HOKI (2)

2.
Onaj koji gleda, neće videti.

Kejleb Beginsvort srednjim prstom odape pikavac u talase i pogladi riđu bradu. Navuče kapu još više na uši i pokrenu automatski čekrk. Jednolična škripa čekrka ga odvede daleko, u detinjstvo, pod dedinu strehu i zvuk njegove stolice za ljuljanje. Muzika koja je izlazila iz usne harmonike skrivene ispod dedinih brkova samo je tercirala škripi. Zarđala pesma o zaboravljenom vremenu. Urlik za izgubljenim vremenom.

Kejlebov pradeda, Gustav fon Begensvard, doplovio je na ove obale nakon što je tri puta bio u Indiji, nakon što je u američkom Čarlstonu živeo sedam godina i nakon što je u Singapuru oženio devetnaest godina mlađu Tai Li, cvet njegovih zrelih godina. Potomstvo Gustava i Tai se rasulo po obalama Novog Zelanda, Japana i Australije. Prezime se postepeno promenilo u Beginsvort, gubeći arhaični prizvuk ostarelih dinastija. Ono što se, kod Beginsvortovih, nije izgubilo, bila je ljubav prema moru. Ali danas, biti moreplovac, nije više bila romantična, a još manje avanturistička priča. Ako biste odbacili mornarski posao na velikim krstarenjima, kao previše nalik na veštački osmeh domaćina leta u džambo džetu; ako biste se odrekli trgovačke i vojne mornarice zbog njihovog isuviše korporacijski ustrojenog modela; ako biste, iz straha, ustuknuli pred sirovom brutalnošću piratskog poziva, ili, ako vam nasledstvo nije obezbedilo usamljenu jedrilicu kojom ćete jezditi preko tihog sivila Pacifika, ostalo bi vam da na more isplovite kao ribar.

Kejleb Beginsvort šutnu mrtvog Hokija i on skliznu u utrobu broda. Zatim zviznu u pravcu Dejvida Mejsona, pokazujući mu da preuzme nadgledanje izvlačenja ribe, a onda se i sâm spusti u potpalublje. Dole se riba obrađivala, filetirala i zamrzavala u table. Šestonedeljni ulov je napunio brodska skladišta i došlo je vreme da pođu kući. Opasao je gumenu kecelju, na uši stavio antifone, navukao hirurške rukavice, stao pored pokretne linije za obradu i počeo da sortira ribu. Do podneva, kada se završavala njegova smena, ostalo je još dva sata. Radio je automatski dok su mu misli lutale.

Dejvid Mejson je bio dobar momak. Na proleće je trebalo da se oženi Kejlebovom kćerkom Tai. Kejleb se nadao da će njihov sin, njegov unuk, koji je plutao u Tainoj utrobi, jednog dana postati moreplovac. Ili barem ribar. Potajno je maštao da će mali Kejleb (voleo je da zamišlja da će unuk poneti njegovo ime, kao što je njegova kćerka nasledila ime svoje čukunbake) ipak ugrabiti barem deo avantura koje je doživeo pradeda Gustav. Naspram putešestvija pradede Gustava i njegovog životnog iskustva debelog poput Velingtonskog telefonskog imenika, njegov život i životi njegovog oca i dede činili su mu se jednoličnim i predvidljivim kao dosadni vetar u tom istom Velingtonu. Nevidljivi vetar koji dolazi i prolazi, ne ostavljajući ništa za sobom.

Sin Gustava fon Begensvarda, Oskar Begensvard, rodio se jedne mrkle olujne noći, u kojoj su se šeširi i krovovi uskovitlano takmičili u osvajanju pučine. Sâm divlji urlik vetra ga je doneo na svet cepajući utrobu mlade Tai Li koja je purpurno-modrom Oskaru nemo predala svoj dah. To je bio jedini vetar u istoriji Te Whanga-nui-a-Tare koji je nešto ostavio za sobom. Ostavio je slomljeno srce Gustava fon Begensvarda, malog, od plača zacenjenog, Oskara i mrtvu Tai Li. Taj vetar je za sobom odneo sve lepe i utešne reči koje je Gustav namenio svom sinu. Taj vetar je zbrisao svu ljubav koja je bujala u njegovom srcu. Taj vetar je odneo i samog Gustava koji je, nakon što je svoju ženu porinuo u sivo more, otplovio daleko od svake obale, ostavljajući svog sina rodbini koja mu nikada neće udahnuti onu snagu i pouzdanje koje samo otac sinu može pokloniti.

Oskar je plakao. Plakao je kao usna harmonika koju će, mnogo godina kasnije, sakriti ispod svojih brkova, i kroz nju, unuku Kejlebu, svirati tužnu škripu brodskih paluba i jarbola, dah razvijenih jedara, udar razbijenih valova. Oskar Begensvard je voleo more, ali nikada nije njime zaplovio. Ispekao je zanat brodara i, uz pomoć očevog blaga, otvorio radionicu za obnovu čamaca i brodica. Pronašao je svoj mir u opremanju barki kojima će neko drugi zaploviti i, možda negde, u bespućima modrih okeana, sresti njegovog tatu. Oženio je Hildu, kćerku velikog ribara Ota Mingusa. Sagradili su kuću na malom rtu iznad peščane plaže. Nakon dve vetrovite zime, rodio im se sin Oto Beginsvort. Ribar.

Oto će, na svoj šestnaesti rođendan, prekinuti očev strah i patnju, ući u jedan od sveže obnovljenih čamaca i pokušati da dovesla do kuće Fergusonovih, do zlatnih pletenica njegove ljubljene Barbare Ferguson. To će mu poći za rukom, i od tada, Oto će zauvek ostati vezan za svoje dve ljubavi – Barbaru posutu pegama i okean posut valovima.

Plod Otove i Barbarine ljubavi, prelepi dečko vatrenih uvojaka, Kejleb, odrastao je obasut roditeljskom ljubavlju i pažnjom koja ga je naoružala onom posebnom vrstom integriteta kakva se sreće samo kod ljudi kojima je poklonjena bezuslovna ljubav. Porodica nije bila bogata. Niko od Otove braće nije nastavio dedin posao, jer su se svi do jednog vratili moru. Kejleb se sa ocem otisnuo na more onih godina kada je počeo masovni ulov plavog grenadira – hokija. Svet se menjao, količine aljaskanskog oslića i slične bele ribe su se smanjivale i tržište se okrenulo bogatstvima prvo japanskog, a zatim i novozelandskog i australijskog priobalja.

Hoki je postao njihovo zlato. Njihovo, tek pronađeno, morsko blago.

4 thoughts on “HOKI (2)

  1. Pingback: PROCEDURA : HOKI (3)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *