Istrebljivač (12)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

U ono što je ostalo od Kadiza, uplovio sam jednog septembarskog popodneva starim, tamno zelenim, brodom Greenpeace koji je, ostavši bez fondova, pretvoren u komercijalno plovilo.

Kroz zaliv se probijasmo sporo, mimoilazeći hiljade čamaca, barki, splavova i brodova. U daljini, kroz izmaglicu smoga i pare, nazirao se jedan od nekadašnja dva Tornja Kadiza, koji je sad bio naseljen ljudima kao nekakav nadrealni termitski greben. Njegova ogromna, živa, svetlucava i gotovo pulsirajuća silueta u obliku slova T, tvorila je groteskno raspeće ljudskog roda. Ovog puta, ljudska rasa će se žrtvovati za Božanstvo. Božanstvo napretka.

Pristali smo u prljavu luku i čekao sam dobra dva sata na pregled prtljaga i identifikacionih čipova. U luci sam obavio formalnosti oko iznajmljivanja podvodnog skladišta i jednosobnog apartmana koji se  nalazio u jednom od polupoplavljenih solitera sagrađenih u prvoj polovini dvadesetih godina  za potrebe smeštaja imigranata iz afričkih zemalja.

Špediteri su odneli sanduke u skladište, pa sam lokalnim vodenim taksijem krenuo ka paviljonu XX209P. Čamdžija, mladi Marokanac atletske građe, na ustima i ušima je nosio Kenoov say2me – uređaj za prevođenje jezika i dijalekata. Pokazao sam mu karticu/displej po kojoj se iscrtavala putanja do odredišta. Klimnuo je, nabio vizir preko očiju i čela i pokazao mi da učinim isto. Sila kojom je čamac poskočio, zalepila me je za sedište i uskoro smo se našli u gustoj magli morskih kapljica, jureći gradskim kanalima kao da nas goni flota somalijskih pirata.

Zaustavili smo se ispred solitera, izvadio sam nekoliko zeleno-žutih pilula iz džepa, platio i kročio na dok. Stajao sam među nekoliko stotina ljudi, stisnutih na uzanom pristaništu, koji su čekali prevoz, dolazili, odlazili, sedeli, prosili, bavili se svojim poslovima i namerama. Okrenuo sam se i pogledao u pravcu okeana. Naseobine na vodi pružale su se daleko ka pučini. Činilo se da je samo na okeanu živelo više od milion ljudi. Iznad njih, na mutnom nebu, stajalo je zalepljeno sunce, široka fleka koja ih je nemo kuvala.

Ušao sam u soliter. Po hodnicima, stepeništima, podovima, liftovima, živeli su ljudi. Odvezao sam se liftom na 33. sprat, jedva stojeći iznad usnule porodice Eskima. Za vreme vožnje, buljio sam u veliki ekran koji je reklamirao isključivo farmaceutske proizvode. Saznao sam da može da se nabavi preparat pomoću kojeg hibernirate dvadeset, trideset ili četrdeset godina. Ultimativna i teško proverljiva igra na sreću. Ulog – život (znači ništa posebno), dobitak – život u možda srećnijoj budućnosti. Možda i odigram jednu partiju. Ako “dobijem” vrlo dobro ću znati da sam igrao i dobio. Ako “izgubim”, toga neću biti svestan.

Položio sam palac na skener i otvorio vrata apartmana. Koraknuo sam u zagušljivu prostoriju i odmah uključio klima uređaj. Ogromno fotoosetljivo staklo, koje je činilo jedan zid sobe, sprečavalo je prodor UV zraka. Osim pogleda, staklo je sprečavalo bilo kakvu interakciju sa spoljnim svetom. Bacio sam ranac na krevet, skinuo turban sa glave i lica, legao i sklopio oči.

Nije bilo šanse da se opustim. Nekoliko poslednjih meseci sam živeo tako intenzivno da skoro nisam ni oka sklopio. Put iz Hamburga dovde trajao je predugo. Epidemija praznoglavlja koju je proizvodio nervni video samo je otežala stvari. Kolaps kopnenog saobraćaja je uslovio da putujem morem, što je bila srećna okolnost. Na moru, ni jedna oluja nije bila ni približno stravična kao one na kopnu.

Užasni postefekti sloma digitalnog sveta učinili su da običan transfer od mesta do mesta ili svakodnevni život u gradu postanu skoro nemogući. Analogni i alternativni načini nisu mogli da zadovolje sve ljude. Pogotovu kada su se ugasili roboti. Svet, koji se nekada samokontrolisao u nekoj vrsti digitalnog komunalnog haosa organizovanog po ćelijama, sada se raspadao i osipao, kruneći sa sebe osušenu koru civilizacijskog blata. Prašina neupotrebljivih informacija polako je prekrivala sve.

Kada sam otvorio oči u sobi je bio mrak. Prišao sam staklenom zidu i nekoliko trenutaka uživao u pejzažu. U daljini je bio mrak iz kojeg se polako rađalo okeansko naselje čiji je svetlucavi krvotok punio gradske kanale i rukavce. Uprkos svemu, grad je živeo. Sada je samo ostalo da se saživim sa njim.

Iz ranca sam povadio stvari: hiWiMAX izmenljivi implant za headnet, net1zen server, osam WORM modula, paket energetskih tabli algaepwr i mini uređaj za filtriranje mokraće WRS uRtW.

Otišao sam u kupatilo, montirao uređaj i ispišao se u njega. Oko wc šolje je bio obmotan HiOct ExTrctr – naprava za proizvodnju goriva iz ljudskih izlučevina. Sam svoj majstor. Desalinizacija, filtriranje i reverzibilna osmoza morske vode, bile su suviše skupe tehnologije i zahtevale su minimum ljudskog udruživanja, a to nije bilo moguće. Ne u današnjem svetu.

Pustio sam vodu u kadu i vratio se stvarima rasutim po krevetu. Uzeo sam net implant i uključio ga u utičnicu u korenu vrata. Podigao sam server, spojio ga sa WORM modulima i progutao tri tablete nootropica. Legao sam.

Lebdeo sam u tišini svemirske stanice i posmatrao zemlju. Njen plavičast, ekspresionistički patern, gušio se pod naslagama sivo-belog dima i demonskih, crvenih žila koje su prožimale čitave kontinente. Vulkani, tornada, uragani, poplave, besneli su zemljom menjajući je bez milosti.

Ovde, u miru svemirske stanice, usred šuma elektronike i nemog odjeka praznine, posmatrao sam kako se zemlja grči. Poruke iz kontrole su prestale da stižu pre 72 sata. Bio sam sâm. Zalihe hrane i kiseonika su bile dovoljne za 180 dana. Mogao sam da se prepustim poslednjim danima.

Setio sam se posta na blogu apocalyptic.org koji sam pročitao veče pre svog četrdesetog rođendana:

First, the comet will hit the earth

First, the comet will hit the earth and everyone except a few of us will die. The rest of us will then loot all of the stores and drive away with tons of wonderful luxuries. We will live in the nicest apartments with the nicest furnishings and we will eat macaroni and cheese for almost every meal. I can’t wait.

i glasno se nasmejao. Poželeo sam da sam ja ta kometa nakon čijeg će udara nekoliko preživelih sretnika skoro svaki dan jesti makarone sa sirom i uživati u celokupnom zemaljskom bezrazložno stvorenom bogatstvu. Ljudima je tako malo potrebno za sreću. Samo globalna apokalipsa i ništa više. To je tako skromna želja, da je ni jedna humanistički licemerna primedba ne može osporiti.

Otvorio sam oči. Voda. Kada. Oteturao sam do kupatila i sklopljenih očiju legao u toplu, plavkastu vodu. Zaronio sam glavu i osluškivao čudne zvuke. Zvuke detinjstva. U tom trenutku, nisam znao gde sam.

World by samurai

World by samurai 侍

One thought on “Istrebljivač (12)

  1. Pingback: PROCEDURA : Grad izgubljene dece

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *