[blok45-lista] Alber Kami: Leto (1954)

(Žurnal Anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:1. Alber Kami, Leto (Albert Camus, L’Été, Gallimard, NRF, Paris, 1954)
2. Odjavna špica

Pre nekoliko godina tražio sam ovu knjigu, preko žurnala, u međuvremenu pronašao čak 3 primerka, i sada je šaljem dalje, u malo drugačijem obliku.

word-doc, običan pdf i buklet: http://anarhija-blok45.net1zen.com

Sadržaj: Minotaur ili Predah u Oranu (1939) — Bademi (1940) — Prometej u paklu (1946) — Mali vodič kroz gradove bez prošlosti (1947) — Jelenino progonstvo (1948) — Zagonetka (1950) — Povratak u Tipazu (1952) — More izbliza (1953) — Bibliografska napomena

Kami-Leto-buklet-2015-g
*

“Pre svega, siromaštvo nikada nisam doživljavao kao nesreću: ono je zračilo svetlošću. Čak su i moje pobune bile obasjane suncem. Te pobune su skoro uvek – mislim da to mogu reći bez zavaravanja – bile pobune za svačije dobro; težile su da svačiji život uzdignu ka toj svetlosti. Sasvim je moguće da moje srce nije bilo prirodno sazdano za tu vrstu ljubavi. Ali, okolnosti su mi pomogle. Da bi nekako ispravile moju prirodnu ravnodušnost, smestile su me na pola puta između siromaštva i sunca. Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.” — Alber Kami (predgovor iz 1958)

“Svaki talas donosi obećanje, uvek isto. Šta kaže talas? Ako bih morao da umrem okružen hladnim planinama, zaboravljen od sveta, odbačen od svojih, konačno iscrpljen, more bi u poslednjem času ispunilo moju ćeliju, došlo bi da me podigne iznad mene samog i pomogne mi da umrem bez mržnje.” (More izbliza)

“Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan…” (More izbliza)

“Na ovim oranskim plažama, svako letnje jutro izgleda kao prvo jutro sveta. Svaki sumrak izgleda kao da je poslednji, svečani ropac najavljen poslednjom svetlošću, od koje sve boje potamne. More je duboko plavo, put boje usirene krvi, plaža žuta. Sve nestaje sa zelenim suncem; sat kasnije, niz dine se sliva mesečina. Tad nastupaju bezmerne noći pod kišom zvezda. Ponekad ih presecaju oluje, i munje teku niz dine, nebo bledi od njih, a narandžasti odsjaji pale se na pesku i u očima.

Ali, to se ne može opisati, to treba doživeti. Tolika samoća i veličina daju tom mestu nezaboravan izgled. U mlako praskozorje, kad prođu prvi, još uvek crni i gorki talasi, jedno novo biće zaseca vodu, tako tešku od noći. Uspomena na te radosti ne budi u meni žaljenje za njima i po tome znam da su bile prave. Posle toliko godina one i dalje traju negde u ovom srcu, inače ne tako vernom. I znam da bi danas na puste dine, ako na njih odem, isto nebo opet prosipalo svoj  tovar mirisa i zvezda. To je, naime, zemlja nevinosti. (…)” (Minotaur ili Predah u Oranu)

“Usred zime, najzad sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto.” (Povratak u Tipazu)

Itd.

Kami-Leto-sadrzaj
*

Priređeno na osnovu originala i prevoda Ivanke Marković-Pavlović (Nolit, 1956), Višnje Machiedo (Zora-GZH, 1976) i Ane Moralić (Paideia, 2008).

Svi ti prevodi su dobri (najpotpuniji i najprecizniji je onaj Ane Moralić), ali ovde je kao okosnica ipak poslužio prevod Ivanke Marković-Pavlović (1925–2013). Ivanka je, po meni, najbolja prevoditeljka koju smo ikada imali. Njoj dugujemo “Kralja Ibija”, Vijanovo “Vadisrce”, Benžamena Perea iz “Antologije francuske fantastike” i mnoge druge važne prevode (M. Jursenar, Jonesko, Beket, Žid, Keno, Mišo, itd.). To se možda ne bi moglo reći samo na osnovu ove knjige: bio je to prvi Ivankin prevod, iz daleke 1956, i to je verovatno razlog zašto u tekstu ima raznih grešaka i propusta (između ostalog, nedostajale su neke rečenice). Ali, to je opet najlepši prevod “Leta”. Zato ga i izdvajam, mada još jednom napominjem da je tekst korigovan i na osnovu drugih prevoda, naročito onog Ane Moralić, i uz stalno upoređivanje sa originalom. (Ja sam preveo samo onaj odlomak iz predgovora iz 1958.)

Idealno, ovo bi opet trebalo da bude knjižica, kao i ona koja je poslužila kao mustra (Nolitovo izdanje iz 1956, edicija “Mala knjiga”). Ali, možda će nekome dobro doći i ovakav buklet. Samo ga treba malo potkresati sa strane, kada se presavije, kod nekog štampara. I nositi sa sobom, kroz još jedno leto.

Kami-Leto-Nolit-1956Nema u tim tekstovima neke velike mudrosti, niti je to bio cilj. To je pre svega himna rodnom elementu – ne “zemlji” ili “domovini”, nego baš elementu, okruženju, posebnom univerzumu – koji je jednom alžirskom urođeniku bio i ostao jedini pojmljiv; u svakom drugom se i doslovno borio za vazduh. Mnogi su pisali o moru, suncu, Mediteranu, bilo je tu svega i svačega – a najviše opštih mesta: sunce, more i kamen ostaju, sve što je ljudsko prolazi… –  ali, malo je onih koji su o tom svetu pisali s tako nepatvorenom ukorenjenošću. Možda zato i deluje kao podsticaj da se iznova pronađe ono što nas vezuje za život, na najdublji mogući način, ako do toga još uvek možemo da dopremo. Pošto to nije izvesno (šta je ostalo od našeg iskustva?), čitanje ovakvih stvari nije sasvim bezazleno.

Ali, nema razloga za upozorenja, oklevanje, strah od nemirnih snova, u ovo se treba samo bućnuti. Za Prvi maj u Gavezu napravio sam čak 5 komada, u poslednji čas, i sve je planulo za sekund. Jednostavno je neodovoljivo, najzad, svi potičemo iz tog elementa, nosimo ga u sebi, više smo slani nego slatki, itd., tako da, eh, nije nikakvo čudo što život postaje bljutav, kada nam se taj sastojak (so života, u bilo kom obliku) oduzme, a onda ga još i sami zanemarimo.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

š a l j i   š t o   d a l j e

jednoga dana

gospodin ? sreo je gospodina !
pa ga je upitao
na šta je ovaj uzviknuo
ali
sva sreća
naišao je drug …
i objasnio im je
da trenutno
braća
. i ,
nisu u mogućnosti da se jave
jer su kod rodbine
: ;

uskoro

ću slobodno moći da kažem da nemam šta da kažem, to jest da je ono što bih želeo da kažem toliko očigledno, barem meni, da nema smisla da to što bih želeo da kažem – crtam, to jest kažem naglas, nekom drugom.

jer, taj drugi, onaj, morao bi da bude na visini (?) zadatka, pa da i sâm zakaže.

mama

sećaš li se
kako me je bilo sramota
kada si drpisala pepeljare
sa stolova hotelskih terasa
dok su svirali oni hipici
arinka i tingl tangl
tamo negde na severu jadrana
i kako ti je uopšte palo na
pamet
da me samog pustiš na avion
mali dečaci ne mogu tek tako
da lutaju
sve je to zbog one knjige
slobodna deca samerhila
znam
ali
hvala ti
na slobodi
mama

čudna struja

ispod oklopa
u dubini
struji
čudni potok

kad trepne
svaki put sve
izmeni se
ali samo na tren

modri valovi
olovni oblaci
crne dubine
i ostale

suicidne misli
gde život počinje i
kako se završava
trkom ili begom

mrak je ovladao
čak i onim predelima
koje si zauzela pa ih
proglasila sećanjima

nije dovoljno
baš kao što i ove
reči
ne govore ništa