panoptikum

u očaju
propustih
naglas da primetim
talas u tvojoj kosi
koji se spušta
u punđu
kao u neku izvrnutu
pećinu
i pušta
da ga beskrajno
razvlače
mesec i sunce
ti nevaljalci
koji nam kroje
živote

godine

za deset godina
ako svi još budemo živi
ja ću imati pedeset i šest godina
ti četrdeset i pet
a pas dvanaest ili trinaest
moja najstarija kćerka
imaće trideset i pet
baš kao ti sad
njen sin dvanaest
a muž četrdeset i šest
moj stariji sin
tek će ući u isusove godine
a mlađa kćer biće na pragu
dvadeset i osam leta
moj najmlađi sin će maturirati
i tih dana izabrati svoj poziv
njegov brat koji nije moj sin
napuniće deset zima
baš kao i ova pesma
koja neće biti nimalo pametnija
baš kao i njen stvoritelj

More tišine

more tišineMore tišine (La mer de la tranquilité) je zbirka pripovedaka višestruko nagrađivanog kanadskog “filozofa i pesnika života” Silvena Tridela (Sylvain Trudel). U devet priča kojima nas Tridel polako uvlači u ambis postojanja i čemer sudbine, prepliću se božansko i ljudsko, prošlo i buduće, strašno i kobno u predivnim stilom ispisanim stranicama koje govore o stranputici koju zovemo život.

Kad je crn, a uvek je mračan, Tidel je crn poput melase najcrnjeg gliba u koji zgazismo u mrkloj noći. Magičan, okrepljujuć šamar koji osmehu zauvek u amanet ostavlja senku. Senku koja će nas pokriti u odsudnom času. I u kom ćemo se setiti njegovih reči:

“Čudan neki balsamovani mesec, bled kao kost, koji me zagleda svojim očima leša. I tek mi u tom trenutku jedno otkriće probada srce, preko svih godina i glasova, preko žalosti za mrtvima i preko lica mog života po kome tumaram kao šuga kroz gluvu gomilu, goneći neuhvatljivu senku drugih bića, misleći od nestrpljenja da je vera, od sanjarija da su vrlina, od lutanja da je sudbina — i tek tada, lica okrenutog ka mesečevoj samoći i napuštenosti, rešavam zagonetku izrečenu iz otrovanih usta jednog starca: nema pataka, nema pataka u Moru tišine.”

Geopoetika

sabotaža

vidim kako sviće
znam da spavaš
lišće šušti
kao na moru
iznad krovova
već dan je
đubre se
odmara po
parku
soliteri u
daljini
crni su
to
mora da je
zbog ugla
iz kojeg
gledam

[blok45-lista] Benjamin na Ivisi (Ibiza, 1932–1933)

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Valter Benjamin: Na suncu (1932) i Iskustvo i siromaštvo (1933)
2. Još neke nove verzije
3. Odjavna špica

Na suncu (In der Sonne, 1932), html, pdf, buklet

“Kažu da na ostrvu ima sedamnaest vrsta smokava. Trebalo bi – kaže čovek sebi, dok ide svojim putem, pod suncem – znati kako se zovu. Zaista, ne treba samo videti trave i životinje, kojima ostrvo duguje svoje lice, zvuke i mirise; ne treba samo videti geološke slojeve planina i različitih vrsta tla, u rasponu od prašnjavo žute do ljubičasto smeđe, sa širokom trakom cinabarita u sredini – treba, iznad svega, naučiti njihova imena… Bilo je očigledno da čovek koji je koračao zadubljen u misli nije odatle; izgledao je kao neko kome misli, kada ga zateknu negde na otvorenom, tamo kod kuće, dolaze samo noću. Zaprepašćeno se priseća da su celi narodi – Jevreji, Indusi, Arapi – izgradili svoja učenja pod suncem, za koje se njemu čini da ometa svako razmišljanje…”

“… Hasidi imaju predanje o onom svetu, koje kaže: tamo će sve biti namešteno kao i ovde. Tamo gde nam je soba, i tamo će biti soba; tamo gde spava naše dete, i tamo će spavati dete. Odeću koja sada nosimo na sebi, nosićemo i tamo. Sve će biti isto – samo malo drugačije. Tako je i sa maštom. Ona samo prebacuje veo preko daljine. Sve ostaje isto, ali veo podrhtava i pod njim sve neosetno postaje drugačije…”

*

Iskustvo i siromaštvo (Erfahrung und Armut, 1933), html, pdf, buklet

“… Ko još sreće ljude koji zaista umeju da ispričaju priču? Gde još od umirućih možete čuti reči koje traju i koje se prenose iz generacije u generaciju, kao prsten? Ko još može iskočiti s nekom izrekom, onda kada nam je ona potrebna? I ko se još uopšte bavi time da mlađima prenese nešto od svog iskustva?

“Ne, sada je već jasno: iskustvo je izgubilo na vrednosti, i to u onoj generaciji koja je između 1914–1918. morala da prođe kroz jedno od najstrašnijih iskustava u svetskoj istoriji…”

“Sa ovim strahovitim tehnološkim razvojem, čovečanstvo je pogodilo sasvim novo siromaštvo. Toj bedi odgovara košmarno obilje ideja, koje je doneo povratak astrologije i mudrosti joge, hrišćanske nauke i hiromantije, vegetarijanizma i gnosticizma, sholastike i spiritizma, koji su se raširili među ljudima, tačnije, potpuno ih preplavili. Naime, nije reč o pravoj obnovi već o galvanizaciji…”

“Osiromašili smo. Odrekli smo se svog ljudskog nasleđa, deo po deo, često ga ostavljajući po zalagaonicama, za stoti deo njegove vrednosti, u zamenu za bedni sitniš ‘savremenosti’…”

walter-benjamin-bukleti-pano

*

Oba teksta su dopunjena, između ostalog, i odlomcima iz knjige Hauarda Ajlenda i Majkla V. Dženingsa, Valter Benjamin: Kritička biografija (2014), o kojoj sam pisao u dva navrata prošle godine. Na sličan način sam dopunio i verovatno najčitaniji kraći tekst među bukletima, Kapitalizam i religija. Usput sam malo doterao taj prevod i ubacio još neke napomene.

Dva veoma različita teksta, nastala u istom ambijentu (Ivisa-Eivisa, ili, turistički, “Ibica”), u sažižućoj vrelini leta. Ostrva na kojima ih je pisao više ne postoje, to je sada nešto drugo, kao verovatno i ceo Mediteran (osim, možda, tu i tamo). Ali, uživao sam praveći buklete, na ovaj način, koji su u stvari male, fragmentarne monografije o nekim mestima i iskustvima. Možda uradim još neke njegove tekstove iz tog perioda.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

život

on zna kako da živi
ona zna kako da živi
svi znaju kako da žive
ja samo spuštam dasku
palim lampu
kuvam supu
nemam pojma
ti samo gledaš daleko
pališ cigaru
gledaš u ekran
nema te
na terasi
golub svija
gnezdo
na terasi
mačak jede
pticu

ples

želim da plešemo
da otplešemo daleko
daleko
i budemo samo
dvoje
da ćutke slušamo
valove
kako nas nose
daleko
daleko

grenadir marš

zapravo testo s krompirom
to jest nasuvo s krompirom
vekovno sirotinjsko jelo
pompeznog imena i prosečnog ukusa
isto takvo sirotinjsko preuveličavanje
čeka nas odmah iza ugla
šoping centra
kad nas zapahne smrad
zapišanog parkirališta
na kom se odmaraju
nedostižne limuzine
baš kao i sloboda
uokvirena zahtevima
toliko birokratski skučenim
i šturim
da im se država grohotom smeje
umesto da drhti i znoji se
hladnom policijom
no krediti već stegli su
posao mora da se čuva
deca velika ili tek na putu
ko mari za trice i kučine
možda dobijemo karneval
oslobođeni građanski krik
slobodno ulično pijanstvo
osmeh koji osvaja svet
ali sloboda ćuti zaboravljena
leži mrtva u hladnoj postelji
mačke nema ko da nahrani
a pauci ćute i pletu
dok mi šetamo patike i piva
kerove i blizance
neko sit neko gladan
ujedinjeni marširamo
suvoparni
grenadir marš