Družina prstena (10)

Prethodne nastavke možete pronaći na stranici progress
i pod linkom Knjiga
-------------------------------------------------------

Kada smo, iz pravca Drezdena, ušli u prva Lajpciška predgrađa, svitao je stodvadeseti dan našeg puta. Naša dvadeset i dve godine stara Mazda, koju je leta 2013. sa napuštenog parkinga Parking servisa spasao komšija Brada, polako je klizila pustim, sivim ulicama. Isak je spavao. Ljilja i ja smo gledali zgrade, ulice, putokaze, ptice, smeće.

Tražili smo ulicu Rose Luxemburg. U njoj, skrivena u starim skladištima pokraj železničkih koloseka, čekala nas je Inkscar – stara prijateljica iz vremena procvata Twittera i Google Wavea. Kao i svi ljudi koji se nisu bez razmišljanja prepuštali blagodetima kapitalizma, Inkscar je uspela da svoje znanje i snalažljivost pretoči u relativno miran i harmoničan život u nekoj vrsti urbane izolacije.

Parkirali smo ispred dugačkog magacina opasanog starim rampama za utovar i istovar. Mesto je imalo nekakvo obezbeđenje, jer, iako nije bilo vidljivih kamera ili senzora, uskoro nam se sa razglasa obratio ženski glas:

Hi guys! Tired? Please step on the ramp number four.

Poslušali smo i nasmejani se nacrtali ispred velikih metalnih vrata na kojima je stajao ogroman broj 4. Četvorka se vertikalno podelila na dva dela, stvarajući na svakom od krila po jednu dvojku, i vrata se širom otvoriše. Malo se nasmejasmo ovom geeky art zahvatu, a onda uđosmo u ogroman topao atelje.

Miris sveže ispečenog hleba probudi u nama zaboravljenu glad i dok smo se pozdravljali sa Inkscar, sebično smo maštali o doručku. Isak je odmah trčećim koracima premerio ogromnu prostoriju zalazeći u njene najudaljenije uglove. Prostor je objedinjavao sve – u rootu, mada su postojali mobilni paravani koji bi po potrebi delili prostor i tako pravili privremene foldere. Bašta sa povrćem je takođe bila unutar ateljea, osvetljena veštačkim lampama i održavana kombinacijom tehnologije i praiskonske ljubavi koju joj je Inkscar pružala.

Iz udaljenog dela ateljea začu se zvuk povlačenja vode, a onda zvuk vode koja teče u umivaonik, a onda zvuk sušilice za ruke, a onda iz polumraka izroni Hilmar široko se osmehujući i glasno vičući:

Wo seid ihr denn ihr Landstreicher?”

Isak se malo uplašio od ovog bučnog, ogromnog čoveka, ali kada nas je video kako se grlimo i glasno smejemo, dotrčao je po svoju porciju zagrljaja i poljubaca.

“Hey my man Neuroth, early morning pollution? Howza going old sailor man?”

“Usual stuff – trying to keep eyes bright, head clear and mind safe. You? Still keen to find that old server of yours?”

“Yeah. Without it, the pointlessness will be just blank space. With it, we have something to build upon.”

“Swell! You must be hungry as wolfes. C’mon, let’s have some breakfest!”

Seli smo za veliki sto i počeli. Hleb koji je je tog jutra ispekla Inkscar još je bio vruć i odmah smo se bacili na njega, mažući ga puterom i prelivajući ga medom. Usput smo probali pšenične klice u salati od spanaća i divni zeleni čaj začinjen pravim limunovim sokom iz pravog limuna sa limunovog drveta koje se granalo na sred kuhinjskog dela ateljea. Doručak smo završili svežim jagodama.

Hilmar i Inkscar su bili dovoljno ljubazni da nas smeste u najudaljeniji deo ateljea u kojem smo, nakon kratkog tuširanja vrelom vodom, mogli da se odmorimo i malo odspavamo. Čekao nas je konačan dogovor i plan kako da se domognemo servera net1zen koji se nalazio negde u Erfurtu,  sto kilometara od Lajpciga.

Uskoro smo Ljilja i ja, dok je Isak igrao Lemmingse na nekom prastarom kompu, spavali kao bebe. San mi je bio tvrd i jedan od onih toliko sličnih hibernaciji, da ni utrnuće udova nije moglo da me probudi. Ali, nešto je uspelo da nas digne iz postelje. U ateljeu je bio mrak. Čuli smo kako Isak glasno vrišti i Ljilja je potrčala u pravcu njegovog vriska. Inkscar i Hilmar su već bili kod našeg kreveta, brzo razmenjujući oštre, kratke i vrlo glasne rečenice na nemačkom. Izvana je dopirao zaglušujući urlik neke sprave koja je pretila da nam pomuti razum.

“WE ARE UNDER ATTACK” vikala je Inkscar trpajući u veliki džak odeću, termose, baterije, kese sa semenima biljaka, voće, povrće i hleb.

“WE HAVE TO MOVE FAST. I MEAN REALLY FAST. ZORAN, THEY PROBABLY BURNED OR SNATCHED YOUR CAR ALREADY, SO WE HAVE TO TAKE OUR BIKES FROM THE BASEMENT AND HIT THE ROAD.”

“OK. BUT HOW WE GOING TO ESCAPE IF WE ARE SURROUNDED?”

“HILMAR AND I’VE BUILT AN ESCAPE ROUTE TO THE RAILWAY TRACKS. THEY’RE DRUNK AND CRAZY AS SHIT. THEY WON’T SEE US, BUT WE MUST HURRY.”

“WHO ARE THEY?” prodrala se Ljilja.

“I DON’T KNOW.”

Isaku smo uši napunili vatom, pokrili ih slušalicama koje smo utakli u moj stari telefon i pustili muziku. Pogledao sam na displej. Pisalo je “The Drum Thunder Suite”. Poslužiće.

Po mraku smo se sjurili u podrum i zgrabili biciklove. Hilmar je od stare pecaroške stolice, nekoliko kaiševa i jedne marame, imrovizovao sedište za Isaka. Inkscar nam je pokazala na policu sa alatom koju smo zajednički sklonili i tako oslobodili skrivena vrata. Pogledima smo se uverili da smo svi u redu pre nego što smo ih Hilmar i ja otvorili.

Iza vrata se pružao mračan i uzak hodnik. Zajahali smo bajkove, uključili dinama i krenuli. Vožnja nije trajala dugo i uskoro je od nekud počela da se pomalja dnevna svetlost. Izlaz iz tunela se nalazio na oko dva metra iznad nas. Bio je to običan rešetkasti poklopac za podzemne odvode rashladnih uređaja. Pogledao sam gore. Umesto lepršave haljine Merlin Monro, iznad šahta je šuštala velika bela kesa. Svako vreme ima svoje ikone.

Hilmar se uspentrao do rešetke, oslobodio nekoliko vijaka, polako provirio pogledavši na sve strane, a onda nam rukom pokazao da počnemo da mu dodajemo biciklove.

Kada smo se svi našli napolju, između koloseka, okrenuli smo se i pogledali u pravcu skladišta. Gust, crn dim se uzdizao iz ateljea oko kojeg su divlje plesale čudne, pankerolike kreature. Hilmar mi je prstom pokazao na veliku crnu spravu, montiranu na prikolicu kamiona:

“That’s the sonic cannon that blasted you from sleep.”

“Fuck. Who are these people? What we gonna do now?”

“We’re headin’ to Erfurt as we planned. There’s an old bike route to Erfurt which I used to ride in summertime. We have to find that server, man. That is our mission now. We have nothing left here. We are setting new goals. Is that alright with you, baby?”

Natürlich, Herr Neuroth. Natürlich.”

Nasmejali smo se glasno i krenuli. Po ko zna koji put.

Interzone by samurai

Interzone by samurai 侍

nastavak >>>


One thought on “Družina prstena (10)

  1. Pingback: PROCEDURA : Mreža

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *