodilaca engleskog izdanja, što smo posle upoređivali. Oni su to više prepevali, nego preveli – često vrlo komotno, ali i pogrešno, i s mnogo manje neophodnih fusnota. To je još jedna zamerka Elilu: vrlo oskudno i traljavo navedeni izvori za inače važne citate; mnogo toga je moralo da se naknadno ubacuje ili ispravlja. Zaista ne liči na onog pedanta koji je pisao “Tehniku”, čime je takođe znao da samelje čitaoca! Sve to malo otežava čitanje, ali je ipak nešto sporedno.

Veći problem je taj suviše sumarni, uopšteni pristup celoj džungli ljudskih iskustava i motiva, koji sam spomenuo, ali i ples na samoj ivici redukcionizma ili čak preko nje. Upravo ono na šta je sam Elil upozoravao još u “Tehnici”! Kritika je razorna, mnogo primeri su sjajno odabrani, ali ipak je previše toga objašnjeno na samo jedan način.

Ali, to je zaista klizav teren. Zajedno sa Elilom, sudaramo s nizom kontradiktornih i složenih fenomena, o kojima je teško reći sve u isti mah, u istom izlaganju. S jedne strane, tehnika jeste naš milje, sredina, za koju baš zato i ne slutimo koliko nas određuje; ali, ne možemo sve da tumačimo tehnikom, kao njen odraz ili aspekt. U isto vreme, svako zanemarivanje tehničkog fenomena, kako je o njemu govorio Elil, znači siguran promašaj u sociološkom sagledavanju ljudskog stanja, u skoro svakom pitanju. Da bi se videlo zašto je to tako, ako neko ovo smatra za korisno ili drugarsko upozorenje, ipak treba prvo pogledati “Tehniku”.

A da bi se o ovoj knjizi mogla povesti polemika, treba je prvo pročitati! Za razliku od “Tehnike” i njenih 500 str., ovde ih ima tek nešto preko 200.

Mislim da je “Carstvo besmisla” grub ili čak brutalan, ali opet prijateljski poziv da se okrenemo povratku smisla – ne u “umetnost” ili bilo koju drugu nametnutu specijalizaciju – već u naše živote, u naše iskustvo i odnose. Elilova pozitivna osnova je u tom pogledu možda suviše konvencionalna (Lepota, Dobro i Humanost, iz navedenog odlomka, sve velikim slovima, nanizani kao karijatide nekog antičkog hrama) ili je samo jedan od mogućih pravaca oporavka; ali, ima raznih puteva. Deo svakog od njih je i taj kreativni, ludički, nekoristoljubivi – krajnje neposlovni! – impuls, koji treba spasavati od “umetnosti” kao sektora ili nesrećno izdvojene specijalizacije.

Kada se na sve to pogleda kao na iskustvo, avanturu, potragu, u širem, ljudskom smislu, onda ne treba da nas čudi što su baš umetnici, ili neke retke ptičice među njima, tu umeli da nam daju neke dobre smernice. Mark Rotko, na primer, koji na jednom mestu kaže:

“Najvažnije oruđe koje umetnik usavršava kroz neprekidnu praksu jeste vera u njegovu sposobnost da pravi čuda, onda kada su nam ona potrebna. Slike moraju biti čudesne: čim se završe, intimni odnos između onog što je stvoreno i stvaraoca se okončava. On je sada posmatrač. Slika za njega, kao i za svakog drugog ko je doživi kasnije, mora biti otkrivenje, neočekivano i nečuveno razrešenje večno prisutne potrebe. (…)

“Za mene su najveća ostvarenja, iz vekova u kojima je umetnik uzimao verovatno i poznato za svoje teme, bile slike sa samo jednom ljudskom figurom – usamljenom, u stanju potpunog mirovanja.

Ali, usamljena figura ne može da pokrene svoje udove ni u jedan gest koji bi ukazivao na njeno zanimanje za činjenicu smrtnosti i neutoljivu glad za iskustvom, uprkos toj činjenici. Niti tako može da prevaziđe usamljenost. Ona može da se s drugima nađe samo slučajno, na plažama, ulicama, u parkovima, i da s njima formira tableau vivant (živu sliku) ljudske nekomunikativnosti.

Ne verujem da se ikada postavljalo pitanje apstrakcije ili reprezentacije. Stvar je u tome da se okončaju ovaj muk i usamljenost, da se diše, da se opet ispruže ruke.”

(Mark Rothko, “The Romantics Were Prompted…”, Possibilities 1, 1947–1948)

Mogao sam da navedem i nešto od Arpa – ili od situacionista, koji su dobro presekli mnoge od ovih dilema (jedni od retkih kojima je Elil davao za pravo, uz Adorna, u kojem je, u pisanju ove knjige, imao najveću teoretsku podršku) – ali, Rotko se pojavio kao sam od sebe. Njegov slučaj je u isti mah tipičan i retko tragičan. Percepcija njegovog dela bila je, a i dalje je, potpuno deformisana “umetnošću” kao socijalno ekskluzivnim, specijalističkim i tržišnim kontekstom. Sve što je hteo i radio, bilo je pregaženo tom mašinerijom. Od neke tačke, još za njegovog života, doduše, tek u poslednjoj deceniji, postojao je samo brend “Rotko”. Njegov odgovor, ne zaboravimo, na takvu percepciju, status i novac, bilo je samoubistvo, uz pomoć brijača. To ovde ne navodim kao argument već kao činjenicu iz jednog ljudskog pokušaja. Tačno je da je za takav ishod bilo i drugih razloga, a činjenica je da ni Rotkova pozicija nije bila bez slabosti. Ali, ko je danas, među savremenim “umetnicima”, u stanju da nam kaže ovako nešto?

Elil nije znao za ovaj Rotkov tekst, niti za celu tu stranu njegovog iskustva. “Apstraktni ekspresionizam”, etiketa koju je i Rotko stalno otresao sa sebe, ovde je prošao prilično loše (uglavnom, ali ne i sasvim opravdano). Ali, oni se ovde u stvari dobro dopunjuju. Treba spasavati tu srž, taj kreativni i ludički impuls, ponovo izmisliti sve naše izraze i igre, i s njima probijati puteve koji vode dalje od ove ludnice.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] Jens Bjernbu: Strah od Amerike u nama (1952)

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Jens Bjernbu, o nama, Evropljanima (1952)
2. Odjavna špica

Jens Bjernbu, Strah od Amerike u nama (Jens Bjørneboe, “Frykten for Amerika i Oss”, eng. “The Fear of America Within Us”, 1952, odlomci). jens-bjernbu-strah-od-amerike-u-nama-buklet
Tekst možete pogledati ili preuzeti kao html, word-doc (6 A4 str.), običan pdf ili buklet (16 A5 str.). Preveo AG, 2015.

Uvodna napomena iz fajla: Ove odlomke (1) objavljujemo kao podršku romanu norveškog pisca i anarhiste Jensa Bjernbua (Jens Bjørneboe, 1920–1976), Trenutak slobode: Heiligenberški rukopis (1966, prva knjiga iz trilogije Istorija bestijalnosti), koji se ovih dana pojavio u izdanju DAF (Zagreb) i prevodu Anje Majnarić.

AG, 23. X 2015.

(1) Prevod je urađen na osnovu engleske verzije (“The Fear of America Within Us”), koja nosi napomenu “odlomak”, iako je reč o potpuno povezanom tekstu. Izvorni tekst, na norveškom, nisam mogao da proverim, ali verovatno je reč o nešto kraćoj verziji originalnog eseja. (AG)

Još jedan prikaz knjige Trenutak slobode, sa odlomcima: Novi list, Rijeka, 20. IX 2015.
IZ TEKSTA (“Strah od Amerike u nama”, ne iz romana)

“… Tako i američke ptice selice, iz poslednje generacije, streme toplijim evropskim predelima. Traže kulturu i duhovnu tradiciju, a sreću se s generacijom Evropljana kojoj je dosta i jednog i drugog. Umorna, kritička i revolucionarna inteligencija dočekuje te hodočasnike i preporučuje im primitivizam. Ali, za tu (delom) nadarenu generaciju, stasalu posle Prvog svetskog rata, pokazuje se da ima niži kulturni potencijal nego sve njene buržoaske preteče. Naime, svi oni koji s divljenjem gledaju na velike revolucionare iz perioda između dva svetska rata, teško će progutati sledeću činjenicu: pobuna protiv buržoaske tradicije imala je za ishod bolnu banalizaciju kulturnog života. (…)

“Možda bismo danas mogli da na drugačiji način sagledamo to nasleđe, pre nego što ga nepovratno spalimo. Možda će se pokazati da naša duhovna skladišta sadrže blaga o kojima doslovno nismo ni sanjali. Sada imamo distancu s koje možemo na nov i svež način proceniti celokupnu evropsku ideju.

“Evropa je zemlja hrišćanstva. Evropska kultura nije jedna od hrišćanskih kultura; ona jeste sama hrišćanska kultura. Sve što je u poslednjih 1800 godina niklo na tlu Evrope hrišćanskog je porekla. (…)

Potpuno je izvesno da bez dve hiljada godina hrišćanstva, Evropa nikada ne bi mogla da izmisli nešto poput socijalizma. Da je socijalizam bio pažljiviji prema tom svom poreklu, možda bi bio u stanju da se bori protiv crkvi – ne baš laka srca, ali opet tako da s prljavom vodom ne odbaci i samo hrišćanstvo. Jasna svest da je hrišćanstvo religija bratstva – i kao takvo, direktna suprotnost konzervativnom principu – mogla je da stvori nešto slično džinovskom kvekerskom pokretu, koji podjednako stremi i zemlji i nebu. (…)

“Čudno je – eh, više nego čudno – da je ‘ateistička’ Francuska revolucija izabrala parolu koja je direktna parafraza hrišćanskog koncepta Trojstva (pred Ocem smo svi jednaki, pred Duhom smo slobodni, a pred Sinom smo braća). (…)

“Ono od čega danas strahujemo, od istoka do zapada, nije ništa drugo nego iščezavanje bratstva. A u prirodi je nas Evropljana da na to moramo gledati kao na najveće zlo: to bi značilo potpuno brisanje hrišćanstva s lica zemlje. Svet bez bratstva, za Evropljanina bi bio svet bez svrhe ili smisla. To otvara perspektivu neizmerne tuge i praznine.

“Ideja bratstva je toliko duboko usađena u evropsku kulturu da je nalazimo u svim mogućim oblicima. To je naša slika sveta. I ako neko ne vidi paralelizam između tako različitih formulacija kao što su one Franje Asiškog, o ‘bratu magarcu’, ‘bratu vrapcu’ i ‘bratu vuku’, i Darvinovog učenja o poreklu vrsta, onda je ta osoba ili verski ili naučno zatucana. (…)”

Itd.
To je taj tekst koji sam najavio u prethodnom žurnalu, posvećenom novim izdanjima DAF-Zagreb, među kojima je i roman Jensa Bjernbua, “Trenutak slobode” (1966). Ovo je nešto drugo, mali esej iz 1952, koji sam davno pronašao i spremio za prevođenje, sa oznakom “obavezno”, da bi onda malo zaboravio na njega, sve dok jednog dana Senta nije spomenuo Jensa. To je bio znak.

O nekim od ovih motiva smo već pričali, povodom Elila, Iliča, Godfrija Ređa, Huga Bala, Pazolinija. Sveti ateistički rat protiv verske zatucanosti i vladavine osovine aristokratija-crkva, naročito od prosvetiteljstva na ovamo, imao je za ishod strahovitu degradaciju svega. Umesto nekog poslušnog bogomoljca, dobili smo liberalnog idiota; uz dodatno zakidanje u obećanom sledovanju roba i privilegija – nepopravljivog, opasnog fanatika; a neki novi katari, adamiti, bogumili, Kopači (Diggers), Ekarti, Novalisi, braća i sestre Slobodnog duha, nisu se pojavili.

Svet u vlasti bogova i demona, makar onaj iz prosvetiteljske propagande, koju su kasnije prenosile i levica i desnica, zamenio je ekstremni obik opčinjenosti – opsesivni materijalizam. Počelo je doba Tehnike; elementi te orijentacije bili su prisutni od početaka civilizacije, kao njeni suštinski delovi (dominacija, kontrola, efikasnost); ali, oni sada potiskuju sve druge kriterijume i imperative. Opadanje “kulturnog potencijala”, o kojem su govorili Bjernbu i drugi, bilo je neizbežno: stari svet je mogao biti svakakav, ali njegova konceptualna osnova bila je praktično beskrajna; sve je imalo nekog smisla i učestvovalo u ljudskoj misli i kulturi, u njenom svakodnevnom odvijanju, od kamenja i buba do zvezda. Sve je pratila neka priča, a ne samo spisak delova i uputstvo za upotrebu. Novi tehnički poredak je tu konceptualnu osnovu drastično osiromašio – kao što je, kroz novi režim rada, potrošnje i tehnološko-administrativnog posredovanja, drastično redukovao i naše iskustvo, odnose, opseg znanja i umeća; rečju, kulturu. Mehanizmi i tehnologije napreduju, ali ljudski element osiromašuje; ne razvijamo sebe i svoje odnose nego institucije i procedure; pri tom, nimalo spontano, već pod pritiskom konstantne ekonomske ucene, osim tamo gde je reč o neposrednoj prinudi.

Naravno, nijedan moderni građanin ne vidi sebe kao zakinutog, u bilo čemu, u tom razvoju. Svi smo tako osobeni, upućeni, svoji. Čitamo o negativnim posledicima novog tehnološkog posredovanja, ali one uvek pogađaju nekog drugog. Mi to “držimo pod kontrolom”, ne podležemo tome. Istina je samo da svi, bez izuzetka, zbog tog sužavanja same osnove iskustva, postajemo okoreliji i tupaviji.

Ishodi koje trpimo nisu mogli biti drugačiji. I naša društva i naši pokušaji da se ona radikalno promene, počivali su na suviše siromašnoj i plitkoj osnovi. Figura “revolucionara” često je bila oštećena isto koliko i ona “trulog buržuja”. (Na figuru savremenog “aktiviste” ili “nezavisnog intelektualca” sada ne smem da se osvrćem, jer od tog čemera ne bih mogao da završim pasus.) Ljudski element, do te mere oštećen i deformisan, teško da je mogao doći do nečeg boljeg. “Kako uništena ljudska bića mogu da se bune?”, pita na jednom mestu Žak Kamat. Mogu, ali pitanje je zbog čega se bune i do čega će doći, koliko će ono što postignu biti dobro. Zato mislim da je obnova tog ljudskog elementa, u duhu koji ne vidi nikakvu kontradikciju između lične autonomije (ili avanture, ako hoćete) i zajedništva (“bratstva”, kaže Bjernbu, “konvivijalnosti” ili “druževnosti”, kaže Ilič, itd.), prvi zadatak. Bez toga, sve naše spekulacije o ljudskom stanju ostaju ništavne. Stari ljudi, stari mi, ne mogu stvoriti ništa novo.

Ne bih mogao dalje o tome da pričam kao Bjernbu, jer nisam pravi zapadnjak (on jeste, do srži, to se mora imati u vidu u čitanju ovog teksta), nisam stasao u toj klimi, a i ne verujem u hrišćanstvo kao jedini zalog dubine i bratstva – verujem da ono može biti taj okvir ili izvor (to dokazuju i Elil, Ilič, Ređo, između ostalih), ali sigurno nije jedini. Ali, verujem da ništa o Evropi i njenom nasleđu i današnjim lomovima ne možemo shvatiti bez poznavanja i dubljeg osećaja za taj – baš taj – veliki korpus metafora o iskušenju, ropstvu i izbavljenju, koji se, tokom skoro dva milenijuma, prenosio kroz hrišćanstvo. Cela ta kultura je toliko prožeta time – ne samo ona “zvanična” već i njena opozicija, teisti i ateisti podjednako, makar do polovine XX veka – da svako olako zanemarivanje tog skupa referenci vodi, u najblažem slučaju, u pogrešan sud ili percepciju, u celom nizu pitanja. Druge gubitke, mnogo tananije i važnije, sada ne mogu da dočaram. Reč je o jednoj vrsti etičke orijentacije ili senzibiliteta, koja može da poprimi najrazličitije lične i kulturne forme – nasuprot onoj tehničkoj i oportunističkoj. Sadržaj i ukus naših života zavise od ishoda sudara te dve orijentacije, i to ne “globalno”, na nekom imaginarnom bojnom polju, koje leži negde izvan nas, već u svakome od nas. Etika protiv politike i tehnike. Na ličnom i svakom drugom planu. To je srž, a sve ostalo magla.

U svakom slučaju, vredi pogledati na sve to kao na jedno šire nasleđe. I u njemu se onda može pronaći podrška, u situaciji koju imamo danas, u uslovima potpunog prekida u prenošenju svih nekonformističkih, emancipatorskih i komunalističkih tradicija. Najzad, taj predlog nam je dolazio i ranije, baš od nekih ateista, kao što su Raul Vanegem (“Bratstvo Slobodnog duha”, 1986), Fredi Perlman (“Protiv Levijatana”, 1985), Silvija Federiči (“Kaliban i veštica”, 2005), Adorno (“Minima moralia”, 1951), Valter Benjamin (“O shvatanju istorije”, 1940) ili Pazolini (“Povratak svitaca”). Osećaj da je nešto važno izgubljeno u tom obračunu sa starim nasiljem, nije bio tako redak. Sada već jeste, i to kritično.

Bjernbu kaže: “Ideja bratstva je toliko duboko usađena u evropsku kulturu da je nalazimo u svim mogućim oblicima. To je naša slika sveta.”

Bratstvo… naša slika sveta…” Svi znamo da nije tako. Gde smo danas, u odnosu na tu ideju, mi, vajni Evropljani? Za pad koji se tu dogodio ni u Bibliji ne postoji odgovarajuća metafora. A opet, kako reći da Bjernbu nije u pravu? Kako podržati neku drugu sliku sveta? Izvanredan mali tekst.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

[blok45-lista] KIŠA (Novi Sad) na Sajmu knjiga 2015. i ostale vesti

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Sajamski žurnal (br. 2)
2. KIŠA (Novi Sad)
3. Odjavna špica

Sajam počinje danas, ali ja sam bio još juče, kod prijatelja iz Zagreba, da uzmem propusnicu koju su mi obezbedili i ostavim neke stvari za Sentu.

To je prva vest: Senta dolazi malo kasnije, nadamo se u sredu! Ali, SVE knjige DAF su već na štandu i moći će da se pogledaju i pazare od danas. Hala 2, paviljon Hrvatske, prođite malo halom, paviljon je dovoljno veliki, ne možete da omanete.

DAF-Kisa-Sajam-mapa

A dolazi i KIŠA!

O KIŠI sam pisao za pretprošli Sajam, ali i ranije, u nekoliko navrata, povodom nekih njihovih izdavačkih podviga. U najveće spadaju izdanja skoro svih dela Borisa Vijana (od prošle godine tu je i njegova biografija), ali i MITOLOGIKE, Kloda-Levi Strosa, koje je tek KIŠA objavila u integralnom ozdanju – s famoznim četvrtim tomom, “Goli čovek”. Sve to je i dalje u opticaju.

Ali, tu su i mnoge druge stvari. Sajt trenutno ne radi, ali tu je stranica na fesjbuku. Samo prođite to malo, da steknete predstavu. Štand KIŠE nalazi se u HALI 1, na galeriji, tako da ćete sigurno naići na njih, ako se popnete gore i krenete u krug.

Kisa-pano-2015

Pošto ovako samo skrećem pažnju, bez svih informacija, izdvajam samo novu ediciju KIŠE, “Veliki prevodi”, koja donosi reprinte nekih starih klasika, kojih odavno nije bilo u opticaju ili koji su kod antikvara dostigli astronomske cene. Kod KIŠE cene sigurno nisu takve – oni su fenomen što se toga tiče, ovde kod nas, u najpozitivnijem mogućem smislu. To ćete već videti. A među prvim naslovima iz te edicije, nalazi se i knjiga Filipa Solersa, ČUDNOVATA USAMLJENOST (1958), u prevodu Mirjane Miočinović i Danila Kiša (prvi put objavljeno 1963).

KIŠA je inače prvi izdavač koji je pokazao interesovanje za orijentaciju anarhije/ blok 45. I počeli smo skoro u isto vreme (2002–2003), na skoro isti način: od ničega. Tada sam se upoznao sa Sašom Stojanovićem (imenjak našeg velikog prijatelja Saše Stojanovića Slikara, da vas to ne zbunjuje), glavnim urednikom, koji me je pitao za neke sugestije, naročito iz oblasti antropologije. Tako smo na kraju dobili Pjera Klastra (“Arheologija nasilja” i “Hronika Gvajaki Indijanaca”), Kloda Levi-Strosa (“Mitologike” 1-4) i priče Haida Indijanaca “Gavran krade svetlost” (s predgovorom K. Levi-Strosa), da bi Saša posle tome dodao i druge naslove. To je bila drugarska saradnja, ne i posao, ali nije isključeno da ćemo sa KIŠOM uraditi i nešto zajedničko.

DAF, KIŠA. To je to, za sada. Na Sajmu ima još prijatelja i izdavača koji rade dobre stvari, u sve težim uslovima, ali nismo se zajedno pripremali za Sajam (možda je trebalo), nemam nikakve informacije od njih, sve računam da ću ih tamo sresti, videti šta ima novo, itd. Kao i bilo ko od vas, ako reši da ode tamo.

Ima i izdavača koji bojkotuju Sajam knjiga i prave neke svoje paralelne manifestacije, za društvo iz ćoška (i sa svojim moćnim sponzorima, ne onako partizanski). Za njih je ovo samo stočni vašar ili mafijaška rabota (ako nije po njihovom); ali, Sajam ovde i nije tema kao poslovna operacija (koja sigurno podrazumeva razne mutne radnje). To jeste VAŠAR, ali na koji dolaze ljudi koji još čitaju i vole knjige, na hiljade i desetine hiljada njih, i na to sigurno ne treba gledati s takve visine (verovatno pogađate na koje izdavače ovde mislim). Vašar je drevna, samonikla institucija, koja u izvornom obliku i nije imala toliko veze s prometom roba, koliko s prilikom za susrete, druženje, nova saznanja, za dodir sa Strancem, iz Velike daljine. Stari  vašari su se bavili prometom priča, predanja, pogleda na svet, možda i više nego prometom smešnih kapa i espadrila. U tom smislu, šteta što Sajam nije u još većoj meri vašar, bazar, srednji vek ili nešto još drevnije i luđe. Ovako je, realno, prilično nikakav: haotičan, makar na prvi pogled, ali u stvari prilično sumoran i zamoran. Oni koji ga vode i osmišljavaju, kao i mnogi izlagači, ipak su samo pilićari. Ali, kada po lepom danu odete tamo, u taj faraonski kompleks, i kada bez žurbe krenete u đir, sve izgleda malo drugačije. Srećete ljude, razna poznata lica, ne uvek prijatna, ali i ona prijatna, predahnete kod jednog, drugog, trećeg, krene priča, šala šalu stiže, evo ga i osveženje, mineralno ili ljuto, sad će i meze, a nađu se i neke dobre knjige. Makar je nešto nevirtuelno; ne baš tako bajno, ali stvarno. Meni je sve to u redu, uglavnom.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e