Category Archives: FC

Mesec Teodora Kačinskog (kraj)

Završna napomena

.
231. U ovom članku smo izneli dosta nepreciznih tvrdnji, koje zahtevaju razna dodatna objašnjenja i rezerve; moguće je i da su neke potpuno pogrešne. Nedostatak informacija i potreba za sažetošću sprečili su nas da svoje tvrdnje izrazimo preciznije ili da dodamo sva neophodna objašnjenja. I naravno da se u ovakvim razmatranjima morate snažno osloniti na intuiciju, koja ponekad greši. Zato napominjemo da ovaj članak donosi samo grubi prikaz istine.

232. Ipak, mislimo da ima osnova za naše uverenje da je ova opšta slika u osnovi tačna. Možda bi trebalo spomenuti samo jednu eventualno slabu tačku. Levicu smo opisali u njenom modernom obliku, kao fenomen svojstven ovom vremenu i kao simptom poremećaja u procesu sticanja moći. Ali, moguće je da nismo u pravu. Prekomerno socijalizovani tipovi, koji težnju ka moći zadovoljavaju tako što svoje shvatanje morala nameću svima, sigurno su odavno prisutni. Ali, MISLIMO da je presudna uloga osećanja inferiornosti, samopotcenjivanja, bespomoćnosti i poistovećivanja sa žrtvama kod ljudi koji sami nisu žrtve, posebno izražena kod modernih levičara. Ta vrsta poistovećivanja može se, u izvesnoj meri, uočiti i kod levičara iz XIX veka ili kod ranih hrišćana; ali, koliko je nama poznato, simptomi kao što su samopotcenjivanje, itd., nisu ni izbliza toliko uočljivi u tim ili drugim pokretima kao kod moderne levice. Ali, nismo u poziciji da sa sigurnošću tvrdimo da takvih pokreta, koji su prethodili modernoj levici, nije bilo. To je važno pitanje, kojem bi istoričari trebalo da posvete pažnju.

K R A J

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (27)

Opasnost od levice

.
213. Zbog potrebe za buntovništvom i pripadnošću nekom pokretu, levičare ili osobe sličnog psihološkog profila često ne privlače pobune ili aktivistički pokreti čiji ciljevi i pripadnici nisu primarno levičarski. Uticaj levičara može da lako preokrene neki nelevičarski pokret u levičarski, zamenjujući ili izobličujući prvobitne ciljeve tog pokreta.

214. Da bi to izbegao, pokret koji uzdiže prirodu i suprotstavlja se tehnologiji mora zauzeti odlučan antilevičarski stav i izbegavati svaku saradnju sa levičarima. Posmatrano na duže staze, levica je nespojiva s divljom prirodom, ljudskom slobodom i eliminacijom moderne tehnologije. Levica je kolektivistička; ona teži da ceo svet (i prirodu i ljudsku vrstu) poveže u jedinstvenu celinu. Ali, to podrazumeva postojanje organizovanog društva, koje upravlja prirodom i ljudskim životima i koje se oslanja na napredne tehnologije. Ne možete ujediniti svet bez brzog transporta i komunikacije; ne možete da postići da svi ljudi vole jedni druge bez suptilnih psiholoških tehnika; ne možete razviti “plansku privredu” bez neophodne tehnološke osnove. Iznad svega, levičari teže moći na kolektivističkoj osnovi, kroz poistovećivanje s nekim masovnim pokretom ili velikom organizacijom. Malo je verovatno da bi se levica ikada odrekla tehnologije, zato što je tehnologija suviše dragocen izvor kolektivne moći.

215. Anarhista takođe teži moći (34), ali on je traži na ličnom planu i kao član male grupe; on želi da pojedinci i male grupe imaju kontrolu nad svojim životima. On se suprotstavlja tehnologiji, zato što ona teži da male zajednice učini zavisnim od velikih organizacija.

216. Neki levičari se možda suprotstavljaju tehnologiji, ali samo kao autsajderi, ako tehnološki sistem nije pod njihovom kontrolom. Ako levici ikada uspe da zavlada društvom, tako da tehnološki sistem postane oruđe u njenim rukama, ona će je sa entuzijazmom koristiti i podsticati njen rast. Levica bi tako nastavila da sledi obrazac po kojem se oduvek ponašala. Dok su bili opozicija, ruski boljševici su se žestoko suprotstavljali cenzuri i tajnoj policiji, zagovarali pravo na samoopredeljenje etničkih manjina, itd.; ali, čim su došli na vlast, zaveli su još jaču cenzuru i stvorili tajnu policiju okrutniju od one koja je postojala pod carskim režimom i suprotstavljali se etničkim manjinama, u najmanju ruku isto koliko i stari režim. U Sjedinjenim Državama, do pre nekoliko decenija, kada su levičari bili manjina na našim univerzitetima, levičarski profesori su žestoko zagovarali akademsku slobodu; ali, danas, na univerzitetima na kojima su postali većina, levičari su spremni da svakome uskrate njegovu akademsku slobodu (to nazivaju “političkom korektnošću”). Isto će se dogoditi i sa levičarima i tehnologijom. Oni će je iskoristiti za potiskivanje svih ostalih, samo ako im uspe da preuzmu kontrolu nad njom.

217. U ranijim revolucijama, levičari najželjniji moći su, po pravilu, prvo sarađivali sa nelevičarskim revolucionarima i levičarima liberterskog tipa, da bi kasnije prevarili i jedne i druge i sami prigrabili svu vlast. Robespjer je to uradio u Francuskoj, boljševici u Rusiji, komunisti u Španiji 1938, a Kastro i njegovi sledbenici na Kubi. Imajući u vidu ponašanje levice kroz istoriju, saradnja današnjih nelevičarskih revolucionara sa levičarima bila bi znak krajnje gluposti.

218. Razni mislioci su ukazivali na to da je levica vrsta religije. Levica nije religija u strogom smislu, zato što levičarska doktrina ne polazi od postojanja nekog natprirodnog bića. Ali, kod levičara ta doktrina igra sličnu psihilošku ulogu kao religija kod nekih ljudi. Levičaru je POTREBNO da veruje u tu doktrinu; ona igra vitalnu ulogu u njegovoj psihološkoj ekonomiji. Logika i činjenice ne mogu lako da promene njegova uverenja. On je duboko uveren da je levica moralno Ispravna (s velikim “I”) i da on ima ne samo pravo, nego i dužnost da svakome nametne levičarski moral. (Ipak, mnogi ljudi koje nazivamo “levičarima” sebe ne vide tako, niti bi tako opisali svoj sistem verovanja. Koristimo taj izraz u nedostatku boljeg, koji bi opisao širok spektar bliskih uverenja, a koji obuhvata feministkinje, borce i pokrete za prava homoseksualaca, za političku korektnost, itd., ali i zato što ti pokreti pokazuju snažan afinitet prema staroj levici. Videti paragrafe 227–230.)

219. Levica je totalitarna sila. Gde god je na vlasti, levica nastoji da prodre u svaki privatni kutak i svačije misli uklopi u levičarski kalup. To je delimično posledica kvazireligioznog karaktera levice; sve suprotno levičarskim uverenjima je Greh. Još važnije, levica je totalitarna sila zbog žudnje levičara za moći. Levičar nastoji da tu žudnju zadovolji kroz poistovećivanje s nekim pokretom, a svoju potrebu za sticanjem moći zadovoljava radeći na ostvarivanju ciljeva tog pokreta (videti paragraf 83). Ali, ma koliko pokret otišao daleko u ostvarivanju svojih ciljeva, levičar nikada nije zadovoljan, zato je njegov aktivizam zamenska aktivnost (videti paragraf 41). Drugim rečima, pravi motiv levičara nije ostvarenje navodnih ciljeva levice; u stvarnosti, on je motivisan osećanjem moći koje dobija boreći se za neki društveni cilj i ostvarujući ga. (35) Samim tim, levičar nikada nije zadovoljan već ostvarenim ciljevima; njegova potreba za sticanjem moći stalno ga vodi ka nekom novom cilju. Levičar želi jednake šanse za sve manjine. Kada to postigne, on insistira na statističkoj jednakosti dostignuća različitih manjina. Sve dok bilo ko, u nekom kutku svog uma, ima negativan stav prema nekoj manjini, levičar će morati da ga prevaspitava. Etničke manjine mu nisu dovoljne; niko ne sme da ima neki negativan stav prema homoseksualcima, invalidima, debelim ljudima, starima, ružnima i tako u beskraj. Nije mu dovoljno da javnost bude obaveštena o opasnostima pušenja; upozorenje treba da bude štampano na svakoj kutiji cigareta. Posle toga, reklamiranje cigareta treba ograničiti, ako ne i zabraniti. Aktivisti neće biti zadovoljni sve dok duvan ne bude stavljen van zakona, a onda i alkohol, brza hrana, itd. Aktivisti moraju da se bore protiv najtežeg zlostavljanja dece, što je razumno. Ali, oni sada hoće da zabrane i najmanju ćušku. Kada i u tome uspeju, poželeće da zabrane nešto drugo što smatraju nedoličnim, zatim neku drugu stvar i tako u beskraj. Oni neće biti zadovoljni sve dok ne uspostave potpunu kontrolu nad podizanjem dece. A onda će se opet baciti na nešto drugo.

220. Pretpostavimo da ste zatražili od levičara da naprave spisak SVEGA što je u društvu pogrešno i da ste izveli SVAKU društvenu promenu koju su zahtevali. Prilično je izvesno da bi kroz par godina većina levičara našla neke nove razloge za pritužbe, neko novo društveno “zlo” koje treba korigovati, zato što, još jednom, levičar nije toliko motivisan rešavanjem društvenih problema, koliko potrebom da zadovolji svoju težnju ka moći tako što će svoja rešenja nametnuti celom društvu.

221. Zbog ograničenja koja im se nameću na njihovom visokom stepenu socijalizacije, na planu mišljenja i ponašanja, mnogi prekomerno socijalizovani levičari ne mogu da se posvete sticanju moći kao drugi ljudi. Za njih je težnja ka moći jedini moralno prihvatljiv poduhvat i oni nastoje da kroz borbu nametnu svoj moral svima.

222. Levičari su, posebno oni prekomerno socijalizovani, Pravi vernici, kao iz knjige Erika Hofera, “Pravi vernik” (Eric Hoffer, The True Believer). Ali, nemaju svi Pravi vernici isti psihološki profil kao levičari. Neki ortodoksni nacista, na primer, verovatno se psihološki dosta razlikuje od ortodoksnog levičara. Zbog svoje bezuslovne posvećenosti cilju, Pravi vernici su koristan, možda i neophodan, sastavni deo svakog revolucionarnog pokreta. To nas suočava s problemom za koji priznajemo da ne znamo kako da mu priđemo. Nismo sigurni kako bi trebalo iskoristiti energiju Pravih vernika za revoluciju protiv tehnologije. Sve što u ovom trenutku možemo reći je da nijedan mobilisani Pravi vernik nije pouzdan, ako nije posvećen isključivo uništenju tehnologije. Ako je posvećen još nekom idealu, moguće je da će poželeti da iskoristi tehnologiju za ostvarenje tog drugog cilja (videti paragrafe 220 i 221).

223. Neko bi mogao da kaže, “Cela ova priča o levici je gomila smeća. Poznajem Džona i Džejn koji su levičari, ali oni nemaju nikakve totalitarne sklonosti.” Tačno je da su mnogi levičari, možda čak i numerička većina, dobri ljudi koji iskreno veruju u toleranciju prema vrednostima drugih ljudi (do određene tačke) i da se ne bi služili metodom čvrste ruke za ostvarivanje svojih ciljeva. Svoja zapažanja o levici nismo izneli da bismo ih primenili na svakog pojedinog levičara, nego da bismo opisali opšti karakter levice kao pokreta. A opšti karakter nekog pokreta nije uvek određen numeričkim odnosom raznih tipova ljudi uključenih u njega.

224. Ljudi koji su uzdižu do pozicija vlasti u levičarskim pokretima, obično su oni najželjniji moći, koji se najviše i trude da dođu do vlasti. Kada takvi preuzmu kontrolu nad pokretom, mnogi levičari blaže naravi u sebi ne odobravaju ponašanje vođa, ali ne mogu da im se suprotstave. Njima je POTREBNA vera u pokret i pošto ne mogu da je se odreknu, nastavljaju da slede vođe. Istina, NEKI levičari imaju hrabrosti da se suprotstave totalitarnim tendencijama koje primećuju, ali oni po pravilu bivaju poraženi, zato što su tipovi željni moći organizovaniji, bezobzirniji, veći makijavelisti i zato što su se potrudili da izgrade snažan oslonac svojoj vlasti.

225. Taj fenomen se jasno iskazao u Rusiji i drugim zemljama u kojima su zavladali levičari. Slično tome, pre sloma komunizma u Rusiji, mnogi zapadni levičari su retko kada kritikovali tu zemlju. Ako bi i pokušali, obično bi priznali da je SSSR uradio mnogo loših stvari, ali onda bi tražili izgovore za komuniste i počinjali da pričaju o greškama Zapada. Uvek su se suprotstavljali zapadnom vojnom otporu komunističkoj agresiji. Levičari su širom sveta žestoko protestovali protiv vojne akcije SAD u Vijetnamu, ali kada je SSSR napao Avganistan nisu preduzeli ništa. Nije bila stvar u tome da su odobravali sovjetske akcije; ali, zbog svoje levičarske vere, prosto nisu mogli da podnesu da budu u opoziciju komunizmu. Danas, na univerzitetima na kojima je “politička korektnost” postala dominantna, verovatno ima mnogo levičara koji lično ne odobravaju ograničavanje akademske slobode, ali na to ipak pristaju.

226. To je razlog zašto mnogi levičari, koji su lično blage naravi i iskreno tolerantni, ničim ne sprečavaju da levica kao celina ne ispoljava totalitarne tendencije.

227. Naše razmatranje levice pati od ozbiljnih slabosti. I dalje je nejasno šta podrazumevamo pod “levičarem”. Ali, izgleda da tu ne možemo mnogo da uradimo. Današnja levica je razbijena na ceo spektar aktivističkih pokreta. A opet, nisu svi aktivistički pokreti levičarski, dok neki od njih (na primer, radikalni ekolozi) izgleda obuhvataju i osobe levičarskog, ali i one duboko nelevičarskog tipa, koji bi trebalo da znaju za nešto bolje od saradnje s levičarima. Raznolikost levičara postepeno se pretapa u raznolikost nelevičara i ponekad zatičemo sebe kako s mukom pokušavamo da razlučimo da li je neki pojedinac levičar. U meri i ako je to ovde uopšte definisano, naše shvatanje levice je izloženo kroz razmatranja u ovom članku, a čitaocu predlažemo da sam donese sud o tome.

228. Ali, biće korisno ako navedemo neke kriterijume za prepoznavanje levice. Oni se ne mogu primenjivati mehanički. Neki pojedinci se uklapaju u te kriterijume, a da nisu levičari, dok se neki levičare ne uklapaju uopšte. Još jednom, to morate sami proceniti.

229. Levičar je usmeren ka kolektivizmu masovnih razmera. On naglašava dužnost pojedinca da služi društvu i dužnost društva da se brine o pojedincu. On ima negativan stav prema individualizmu. Često koristi moralistički ton. Zalaže se za kontrolu oružja, seksualno obrazovanje i druge “prosvećene” psihološke i obrazovne metode, za društveno planiranje, afirmativne akcije, multikulturalizam. Sklon je poistovećivanju sa žrtvama. On je protiv konkurencije i nasilja, ali često nalazi opravdanje za levičare koji pribegavaju nasilju. Sklon je upotrebi fraza kao što su “rasizam”, “seksizam”, “homofobija”, “kapitalizam”, “imperijalizam”, “neokolonijalizam”, “genocid”, “društvena promena”, “društvena pravda”, “društvena odgovornost”. Karakteristika koja možda najbolje predstavlja levičara je njegova simpatija za sledeće pokrete: feminizam; borba za prava homoseksualaca, etničkih manjina, invalida, životinja; politička korektnost. Svako ko pokazuje snažnu naklonost prema SVIM tim pokretima je skoro sigurno levičar. (36)

230. Mnogo opasniji levičari, naime, oni željni moći, često se odlikuju arogancijom ili dogmatskim pristupom ideologiji. Ipak, daleko najopasniji su oni prekomerno socijalizovani tipovi koji izbegavaju iritirajuće ispoljavanje agresivnosti i otvoreno reklamiranje svojih levičarskih ubeđenja. Umesto toga, oni tiho i nenametljivo rade na promociji kolektivističkih vrednosti, “prosvećenih” psiholoških tehnika za socijalizaciju dece, za vezivanje pojedinca za sistem, itd. Ti kriptolevičari (da ih tako nazovemo) približno se poklapaju sa određenim buržoaskim tipom u praktičnom delovanju, ali se od njega razlikuju po psihologiji, ideologiji i motivaciji. Obični buržuj pokušava da ljude stavi pod kontrolu sistema da bi zaštitio svoj način života ili to radi zato što je prosto konvencionalnih ubeđenja. Kirptolevičar pokušava da ljude stavi pod kontrolu sistema zato što je on Pravi vernik kolektivističke ideologije. Kriptolevičar se razlikuje od prosečnog, prekomerno socijalizovanog levičara po tome što je njegov pobunjenički impuls slabiji i po tome što je potpunije socijalizovan. A od običnog, dobro socijalizovanog buržuja razlikuje se po duboko usađenom osećanju uskraćenosti, zbog kojeg mora da se posveti nekom cilju i utopi se u kolektivitet. Moguće je da je njegova (dobro sublimirana) težnja ka moći jača nego kod prosečnog buržuja.
___________

(34) Ova tvrdnja se odnosi na određenu vrstu anarhizma. Postoji širok spektar društvenih stavova koji bi se mogli nazvati “anarhističkim” i moguće je da oni koji sebe smatraju anarhistima ne bi prihvatili naše tvrdnje iz paragrafa 215. Treba primetiti da postoji i nenasilni anarhistički pokret, čiji pripadnici verovatno ne bi prihvatili FC kao anarhiste i sigurno ne bi odobrili naše nasilne metode.

(35) Mnogi levičari su motivisani i neprijateljstvom, ali to je verovatno, jednim delom, posledica frustrirane težnje ka moći.

(36) Važno je shvatiti da mislimo na nekog ko pokazuje simpatije za te POKRETE onakve kakvi su danas. Neko ko smatra da žene, homoseksualci, itd., treba da imaju jednaka prava nije nužno levičar. Feministički, gej i drugi pokreti, imaju poseban ideološki ton, karakterističan za levicu; ali, ako neko smatra da, na primer, žene treba da imaju jednaka prava kao i muškarci, to ne znači da on mora imati simpatije za feministički pokret kakav je danas.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (26)

Dve vrste tehnologije

.
207. Jedan od prigovora koji će se verovatno uputiti našem viđenju revolucije, glasi da je takva revolucija osuđena na propast, zato što je (kako se misli) tehnologija tokom istorije samo napredovala, bez uzmaka, tako da je tehnološka regresija nemoguća. Ali, to nije tačno.

208. Razlikujemo dve vrste tehnologija: male i organizaciono-zavisne tehnologije. Male tehnologije su one koje se mogu koristiti u manjim zajednicama bez spoljne podrške. Organizaciono-zavisne tehnologije su one koje zavise od velikih društvenih organizacija. Ne znamo ni za jedan značajan slučaj regresije u oblasti malih tehnologija. Ali, organizaciono-zavisne tehnologije JESU nazadovale, kada bi društvene organizacije od kojih su zavisile doživele slom. Primer: kada se Rimsko carstvo raspalo, njegove male tehnologije su preživele, zato što je svaki vešti seoski zanatlija mogao da napravi, na primer, vodenički točak, a svaki vešti kovač da napravi čelik po rimskoj metodologiji i tako redom. Ali, rimske organizaciono-zavisne tehnologije su NAZADOVALE. Njihovi akvadukti su bili zapušteni i nikada nisu bili obnovljeni. Rimski sistem gradskih sanitarija bio je zaboravljen, tako da su sanitarni sistemi evropskih gradova tek od nedavno dostigli nivo onih iz starog Rima.

209. Razlog zašto se čini da tehnologija stalno napreduje je to što su pre Industrijske revolucije prevagu svuda imale male tehnologije. Ali, većina tehnologija razvijenih od Industrijske revolucija na ovamo bila je organizaciono-zavisna. Pogledajmo, na primer, frižider. Bez fabrički proizvedenih delova ili usluga postfabričkih mašinskih radionica, šačica lokalnih zanatlija nema praktično nikakve šanse da napravi taj uređaj. Ako bi im nekim čudom uspelo da naprave jedan, on bi bio neupotrebljiv bez stabilnog izvora električne energije. Znači, morali bi da naprave branu na reci i konstruišu generator. Za generator im je potrebna velika količina bakarne žice. Pokušajte da to napravite bez moderne tehnologije. I gde bi našli odgovarajući gas za frižider? Bilo bi mnogo lakše napraviti trapove ili hranu čuvati sušenjem ili dimljenjem, kao što se to radilo pre pojave frižidera.

210. Prema tome, jasno je da bi sa konačnim slomom industrijskog sistema, tehnologija izrade frižidera brzo nestala. Isto važi i za ostale organizaciono-zavisne tehnologije. A kada se neka takva tehnologija izgubi za jednu generaciju, potrebni su vekovi da bi se ona obnovila, kao što su bili potrebni vekovi i da bi se prvi put napravila. Preostale tehničke knjige bile bi malobrojne i raštrkane. Industrijsko društvo, izgrađeno od parčića, bez spoljne pomoći, moglo bi da se razvije kroz niz faza: potrebna su vam oruđa da biste napravili oruđa… Potreban je i dugačak period ekonomskog razvoja i napretka u društvenoj organizaciji. A čak i kada ne bi bilo ideologije koja bi se suprotstavljala tehnologiji, nema osnova za tvrdnju da bi neko bio zainteresovan za obnovu industrijskog sistema. Entuzijazam za “progres” je fenomen karakterističan za moderni oblik društva i izgleda da ga do, otprilike, XVII veka nije ni bilo.

211. U kasnom Srednjem veku postojale su četiri, približno jednako “napredne” civilizacije: Evropa, Islamski svet, Indija i Daleki istok (Kina, Japan, Koreja). Tri civilizacije su ostale manje ili više stabilne, a samo je Evropa postala dinamična. Ne zna se zašto je Evropa baš u to vreme počela da se naglo razvija; istoričari imaju svoje teorije, ali to su samo spekulacije. U svakom slučaju, jasno je da do brzog razvoja ka tehnološkom društvu može doći samo u posebnim društvenim uslovima. Zato nema osnova za tvrdnju da je dugotrajna tehnološka regresija nemoguća.

212. Da li bi društvo VREMENOM ponovo počelo da se kreće ka industrijsko-tehnološkom obliku? Možda, ali o tome ne vredi razmišljati, zato što ne možemo predvideti ili uticati na uslove koji će postojati za 500 ili 1000 godina. Tim problemima moraće da se bave ljudi tog vremena.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (25)

Strategija

.
180. Tehnofili nas uvlače u krajnje neodgovornu avanturu u nepoznato. Mnogi vide šta nam je doneo tehnološki progres, ali ipak imaju pasivan stav prema tome, jer misle da je to neminovno. Ali, mi (FC) ne mislimo da je to neminovno. Mislimo da to može biti zaustavljeno i sada ćemo naznačiti kako nameravamo da to izvedemo.

181. Kao što smo rekli u paragrafu 166, dva glavna zadatka su izazivanje društvenih potresa i nestabilnosti u industrijskom društvu kao i razvijanje i propagiranje ideologije koja se suprotstavlja tehnologiji i industrijskom sistemu. Kada sistem bude dovoljno uzdrman i nestabilan, stvoriće se uslovi za revoluciju protiv tehnologije. Obrazac bi mogao biti sličan onom iz revolucija u Francuskoj i Rusiji. I francusko i rusko društvo su nekoliko decenija pre svojih revolucija pokazivali sve veće znake stresa i slabosti. U međuvremenu, bile su razvijene ideologije koje su ponudile vizije novog sveta, potpuno drugačijeg od starog. Kada je stari sistem bio u dovoljnoj meri izložen dodatnim potresima (finansijska kriza u Francuskoj, vojni poraz u Rusiji), bio je zbrisan revolucijom. Mi predlažemo nešto slično.

182. Moglo bi se prigovoriti da su revolucije u Francuskoj i Rusiji bile neuspesi. Ali, većina revolucija ima dva cilja. Jedan je da se uništi stari oblik društva, a drugi da se stvori novo, u skladu sa vizijom revolucionara. Francuski i ruski revolucionari nisu uspeli (srećom!) da stvore društvo o kojem su sanjali, ali su bili potpuno uspešni u uništavanju starog. Nemamo iluzija o mogućnosti stvaranja nekog novog, idealnog društva. Naš jedini cilj je uništenje postojećeg.

183. Ali, ideologija koja želi snažnu podršku, mora imati pozitivni ideal, isto koliko i negativni; ona mora biti ZA nešto, kao što mora biti i PROTIV nečega. Pozitivni ideal koji predlažemo je Priroda. Tačnije, DIVLJA priroda: oni aspekti funkcionisanja Zemlje i života na njoj koji su nezavisni od ljudskog upravljanja i slobodni od čovekovog mešanja i kontrole. A pod divljom prirodom podrazumevamo i ljudsku prirodu, koja za nas predstavlja one aspekte funkcionisanja čovekovog bića koji nisu podvrgnuti regulaciji od strane organizovanog društva, nego su proizvod ili slučaja ili slobodne volje ili Boga (u zavisnosti od vaših verskih ili filozofskih ubeđenja.)

184. Priroda pruža savršen kontraideal tehnologiji i to iz nekoliko razloga. Priroda (sve ono što je izvan moći sistema) je suprotnost tehnologiji (koja nastoji da beskonačno širi moć sistema). Većina ljudi će se složiti da je priroda lepa; ona svakako ima ogromnu privlačnost. Radikalni ekolozi VEĆ zagovaraju ideologiju koja uzdiže prirodu i suprotstavlja se tehnologiji. (30) Nije neophodno da se u ime prirode pravi neka utopijska himera ili neki novi društveni poredak. Priroda se sama brine o sebi: to je spontana kreacija koja je postojala mnogo pre bilo kakvog ljudskog društva; a tokom bezbrojnih vekova, mnoga od njih su koegzistirala s prirodom ne nanoseći joj veliku štetu. Tek sa Industrijskom revolucijom posledice ljudskog društva po prirodu su postale katastrofalne. Da bi taj pritisak na nju popustio, nije neophodno stvarati neki poseban društveni sistem; treba se samo otarasiti industrijskog društva. To, naravno, neće rešiti sve probleme. Industrijsko društvo je već nanelo strahovitu štetu prirodi i biće potrebno mnogo vremena da se ti ožiljci zacele. Pored toga, čak su je i neka preindustrijska društva značajno oštetila. Ipak, oslobođenje od industrijskog društva obaviće veliki deo posla. To će ukloniti najgore pritiske na prirodu, tako da će ona početi da se oporavlja. To će uništiti i kapacitet organizovanog društva za uspostavljanje sve veće kontrole nad prirodom (uključujući i ljudsku prirodu). Kakvo god društvo da nastane posle nestanka industrijskog sistema, izvesno je da će većina živeti u bliskom dodiru s prirodom, zato što u odsustvu naprednih tehnologija nema drugog načina na koji bi ljudi MOGLI živeti. Da bi se prehranili, moraće da budu seljaci, pastiri, ribari, lovci, itd. Pored toga, lokalna autonomija će se generalno povećati, zato što će nedostatak naprednih tehnologija i brze komunikacije ograničiti kapacitete vlasti i drugih velikih organizacija za kontrolu lokalnih zajednica.

185. Kada je reč o negativnim posledicama eliminacije industrijskog društva – znate kako kažu: ne možete da pojedete svoj kolačić i da ga opet imate. Da biste nešto stekli, nešto morate da žrtvujete.

186. Većina ljudi mrzi psihološke konflikte. To je razlog zašto izbegavaju bilo kakvo ozbiljno razmišljanje o teškim društvenim pitanjima i pristaju da im se ona predstavljaju na prost, crno-beli način: OVO je sasvim dobro, a ONO je sasvim LOŠE. Zato bi revolucionarna ideologija trebalo da se razvija na dva nivoa.

187. Na suptilnijem nivou, ta ideologija treba da se obraća ljudima koji su inteligentni, promišljeni i racionalni. Cilj je stvaranje jezgra koje će se industrijskom sistemu suprotstaviti na racionalan, osmišljen način, s punim uvažavanjem teškoća i problema koji se tu javljaju, ali i sa svešću o ceni oslobađanja od njega. Posebno je važno privući ljude tog tipa, zato što bi se oni mogli iskoristiti za uticaj na druge ljude. Njima bi se trebalo obraćati na što racionalnijem nivou. Činjenice nikada ne bi smele biti namerno iskrivljene, a vatrene govore bi trebalo izbegavati. To ne znači da se ne treba obraćati emocijama, nego da to obraćanje ne sme da iskrivljuje istinu ili čini bilo šta što bi ugrozilo intelektualni kredibilitet te ideologije.

188. Na drugom nivou, tu ideologiju bi trebalo propagirati u jednostavnijem obliku, koji će nemislećoj većini omogućiti da sukob između tehnologije i prirode sagleda na nedvosmislen način. Ali, čak ni na tom nivou ona ne bi smela biti izražena jeftinim, plahovitim ili iracionalnim jezikom, koji odbija promišljene i racionalne ljude. Jeftina, zapaljiva propaganda ponekad postiže impresivne kratkoročne efekte, ali bolje je vezati za sebe, na duže staze, mali broj inteligentnih i posvećenih ljudi, nego raspaljivati strasti nemisleće, prevrtljive gomile, koja će promeniti stav čim se pojavi neki galamdžija koji raspolaže boljim propagandnim trikovima. Ipak, zapaljiva propaganda će možda biti neophodna kada se sistem približi svom kolapsu i konačnom sukobu rivalskih ideologija, koji će odlučiti koja će od njih biti dominantna posle nestanka starog sveta.

189. Pre tog konačnog obračuna, revolucionari ne treba da očekuju da će većina ljudi biti na njihovoj strani. Istoriju stvaraju aktivne, odlučne manjine, a ne većina, koja retko kada ima jasnu i celovitu ideju o tome šta zaista želi. Sve dok ne kucne čas za konačni prodor ka revoluciji, (31) zadatak revolucionara neće biti zadobijanje površne podrške većine, već stvaranje malog jezgra duboko posvećenih ljudi. Kada je reč o većini, biće dovoljno da se ona učini svesnom postojanja nove ideologije i da se na nju često podseća. Naravno, podrška većine je poželjna, ali ne po cenu slabljenja jezgra ozbiljno posvećenih ljudi.

190. Svaki oblik društvenog sukoba podstiče destabilizaciju sistema, ali treba voditi računa koji se konflikti ohrabruju. Linija sukoba treba da ide između mase ljudi i elite industrijskog društva (političara, naučnika, viših menadžera, vladinih funkcionera, itd.) Ta linija NE SME ići između revolucionara i većine ljudi. Na primer, bilo bi loše kada bi revolucionari usvojili strategiju osuđivanja Amerikanaca zbog njihovih potrošačkih navika. Umesto toga, prosečnog Amerikanca treba opisati kao žrtvu reklamne i marketinške industrije, koje su ga uvukle u kupovinu nepotrebnog smeća i koje pruža slabu utehu za gubitak slobode. Svaki pristup treba da bude u skladu s činjenicama. Možda je samo stvar ugla posmatranja da li optužujete reklamnu industriju zbog manipulacije javnosti ili javnost zbog toga što dopušta da bude manipulisana. Ali, strateški gledano, u načelu treba izbegavati optuživanje javnosti.

191. Treba dobro razmisliti pre nego što se ohrabri bilo koji drugi društveni sukob osim onog između vladajuće elite (što uključuje i tehnologiju) i najšire javnosti (nad kojom tehnologija ispoljava svoju moć). Pre svega, ti drugi sukobi često odvlače pažnju od onih najvažnijih (između vladajuće elite i običnih ljudi, između tehnologije i prirode); drugo, neki sukobi mogu čak podstaći tehnologizaciju, ako svaka strana pokuša da iskoristi tehnološku moć da bi stekla prednost u odnosu na protivnike. To se jasno vidi u sukobima između nacija, kao i u unutrašnjim etničkim sukobima. Na primer, u Americi, mnogi crnački lideri grozničavo nastoje da Afroamerikancima pribave moć, tražeći za njih mesto u tehnološkoj i političkoj eliti. Oni hoće da tu bude što više crnih vladinih službenika, naučnika, korporacijskih menadžera i tako redom. Na taj način oni samo pomažu utapanje afroameričke podkulture u tehnološki sistem. Uopšteno govoreći, treba ohrabrivati samo one društvene sukobe koji se uklapaju u sukob između vladajuće elite i običnih ljudi, odnosno tehnologije i prirode.

192. Ali, način za ohrabrivanje etničkih sukoba NE SME biti militantno zagovaranje manjinskih prava (videti paragrafe 21 i 29). Umesto toga, iako manjine trpe manje ili veće nepravde, revolucionari treba da naglašavaju da su te nepravde od perifernog značaja. Naš pravi neprijatelj je industrijsko-tehnološki sistem, a u borbi protiv tog sistema etničke razlike nemaju nikakav značaj.

193. Revolucija na koju mislimo ne mora nužno da znači oružani ustanak protiv bilo koje vlade. Ona može, ali ne mora da uključuje fizičko nasilje. To neće biti POLITIČKA revolucija. Njen fokus će biti na tehnologiji i ekonomiji, ne na politici. (32)

194. Revolucionari bi verovatno trebalo da IZBEGAVAJU dolazak na vlast, legalnim ili nelegalnim sredstvima, sve dok industrijski sistem ne bude oslabljen do tačke sloma i kada većina ljudi bude videla kao neuspeh. Pretpostavimo da neka “zelena” partija na izborima osvoji većinu mesta u Kongresu Sjedinjenih Država. Da ne bi izneverila ili razvodnila svoju ideologiju, ona će morati da preduzme energične mere za zaustavljanje ekonomskog rasta. Posledice tih mera biće katastrofalne za prosečne ljude: doći će do masovne nezaposlenosti, oskudice roba, itd. Čak i kada bi najgore posledice bile izbegnute nadljudski veštom upravom, ljudi bi opet morali da se liše luksuznih roba od kojih su postali zavisni. Nezadovoljstvo bi raslo, “zelena” partija bi bila zbačena sa vlasti, a revolucionari prisiljeni na težak uzmak. Zato revolucionari ne bi trebalo da osvajaju vlast sve dok sistem ne dospe u takvu pometnju da svakome bude jasno da je to posledica sâmog industrijskog sistema, a ne političkog delovanja revolucionara. Revolucija protiv tehnologije mora biti revolucija odmetnika, revolucija odozdo, a ne odozgo.

195. Revolucija mora biti internacionalna i svetska. Ona se ne može izvoditi od nacije do nacije. Kad god neko predloži da bi, na primer, Ujedinjene Nacije trebalo da zaustave tehnološki progres ili ekonomski rast, ljudi počinju da histerišu i vrište kako će nas, ako počnemo da tehnološki zaostajemo, Japanci preteći. Sveti roboti! Planeta će izleteti iz svoje orbite, ako Japancima ikada uspe da prodaju više kola nego mi! (Nacionalizam je moćan promoter tehnologije.) Neki malo trezveniji tvrde da bi svet mogao pasti u ruke diktatora, ako relativno demokratske nacije zaostanu u tehnološkom razvoju, a diktatorske nacije, kao što su Kina, Vijetnam i Severna Koreja, nastave na napreduju. To je razlog zašto industrijski sistem treba napasti u svim nacijama istovremeno, koliko je to moguće. Istina, nema garancija da bi industrijski sistem mogao biti uništen u približno isto vreme širom sveta i čak je razumljiva bojazan da bi pokušaj rušenja sistema vodio ka tome da ga preuzmu diktatori. To je rizik koji treba preuzeti. A vredelo bi ga preuzeti, zato je što je razlika između “demokratskog” industrijskog sistema i onog pod kontrolom diktatora mala, u poređenju s razlikom između industrijskog i neindustrijskog sistema. (33) Čak bi se moglo reći da je industrijski sistem pod kontrolom diktatora povoljniji, zato što su se takvi sistemi obično pokazivali neefikasnim i samim tim skloniji slomu. Pogledajte Kubu.

196. Revolucionari treba da razmotre povoljne efekte nekih mera koje nastoje da svetsku ekonomiju povežu u jedinstvenu celinu. Sporazumi o slobodnoj trgovini, kao što su NAFTA ili GATT, verovatno su štetni po životno okruženje na kraće staze, ali dugoročno gledano, to možda ima neke prednosti zato što povećava međuzavisnost nacija. Bilo bi lakše uništiti sistem na svetskom nivou, ako je svetska ekonomija toliko povezana da bi njen slom u bilo kojoj od najvažnijih nacija imao za posledicu slom u svim industrijalizovanim delovima sveta.

197. Neki ljudi govore kako moderni čovek ima previše moći, suviše kontrole nad prirodom; takvi se zalažu za pasivnije ponašanje ljudske vrste. U najboljem slučaju, ti ljudi se izražavaju neprecizno, zato što ne vide razliku između moći VELIKIH ORGANIZACIJA i moći POJEDINACA i MALIH GRUPA. Pogrešno je zagovarati odricanje od moći i pasivnost, zašto ljudi imaju POTREBU za moći. Moderni čovek kao kolektivni entitet – to jest, kao industrijski sistem – ima neograničenu moć nad prirodom i mi (FC) u tome vidimo zlo. Ali, moderni POJEDINCI i MALE GRUPE imaju manje moći nego što je primitivni čovek ikada imao. Uopšteno govoreći, najveći deo moći koju “moderni čovek” ima nad prirodom, ne nalazi se u rukama pojedinaca ili malih grupa nego u rukama velikih organizacija. Prosečni moderni POJEDINAC može da raspolaže moćima tehnologije samo u uskim granicama i pod nadzorom i kontrolom sistema. (Za sve vam je potrebna neka dozvola, a s dozvolama idu i pravila i propisi.) Pojedinac raspolaže samo onim tehnološkim moćima koje mu sistem odobri. Njegova LIČNA moć nad prirodom je zanemarljiva.

198. Primitivni POJEDINCI i MALE GRUPE zapravo imaju značajnu moć nad prirodom; ili bi možda trebalo reći, UNUTAR prirode. Kada je primitivnom čoveku potrebna hrana, on zna kako da pronađe i pripremi jestivo korenje, kako da prati divljač i ulovi je ručno napravljenim oružjem. On zna kako da se zaštiti od hladnoće, kiše, opasnih životinja, itd. Primitivni čovek je nanosio relativno malu štetu prirodi zato što je KOLEKTIVNA moć primitivnog društva bila zanemarljiva u odnosu na KOLEKTIVNU moć industrijskog društva.

199. Umesto odricanja od moći i pasivnosti, treba zagovarati slamanje moći INDUSTRIJSKOG SISTEMA, zato što će to drastično POVEĆATI moć POJEDINACA i MALIH GRUPA.

200. Sve dok industrijski sistem ne bude teško oštećen, njegovo uništenje treba da bude JEDINI cilj revolucionara. Drugi ciljevi će samo odvlačiti pažnju i energiju od onog glavnog. Još važnije, ako revolucionari dozvole sebi da imaju bilo kakav drugi cilj osim uništenja tehnologije, doći će u iskušenje da je koriste kao sredstvo za ostvarenje tog drugog cilja. Ako podlegnu tom iskušenju, pašće pravo u zamku tehnologije, zato što je moderna tehnologija jedinstven, čvrsto organizovan sistem, u kojem, ako hoćete da iskoristite NEKU tehnologiju, morate da zadržite VEĆINU drugih tehnologija, tako da na kraju žrtvujete samo njen simbolični deo.

201. Recimo da revolucionari postave kao cilj “društvenu pravdu”. Imajući u vidu ljudsku prirodu, društvena pravda nije nešto što dolazi spontano; ona se mora zavesti silom. Da bi je zaveli, revolucionari moraju zadržati centralizovanu organizaciju i kontrolu. Biće im potrebna sredstva za brz transport i komunikaciju na velikim udaljenostima, pa tako i sva tehnologija na kojoj počivaju transportni i komunikacioni sistemi. Da bi nahranili i odenuli siromašne, revolucionari će morati da koriste poljoprivredu, proizvodne tehnologije i tako redom. Prema tome, pokušaj da se postigne društvena pravda, primoraće ih da zadrže najveći deo tehnološkog sistema. Nije stvar u tome da imamo nešto protiv društvene pravde, nego da se ne dozvoli da to omete pokušaj oslobođenja od tehnološkog sistema.

202. Bilo bi beznadežno kada bi revolucionari pokušali da napadnu sistem, a da pri tom ne koriste NEKE tehnologije. Ako, ništa drugo, potrebni su im komunikacioni mediji radi širenja njihove poruke. Ali, oni treba da koriste modernu tehnologiju samo u JEDNU svrhu: radi napada na tehnološki sistem.

203. Zamislimo alkoholičara koji sedi ispred bureta vina. Zamislimo kako govori sebi, “Vino ti neće škoditi, ako ga piješ umereno. U stvari, u malim količinama, ono je zdravo! Neće mi ništa smetati ako popijem samo gutljaj…” Znate šta onda sledi. Nikada ne gubite iz vida da se ljudi prema tehnologiji odnose kao alkoholičar prema buretu vina.

204. Revolucionari treba da imaju što je moguće više dece. Naučno je dokazano da su društveni stavovi u značajnoj meri nasledni. Ne kažemo da je društveni stav direktna posledica nečije genetske konstitucije, već da su karakterne crte delimično nasledne i da one, u konkretnom društvenom kontekstu, teže da osobu učine sklonijom ovom ili onom društvenom stavu. Ti nalazi su bili osporavani, ali prilično neubedljivo i to, po svemu sudeći, iz ideoloških razloga. U svakom slučaju, niko ne spori da su deca, u proseku, sklona da zauzmu društvene stavove slične stavovima svojih roditelja. S naše tačke gledišta, nije važno da li se ti stavovi prenose genetski ili vaspitanjem. U oba slučaja, činjenica je da se oni PRENOSE.

205. Problem je u tome što se ljudi skloni pobuni protiv industrijskog sistema brinu zbog rasta populacije, tako da često imaju malo dece ili ih nemaju uopšte. Na taj način oni možda prepuštaju svet ljudima koji podržavaju ili makar tolerišu industrijski sistem. Da bi se obezbedilo jačanje sledeće generacije revolucionara, potrebno je da se sadašnja generacija što više reprodukuje. Time će neznatno pogoršati problem prevelike populacije. Najvažniji problem je uništenje industrijskog sistema, zato što će posle njegovog nestanka ljudska populacija neminovno opasti (videti paragraf 167); u suprotnom, ukoliko industrijski sistem preživi, on će nastaviti s razvijanjem novih tehnika za proizvodnju hrane, koje će omogućiti praktično neograničen rast populacije.

206. Kada je reč o revolucionarnoj strategiji, jedino na čemu apsolutno insistiramo je da jedini i svemu nadređeni cilj mora biti eliminacija moderne tehnologije i da se ne sme dozvoliti da bilo koji drugi cilj bude važniji. Što se ostalog tiče, revolucionari treba da zauzmu empirijski stav. Ako iskustvo pokaže da neki od iznetih predloga ne donose dobre rezultate, treba ih odbaciti.
_________________
(30) Još jedna prednost prirode kao kontraideala tehnologiji je to što kod mnogih ljudi priroda izaziva neku vrstu poštovanja sličnog religiji, tako da priroda možda može biti idealizovana i na toj osnovi. Tačno je da je u mnogim društvima religija pružala podršku i opravdanje vladajućem poretku, ali poznato je da je često pružala osnov i za pobunu. Zato bi možda bilo korisno uvesti religiozni element u pobunu protiv tehnologije, utoliko pre što današnja zapadna društva nemaju snažno religijsko uporište. Religija danas služi ili kao jeftina i providna podrška ograničenoj, kratkovidoj sebičnosti (neki konzervativci bi to tako opisali) ili kao cinično sredstvo za sticanje lake zarade (mnogi evangelisti) ili je degenerisana u sirovi iracionalizam (protestantske fundamentalističke sekte, “kultovi”) ili prosto stagnira (katoličanstvo, zvanični protestantizam). Nešto najbliže snažnoj, raširenoj, dinamičnoj religiji, što je Zapad video u skorije vreme, bila je kvazireligija levice; ali, levica je danas fragmentirana i nema pred sobom nikakav jasan, celovit i nadahnjujući cilj. Odatle taj religiozni vakuum u našem društvu, koji bi možda mogao biti popunjen religijom fokusiranom na prirodu kao suprotnost tehnologiji. Ali, bila bi velika greška kada bi se takva religija, koja treba da popuni tu prazninu, pravila veštački. Takva konstrukcija bi verovatno bila neuspešna. Pogledajte, na primer, religiju kao što je “Gaia”. Da li njeni sledbenici ZAISTA veruju u nju ili samo glume? Ako glume, onda će njihova religija na kraju omanuti. Verovatno je nabolje i ne pokušavati sa uvođenjem religije u sukob između prirode i tehnologije, osim ako ZAISTA ne verujete u takvu religiju i nalazite da ona budi dubok, snažan, izvorni odjek i kod mnogih drugih ljudi.

(31) Zamislimo da dođe do tog konačnog prodora. Ali, možda industrijski sistem može biti eliminisan i postepeno, u manjim koracima. (Videti paragrafe 4, 167 i napomenu 4).

(32) Čak je pojmljivo (iako maglovito) da bi se revolucija mogla desiti i samo na osnovu masovne promene stava prema tehnologiji, kao posledice relativno postepene i bezbolne dezintegracije industrijskog sistema. Ako do toga dođe, onda ćemo zaista imati sreće. Ipak, mnogo je verovatnije da će prelaz ka netehnološkom društvu biti veoma težak i pun sukoba i katastrofa.

(33) Ekonomska i tehnološka struktura društva je mnogo važnija od političke u oblikovanju načina života prosečnog čoveka (videti paragrafe 95, 119 i napomene 16 i 18).

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (24)

Budućnost

.
171. Ali, pretpostavimo da je industrijsko društvo preživelo i da su iz sistema uklonjeni svi bagovi, tako da ono funkcioniše bez smetnji. Kakvo bi to društvo bilo? Razmotrićemo nekoliko mogućnosti.

172. Prvo, pođimo od toga da su naučnici uspeli da razviju inteligentne mašine koje sve mogu da rade bolje od ljudi. U tom slučaju, sav rad bi obavljao masivni, visokoorganizovani sistem mašina i nikakav ljudski napor ne bi bio potreban. Moguća su dva scenarija: da mašinama bude dozvoljeno samostalno donošenje odluka, bez ljudskog nadzora ili da ljudska kontrola nad mašinama bude zadržana.

173. Ako mašine budu donosile sve odluke, onda nikako nećemo moći da utičemo na posledice, pošto bi ponašanje takvih mašina bilo nepredvidljivo. Samo ukazujemo da bi sudbina ljudske vrste mogla naći u milosti i nemilosti mašina. Moglo bi se prigovoriti da ljudi nikada neće biti toliko ludi da svu moć prepuste mašinama. Ali, mi ne tvrdimo ni da će ljudi dobrovoljno prepustiti vlast mašinama, niti da će mašine samoinicijativno preuzeti vlast. Samo ukazujemo da bi ljudska vrsta mogla lako postati toliko zavisna od mašina, da ne bi imala drugog praktičnog izbora osim da prihvati sve njihove odluke. Pošto će društvo i problemi s kojima se ono suočava postajati sve složeniji, a mašine sve inteligentnije, ljudi će im prepuštati sve više odluka, prosto zato što će to donositi bolje rezultate. Vremenom će možda biti dostignut stepen u kojem će odlučivanje o stvarima neophodnim za održavanje sistema postati toliko složeno da će se ljudska bića pokazati nedovoljno inteligentnim. U toj tački, mašine će imati stvarnu kontrolu. Ljudi neće moći da prosto isključe mašine, zato što će toliko zavisiti od njih da bi njihovo isključivanje bilo isto što i samoubistvo.

174. S druge strane, moguće je da će ljudi zadržati kontrolu nad mašinama. U tom slučaju, prosečni čovek bi mogao da ima kontrolu nad nekim mašinama u ličnom vlasništvu, kao što su kola ili računar, ali kontrola nad velikim mašinskim sistemima bila u rukama sićušne elite – kao i danas, samo uz dve razlike. Zahvaljujući naprednim tehnikama, elita će imati još veću kontrolu nad masama; a pošto ljudski rad više neće biti neophodan, mase će postati suvišan, nepotreban teret za sistem. Ako je elita beskrupulozna, ona može odlučiti da prosto istrebi masu čovečanstva. Ako je humana, možda će upotrebiti propagandu ili neke druge psihološke ili biološke tehnike da bi smanjila natalitet, sve dok veći deo čovečanstva ne iščezne, ostavljajući svet eliti. Ili, ako tu elitu čine liberali meka srca, ona može odlučiti da preuzme ulogu dobrih pastira ljudske vrste. Oni će se postarati da fizičke potrebe svih ljudi budu podmirene, da sva deca odrastu u psihološki higijenskim uslovima, da svako ima dobar hobi kojim će biti potpuno okupiran i da svi oni koji mogu postati nezadovoljni prođu kroz “tretman” koji će “izlečiti” njihov problem. Naravno, život će biti besmislen, tako da će ljudi morati da budu biološki ili psihološki oblikovani kako bi se uklonila njihova potreba za sticanjem moći ili naveli da težnju ka moći “skrenu” u neki bezazleni hobi. Ta izmenjena ljudska bića bi u takvom društvu mogla biti srećna, ali sigurno ne bi bila slobodna. Bila bi svedena na nivo domaćih životinja.

175. Ali, pretpostavimo da naučnici nisu uspeli da razviju veštačku inteligenciju, tako da je ljudski rad ostao neophodan. Čak i tada, mašine će obavljati sve veći broj prostijih zadataka, tako da će višak manje sposobnih radnika biti sve veći. (Vidimo da se to već događa. Ima mnogo ljudi kojima je teško ili nemoguće da nađu posao, zato što iz intelektualnih ili psiholoških razloga ne mogu da steknu kvalifikacije koje bi ih učinile korisnim za sadašnji sistem.) Zaposlenima će biti postavljani sve veći zahtevi: moraće da se sve više obučavaju, stalno stiču nove sposobnosti, budu sve pouzdaniji, prilagodljiviji i poslušniji, jer će sve više ličiti na ćelije nekog džinovskog organizma. Radni zadaci će biti sve specijalizovaniji, tako da će njihov rad, u izvesnom smislu, izgubiti dodir sa stvarnošću, pošto će biti sveden samo na njen sićušni deo. Sistem će morati da se služi svim sredstvima, psihološkim ili biološkim, da bi ljude učinio pitomim, da bi stekli sposobnosti koje sistem zahteva i da bi svoju potrebu za moći “skrenuli” ka nekom specijalizovanom zadatku. Ali, tvrdnja da bi ljudi u takvom društvu morali biti poslušni zahteva dodatno objašnjenje. Društvo će možda smatrati da je konkurencija korisna, ukoliko bude raspolagalo načinima da je usmeri na način koji odgovara potrebama sistema. Zamislimo društvo u kojem vlada beskrajna konkurencija oko pozicija koje donose prestiž i moć. Ali, svega nekolicina može dospeti na vrh, gde se nalazi jedina prava moć (videti kraj paragrafa 163). Takvo društvo, u kojem bi neko mogao da zadovolji svoju potrebu za moći samo ako gazi sve pred sobom i drugima uskraćuje priliku za sticanje moći, zaista bi bilo odbojno.

176. Mogu se zamisliti scenariji sastavljeni od elemenata koje smo upravo razmotrili. Na primer, moguće je da će mašine preuzeti većinu poslova od stvarnog, praktičnog značaja, dok će ljudi obavljati relativno beznačajne zadatke. Sve govori da će, na primer, siloviti razvoj uslužnog sektora obezbediti posao za ljudska bića. Ljudi će provoditi vreme tako što će jedni drugima glancati cipele, prevoziti jedni druge taksijima, praviti jedni drugima razne rukotvorine, posluživati jedni druge u restoranima, itd. Nama to izgleda kao krajnje bedan ishod za ljudsku vrstu i sumnjamo da bi većina ljudi našla ispunjenje u tako besmislenim preokupacijama. Oni bi tražili neke druge, opasnije aktivnosti (droge, zločin, “kultove”, huliganske grupe), sve dok na kraju ne bi bili biološki ili psihološki oblikovani tako da se prilagode takvom načinu života.

177. Suvišno je napominjati da ovi scenariji ne iscrpljuju sve mogućnosti. Oni samo ukazuju na ishode koji nam izgledaju najizvesniji. Ali, ne vidimo scenarije koji bi bili nešto verovatniji od ovih koje smo upravo opisali. Vrlo je verovatno da će, ako preživi narednih 40 do 100 godina, industrijsko-tehnološki sistem vremenom razviti određene opšte karakteristike: pojedinci (barem oni “buržoaskog” tipa, koji su integrisani u sistem, pokreću ga i zato imaju svu moć) biće još zavisniji od velikih organizacija; biće “socijalizovani” više nego ikada, a njihove fizičke i mentalne sposobnosti biće u značajnoj (možda i najvećoj) meri veštački oblikovane, umesto da budu proizvod slučaja (ili Božje volje ili čega god); a ono što će možda preostati od divlje prirode biće svedeno na uzorke za naučno istraživanje i držano pod nadzorom i upravom naučnika (i zato više neće biti zaista divlje). Posmatrano na duže staze (recimo, u narednih nekoliko vekova), moguće je da ni ljudska vrsta, kao ni neki drugi važni organizmi neće postojati u sadašnjem obliku, zato što kada jednom počnete da genetski menjate organizme nema razloga da se u nekoj tački zaustavite, tako da će se modifikacije verovatno nastaviti sve dok čovek i drugi organizmu ne budu potpuno izmenjeni.

178. Šta god da se dogodi, izvesno je da tehnologija za ljudska bića stvara novo fizičko i društveno okruženje, radikalno drugačije od spektra životnih uslova u kojem je prirodna selekcija fizički i psihološki prilagođavala ljudsku vrstu. Ako se čovek ne prilagodi tom novom okruženju, tako što će se veštački izmeniti, onda će se prilagoditi kroz dugotrajan i bolan proces prirodne selekcije. Prva mogućnost je daleko izvesnija.

179. Zato je bolje odbaciti ceo ovaj smrdljivi sistem i preuzeti sve konsekvence.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (23)

Ljudska patnja

.
167. Industrijski sistem neće propasti samo zbog revolucionarnog delovanja. Biće neosetljiv na revolucionarne napade ukoliko ga njegovi sopstveni razvojni problemi ne dovedu u ozbiljne teškoće. Prema tome, ako sistem propadne, to će biti ili spontano ili kroz proces koji će biti delom spontan, a delom potpomognut aktivnošću revolucionara. Ako dođe do naglog sloma, mnogo ljudi će umreti, zato što je svetska populacija prekoračila sve granice rasta, tako da se više ne može prehranjivati bez napredne tehnologije. Čak i ako slom bude dovoljno postepen, a populacija smanjena više zbog manjeg nataliteta, nego zbog povećane smrtnosti, proces deindustrijalizacije će najverovatnije biti veoma haotičan i doneti mnogo patnje. Naivno je misliti da se tehnologija može isključivati po fazama, na neki uređen način, posebno zato što će tehnofili na svakom koraku pružati žestok otpor. Da li bi onda bilo okrutno raditi na slomu sistema? Možda, ali možda i ne. Pre svega, revolucionari neće moći da unište sistem ako on već nema dovoljno problema, koji bi ga vremenom ionako doveli do sloma; ali, što sistem postaje veći, to će posledice njegovog sloma biti teže; zato je moguće da revolucionari, koji rade na ubrzavanju sloma, zapravo smanjuju razmere katastrofe.

168. Drugo, treba izvagati, s jedne strane borbu i smrt, a s druge gubitak slobode i dostojanstva. Za mnoge od nas, sloboda i dostojanstvo su mnogo važniji nego dug život ili izbegavanje fizičkog bola. Osim toga, svi ćemo jednog dana umreti i zato je možda bolje umreti boreći se za opstanak ili s nekim ciljem, nego proživeti dug, ali prazan i besmislen život.

169. Treće, uopšte nije izvesno da će opstanak sistema doneti manje patnje, nego njegov slom. Sistem je već izazvao beskrajnu patnju širom sveta i nastavlja da je proizvodi. Drevne kulture, koje su vekovima pružale ljudima zadovoljavajući odnos s bližnjima i okruženjem, bile su razorene u dodiru sa industrijskim društvom, što je za posledicu imalo ceo niz ekonomskih, ekoloških, društvenih i psiholoških problema. Jedna od posledica prodora industrijskog društva bio je i poremećaj tradicionalnih načina za kontrolu rađanja. Odatle populaciona eksplozija i sve njene posledice. Tu je zatim i široko rasprostranjena psihološka patnja u navodno bogatim zemljama Zapada (videti paragrafe 44 i 45). Niko ne zna kakve će biti posledice uništavanja ozonskog omotača, efekta staklene bašte i drugih, nepredvidivih ekoloških problema. A kao što pokazuje širenje nuklearnog naoružanja, nove tehnologije se ne mogu držati podalje od ruku diktatora i neodgovornih nacija Trećeg sveta. Da li se ikome sviđa pomisao šta bi Irak ili Severna Koreja mogli da urade sa genetskim inženjeringom?

170. “Ah!” kažu tehnofili, “Nauka ćer sve to srediti! Pobedićemo glad, eliminisati psihološku patnju, učiniti da svi budu zdravi i srećni!” Da, naravno. To nam pričaju već 200 godina. Industrijska revolucija je trebalo da iskoreni siromaštvo, učini svakoga srećnim, itd. Stvarni rezultati su bili potpuno drugačiji. Tehnofili su beznadežno naivni (ili skloni samoobmanjivanju) u svom pristupu društvenim problemima. Oni nisu svesni činjenice (ili je ignorišu) da kada se velike promene, čak i naizgled korisne, uvedu u društvo, one proizvode niz manjih promena, većinom nepredvidljivih (paragraf 103). Rezultat je društveni poremećaj. Zato je vrlo verovatno da će tehnofili, u svojim nastojanjima da pobede glad i bolest, kao i da pripitome i usreće ljude, malo po malo, stvoriti društveni sistem opterećen užasnim problemima, mnogo većim od današnjih. Na primer, naučnici se razmeću da će pobediti glad stvarajući nove, genetski modifikovane jestive biljke. Ali, to će ljudskoj populaciji omogućiti neograničen rast, a dobro je poznato da gomilanje povećava stres i agresivnost. To je samo jedan od primera za one PREDVIDLJIVE probleme koji će se pojaviti. Naglašavamo da će, kao što pokazuju ranija iskustva, tehnološki progres izazvati i nove probleme, koje je NEMOGUĆE predvideti (paragraf 103). U stvari, još od Industrijske revolucije, tehnologija je društvu samo donosila nove probleme, mnogo brže nego što je ono uspevalo da reši stare. Zato je potreban dugačak i bolan period ispitivanja da bi tehnofili odstranili sve bagove iz svog Vrlog Novog Sveta (ako u tome ikada uspeju). U međuvremenu, biće mnogo patnje. Prema tome, uopšte nije jasno kako će opstanak industrijskog društva biti manje bolan nego njegov slom. Tehnologija je dovela ljudsku vrstu u poziciju iz koje nema lakog izlaza.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka

Mesec Teodora Kačinskog (22)

Ljudska vrsta na raskršću

.
161. Ali, malo smo požurili s našom pričom. Jedno je razvijati u laboratoriji niz psiholoških ili bioloških tehnika za manipulaciju ljudskih bića, a nešto sasvim drugo integracija tih tehnika u funkcionalni društveni sistem. Ovaj drugi problem je mnogo teži. Na primer, tehnike obrazovne psihologije nesumnjivo dobro funkcionišu u “laboratorijskim školama”, u kojima su i razvijene, ali njih nije lako efikasno primeniti na ceo obrazovni sistem. Svi znamo kakve su mnoge naše škole. Učitelji su suviše zauzeti oduzimanjem noževa i pištolja od dece da bi imali kad da ih podvrgnu najnovijim tehnikama za njihovo pretvaranje u kompjuterske štrebere. I zato, uprkos svim tehničkim dostignućima u istraživanju ljudskog ponašanja, sistem se do danas nije pokazao naročito uspešnim u kontroli ljudskih bića. Ljudi čije je ponašanje sistem uglavnom uspeo da stavi pod kontrolu pripadaju tipu koji bi se mogao nazvati “buržujskim”. Ali, sve je više onih koji se, na ovaj ili onaj, način bune protiv sistema: socijalnih parazita, tinejdžerskih bandi, kultista, satanista, radikalnih ekologa, aktivista, itd.

162. Sistem je trenutno obuzet grozničavom borbom za prevazilaženje određenih problema koji ugrožavaju njegov opstanak, među kojima se, kao jedan od najvažnijih, izdvaja problem ljudskog ponašanja. Ako sistem, u relativno kratkom roku, uspe da uspostavi dovoljan stepen kontrole nad ljudskim ponašanjem, onda će verovatno preživeti. U suprotnom, propada. Smatramo da će se to pokazati u nekoliko sledećih decenija, u narednih 40 do 100 godina.

163. Pretpostavimo da sistem preživi krizu iz sledećih nekoliko decenija. Do tada će morati da reši ili da makar stavi pod kontrolu glavne probleme s kojima se suočava, posebno problem “socijalizacije” ljudskih bića; drugim rečima, moraće da ljude učini dovoljno pitomim, tako da njihovo ponašanje više ne predstavlja pretnju po sistem. Kada se to postigne, verovatno više neće biti prepreka za razvoj tehnologije. Ona će moći da napreduje ka svom logičnom ishodištu: potpunoj kontroli svega što postoji na Zemlji, uključujući ljudska bića i sve druge važne organizme. Sistem može postati jedinstvena, monolitna organizacija ili biti razbijen, u manjoj ili većoj meri, na određen broj organizacija, koje će se međusobno nadmetati i sarađivati, kao što je to slučaj s današnjim vladama, korporacijama i drugim velikim organizacijama. Ljudska sloboda će uglavnom nestati, zato što će pojedinci i male grupe biti nemoćni naspram velikih organizacija, naoružanih, pored instrumenata za nadzor i fizičku prinudu, supertehnologijom i arsenalom vrhunskih psiholoških i bioloških oruđa za manipulaciju. Samo će mali broj ljudi imati stvarnu moć, ali čak će i njihova sloboda biti vrlo ograničena, zato što će i njihovo ponašanje biti regulisano; kao što i današnji političari i korporacijski menadžeri mogu da zadrže moć samo ako se kreću u određenim, vrlo uskim granicama.

164. Ne treba misliti da će sistem prestati da razvija nove tehnike za kontrolu ljudskih bića i prirode kada se kriza iz narednih nekoliko decenija okonča i povećana kontrola više ne bude neophodna za opstanak sistema. Naprotiv, kada teška vremena prođu, sistem će nastaviti da još brže uspostavlja kontrolu nad ljudima i prirodom, zato što više neće biti sputavan sadašnjim teškoćama. Opstanak nije glavni motiv za povećavanje kontrole. Kao što smo objasnili u paragrafima 87–90, tehničari i naučnici će nastaviti sa svojim poslom, uglavnom kao zamenskom aktivnošću; drugim rečima, oni će svoju potrebu za sticanjem moći zadovoljavati rešavanjem tehničkih problema. Nastaviće da se bave time s nesputanim entuzijazmom; a među najzanimljivijim i najizazovnijim problemima biće razumevanje ljudskog tela i uma, kao i mogućnosti intervencije nad njihovim razvojem. Sve za “dobrobit čovečanstva”, naravno.

165. Ali, pretpostavimo da se potresi koji slede u narednim decenijama pokažu preteškim za sistem. Ako sistem propadne, možda će uslediti period haosa, “nemirnih vremena”, kao što se u istoriji već događalo. Nemoguće je predvideti šta se sve može izroditi iz takvih okolnosti, ali ljudska vrsta će u svakom slučaju dobiti novu šansu. Najveća opasnost biće obnavljanje industrijskog sistema u prvih nekoliko godina posle sloma. Mnogi ljudi (posebno oni gladni moći) biće veoma zainteresovani da fabrike ponovo prorade.

166. Zato će svi oni koji mrze ropstvo, koje industrijski sistem nameće ljudskoj vrsti, morati da se suoče s dva zadatka. Prvo, moramo raditi na zaoštravanju društvenih tenzija koje potresaju sistem, da bismo povećali šanse za njegov slom ili za njegovo slabljenje, u meri koja će omogućiti revoluciju protiv njega. Drugo, neophodno je razviti i propagirati ideologiju koja se suprotstavlja tehnologiji i industrijskom društvu, kada i ako sistem bude dovoljno oslabljen. U tom slučaju, takva ideologija će pomoći da sistem ne bude obnovljen. Trebalo bi uništiti fabrike, spaliti tehničke knjige, itd.

::

Industrijsko društvo i njegova budućnost (rtf, srpski)
Industrial Society and Its Future (wikisource, english)
anarhija/ blok45 – Porodična biblioteka