[blok45-lista] T. W. Adorno: “Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života” (konačna verzija)

(Bilten anarhije / blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Minima moralia, novi prevod, konačna verzija
2. Poruke u boci (Flaschenposten)
3. Odjavna špica

“… Čak i tada, nada da se ostavi poruka u boci, pred narastajućom plimom varvarstva, bila je prijateljska vizija.”

Adorno, Minima moralia, br. 133, 1946–1947.

T. W. Adorno, Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života (Minima Moralia: Reflexionen aus dem beschädigten Leben, 1944–1947, Suhrkamp Verlag, 1951)

188 A4 str., html, doc i pdf.

Preveo AG, 2009–2015. Korektura i sugestije: bata Neša. Dragocena pomoć, u raznim detaljima: Rena, Slavica M. i Boba.

adorno-by-stefan-moses-1964

Knjiga je napisana u Americi (odatle razni američki primeri i niz pojmova i fraza na engleskom), za vreme Adornovog izgnanstva, od 1944–1947 (Adorno se vratio u Frankfurt 1949), a prvi put je objavljena 1951, u Nemačkoj. Prvi deo je nastao kao poklon Maksu Horkhajmeru, za njegov pedeseti rođendan, da bi onda usledile još dve celine, približno istog obima. Sam Adorno je ove tekstove nazivao “aforizmima” (ukupno 153), iako je zapravo reč o malim esejima, u doslovnom značenju te reči (proba, pokušaj).

U ovo izdanje uključeno je i deset aforizama koje je Adorno izbacio iz kasnijih izdanja knjige, zaključno sa verzijom iz 1964, ali koji su uključeni u izdanje iz Sabranih dela (tom 4, Minima moralia, “Anhang/ Dodatak”).

SADRŽAJ: Posveta — Prvi deo (1944) — Drugi deo (1945) — Treći deo (1946–1947) — Dodatak (deset aforizama)

Prethodni žurnal, prvo predstavljanje knjige

*

Radovi na sređivanju Adornove knjige Minima moralia (MM) završeni su u istom onom ambijentu koji sam opisao u priči o nastanku tog prevoda: u vrelini leta. Iskreno, nisam tako zamišljao ovo leto, moglo je da bude i drugačije, više morski, manje kontinentalno, ali šta da se radi. Ni ovaj delirijum nije bio tako loš. Na kraju smo ipak dobili nešto dobro.

Do štampanog izdanja, koje još nije izvesno, ali koje bi zaista imalo smisla (ovo je pravo štivo za knjigu, tu stvar koju nosite sa sobom i možete da je prelistavate, izgužvate i umusavite od silnog čitanja), prevod će biti još doterivan, kako mi šta bude padalo na pamet ili ako neko primeti neku grešku (kojih je sigurno ostalo). Ali, ova verzija se može smatrati končanom; tačnije, dovoljno dobrom. Neće biti menjano ništa bitno, samo sitnice. To ne znači da sam rešio sve dileme koje sam imao usput; zadržao sam jednu “crvenu verziju” fajla, sa označenim kritičnim mestima, na koja ću se verovatno još vraćati; ali, njihov broj je, u odnosu na ukupan obim knjige, zanemarljiv.

Hvala svima koji su pomogli. Imao sam sreće da su mi u doterivanju teksta prema nemačkom originalu pomagale neke drage osobe, kojima je nemački ili maternji jezik (komšinica Rena) ili ga imaju u malom prstu (moja švester Boba). Iako nismo radili sistematično, nego tek sporadično, to je bila velika podrška. Bata Neša, najbolji čitalac na svetu, prošao je tekst nekoliko puta i poslao brojne sugestije, od kojih je većina ušla u konačnu verziju. Slavica M je, kao i uvek, rešila niz dilema koje sam imao kada je reč o pravopisu, smislu i stilu. Odgovornost za ono što smo na kraju dobili je samo moja, ali sam ne bih uradio ništa.

Kao što sam naveo gore u opisu, novost je i deset aforizama koji su sada po prvi put prevedeni na srpskohrvatski, a koje je Adorno ubacivao i izbacivao iz raznih izdanja ove knjige, do njene konačne verzije, iz 1964. Ti aforizmi su se na engleskom pojavili pre dvadesetak godina, pod naslovom “Poruke u boci” (“Messages in a Bottle”, New Left Review I/ 200, July–August, 1993), što je inače bila omiljena Adornova i Horkhajmerova metafora. Ali, to važi za sve što su pisali, ne samo za tih nekoliko tekstova; zato su ovde uključeni prosto kao “Dodatak”, kao i u verziji MM iz Adornovih Sabranih dela.

Ta fraza se sreće u njihovoj prepisci (prvi put kod Horkhajmera) i drugim delima (Dijalektika prosvetiteljstva, Filozofija nove muzike, MM). Neki su ih kritikovali čak i zbog toga; ne zbog same metafore, odavno izlizane, već zato što je to delovalo malodušno i defetistički: treba delati, agitovati, edukovati, a ne samo flaširati svoja razmišljanja; mase samo čekaju pravi podsticaj – nas. Ako je jedan “revolucionarni činilac” zakazao (fabrički proletarijat), treba tražiti druge (manjine, posebne društvene grupe, studenti, kao kod Markuzea i drugih). Samo je optimizam revolucionaran. “Čovečanstvo nikada ne postavlja sebi zadatke koje ne bi moglo rešiti”. Zar ne? Nažalost, ne. Ceo niz problema koje stvaraju dominantni interesi je nerešiv, sve dok ostajemo na terenu ili u okvirima, mentalnim i praktičnim, koje diktiraju ti isti interesi. (Na primer, odgovor na problem malih nadnica nije borba za veće nadnice već za odnose bez ekonomske ucene, u kojima ne postoji kategorija “nadnice”; “odgovor” se ne nalazi uvek u istoj ravni kao i “problem”.) Neki problemi su nagomilani do tačke apsolutne nerešivosti, čak i kada bi se njihov izvor ugasio ovog časa; do daljeg, ostaje da se prežive ili trpe (zagađenje, nestanak živih vrsta i celih ekoloških lanaca, nagomilani nuklearni potencijal i njegovo đubre, razne posledice trajno uništenih kultura-načina života). Tu je i masa drugih problema koji nas stavljaju pred svršen čin, bez ikakvog prostora za “rešenja” u ljudskim okvirima (ratovi, ekonomski slomovi, izbegličke krize). U situaciji kada sistemski generisani problemi do te mere prevazilaze snagu i dobru volju pojedinaca, izolovanih ili delimično udruženih, optimizam levičarskih motivacionih govora nije samo neukusan već prosto imbecilan. Najzad, da li je stvar u “rešavanju problema” – što se uvek svodi na saniranje ili poboljšavanje sklopa koji ne bi ni smeo da postoji – ili u otkrivanju i obnovi samog života, naših bića, odnosa, svetova (ne samo jednog “sveta”, koji bi važio za sve), na nekim drugim osnovama? To je jedno od ključnih pitanja, kojim ćemo ovde nastaviti da se bavimo.

U ono vreme, situacija je možda bila drugačija, utoliko što je bila ogoljenija: naspram liberalne laži i fašizma, te sve masivnije “plime varvarstva”, umesto današnjih “aktivista”, stajali su staljinisti, kasnije trockisti i maoisti, sve redom zagriženi autoritarci. U kulturi zaraženoj virusom dominacije, antiautoritarni glasovi nikada nisu imali velikog odjeka, ali su se često gušili i u sopstvenim kontradikcijama. (Anarhija – ili “socijalizam”, “komunizam”, neka apsolutna drugost u odnosu na “kapitalizam”, a ne samo “alternativa”, kao što je upozoravao Pazolini – i masovno društvo, odnosno, radno-energetski prezahtevan način života, nikako ne idu zajedno.) Tokom celog XX veka, koji je trebalo da bude kruna kulturnog i tehnološkog razvoja iz prethodnog perioda, “mase” su se klale između sebe, u nečuvenim razmerama, ponekad do istrebljenja celih društvenih i etničkih grupa, u korist najprovidnijih tuđih interesa. U takvoj situaciji – koja se, uz sve doze demokratije, “ljudskih prava” i “naprednih tehnologija”, u međuvremenu samo zaoštrila – na koga se osloniti, s kim udružiti snage? Adorno i Horkhajmer su platili danak svojim buržoaskim korenima i nekim ličnim izborima na drugom terenu – između ostalog, i tako što nisu ni zagrebali pravi teren borbe, svakodnevni život, obnovu ljudskog elementa u nemogućim uslovima, kroz eksperimente, igru i otpor na planu izražavanja, ponašanja, novih oblika saradnje i življenja (zaista ih je teško zamisliti na nekoj situacionističkoj terevenki ili kao saradnike “Potlača”) – ali njihova suzdržanost u odnosu na SVE političke opcije tog vremena bila je apsolutno opravdana. (Istina je da je Horkhajmer u tom pogledu bio malo labaviji, odnosno, skloniji nekim “realpolitičkim” stavovima, koji su se graničili s liberalizmom; ne i Adorno). “Nada da se ostavi poruka u boci”, što u ovoj knjizi Adorno na jednom mestu evocira povodom Ničea, zaista je bila “prijateljska vizija”. U tom stavu, naizgled distanciranom, koji se ne sputava neposrednom primenljivošću i ne redukuje na pojednostavljeni jezik propagande, ima više prave ljubavi i brige za bližnje nego u svim “platformama” aktivističkih dušebrižnika. Poruka u boci – ili poruke koje bacamo dalje od sebe, u vazduh, gde ih onda nose slučaj ili vetar, neznano kud. Nekad i negde, opet će se spojiti s najdubljim težnjama bića, nezagađene bednim i tupavim oportunističkim izborima. To nije sve što nam ostaje da radimo, ali je svakako nešto dobro.

Takvih poruka ovde ima na pretek. Zato ćemo se, na ovaj ili onaj način, na ovu knjigu često vraćati.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Iz molusijskog “Udžbenika konformizma”

To što po prirodi postoje diskretna pojedinačna bića, to je, doduše, žalostan defekt kreature, i verovatno nikad nećemo biti kadri da ga ukinemo. Ali nema razloga da se očajava zbog toga. Pojedinačna bića nisu pukotine u našem totalnom sistemu, kao što ni rupe u situ nisu pukotine u situ. Mada se ne sastoje od materijala sita, one ipak funksionišu kao delovi sita, čak kao njegovi najvažniji delovi. A da postignu bilo šta što im ne bi diktirala veličina, materijal i oblik sita — za to one jesu i ostaju nesposobne.

potištenost

premda se
doimate
kao da čitate
zastarelost čoveka
od
gintera andersa
i da baš lepo
provodite
popodne
ipak
potišteni ste
ah
i ta
šetnja
neće pomoći
ni šapat
prirode
sve je
jasno
sve je
tako
normalno
da
potištenost
neumitna je

skakavac

sinoć nam je došao
skakavac
u kuću
malo je kulirao
pod svetlom
kuhinjske lampe
umivao se valjda
pozirao
zelen
s narandžastim očima
slikao sam ga
jer
ništa se nije dogodilo
danas
ako to niste
fotografisali
jj se setila
kako je jedan
skakavac
tragično završio
u čeljustima
našeg mačka
sve u svemu
iznenadni gost
koji ćutke
izvlači uspomene

kakavac

pankerica doo

http://pankerica.com/

Founded: 2013

pankerica doo is a production company founded by film activists who made their first film steps learning from the great authors of Yugoslavian cinematography from ‘70s – Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac, and others.

Keeping the legacy of these filmmakers, pankerica doo opted for uncompromised authors’ expression for its mission.

pankerica doo’s production team is capable of dealing with any film project, regardless of budget or complexity.

Filming No, Lo and Hi budget films, pankerica doo has developed its own ways of production. We love cinematography, we respect our authors, and we’re ready for anything!

pankerica doo 02-1-1-2-2