Dobar tekst

Dobar tekst. Šta je to? Koja to tema koja zaokuplja slineće čitalaštvo? Šta radi? O čemu se razgovara sa kolegama, ženom, mužem, ekipom iz kraja? Vesti? Šta je ko čuo, pročitao, video? Šta je kome bilo servirano? Kako je to pokusano? Halapljivo ili mučno? Uz osmeh ili suze? Dobar tekst. Koji će ljudi diggovati, retweetovati, nagraditi šljaštećom “knjigom” o tupavom web designu. O čemu pisati?

Da li bi trebalo spomenuti nategnuto i turskom režijom postavljeno pozorište u kojem je 250 bitangi ispunilo prvih deset minuta svih vesti? Da li je zbilja bitno pisati o tišini onog koji gura u tišinu one koji su najglasniji? Da li je stvarno esencijalno sve još jednom analitički predstaviti javnosti, izneti nekoliko opskurnih detalja i na pet minuta omamiti ljude i izvući ih iz buke napamet naučenih pokreta, misli, snova? Da li treba dobrim tekstom tercirati toj buci? Dati joj ritam, oplemeniti melodiju nekakvim veštim aranžmanom?

Ili se mora poći u šetnju, videti kako se deca igraju na igralištu, kako primitivnim jezikom oponašanja pokušavaju da komuniciraju međusobno, magično gluvi na roditeljska ugnjetavanja, maltretiranja, zabrane, deljenja pravde, nipodaštavanja. Da li pisati o toj deci? O njihovim sebičnim roditeljima, zaokupljenima sobom i samo sobom i samo sobom i svojim cigaretama, dosadom, televizijom, prijateljima koji su zaokupljeni sobom i samo sobom i samo sobom dok od magle duvanskog dima pokušavaju da oblikuju svoje besmislene živote?

Treba li izgraditi socijalno svesnu priču oko izjave jedne jedanaestogodišnje devojčice koja kaže: “Danas moram da budem kući u pola jedanaest. Kao, škola je  i to.” Inače, da nije škola i to, roditelji bi produžili svoju slatku samoću čak do ponoći, a ti bi mala crvenkapice još mnogo toga naučila slušajući kanonadu psovki sa terena za basket. Mogla bi kvalitetno da obnoviš znanja o facebooku, jedinoj knjizi koju ćeš u životu čitati, mogla bi da pokupiš neki nov izraz, pozu, fintu za šminkanje. Matorci su ionako hipnotisani, a njihove radosti odavno nisu tvoje svećice na torti.

Da li je potrebno u dobrom tekstu poentirati i za 7-8 godina u sveti brak spojiti ovu devojčicu i heroja poligona za obuku vozača koji, revoltiran padom na vozačkom ispitu, metalnom šipkom otprema saobraćajca u urgentni centar?

Treba li svoje blogersko lice okrenuti ka ili od nehigijenskog naselja ispod mosta gazela? Mora li se biti gorak i skrenuti pažnja samo sobom zaokupljenoj blogosferi, koja čeka svoj Dan u nekakvim rovovima, na pojave koje postoje izvan marketinga i targetinga a koje se zovu život, siromaštvo, beda i nesreća? Moraju li se rušiti tuđi dvorci od peska? Da li je to neophodno? Kako ne biti banalan? Kako osujetiti sujetu?

Da li je toliko neophodno da zbog dobrog teksta zaledite suzu duboko u svom mozgu? Da svakodnevni spektakl prepustite drugome? Da patnju (ili sreću?) ne podelite sa voljenim bićem? Da sebično i ćutke ustuknete tamo gde je trebalo da jurišate? Da se odreknete ljudskosti koju više niko ni ne zna da definiše? Da legnete u krevet uz svog komarca – nemezisa, odraz vašeg libida, zaspite i probudite se u zoru još jednog svog poraza?

Šta je potrebno za jedan dobar tekst?

6 thoughts on “Dobar tekst”

  1. “Matorci su ionako hipnotisani, a njihove radosti odavno nisu tvoje svećice na torti.”
    … dobar tekst.

  2. dobar tekst je onaj koji te natera da zastanes i porazmislis, bar malo. da se zapitas. npr. ti si ovde postavio masu pitanja koja su zagolicala moje sive celije, i ja sad ceo dan razmisljam o ovome sto si pisao… eto ti dobar tekst.
    btw, ja sam u drugom Gimnazije morala u 22h da budem nacrtana u kuci, i to vikendom, on a school day izlazak nije dolazio u obzir… hm…

  3. Dobar tekst. Dobro pitanje. A i odgovor je tu…
    Pre dvadeset godina jedna, tada mala devojčica, ovako je započela svoj offline blog: “Danas su nam stigla drva…”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *