odmetnimo se

odreknimo se
tog sveta
okrenimo leđa
tom dobu
rasprodajmo sve
u bescenje
spavajmo s kerom
u podzemnom
prolazu
putujmo
zauvek
sa tek toliko
novca
koji može
da nam
odstreli
paštetu i panju
u lokalnoj
bakalnici
ili
kartu za
planinski bus
koji vozi
za
katmandu

moderno doba

sport i politika
su kao video
igre
njihovi protagonisti
sportisti i političari
kreću se u pikselima
od televizora
do teleteksta
sa rezultatima
kladionica
mi
ostali
hodajuće smo
ili sedeće
ili usnule
reklame
koje svoje snažne
poruke
dele međ
istim takvim
reklamama
koje reklamiraju
same sebe
u svetu koji
je zadovoljan
sobom
u dobu koje je
prevazišlo
svet
i sad se širi
i šepuri
toliko nesputano
i slobodno
da je to
nepodnošljivo

glič

slika stane
nestane tona
likovi u kadru
u pola koraka
nap-naz
nap-naz
onda polako
ton krene
i korak
mada još uvek
nesiguran
oštećena traka
greška
u kompresiji
ožiljak na
mozgu
zatamnjenje
onda rez
na sivo more
i ptice
neki klavir
pena valova
odtamnjenje

Pazolini i prošlost

Piše: Aleksa Golijanin

„Kako je lepa zemlja bila Italija za vreme fašizma i odmah posle njega! Život je bio isti kao kada smo bili deca, i tokom nekih dvadeset ili trideset godina, nije se promenio. Ne mislim na njegove ’vrednosti’ – reč ’vrednost’ suviše je jaka i ideološka, da bi izrazila nešto sasvim prosto na šta ovde mislim – već na njegovu pojavnost, koja kao da je bila obdarena nečim večnim: mogli ste da strastveno verujete u pobunu ili revoluciju, zato što ste znali da se ona čudesna stvar, koja je sam oblik života, neće promeniti. Mogli ste da se osećate kao heroj promene i nečeg novog, zašto ste bili ohrabreni i osnaženi uverenjem da se grad i njegovi ljudi, u svojim najdubljim i najboljim aspektima, neće promeniti; samo će se njihovi ekonomski i kulturni uslovi s pravom promeniti, ali to nije imalo nikakve veze s već ustanovljenom istinom, koja je, čudesno nepromenljiva, vladala gestovima, pogledom i telesnim držanjem nekog uomo (muškarca) ili ragazzo (momka).“ P.P.P.

ppp

Tako je o životu pisao jedan ubeđeni antifašista. Onda je „razvoj proizvodnih snaga“, u koji se revolucionarna teorija toliko uzdala, počeo da donosi neke neslućene promene. Ovog puta, bilo je pogođeno samo jezgro. Starim pritiscima, kojima su odgovarali i neki jasnije izraženi antagonizmi, sada su se pridružili imperativi, robe, očekivanja, „vrednosti“, koji su potpuno izmenili sam ljudski pejzaž. Iznutra i spolja, stare linije podele počele su da se rastaču.

Nadideološki imperativi „progresa“, „razvoja“, „životnog standarda“, „modernizacije“, poništili su skoro sve bitne razlike između „levog“ i „desnog“, u ravni ljudskih očekivanja i ponašanja. Razne samonikle tradicije počeli su da zamenjuju sintetički obrasci i proizvodi, oblikovani prema zahtevima sve ubrzanijeg ciklusa proizvodnje i potrošnje. To je ono o čemu govore mnogi Pazolinijevi tekstovi. Pošto u tim promenama nije video ništa dobro, često je bio kritikovan kao konzervativac ili čak kao otvoreni reakcionar.

Ali, prošlost kod Pazolinija nikada nije ideal, već ilustracija. Prethodno ljudsko stanje (uopšte, a konkretno u Italiji), do početka „druge industrijske revolucije“, bilo je manje posredovano (administrativno, medijski, tehnološki, robno), makar zbog nedovoljno razvijenih tehnika kontrole i uslovljavanja; samim tim, bilo je otvorenije za razne ishode – ne samo za jedan, koji je donela nova tehnička organizacija društva. To govori nešto u prilog očuvanja („konzerviranja“) ljudskog potencijala za autonomiju i konvivijalnost, a ne u prilog restauracije nekog idealizovanog ancien régime.

Pazolinijeva kritika moderniteta – progresa, demokratije, liberalnih „sloboda“ – nije aristokratska; on ga odbacuje sa stanovišta samoodređenja, stanja za koje se tek treba izboriti. Kod njega je sve bilo otvoreno za tu perspektivu, a ne zatvoreno u neku čežnjivu i jalovu retrospektivu. (Videti, između ostalog, finale teksta Dva skromna predloga ili Beleške za poeziju na južnjačkom dijalektu.)

Iz današnje perspektive, čak je i vreme o kojem Pazolini ovde govori kao o kraju sveta bilo neuporedivo manje posredovano od današnjeg. Granicu sada možemo da povučemo, mnogo preciznije, do početka opšte digitalizacije (u probnoj fazi smo još mogli da ludujemo). Od tada, novi imperativi i obrasci ponašanja počinju da se šire i doslovno brzinom svetlosti i da prodiru suda. Svaka osoba iz moje generacije može da se sa istim „konzervativnim“ žalom osvrne, na primer, na vreme do pre četvrt veka, kada na ulicama nije bilo bilborda, što danas zvuči nepojmljivo; pogled se pružao dalje; nije bio sa svih strana ozidan znacima Robe; ili na vreme pre kompjutera: ljudi su se više viđali, što je glavni preduslov svake istinske komunikacije i iskustva uopšte. Takođe, na širem planu, vidimo da je nekada postojala neuporedivo veća raznovrsnost kulturnih baština, komunalnih odnosa, oblika ponašanja, izražavanja, umeća. „Progres“ je doneo bujanje novih formi, ali onih sintetičkih, koje sa svim svojim varijacijama, u poređenju s karakterom i obiljem ranijih formi – koje su mogle biti svakakve, ali koje su bile žive, a ne studijski generisane, iz svega nekoliko centara – deluju zastrašujuće skučeno i jednolično. Odstranjeni su celi registri ljudske osećajnosti i dubine.

Nije stvar u pukoj „raznovrsnosti“ ili u „lepoti razlika“; tako ostajemo na pozicijama liberalnog konzumerizma; i te „razlike“ se danas selektivno uzgajaju i plasiraju kao robe, u vrlo skučenom rasponu kategorija i klišea. Biološka raznovrsnost je preduslov života; u ljudskom svetu, pored drugih draži, to znači obilje autonomnih i samoniklih stilova, što je nekada podrazumevalo veći stepen lične i komunalne nezavisnosti i – što je posebno važno ili opasno (kako za koga) – nepredvidljivosti. „Globalizacija“, ili „uniformizacija“, kako glasi Pazolinijev termin, pre svega znači širenje kontrole.

Ishod je nesnosna sličnost stvari i ljudi, u najrazličitijim situacijama i sredinama, novo osećanje skučenosti, u svetu koji tako nikada ne može biti dovoljno velik. Slično tome, zahvaljujući novim tehnologijama, dolazi do strahovitog ubrzanja cirkulacije: ciklusa proizvodnje i potrošnje. Novi proizvodi, usluge, sadržaji, prestižu jedni druge, daleko preko praga bilo čije percepcije i moći apsorpcije. Samim tim, sužava se interval ili prostor za samo iskustvo, za doživljaj, bilo čega. Zato ne možemo govoriti o prostoj smeni generacija, o zameni jednog senzibiliteta drugim, jedne dubine nekom drugom vrste dubine. Dubina iščezava kao kategorija. Tu novu neurozu opažamo svuda, u tim užurbanim, grozničavim gomilama večitih putnika i potrošača, koje više ništa ne može da zadovolji, ispuni, ukoreni. Kakav mentalitet tako nastaje? Šta očekivati od njega? Da li Pazolini preteruje kada ovde na jednom mestu govori o tom novom soju ljudi, kojima se više „ne možete obratiti u ime bilo čega“?

Novo je nužno gore od starog. Nema u toj tvrdnji ničeg ekstremnog; postavlja se samo pitanje kriterijuma. Ono što nazivamo „progresom“ znači neprekidno usavršavanje tehnike – sistema, mehanizama, procedura, institucija – i progresivno pogoršavanje ljudskog stanja, s jedinog stanovišta s kojeg se o njemu može govoriti: sa stanovišta lične i komunalne autonomije, same sposobnosti za život. Takav progres i ljudsko biće – kao nešto autonomno, celovito, kompetentno, aktivno – nikada se ne mogu dovesti u pozitivnu vezu: pretpostavka tehničkog progresa su neautonomna ljudska bića, svedena na funkcije, koja služe njegovim imperativima. Pri tom, ne zaboravljamo da je i to „staro“, u ovom našem svetu, od određene tačke, nekada bilo „novo“: reč je o potpuno pogrešnoj orijentaciji, koja je takva od samog početka. I naravno da je prostor za otklon bio veći kada je taj sistem bio nerazvijeniji, nesavršeniji, slabiji, kada još nije bio sveprisutan. Sve dok je reč o istoj putanji, novo je uvek gore od starog – i uvek nova, i verovatno sve teža, polazna tačka. Drugu nemamo. Ovakvi osvrti su poučni, zapravo ključni, jer nas upućuju na srž problema – kako uopšte očekivati da nas dalji progres, dakle, dalje jačanje postojećeg sistema, dovede u neku povoljniju situaciju? – ali puki žal ne vodi nikud. Samo je istina da su bes i očaj zbog onoga što nas još vezuje za život, a što se tako brutalno iskorenjuje, često neizrecivi.

„Stvarnost odnosi pobedu nad nama“, pisao je Pazolini u istom osvrtu na poeziju svog prijatelja i uzora, Sandra Pene, „i to je nepodnošljivo. Presuda glasi da nam se sve što smo voleli, zauvek oduzima.“

Ali, to iskustvo nije uvek lako izraziti nedvosmisleno, nekim jezikom koji ne bi ostavljao prostora za nesporazume ili olaka tumačenja. Tako je i Pazolini, za mnoge, naročito s levice, ostao prosto „konzervativac“.

AG, na osnovu žurnala anarhije/ blok 45, od 12. XI 2014.

[blok45-lista] Fijuk, godina druga, novi početak

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Fijuk u februaru
2. Pregled izdanja iz 2016.
3. Odjavna špica

Prvo ono najvažnije. Posle malog kalendarskog podešavanja, Fijuk se nastavlja, svakog prvog petka u mesecu. To znači da smo preskočili januarski termin i da se vidimo sad u petak, 3. II 2017, na istom mestu (CUK Imago, Dom sindikata, ulaz iz Dečanske 14), u isto vreme (od 17 č, do ponoći i malo iza). Ulaz slobodan (važi i za kućne ljubimce). Program i kompletan spisak izlagača imate na stranici Fijuk prodavnice.

bukleti-2017-01

Kao što vidite, pripreme su u toku. Na drugoj fotki se vidi primer kutije (slipcase) za one buklete koji idu kao serije; ovde je to Pazolini, a tako bi trebalo uraditi i za “Minima moralia” i možda još neke naslove. Da bude jasno da to treba uzimati u celini, a ne na parčiće, pošto je sve povezano (kod Pazolinija manje, kod Adorna skroz). Ali, to bi trebalo izvesti na neki prostiji, a možda i originalniji način, nego što sam to ja uradio (ne umem ni da objasnim). Na Fijuku ćemo imati samo dva kompleta Pazolinija i ovaj jedan, probni omot, a možda ni taj.

Ali, bitno je da i dalje isprobavamo razne mogućnosti. To je velika prednost bukleta, sve može stalno da se menja i ispravlja, od korica, do sadržaja.

bukleti-2017-Pazolini-02

Slede i razne nove stvari, svašta sam započeo ili naciljao, ali to će ipak sačekati: uglavnom su to neki duži ili zahtevniji tekstovi, koji traže više vremena, a i situacija će mi narednih meseci biti malo napeta zbog drugih obaveza. Tu su i neke nove ideje, osluškujem razne glasove (ne glasine, nego baš glasove, u glavi, ali dobronamerne, rekao bih), pa onda gledam da i tome posvetim malo pažnje. U poslednje vreme, malo više primećujem i stvarnost, u nekim malim segmentima (da ne preterujemo), pa me i to vuče. Ali, to ne vidim kao zastoj; nije sve u broju bukleta – preko 100, za sada, od toga bar trećina zahvaljujući zamahu koji je stvorio Fijuk – koji bi zapravo trebalo da bude manji, utoliko što bi neke tekstove trebalo povezati u veće celine, ne zbog neke uštede, već zato što sami tako traže. Treba, pre svega, distribuirati ono što je do sada urađeno – još nisam uspeo da u jednoj prilici izložim sve, jednostavno nema mesta, tako da čak i oni najredovniji čitaoci svaki put otkriju nešto “novo” – a još se bavimo i samom formom bukleta, kao i sređivanjem nekih starijih prevoda.

Poziv za uključivanje u aktivnosti Bubašvaba presa i dalje stoji. I dalje nam kritično nedostaju punktovi za doštampavanje, lektura-korektura, prevođenje s francuskog i nemačkog.

*

Za one koji su se prijavili na listu ili na stranicu Bubašvaba presa (na FB, zbog koordinacije sa Fijukom), u poslednjih mesec dana: anarhija/ blok 45 je izdavačka stvar, koja traje od 2002; uglavnom prevodi, uz nešto mojih pratećih tekstova, žurnali, ali pre svega knjige, one “prave”, u ofset štampi; od 2012. i bukleti, a od 2014. samo bukleti, uz distribuciju preostalih knjiških naslova. Nije isključeno da će se u nekom trenutku pojaviti još neka knjiga, ali time se više ne opterećujemo. Najzad, neki od tih bukleta su zapravo knjige, i to goleme, samo je forma drugačija. O razlozima za taj manevar pričao sam ranije; skopčano je s raznim problemima u distribuciji knjiga (kao takvih), u džabalesku režimu: knjige se rade u mnogo manjem broju naslova, ali u većim tiražima, jer je to u ofset štampi tako, sve ide presporo i blokira manje stvari, koje, opet, za sobom povlače mnogo živahnije iskustvo i kontakt s čitaocima. Odvezujemo rad na tekstovima i njihovo pretakanje u razne štampane forme od terora materijalnih uslova. Sloboda. Dobro, slobodica, ali osetna. Sada mogu samo da žalim što taj manevar nismo izveli ranije. Ali, eh, njeno veličanstvo, Knjiga… Najzad, dok je moglo, moglo je, sada idemo drugačije.

Bubašvabu pres (BŠP, od 2014) čine čitaoci i prijatelji koji doštampavaju buklete anarhije/ blok 45, uglavnom na malo diskretniji način, po firmama u kojima rade, ili nekako drugačije, i pomažu na razne druge načine (materijal, lova, oprema, korekcije, sugestije, sve što zatreba). Neki stalno, neki povremeno, ukupno spasonosno. Bez BŠP, sve ovo bilo bi apsolutno nemoguće (za ovoliki broj naslova, za ovaj raspon tema). Negde od jeseni 2016, počeli smo i sa sastancima “redakcije” BŠP, otvorenim za sve zainteresovane. S time ćemo i nastaviti, iako nismo prava ili stalna redakcija (možda postanemo, jednog dana). Sve to i dalje ide vrlo sporadično, formacija nam je krajnje raspršena (nismo kao ekipa iz Fijuka, koja je pravo pleme, u najboljem smislu te reči, zbijeni kao vlaško kolo, a opet otvoreni sa svih strana), ali saradnja teče, cela stvar se razvija. Možda je i bolje što se tu nije odmah postavio neki čvrst okvir (ko bi to posle stalno rastezao?). Naziv i logo je smislio jedan član Bubašvaba presa.

*

Evo i pregleda najvažnijih izdanja iz prošle godine. Ne može svaka godina da bude kao 2015 (Adornovi “Snovi” i “Minima moralia”, Pazolini, “Leto”, itd.), ali nije ni 2016. bila tako loša:

1. Artur Kravan: Izložba u Salonu nezavisnih (1914); korigovana i proširena verzija, na podsticaj i uz pomoć Bojana Savića Ostojića, iz Knjižuljka-Agona. Pogledajte njihove temate i ostale priloge! Pored Kravana, kome su takođe posvetili jedan temat, tu su i Žak Vaše, Antonen Arto, Pere i Elijar, Cara i Breton, Žak Rigo.

2. Raul Hausman i Gi Debor: Prepiska o dadi i “neodadizmu”, 1963–1966.

3. Rihard Hilzenbek: Dada almanah: Uvod, pregled sadržaja, osnovni podaci (1920)

4. Rihard Hilzenbek: En avant dada (Napred dada!): jedna istorija dadaizma (1920)

5. Teo van Dusburg: Šta je dada? (1923); Kurt Šviters: Teo van Dusburg (1931).

6. Časopis Litterature br. 13 (pariska dada): Dvadeset tri manifesta pokreta dada (u celini, maj 1920)

7. Gi Debor i Ivan Ščeglov: Kontinent Kontreskarp (tekstovi, projekti, prepiska, 1954–1963; uz pomoć Nenada iz Erevona)

8. Tristan Cara: Srce na plin (1921; korigovan i dopunjen prevod Branimira Donata iz 1985)

9. Adorno: Minima moralia, novi prevod, iz 2015, sada i kao serija bukleta (1-4)

10. Benjamin: Na suncu (Ivisa/ Ibica, 1932)

11. Benjamin: Iskustvo i siromaštvo (Ivisa/ Ibica, 1933; u međuvremenu se pojavio i Aćinov prevod ovog teksta, u okviru istoimene mini-zbirke, ali to još nisam nabavio)

12. Benjamin: Marselj (1929)

13. Benjamin: San Điminjano (1929)

14. Benjamin: korigovana i dopunjena verzija bukleta “Kapitalizam kao religija” (1921)

15. Adorno: Dvadesete (1962)

16. Žak Kamat: nove, korigovane verzije bukleta “Protiv pripitomljavanja” i “Lutanje čovečanstva”

17. Maršal Salins: nova i konačno kompletna verzija eseja “Prvobitno društvo blagostanja”, uz pomoć BP iz BŠP.

18. Tim Ingold: korigovana verzija bukleta “O društvenim odnosima kod lovaca-sakupljača” (1999), uz pomoć Neđe Kropotkina.

19. Što je Kugla? Reprint priloga o Kugla glumištu, iz časopisa Gordogan, br. 1, 1979,

20. Mali dodatak, povodom Anno dada 2016: “Nebeska mapa dade” (Firmament Dada), koju mi je poslao Adrijan Noc, iz Kabarea Volter, koji je jesenas i gostovao u beogradskom KCB – zahvaljujući urednici Oliveri i njenom timu, što je ujedno bio i jedini obimniji program posvećen godišnjici dade, na celom prostoru nekadašnje “jugodade”. Mapa je originalno dovoljno velika da pokrije plafon jednoiposobnog stana (a0, kao što je pokrivala i svod dada-šatora postavljenog ispred KCB), a ovde stiže u formatu a3. Ništa senzacionalno, ali opet podsticajno, zbog imena i pojmova koji navode na dalje istraživanje. Na fotografiji se vidi kako to izgleda na tavanici podruma u Kabareu Volter.

2014-Firmament-Dada-02

Hvala Fijuku, Bubašvaba presu i svima koji nas podržavaju i šire glas!

Vidimo se u petak.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

sreće nema

(edit)

moralna policija
hapsi mrzovoljne
i utučene
trpa ih u
kazneno-popravne
kancelarije i šaltere
puni njima
svoje falange
kontrolora
komunalnih pandura
i inspektora
strah od smrti
zaboravismo
osmehujemo se uljudno
pitamo za zdravlje
i rodbinu
grlimo sebičluk
kao dobar zalogaj
veliki svet
tesan nam je
i stran
mitomani
krstaši
domaćini
koji izjutra
ne žele
da otvore
oči