PROCEDURA

Ovo je priča koju je Robin Sloan objavio na svom blogu. Sjajna je. Ujedno, ovo je vežba za jedan veći prevodilački izazov koji me, nadam se, čeka. Vikend je pred vama, pa se nadam da ćete naći vremena da pročitate ovih 5000 + reči. Uživajte.

* * *

SADA JE 2:02 UJUTRO U HLADNOJ LETNJOJ NOĆI.

Sedim u knjižari pored striptiz kluba.

Ne u takvoj knjižari. Ovde su knjige neverovatno stare i nemoguće retke. Knjižara čuva tajnu – tajnu koju sam možda baš sad otkrio.

Sâm sam u knjižari, a tada, tap-tap, odjednom nisam.

Sasvim sam siguran da ću sada sklopiti svoj laptop i vrišteći istrčati kroz vrata, da se nikada više ne vratim.

* * *

ALI DA POČNEM OD POČETKA.

Izgubio sam posao tokom propasti proleća 2009. Aplicirao sam na desetine poslova, ali sam odbijan iznova i iznova. Jeziva uteha mi je bila što su kompanije koje su me odbijale i same propadale u roku od nekoliko meseci. Verovatno sâm ne bih bio u stanju da ih uništim. Verovatno.

Posao koji sam izgubio je bio u direkciji New Amsterdam Bagel Bakery. Dizajnirao sam promotivne materijale, menije, kupone, postere za izloge  i, jednom, ceo “expirience”  štand za sajam peciva.

Takođe, održavao sam i website.

Mesecima bez posla, okrenuo sam se oglasima “potreban radnik” koji su visili u izlozima, što baš i nije nešto što inače radite, zar ne? Učili su me da budem nepoverljiv prema takvim oglasima. Legitimni poslodavci koriste Craigslist.

Knjižara “0-24″ zasigurno nije izgledala kao legitiman poslodavac:

Potreban radnik

Rad noću

Posebni zahtevi

Dobri uslovi

Bio sam posve uveren da je “knjižara 0-24″ eufemizam za nešto. Nalazila se na Broadwayu, eufemističkom delu grada. Opazio sam je na putu za bar koji je nudio happy hour  pod imenom “besposličarski specijal”. Mesto pored je imalo reklamu sa neonskim nogama koje su se prekrštale i odkrštale.

Unutra – da, naravno, kročio sam unutra – uopšte nije bilo bez veze. Sasvim suprotno, bilo je natrpano.

Natrpano i klaustrofobično. Zamislite normalan lokal okrenut za 180 stepeni. Knjižara je bila apsurdno uska i vrtoglavo visoka. Police sa knjigama su se pele pet spratova u vis. Celo mesto je bilo mračno i prašnjavo. Plafon se nije ni nazirao.

Lestve su bile pričvršćene za police i klizile su po šinama s jednog na drugi kraj. To uvek izgleda baš slatko, ali  ovde, u mračnoj izmaglici, bile su zastrašujuće. Nije postojala šansa čak ni da dotaknem te lestve.

Osim ako već, naravno, nisam popunio aplikaciju za posao i predao je u naborane ruke gospodina Penumbre, vlasnika knjižare, i zastupao svoj slučaj citirajući svoje srednjoškolsko istraživanje o švajcarskoj tipografiji (1491-1519), i počeo da ističem kako je grafička novela ozbiljna literarna forma (koja je takođe i esencijalna za knjižarski posao jer, znate, današnja deca odrastaju na mangi i ja vam mogu pomoći oko toga, mogao bih čak da napravim sasvim novi odeljak)…

U tom slučaju, da sam sve to uradio, stari gospodin Penumbra bi možda izoštrio pogled, odmerio me, i rekao: “Pa, to je sve lepo… ali, da li možeš da se penješ na lestve?”

Da se sve to desilo, mogao bih, hipotetički, da se nađem na jednim od onih lestava, na trećem spratu, bez podova, u Penumbrinoj “0-24″ knjižari.

Knjiga po koju me je poslao, “de Guilfordovo istraživanje”, je bila na oko 130% dužine jedne ruke sa moje leve strane. Očigledno, morao sam da siđem i doguram lestve do knjige. Ali dole, gospodin Penumbra je vikao: ” Nagni se sine! Nagni!”

I sine, da li sam uopšte želeo ovaj posao?

* * *

* * *

TO JE BILO PRE MESEC DANA.

Sada sam prodavac u Penumbrinoj knjižari i skačem gore dole po tim lestvama kao majmun.

Da me samo vidite kako se naginjem.

Ako uzimam dve knjige, postavljam lestve na pola puta između njih, penjem se, i tada, na deset metara iznad zemlje, kačim se na jednu od šina i naginjem se tako da

moja ruka

moje telo

i lestve

čine mršavi pravougaoni trougao.

Ako to uradim sa obe strane, mogu da se rastegnem na dužinu od oko sto knjiga. Zabavno je.

Nažalost, nije potrebno da to činim često.

Dozvolite mi da vam kažem: Penumbrina “0-24″ knjižara nije otvorena non-stop zbog navale kupaca.

Zapravo, proći će cele noći bez i jedne mušterije. Samo ja, laptop i prašnjave visine.

Ali da. Taj jedinstveni kupac.

Postoji, shvatio sam, čitav sloj jako čudnih ljudi koji su naselili ovaj deo San Francisca. Ti ljudi dolaze u knjižaru noću. Dolaze sasvim budni i skroz trezni. Uvek skoro vibriraju od potrebe.

Na primer:

Zvonce na vratima bi zazvonilo i pre nego što bi se utišalo gospodin Tyndall bi vikao bez daha: “Kingslake! Potreban mi je Kingslake!” Spustio bi ruke sa svoje glave (da li je stvarno je trčao ulicama sa rukama na glavi?) i lupio njima o pult.

“Kingslake! Brzo!”

Verovali ili ne, gospodin Penumbra je imao bazu podataka. Knjige na policama nisu bile poslagane po naslovu ili temi, (da li one uopšte imaju temu?), tako da je baza podataka bila od neprocenjive važnosti. Baza se nalazila na starom Mac Plusu, ali sam je kopirao u moj laptop i, tokom nekoliko usamljenih noći, mapirao u 3D model knjižare. (Ako vam ovo zvuči impresivno, imate više od 30 godina.)

Onda bih samo ukucao K-I-N-G-S-L-A-K-E i model bi počeo da rotira i zumira red 3, policu 13, koja je na visini od oko deset metara.

“Imate je? O, hvala bogu, hvala vam, o da, hvala bogu,” rekao bi Tyndall, skoro poluglasom. “Koliko?”

Ovo je neverovatan deo. U ovoj knižari nisam prodao ni jednu knjigu za manje od dvesta dolara. Mnoge su višestruko skuplje. Penumbrina baza podataka će mi reći da “Investigations” od Reynolda Kingslakea košta 1.800 dolara.

Ni treptaj.

Nakon što bih završio svoje majmunisanje po lestvama, Tyndall bi ispisao ček i skliznuo ga preko pulta. “Hvala vam,” izdahnuo bi, i zvonce bi ponovo zazvonilo dok bi gospodin Tyndall užurbano izlazio na ulicu. Sat bi pokazivao tri izjutra.

* * *

UVEK PLATE. Ni jedan se nikada nije pobunio. Odakle sav taj novac ovim matorim čudacima?

To je jedno od pitanja koja postavljam sebi dok ovde sedim sâm, nakon što su gospodin Tyndall ili gospodin Raleigh ili gospodin Fedorov otišli. Mislim da sam ih do sada sve upoznao. Posmatram ih kao čudnu družinu, iako nemam dokaza da se poznaju međusobno. Svako od njih dolazi sâm i nikad ne spominje ništa drugo osim objekta svoje trenutne, uvrnute fascinacije.

Pojma nemam šta piše u tim knjigama za koje istresaju sav taj novac. U stvari, deo mog posla je da ne znam. Nakon testa sa lestvama, onog dana kada sam dobio posao, gospodin Penumbra je rekao:

“Ovaj posao ima tri pravila i svako je veoma strogo.”

1) “Moraš uvek biti ovde od 10 uveče do 6 ujutro. Tačno. Ne smeš da kasniš. Ne možeš da odeš ranije.”

2) “Ne smeš da čitaš, pregledaš, ispituješ ili na bilo koji način diraš ni jednu knjigu u knjižari – osim ako je donosiš mušteriji.”

Znam šta mislite: Desetine usamljenih noći i nikada nisi otvorio korice?

Ne, nisam. Možda Penumbra ima kameru negde. Ako provirim u neku knjigu i on to otkrije, otpušten sam. Moji prijatelji padaju kao muve; cele industrije, čitavi delovi zemlje se zatvaraju. Potreban mi je ovaj posao.

Uz to, treće pravilo nadoknađuje restrikcije drugog:

3) “Moraš da vodiš detaljnu evidenciju svih kupovina. Vreme. Cena. Izgled mušterije. Njeno raspoloženje. Kako je knjiga tražena. Kako je primljena. Da li se čini da je mušterija povređena. Da li za šešir ima zadenutu ruzmarinovu grančicu. I tako dalje.”

Verovatno da u normalnim okolnostima ovo zvuči u najmanju ruku čudno, ali u datim okolnostima – prodavati retke knjige ludim učenjacima u sred noći – sve se činilo savršeno prikladnim. Tako da sam, umesto da buljim u zabranjene police, vreme radije provodio pišući o kupcima.

Osnovne stvari – koja knjiga je kupljena, cena, vreme – išle su u bazu podataka. Ostalo sam upisivao u ogroman, kožom uvezan, dnevnik. Pripadao je samo meni. Prve noći na poslu, gospodin Penumbra ga je izvadio ispod pulta, otvorio ga i, na prvoj strani, upisao moje ime.

Moram da kažem da sam se osećao prilično vlasnički u odnosu na tu knjigu. Trudio sam se da vodim jasne i tačne beleške sa samo povremenim literarnim ulepšavanjima. Kad nije bilo posla, pisao bih o vremenu.

Ponekad bih crtao. Evo gospodina Tyndalla u večerašnjem izdanju:

Mislim da možemo reći da pravilo broj dva nije bilo sasvim bez izuzetaka. Postoji jedna knjiga koju mogu da diram u Penumbrinoj “0-24″ knjižari. To je ona koju ja pišem.

* * *

GOSPODIN PENUMBRA ODRAĐUJE  DNEVNU SMENU. Počinje u 6 ujutro i završava u 10 uveče, ako možete da poverujete. To je dugačak dan za starog čoveka. Viđam ga svako veče i svako jutro. Ako smo imali noćnu mušteriju obično bi pohvalio moja opažanja a onda pročačkao malo dublje.

“Vrlo dobar opis gospodina Raleigha,” rekao bi. “Ali reci mi, sećaš li se, da li su dugmad na njegovom kaputu bila sedefna? Ili su, možda, od rogova? Ili od nekog metala? Bakra?”

Moram da priznam: stvarno je čudno što gospodin Penumbra želi sve te informacije, ali kad ljudi dođu u određene godine jednostavno prestanete da ih pitate zašto rade neke stvari. To može biti opasno. Šta ako na primer pitate: zašto, gospodine Penumbra, želite da znate sve o dugmadima gospodina Raleigha, a on zastane, počeše se po bradi, i u sred neprijatne tišine – obojica shvatite da ne može da se seti?

Ili šta ako pobesni i na mestu me otpusti?

Istina je da ne mogu da ga zamislim pobesnelog. Takođe, istina je i da je moj cimer Dan dobio otkaz prošle nedelje i da se verovatno seli u rodni Sacramento. U ovom ekonomskom okruženju ne želim da ispitujem granice izdržljivosti starog gospodina Penumbre.

Dugmad gospodina Raleigha su bila od žada.

* * *

TOKOM DANA, nakon smene, ali pre mog vampirskog poslepodnevnog sna, dosta vremena bih provodio u kafeu u blizini moje kuće. Kafe se zvao “Ponuda i Potražnja”.

Trik je u tome da je danju “Ponuda” – kafić, a noću postaje “Potražnja” – bar. Bar je totalna sex berza, ali je zato kafić efikasno i dobro vođen.

I tako, sedeo sam za svojim minijaturnim stolićem, srčući kafu iz svoje ogromne šolje i radeći na 3D modelu knjižare.

Model sam sredio tako da ne pokazuje samo gde se knjige nalaze, nego koje su prodate i kome. Svetlele su kao lampice na kockastim trodimenzionalnim policama. Ubacio sam mali color-code tako da su knjige koje je kupio gospodin Tyndall svetlele plavo, Raleighove zeleno, Fedorovljeve žuto, Imbertove narandžasto i tako dalje.

Ali, sada su police nestajale ako bi ih suviše rotirao, pa  sam sedeo i pokušavao da prokljuvim zašto se to dešava kada se začuo glas iznad mog ramena:

“Sviđa ti se vizuelizacija podataka?”

Okrenuo sam se. O da, devojko kestenjaste kose u crvenoj majici sa natpisom “BAM!” odštampanim slovima boje senfa, sviđa mi se vizuelizacija podataka.

“I meni isto,” rekla je. “Zapravo, meni je to posao. Radim u Googleu.”

Google! Ova devojka mora da je genije. Jedan njen zub je bio malko slomljen na jako sladak način.

Onda pogledaj ovo, rekoh.

Sela je i pokazah joj grešku u mojoj knjižari. Uskoro joj prsti lepršahu po tastaturi, kroz moj kôd, što beše pomalo neprijatno, jer je moj kôd pun komentara kao što su “jes!” i ” a sad, kompjuteru, vreme je da me slušaš.”

Ali Kat (zvala se Kat) je mislila da je to baš slatko. Kat je bila genije, stvarno. Pronašla je grešku i otklonila je dok sam ja dovršio kafu. A onda, tap-tap, napravila je police realističnijim dodajući im finu teksturu drveta.

Kada je završila, reče: “Da li si razmišljao o vremenskoj vizuelizaciji?”

Ovo je već zvučalo kao štreberovski poziv za izlazak upućen drugom štreberu, pa rekoh da nisam razmišljao ali da sam veoma zainteresovan. Dogovorili smo se da se sutra nađemo u Ponudi i Potražnji.

* * *

TE NOĆI, U KNJIŽARI, počeo sam da radim na novoj vizuelizaciji, misleći da ću tim prototipom impresionirati Kat. Sviđaju mi se devojke koje možeš impresionirati prototipom.

Ideja je bila da animiram kupovine kroz vreme umesto da se sve kupovine vide odjednom. Osnovnu verziju sam završio do ponoći i odmah sam nešto primetio.

Svetla su se međusobno pratila.

Gospodin Tyndall bi kupio knjigu sa vrha trećeg reda. Tri dana kasnije, gospodin Raleigh bi učinio isto. Ne bi kupio istu knjigu (Penumbra drži samo po jednu kopiju od svega), nego neku koja je veoma blizu. Sledeće sedmice, i gospodin Fedorov bi učinio isto – iako je gospodin Tyndall već bio ponovo i kupio nešto sa dna prvog reda. On je bio korak ispred.

Do sada nisam primetio ovaj obrazac jer su kupovine bile raštrkane. Zamislite da slušate neku muziku sa razmakom od šest dana između svake note. Ali sad, ubrzano, postalo je očigledno. Izgledalo je kao da svi oni sviraju istu pesmu, ili plešu isti ples, ili slažu istu slagalicu.

Možda su neki bili bolji od ostalih?

Zvonce je zazvonilo. Bio je to gospodin Imbert – snažan i čvrst, sa crnom čekinjastom bradom i nakrivljenom kapicom. Užurbano sam pročešljao vizuelizaciju pronašavši njegovo mesto u obrascu. Narandžasto svetlo je proletelo ekranom, i pre nego što je išta izgovorio, znao sam da će da zatraži knjigu koja je tačno u sredini drugog reda. Možda Prokhorovljevu…

“Prokhorovljeve Interpretacije!” Imbert je šištao. “To je esencijalno delo!”

Na pola puta do gore, zavrtelo mi se u glavi. Šta se dešava? Jedva sam se držao na lestvama dok sam izvlačio tanku crnu knjižicu sa police.

Bila je jeftina. 300 dolara. Zvonce je zazvonilo i ponovo sam bio sâm. Po prvi put, Penumbrina “0-24″ knjižara se nije činila samo čudnom, nego i zastrašujućom.

* * *

U PONUDI I POTRAŽNJI vazduh je prosto pucketao od wi-fi interneta. U celom kafeu, Kat i ja smo bili jedini koji smo razgovarali.

Nosila je istu crveno-žutu “BAM!” majicu od juče, što je značilo ili da a) je spavala u njoj, b) ima nekoliko istih majica, ili c) je lik iz crtanog filma – što su sve bile izazivajuće alternative.

Nisam želeo da zazvučim kao da radim u ekskluzivmoj knjižari da Vinčijevog kôda, ali sam želeo da njen mega-mozak poradi na ovom problemu. Pustio sam joj vizuelizaciju.

“Ovo si napravio sinoć?” rekla je. “Impresivno.”

Gledasmo kako se svetla uvijahu jedno oko drugog. Gledasmo ponovo. A onda još jednom.

Kat je zagrizla usnu i zamislila se, što je bilo vrlo privlačno. “Znaš,” reče, “ovde se nešto… ponavlja.”

Tome ništa nisam mogao da dodam.

Rekla je: “Ali nema mnogo podataka. Možda samo izmišljamo obrazac. Postoje li još neki podaci koje bi mogli da dodamo u vizuelizaciju?”

Pa, rekoh, imam jedan veliki, kožom povezani, dnevnik. Ali to nisu baš podaci… nego samo opisi. Trebala bi nam večnost da sve to prekucamo u kompjuter.

Njene oči su zaiskrile. “Gomila prirodnog jezika za obradu i izgovor da upotrebimimo skener za knjige! Hoćeš li da ga doneseš sutra u Google?”

Njene usne bi napravile lep oblik kada bi izgovorila reč “gomila”.

* * *

GOSPODIN PENUMBRA MI NIJE NIKAD posebno zabranio da dnevnik ponesem kući.

Ali isto tako, nikad mi nije posebno zabranio da pozovem sve svoje prijatelje na noćnu žurku u knjižari, a siguran sam da to nije dozvoljeno.

Svejedno, on proverava dnevnik samo ako mu kažem da se nešto interesantno desilo prethodne noći.

Ništa interesantno se nije desilo prethodne noći.

Imam malu baterijsku lampu na privesku za ključeve kojom sad pokušavam da uhvatim odsjaj sočiva skrivene kamere. (Tako rade u bioskopima, da uhvate pirate! I u vojsci. Da pronađu snajperiste.)

Ni jedna stvar ne svetluca u Penumbrinoj “0-24″ knjižari.

Ne mogu da prestanem da se vrpoljim. Da su pundravci ispravke u Wikipediji do sada bih već kompletno izmenio unos o “krivici” i preveo ga na šest novih jezika.

Najzad je petnaest do šest. Najtananije mladice zore se bude na istoku. Prijatelji u New Yorku se loguju na internet i postuju zabavne linkove.

Oznojanim dlanovima sklapam  laptop. Evo kakav je plan: umesto da vratim dnevnik na njegovo mesto u pultu, smestiću ga u svoju torbu u odeljak za laptop, koji će danas ostati u knjižari, ušuškan u policu za dnevnik.

Smislio sam stotinu objašnjenja (sa razgranatom mrežom pozadinskih priča) u slučaju da me gospodin Penumbra uhvati.

Zvonce je zazvonilo. “Dobro jutro,” kaže. “Kako je…”

Nije bilo mušterija mirna noć moram da idem gosn Penumbra vidimo se kasnije. Izgovaram u dahu, već krećući ka izlazu. Pravim se da mi je loše, što i nije teško, jer se osećam užasno.

On zastade, a onda se osmehnu iskrivljenim staračkim osmehom. “Vidimo se večeras.”

Na vratima sam, i dvadeset minuta kasnije u vozu za Mountain View, pritišćući torbu i knjigu čvrsto na svoja prsa.

Tutnjava i ljuljanje voza me uspavljuju.

* * *

KADA SAM SE PROBUDIO, Google uopšte nije onakav kakvim sam ga zamišljao.

Glavni kampus je kristalni zamak koji se uzdiže sa sivih travnjaka Silikonske doline, blješteći plavo-zelenim odsjajem na jutarnjem suncu. Ovo nije metafora. Bio je to stvarno kristal i činio se organskim a ne arhitektonskim. Google ga je uzgajio.

Kat mi sve objašnjava usput.

Kancelarije su prvobitno činili šatori i paviljoni. Putevi i trotoari su bili obeleženi kredom i kanapima. Kristal je rastao preko svega toga kao neki koralni greben. Ali nije reč o izgledu ili dizajnu. Stvar je funkcionalna. Na neki način, kristal je kompjuterska memorija sposobna da manipuliše podacima i emituje wi-fi internet. Sve to radi uz pomoć sunčeve svetlosti.

Kat je pokazala u pravcu najvišeg kristalnog kraka koji se uzdizao iz samog centra kampusa: “To je jedna od naših baza podataka. Tvoj email je tamo, skupa sa celim YouTubeom, gomilom DNK nizova i skoro svim knjigama koje su ikada napisane.”

Police u Penumbrinoj knjižari se više nisu činile tako visokim.

Široke staze su krivudavo vodile u kristalni kampus. Kat me je uvela u nizak, četvrtast šator. Na rukom ispisanoj tabli zakačenoj za šator je pisalo: “SKENER ZA KNJIGE.”

* * *

Unutrašnjost šatora je izgledala kao vojna poljska bolnica. Hardver je bio veoma težak. Puno kablova i spojnica. Blještavi reflektori su osvetljavali neku vrstu radne površine okružene dugačkim, mnogobrojnim, metalnim, robotskim rukama. Vazduh je grizao kao izbeljivač.

Na sve strane su strpljivo čekale knjige. Gomile i gomile knjiga, naslagane na metalna kolica. Velike knjige i male knjige. Novi bestseleri i stari tomovi koji bi se uklopili u Penumbrinu knjižaru.

Gugler koji je upravljao svim ovim je izgledao kao brucoš. Zvao se Jad.

“Kat me je upozorila da ovo može da bude izazov,” rekao je. “Ali, videćemo. Skener je prilično dobar.”

Postavio je moj dnevnik na metalni ram i rekao nam da se malo udaljimo. Otipkao je nešto na tastaturi skriven iza zida monitora i skener se pokrenuo.

Reflektori su prešli u stroboskopski režim pretvarajući sve u šatoru u stop-motion film. Paukovski udovi skenera listali su knjigu, kadar po kadar, stranicu po stranicu. Nikada nisam video nešto tako brzo i nežno u isto vreme. Ruke skenera – ne znam da li ih je bilo četiri ili osam ili šesnaest – okretale su stranice, gladile ih, smirivale ih. Ta stvar je volela knjige.

Prilikom svakog bljeska reflektora dve ogromne kamere su škljocnule i fotografisale istovremeno. Stao sam pored Jada odakle sam mogao da vidim kako se stranice mog dnevnika pojavljuju na monitorima. Dve kamere su oponašale dva oka, tako da su slike bile trodimenzionalne. Posmatrao sam kako kompjuter podiže reči sa stranica. To je izgledalo kao egzorcizam.

Jad je ponovo nešto otkucao: “Uuu, moramo dodeliti više procesorske snage,” reče.

Zato jer su podaci tako kompleksni?

“Ne, zbog tvog rukopisa. Prilično je loš.”

U redu. Otišao sam do Kat koja se nagnula nad skener toliko blizu da je jedva izbegavala da je metalni kraci ne dokače.

“Ovo je fantastično,” šapnula je.

I stvarno je bilo. Osetio sam tračak tuge za mojim dnevnikom. Ovaj uragan svetla i metala iščupao je sve njegove tajne za ravno pet minuta. Knjige su nekad bile haj-tek, ali ne više.

* * *

OTIŠAO SAM PRAZNIH RUKU.

Želim da kažem, otišao sam sa saznanjem da me slike mog dnevnika u visokoj rezoluciji skupa sa digitalizovanim tekstom i Jadovim analizama tog teksta, čekaju u Googleovim kristalnim bazama podataka, koje su pristupačne svugde, u svako vreme.

Kao na primer, sad.

Jedanaest je uveče. Odmoran sam nakon popodnevnih čudnih, paukovskih snova, i spreman sam za vizuelizaciju.

Skidam Jadove analize preko komšijske nezaštićene wi-fi mreže koja se zove “bootynet.”

A sad, kompjuteru, vreme je da me slušaš.

U dva ujutro imam sve nove podatke utkane u vizuelizaciju, i u dva i dva, spreman sam da vrišteći istrčim kroz glavna vrata knjižare.

* * *

EVO ŠTA VIDIM:

1. Knjižaru, koja izgleda veoma lepo u 3D, sa uverljivim efektom drveta na policama.

2. Kao i ranije, mnoštvo obojenih svetala koja se odbijaju o police; svako svetlo je jedan kupac.

3. Ali sada im se pridružio set simbola: fedora šeširčić za kupce koji nose šešire, ruža za kupce koji imaju miris (loš i dobar), mali Eiffelov toranj za kupce koji gunđaju na francuskom. Postoji milion načina da se ti ljudi opišu; Jadovi algoritmi su ih sve pročitali u mom dnevniku i organizovali u kategorije. Sada vidim i te kategorije kako se kreću između polica.

Svetla i simboli ostavljaju tragove za sobom. Tragovi izgledaju kao potezi slikarskog kista. Ako zarotiram 3D model tako da ga, na mom ekranu, posmatram iz perspektive glavnog pulta – za kojim upravo sedim – potezi se uklapaju. Čine sliku.

To je lice.

Lice koje znam.

To je slika gospodina Penumbre.

* * *

ZVONCE JE ZAZVONILO i on ulazi u knjižaru. Prati ga pramen magle.

Ne znam zašto nisam pobegao. Mračna radoznalost, možda, ili samo tračak odgovornosti.

Večeras mi je kompjuter prikazao sliku gospodina Penumbre. Kompjuterski program koji nisam dizajnirao tako da mi pokazuje slike ljudi. Pogotovo ne slike starih izboranih…

Zapravo. Čekajte. Sad mi je jasno dok ga gledam u sivom jutarnjem svetlu. Napravio sam uobičajenu grešku pretpostavljajući da svi stari ljudi liče jedni na druge. Slika koja je naslikana uz pomoć podataka nije gospodin Penumbra. Isti nos, ali su usta gospodina Penumbre šira. Njegovi obrazi su obliji.

“Dobro jutro,” izgovara. “Kakva je bila…”

Moram da mu kažem. To je zastrašujuća misao, ali je alternativa tome da nastavim da sedim za stolom usred vihora najčudnijih spirala. (To opisuje puno poslova, znam, ali ovo je potencijalno specijalna vrsta uvrnute mađije-sa-Đ.) Ili da mu kažem, ili da dam otkaz.

Okrećem laptop i govorim gospodinu Penumbri da imam nešto što bi trebalo da vidi, ako ga zanima, ako ne, nema veze, možemo i sutra da pogledamo, i …

Zanima ga.

Stavlja naočare pod posebnim uglom i gleda u moj ekran. Isprva lice mu ne odaje ništa, pa se plašim da ne razume šta mu pokazujem, ili da su mu mala svetla prouzročila moždani udar.

Ali onda tiho izgovara: “Zdravo, Elzevire.”

* * *

MISLIM DA ĆE DA POBESNI. Izgleda kao ja pre nego što ću da pobesnim: zategnuta koža preko obraza, usta ne funkcionišu normalno… Ne bojim ga se, mada bi možda trebalo da ga se bojim.

Zvonce zvoni. Obojica se okrećemo.

Ulazi Kat.

“O… ćao,” kaže. Predoseća nešto, tenzija je u vazduhu, skupa sa svom prašinom.

Gospodin Penumbra mi okreće leđa stisnutih očiju.

“Idi,” kaže. “Vidimo se uveče. U 10 sati tačno.”

* * *

SVE OBJAŠNJAVAM Kat dok jedemo vafle. Prilično sam joj naklonjen trenutno. Ipak mi je njena dobro tempirana intervencija spasila život. Ili barem posao.

Pokazujem joj novu vizuelizaciju, i jezivo staračko lice. Lice Elzevira.

“Pa,” kaže, “ovo je verovatno svetski rekord u steganografiji u koju je uloženo mnogo rada.”

Steganografiji?

“Postavljanje skrivenih poruka tamo gde niko ne bi ni pomislio da ih potraži. Ovo je čista steganografija. Naravno, ludo je što ovi matorci ispisuju ovu sliku nedeljama. Ali ko bi samo i pomislio da beleži sve njihove navike?”

Pa, tehnički, to bi bio gospodin Penumbra. Vidi pod: pravilo broj tri. Moj posao.

Uperila je viljušku u mene. “Onda nema sumnje. Ti si morao ovo da pronađeš.”

Zanimljivo. Izraz lica gospodina Penumbre nije baš govorio “čestitam.”

* * *

NOĆ KOJA JE USLEDILA beše moja poslednja noć u knjižari.

Kada sam stigao, gospodin Penumbra se pojavio iz senki polica i srušio na pult kao džak krompira. Najstariji, najmršaviji džak krompira koji ste ikada videli. Džak krompira koji nikada ne biste kupili u prodavnici, pa čak i da idete na krompir-žurku i trebate mnogo krompira. Nema šanse.

“Ovo je veoma čudno,” uzdahnuo je, “ali ne u potpunosti iznenađujuće.”

Pomislio sam, ali nisam izgovorio: O da, prilično sam iznenađen prastarim  ljudskim licem na ekranu mog kompjutera.

“Vidiš,” rekao je, gledajući me kroz te stisnute oči, “to ne ide tako. Ne postoje prečice.”

Nisam rekao ništa.

“Istraživanje družine mora biti urađeno na papiru. Mora stvoriti knjigu.”

Molim vas dozvolite da sledeći niz upitnika predstavi prazninu mog pogleda: ?????

Gospodin Penumbra je ispružio vrat. Rekao je, “Zar nisi pročitao ni jednu knjigu odavde?”

Naravno da nisam! Gospodine Penumbra, pa to je pravilo broj dva! Ne čitaj knjige. Moj rođak se upravo preselio u Floridu jer se država Michigan zatvara! Poštujem pravila.

Malo se nasmejao i zatresao glavom. “Jedna je stvar što ti je kompjuter pomogao da dođeš do odgovora,” rekao je. “Ali sada smo stigli do tačke u kojoj više ne moraš da postavljaš pitanja.”

Pa, ovaj, šta, šta je pitanje?

“Knjižara je prvo pitanje,” rekao je, opisujući rukama prostor oko nas. “Zašto postoji? Zašto gospodin Tyndall kupuje knjigu u ponoć 9. juna, i zašto nosi zelene gumene čizme dok kupuje knjigu? Očigledno te zanima.”

Klimnuo sam.

“Ali poslednje pitanje je, kako da živiš večno?”

* * *

“PA,” rekao je gospodin Penumbra, “moram da se pobrinem za ono što dolazi.” Zastao je. “Ovo će biti tvoja poslednja smena. Molim te, ujutro zatvori knjižaru. Poslaću ti poslednji ček od plate.”

Zvonce je zazvonilo. Nestao je u magli.

Ne. Ne! Nije pobesneo, ali sam ipak dobio otkaz.

Te noći nije bilo mušterija. Kada je došlo vreme da pođem kući, poisključivao sam prekidače za svetla – nisam čak ni znao da tu postoje prekidači za svetla – i gledao kako mračne police nestaju jedna za drugom.

Izgledalo je kao da potapam svetionik.

* * *

MOJ POSLEDNJI ČEK JE STIGAO POŠTOM, kao što je i obećano.

300.000 dolara je pisalo na njemu.

Jes.

Uz ček je stigla i pozivnica. Bila je napisana rukom gospodina Penumbre. Ulica Clement, broj 303. Petak. 22.00 h, pisalo je na njoj.

* * *

BIO JE TO BURMANSKI RESTORAN koji se zvao Mega Mandalay. Na vratima je visilo obaveštenje na kome je pisalo ZATVORENO ZBOG POSEBNOG DOGAĐAJA. Unutra, sve je bilo toplo i zlatno.

Svi su bili tamo. Gospodin Penumbra na čelu stola, okružen Tyndallom, Raleighom i starim Fedorovim. Bilo je još puno ljudi koje nisam znao i koji su se činili još starijima od mojih mušterija. Neki u ludim kostimima: tunikama, smokinzima, indijskim haljinama. Bilo je čak i nekoliko žena. Jedna sedokosa je imala vulkansku frizuru. Star Trek vulkanku. Svi su brbljali, mahali i smejali se. Izgledali su srećno.

Penumbra me je primetio dok sam ulazio. Ustao je: “Braćo i sestre! Pred vama je taj koji se nije potrudio da napiše knjigu!” Prisutni su zapljeskali, neki glasno odobravajući, a Imbert je zviznuo.

Penumbra mi je pokazao da sednem kraj njega. Očekivao sam da ostanem u centru pažnje, pošto sam, očigledno, rešio neku drevnu misteriju kalibra Indiana Jonesa. Svi su, međutim, nastavili sa pričom i smehom. Osećao sam se kao na nekoj godišnjici.

“Prisustvuješ,” poče Penumbra, “skupu družine koja je stara više od 500 godina. Postojimo od kad postoje knjige.”

Tyndall je provirio iza Penumbre: “Bratstvo vezano povezima!”

“Sve je započeo gospodin Elzevir,” nastavio je Penumbra pokazujući na drugi kraj stola, gde se drevno lice sa ekrana mog kompjutera smejalo i podizalo visoku čašu piva. Opa.

“On je maštao o društvu posvećenom velikom obećanju knjige: da, pišući, možeš steći neku vrstu besmrtnosti, dok tvoje reči prelaze u tuđe umove, odmaknute od tebe vremenom i prostorom.”

“A,” profrfljao je Fedorov usta punih riže, “kada se oplemeni posebnom vrstom numeroloških obreda” – pauza da proguta – ” bibliografska dugovečnost takođe može da se pretvori u biološku dugovečnost.”

“Da,” rekao je Penumbra, “verujem da je to bitan deo.”

“Bez zezanja,” tiho sam rekao.

“Neki bi možda rekli da je naše društvo, erm, stagniralo,” reče Penumbra, “zato jer sada čitamo samo knjige koje su napisali naši članovi. Knjige koje su ispunjene isključivo opažanjima ostalih članova i njihovim referencama ka drugim knjigama koje su takođe ispunjene opažanjima. I tako dalje.”

Tyndall je provirio: “Ovde nema Prousta!”

“Ali formula opstaje,” reče Penumbra, “baš kao i mi.” Utišao se na trenutak. “Sve do sada.”

* * *

ISPRIČAO SAM PRIČU KAT kasnije te večeri. Salata od čajevog lišća nije sasvim upila pivo, dok mi je Kat pomalo zbunjena otvarala vrata u tri ujutro, ali sam se trudio da budem fokusiran koliko god sam mogao:

Gospodin Penumbra je znao da knjige neće trajati zauvek. Znao je da će nešto drugo da naiđe. Ali dugo vremena, ništa nije nailazilo.

Da sam počeo da radim u knjižari pre deset godina, ili sto (nije se nalazila u San Franciscu; nalazila se u Londonu) možda bih primetio obrasce bez pomoći kompjutera. Možda bih počeo da zavirujem u knjige, prepisujem odlomke, pronalazim veze. Možda bih nacrtao Elzevirovo lice olovkom, na papiru. (Ili bi za to bile potrebne godine.)

Da sam sve to tako uradio, možda bih se pridružio družini. Možda bih postao jedan od njih.

Umesto toga, koristio sam laptop. Koristio sam Googleov skener za knjige. Napravio sam nešto fundamentalno nekompatibilno sa petstogodišnjom istorijom: kompjuterski program.

Razbio sam čaroliju.

“Ne razumem,” reče Kat. Sedeli smo za kuhinjskim stolom držeći šolje sa čajem. “Zašto vizuelizacija ne može da bude tvoja karta za besmrtnost?”

Iznenadilo me je što me je to pitala, jer sam čak i ja znao odgovor. Kompjuterski programi nemaju dugovečnost. Male su šanse da bi neko moju vizuelizaciju pokrenuo za šest meseci, a kamoli za šest godina, ili šesto godina. Postojalo je nešto posebno u vezi knjiga i njihove dugovečnosti. Način na koji su prelazile iz ruke u ruku, iz uma u drugi um. Sve do sad.

Dugo smo ćutali.

“Pa,” reče meko, gledajući u svoju šolju, “šta će biti sa gospodinom Penumbrom i ostalima?”

Rekao mi je da zatvara knjižaru. Rekao mi je da će družina da nestane – ne odjednom, nego postepeno.

A onda je rekao još nešto, dok smo izlazili iz restorana.

* * *

“EVO U ČEMU JE STVAR, MOMČE,” reče gospodin Penumbra, stavljajući svoju dugu, mršavu ruku na moje rame. Oreol njegove sede kose je bio malo razbarušen. Bio je pripit.

“Zaboravi knjižaru. Zaboravi numerološke obrede. Samo napravi nešto što će trajati. I onda, za sto godina, ili hiljadu, neko će to pronaći, u tri izjutra, tačno onda kada mu je to najpotrebnije, i onda ćeš živeti ponovo.”

Mora da sam izgledao sumnjičavo, jer je rekao:

“Samo zato što se menja ne znači da je završeno. Tvoja Google cura-genije i njeni prijatelji će napraviti nove vrste knjiga. Svi mi iz družine ćemo živeti ponovo. Sastajaćemo se ovde, u ovom restoranu. Biće samonase, salate od čajevog lišća i još piva…”

(Ovo ču Tyndall koji hodaše malo ispred nas, te se prodra ka nebu: “Više piva!”)

“… i živećemo ponovo.” Zastao je. “Ali tvoje mesto za stolom nije osigurano. Ne još.”

Pustio me je i nasmešio se. “Bolje ti je da budeš tamo.”

A onda su svi oni nestali u magli.

* * *

I ŠTA SAD?

Znak IZDAJE SE je okačen na vrata knjižare. Unutra je prazno.

Viđam se sa Kat i trudim se da pričam o stvarima koje nisu čudni starci i besmrtnost.

Poslednju ogromnu Penumbrinu isplatu sam potrošio na stan. Mali, mali stan u San Franciscu. Našao sam i novi posao, pola radnog vremena pravim web animacije za jednu osiguravajuću kompaniju koja još uvek radi.

Drugu polovinu vremena trošim na istraživanje čoveka po imenu Ajax Penumbra. Pokušavam da sklopim sve parčiće. Pokušavam da ga razumem.

Ispostavilo se da je poznavao prilično mnogo ljudi u ovom gradu. Međutim, većina njih je umrla 1906.

Ali ja i dalje pratim tragove, jedan po jedan. Šta ću time postići? Napisaću knjigu? Napraviću film? Super Braća Knjižâri video igru? Još ne znam, ali ću pokušati da to učinim tako divnim da će neko drugi poželeti da to nastavi u budućnosti, i preda nekom drugom, a posle još nekom.

Zato jer moram da se nađem sa starim gospodinom Penumbrom na večeri.

* * *

* * *

* * *

———————————————————————————————–

Izvor: http://robinsloan.com/2009/41/

p.s. it’s all cc-licensed