Filmovi filmovi

Bio sam neko veče na otvaranju Beldocsa i tom sam prilikom pogledao jedno osrednje, skoro pa teve, ostvarenje Biba struja autora Dušana & Dušana (Ciklotron i Marka žvaka – hence the TV remark) i jedno dosta solidno i pristojno, ali ipak nedorečeno i mlako, doku-igrano delo o izgubljenoj i nesrećnoj petooktobarskoj ikoni i, uopće, o kompromitovanoj ideji revolucije pokreta Otpor s kraja devedesetih godina prošlog veka – Lice revolucije Vladimira Milovanovića.

Sve u svemu, prilično očekivano, lepo upakovano i zabavno (Biba), te defanzivno, reakcionarno i defetistično (Lice). Da ne spominjem sad propuštene šanse oba filma, njihovu preteranu ispoliranost (i idejno i vizuelno), nedostatak hrabrosti da se izbegnu ziceri i sigurice i, nadasve, posebno površan odnos obe priče prema glavnim protagonistima (i Biba i Branko potpuno su jednodimenzionalni ljudi bez ikakvih atributa koji bi ih učinili zanimljivim – umorni ljudi od sebe samih, razočarani svako na svoju stranu, bez duha, bez ideje, bez hrabrosti za novi početak). Tu bih, kao topao i smeo film, spomenuo Robertino Darka Kovačevića, kao primer stvarnog (a ne lažnog) no-budget dokumentarnog filmskog dela koje se hrabro i iskreno nosi sa subjektom u jednoj naoko ležernoj plovidbi čamcem po Tisi. Ni traga od jebenoteškozanać arhivske građe, ubistvenog saundtreka, naduvanih (bukvalno) bivših revolucionara i naduvanih (bukvalno) sadašnjih bankara i marketing menadžera, pičetine i pičkaže, snega, eksera u šuko, hiljadu milijardi prepečenih viršli, išaranih pesnica, revolucionarnih pesama… i čega sve ne… već samo jednostavna čista ljudskost koja je životnija, življa i duhovitija od svih prenaglašenih i prenaduvanih glava punih muva zunzara koje lete oko ideja koje liče na znate već šta.

Tu mi je negde (!) pao na pamet tek preminuli Amos Vogel i njegova predana borba da se film afirmiše kao sila koja menja svest ljudi i njihovu percepciju sveta. Vogel, koji je čitavog života pokušavao da afirmiše eksperimentalni, subverzivni i, uopće, nekomercijalni i avangardni film, bio je inspiracija za mnoge filmske stvaraoce koji će filmove praviti ne obazirući se na očekivanja ili preovlađujući ukus publike, već će se otvorenog srca uhvatiti u koštac sa pojavama, nadanjima, demonima, strahovima, željama i preispitivanjima modernog čovečanstva bez potrebe ili težnje da se ta lutanja učine pitkima ili pak svrsishodnima. Takav film retkost je i “napolju”, a ovde je poslovično zaobilažen sve u želji da se određena ličnost, ili ideja, ili događaj, pogleda iz jednog rakursa koji je svima potaman, korektan i zabavan. Takav film ne pomera granice, pa čak ni one koje se mere vremenom u kojem su takvi filmovi predmet nekog razgovora.

Dakle, jedan jednostavan, nepretenciozan i topao film o velikom Amosu Vogelu iz kamere Pola Kronina u svojevrsnom proceduralnom off off doku bioskopu – Film as a Subversive Art: Amos Vogel and Cinema 16. Uživajte i učite.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>