projice

šolja je 2 – 2,5 dl

1 šolja kukuruznog griza
2 šolje pšeničnog brašna
3 šolje jogurta
pola do 2/3 šolje ulja
kašika soli
prašak za pecivo
3 jajeta
250 g fete ili tako nekog jačeg sira

smuti pa prospi :)
na 200 °C dok ne porumene

image

[blok45-lista] Svi u Magacin: večeras u 20 č, Kraljevića Marka 4

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Predstava koju treba pogledati: SIOOIS
2. O istoriji stvari, naročito onih srcu dragih
3. Odjavna špica

Sentimentalna istorija objekata, objektivna istorija sentimentalnosti (SIOOIS)
Igrokaz. Autor koncepta: Dušan Murić.
5 igrača-izvođača: Hristina Šormaz, Jelena Bulatović, Mirjana Jelić, Milan Milić, Dušan Murić.

sioois-plakat

Premijera je bila sinoć, ali ide i večeras. Magacin, Kraljevića Marka 4, u 20 č. Izvođači su vrlo tačni, nema otezanja, počinju na vreme ili samo koji minut kasnije. Traje nešto manje od sat.

Na predstavu me je pozvao autor ili jedan od autora, Dušan Murić, koji mi je objasnio kako već godinama prati to što radim i da okosnicu predstave čini jedan poduži citat iz “Društva spektakla”. To možete da vidite i u sinopsisu. Spomenuo je to i u predstavi, uz još neke ideje, u delu kada se izvođači osvrću na sopstveno iskustvo (negde pri kraju, mada posle ide još nešto) i zamalo mi dao reč. Sreća moja što nije insistirao, bio sam odsečen, kao i uvek kada se ukipim kao pristojan komad nameštaja, dakle, publike. Ali, nisam bio samo odsečen, nego i pod utiskom, što retko biva, u takvim situacijama, a tada obično ne žurite da to pretočite u reči. Treba vremena dok izronite na površinu, pljucnete vodu, udahnete svež vazduh i onda kažete nešto relativno povezano.

Bio sam vrlo skeptičan. Pomislio sam da je neko pretakanje teorije u druge forme — kao što su neki pokušavali baš s tom knjigom, da od nje naprave strip, pozorišnu predstavu, performans, itd., ne bi li je učinili “pristupačnijom”. (Čemu to? Oni koji ne čitaju, neće obratiti pažnju ni na te druge forme.) Ovo, srećom, nema s tim nikakve veze. Knjiga je poslužila samo kao polazna tačka, jedna od nekoliko. Ali, to sam video tek posle. Koliko god pisao o umetnosti ili prevodio te stvari, izbegavam umetnička zbivanja. Tome me je podučilo gorko iskustvo. Uz poneki izuzetak, to je uvek bilo nešto usiljeno, isprazno, dosadno. Ovde vas čeka nešto živo i puno. A i poziv je bio tako lep, iskren, drugarski, da bi zaista bilo ružno oglušiti se. Bilo je i lepo veče za šetnju do Štajge. Dok sam se još malo dvoumio, pomislio sam kako danas skoro niko i ne pokušava da otvori pitanja koja su u pozivnici bila najavljena. A u tome bi ipak trebalo da podržimo jedni druge. Forme u kojima ljudi to rade mogu nam biti bliže ili dalje, ali ovo nije slutilo na puki artizam. Idemo napolje.

Predstava je u stvari igrokaz: izvođači, dakle, igraju — “mrdanje opciono”, kao što piše i u opisu — i kazuju nam nešto. Umesto nedokučivih metafora — ne tražite ih u njihovom plesu, koji je, kao i svaka igra, bezrazložan — stižu poruke i situacije doslovno iščupane iz života, ovog koji živimo. A vi doslovno sedite i gledate u to: ne u njih, nego baš u život, što je suočavanje koje svi radije izbegavamo (to je samo jedan element predstave, da ne pomislite kako sledi neko ribanje). Ništa na silu, bez trunke didaktike ili pukog naturalizma, možda samo uz pomoć malog trika, zvanog “predstava”. Izmeštanje, promena rasporeda i ugla gledanja, koja ponekad dobro dođe. Mislim da im je to uspelo.

Možda će nekome u početku biti kao i meni — bio sam na ivici panike. Izvođači počinju da se zagrevaju i razgibavaju, svako za sebe, kotrljaju se i istežu, neki odmah počinju da evociraju neka vrlo dramatična iskustva — ili ko zna šta — a vi sedite zalepljeni za sic, kao dagnja. Ni makac. Ne znate u koga da gledate, pošto svaki izvođač izvodi nešto svoje. Ali, i to je deo tog iskustva: ako je takva stvar, kao što sa mnom jeste, ostaje vam da se još jednom prokuvate u sopstvenom mideru. Zašto je to tako? Zašto se svi ne bismo tako istezali, uvijali, skakali, izvodili koješta, igrali? I dalje se pitam, mada odgovor nije nikakva misterija.

Onda se ipak malo opustite. Igra se polako zahuktava, do vrhunca koji evocira istoriju stvari — svih tih malih roba, od kojih su nam neke vrlo drage, ali o čijoj pravoj ceni, u tuđem radu i životima, najradije ne razmišljamo (istorija tatine bunde je možda najživopisnije dočarana, mada ni na svoje omiljeno blokče verovatno više nećete gledati istim očima). Onda sledi niz manjih vrhunaca, kojima se predstava završava, od kojih su neki i doslovno urnebesni. Neki, opet, takvi da su mi odjekivali u glavi na celom putu do kuće (nešto iz songa o Kraljeviću Marku i Picinom parku). Predstava nije nikakav kalambur, nema nameru da nas zabavi ili nasmeje, sve je prilično teško, kao i život, ali koji uvek zna da iznenadi.

Komad je jedan od onih koji mogu da se usput menjaju, dorađuju, zaoštravaju. Možda je to ono što sledi, ako predstava krene na put. To bi bilo dobro, kao što bi možda bilo dobro kada bi se ovakve stvari radile i u drugim ambijentima, ne samo umetničkim prostorima kao što je Magacin, koji su, čak i u svom najotvorenijem i najživljem izdanju, ipak samo saloni za umetničku zabavu. (Mada, realno, neki nisu samo to, ako omogućavaju ljudima da se tu prosto okupe, nešto uvežbaju, pripreme, itd.) Škole, fakulteti, firme, kafići, gajbe i sva druga mesta na kojima se odvija ovaj pogrešni život, takođe bi mogli da posluže kao pozornica — ili kao forum za direktnu debatu o svemu tome. Ova predstava je takva, nije puki “spektakl”, nego uvod u refleksiju i raspravu — ili bi to mogla da bude. To ne zavisi samo od izvođača. Ali, da, to je teško postići. Lako je o tome mudrovati sa strane.

U predstavi nema nikakve scenografije, kostima, posebnih rekvizita, disko kugle, itd. Au naturel. Pravi pučki, ljudski igrokaz, koji može da se izvede bilo gde, i koji vraća veru u tu formu. Kažem, možda još traži svoj ambijent, da izađe i pred neku drugu publiku, ne samo pred onu koja inače posećuje umetnička mesta, ali možda sve i ide ka tome.

Večeras izgleda neće biti tako lepo vreme kao sinoć, pada neka kišica, duva košava, ali tako vam je to u životu. Nisam baš najbolje dočarao o čemu je reč, ali žurim da završim obaveštenje, pošto dan polako odmiče.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i š t o d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[blok45-lista] Obaveštenje za članstvo regionalnog Kluba Dada

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Neke dada novosti
2. CV TZR
3. Napomena

4. Odjavna špica

Na stranici Porodične biblioteke osvanulo je još nekoliko dadaističkih tekstova, uglavnom kraćih i još neraspoređenih po bukletima, a tu je i jedna opšta “Napomena”, koju ovde prenosim u celini. Dada tekstovi su sada grupisani u posebnu rubriku, tako da u susret dadinoj prvoj stogodišnjici krenemo u malo zbijenijoj formaciji. Pogledajte to malo, ako vas zanima.

Danas mi je stigla i Carina biografija, koju sam već par puta spomenuo: Marius Hentea, TaTa Dada: The Real Life and Celestial Adventures of Tristan Tzara, The MIT Press, 2014. O, kakvo izdanje. Pomalo ekstravagantne korice (s dve rikne), vrlo musave fotografije i ilustracije (to je tipično za novija američka izdanja, spolja vrlo luksuzna, a zapravo brljava), a za tekst ćemo tek videti. Ne znam samo kako da prelistavam knjigu, zbog te cake s koricama. Vrlo originalno i atraktivno dizajnersko rešenje, ali realno pizdarija. Spontano posežete za makazama, da to malo obrežete. Ali, nešto sam odmah uključio u onaj izbor Carinih tekstova. Njegov CV, iz 1922. Ko bi odoleo:

CURRICULUM VITAE

CARA: Rođen u Konstantinopolju, 22. januara 1903, prav nos, kratka crna kosa, okruglo lice, široko čelo, karakteristična crta: 2 para ušiju. Pohađao predavanja iz čiste filozofije na Univerzitetu u Sofiji, ranjen u Bugarsko-srpskom ratu 1913. Trgovao hrastovinom, objavio 220 pesama u Parizu, prvi sprat, prva vrata desno, pobedio u mnogo šahovskih mečeva, visina 1,90 m. (T. Tzara, 1922)

To još nisam ubacio u buklet, pošto će biti još dodataka, ali i to sledi uskoro.

A evo i te napomene, koja je ujedno i poziv na saradnju, koji možda neće proći bez odjeka.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

Tata-Dada

Dada, prvih 100 godina (1916–2016)

“Ako vam ikada uspe da se oslobodite, DADA će prijateljski škljocnuti čeljustima. Ali, ako se otarasite stenica, samo zato da biste zadržali svoje vaške, DADA će morati da vas pospe svojim praškom za bube.” (Žorž Ribmon-Desenj, 1920)

Ono što je za sada izvesno jeste da ćemo u Anno Dada 2016. ući s tri veće celine: izabranim tekstovima Žana Hansa Arpa, Huga Bala i Tristana Care. To su pioniri, najvažniji predstavnici ciriške dade, one s kojom je sve počelo. Nepravda koju tako činimo prema ostalim članovima ciriške grupe – Emi Henings, Marselu Janku, Sofi Tojber, Hansu Rihteru, Valteru Zerneru – biće delimično ispravljena u sećanjima i drugim osvrtima ove trojke. (Samo provizorna trojka, ne i Sveto Trojstvo; tu je i Rihard Hilzenbek, koji će već biti detaljnije predstavljen, kao spona između ciriške i berlinske inkarnacije dade.)

Ostali tekstovi se, do daljeg, nižu bez strogog redosleda, iako su na stranici prikazani donekle hronološki. Uglavnom je reč o najvažnijim ili najpoznatijim dokumentima dade, uz neka iznenađenja. Tek ćemo videti kakav će oblik to poprimiti. Verovatno će tekstovi berlinske i pariske dade, kao i tekstovi još nekih dada-lama, biti povezani u nekoliko zasebnih celina.

Sa prevođenjem dade ovde kod nas, u sredini koja se inače diči svojim vezama sa istorijskom dadom (Dragan Aleksić, Branko Ve Poljanski, Ljubomir Micić, beogradski nadrealisti), nije bilo mnogo sreće. Mnogi su čuli za dadu, ali uglavnom iz druge-treće ruke. Kada pogledate malo bolje, vidite da prevoda originalnih tekstova, u iole značajnijem obimu, skoro da nije bilo. Imamo relativno obilje osvrta, studija, školskih radova, čak i luksuznih monografija – i skoro ništa od same dade (izuzetak su neki stari i vrlo sporadični prevodi, navedeni u priloženim bibliografijama). Onda vidite koliko je i ta sekundarna literatura skučena i nekako uvek ista. Pitate se koliko su se i ti autori, poznati i nepoznati, bavili izvorima. Ne kažem da je trebalo da čekamo da se neko drugi potrudi da bismo dobili svoje sledovanje dade – iako je ponašanje naše kulturnjačke elite, u tom pogledu, zaista simptomatično (bitno je da se čuju oni, ali ne i oni koji zaista imaju šta da kažu); niti da je sve samo u prevođenju i čitanju, bez drugih posledica; treba ići dalje, na svoj način, probijati svoj put kroz ovu zbrku. Ali, prosto, bolji uvid u izvore poštedeo bi nas, možda, nekih klišea, predrasuda i specijalističkih redukcija, koji se ponavljaju iz prikaza u prikaz: dada kao infantilni i čisto nihilistički stadijum nadrealizma; podela na “politički angažovane” i “apolitične” dadaiste, na osnovu najsvedenijeg shvatanja “političkog” (i kao da je to samo po sebi i uvek neki kvalitet); dada samo kao resurs novih umetničkih formi i praksi; dada tipografija & dizajn; potpuno ignorisanje nekih ključnih dada (Arp, Bal, Hausman, Ribmon-Desenj i drugi) i punog obima dade; najzad, dada kao fosil, prilično očuvan i živopisan, zgodan za izlaganje. Bilo je i drugih tumačenja i upotreba, nisu ni svi ti osvrti bili tako loši, ali tu situaciju možete da proverite i sami. Ovde se nećemo dalje baviti time.

Uglavnom, jasno je ka čemu bi sve ovo, uz malo sreće, moglo da vodi: ka jednom većem i povezanijem izboru originalnih dadaističkih tekstova. Verovatno preambiciozno, za naše mogućnosti, pored činjenice da nas ne zanima sve podjednako, ali već je i ovo što je do sada objavljeno prevazišlo po obimu sve ranije priloge. To nije tako veliko dostignuće, sve je i dalje vrlo skromno, s obzirom na rupčagu koju smo zatekli, ali trudimo se. Izležavamo se na suncu, trebimo vaške, tu i tamo prevedemo ili napišemo nešto, služimo dadi.

Ukoliko želite da se uključite u prevođenje dade, s nemačkog i francuskog, na srpski ili hrvatski, na ekavicu ili ijekavicu, javite se (engleski izvori su dostupniji, ali su često vrlo nepouzdani; ne šaljite primedbe, ne gradite teze ili kontrateze, samo na osnovu tih izvora).

Javite se i ako želite da nam nabavite ili pozajmite neke knjige. Mnogo toga imamo, ali još uvek nam nedostaju neki važni izvori. Ipak, najveći doprinos bilo bi prevođenje s nemačkog i francuskog.

O drugim razlozima za bavljenje dadom pisao sam u pratećim tekstovima, najviše u žurnalima (Arp, Bal, Cara, izlet u Dadaland), kao i u uvodima za zbirke Arpovih i Carinih tekstova (taj drugi tekst je za sada najsadržajniji). Te crtice će verovatno nastaviti da se nižu.

Svi prevodi i prateći tekstovi do daljeg imaju status radnih verzija. Unapred se zahvaljujem na svim sugestijama i ispravkama.

AG, februar 2015.

PS 1: Najkritičnije ime, koje bi svakako trebalo predstaviti opširnije: Raoul Hausmann. U njegovom slučaju, neki nemački i francuski izvori mogu se koristiti kao ravnopravni, pošto je sam prevodio svoje tekstove na francuski (Courrier Dada). To, za sada, imam samo u fragmentima i ne mogu da dobro prevedem s francuskog. Neke njegove knjige na nemačkom (“sabrani spisi”, po periodima) još nisam nabavio. Svega nekoliko njegovih tekstova je prevedeno na engleski, a nema ni neke biografije ili monografije, što je zaista neverovatno, s obzirom na obilje druge literature o dadi. Ne vredi ulaziti u razloge, osim što to sigurno nije drugorazredni značaj Hausmanovih radova i tekstova – ili njegove životne priče. Knjiga koja se pojavila krajem 2013, o berlinskoj dadi, Generation Dada: The Berlin Avant-Garde and the First World War (Michael White, Yale University Press), nije mnogo promenila tu situaciju (neverovatno suvoparna i nenadahnuta knjiga, o tako uzbudljivoj i bogatoj temi).

PS 2: Ponekad govorim u jednini, ponekad u množini. Počeo sam sam, uglavnom tako i radim (što nije uvek bajno), ali u toku prevođenja imao sam veliku pomoć Slavice M, moje sestre Bojane, Nenada iz Erevona, bata Neše, MM iz Berlina i još nekih bliskih osoba.

(kraj “Napomene”)

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[blok45-lista] Novi tekstovi: Žak Elil i Žak Kamat

(Žurnal anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin)

“O, bože Napretka, izvini,
ali i dalje je isti nameštaj…”

— Andre Breton, Oda Šarlu Furijeu, 1947.

U ovom žurnalu:

1. “Moramo napustiti ovaj svet”
2. Odjavna špica

Žak Elil: “Žudnja za moći”, 1979:

Veoma važan tekst, jedan od njegovih najuspelijih kraćih komada, koje smo do sada pronašli. Između ostalog, Elil pokazuje zašto je nekakvu “dobru vlast” nemoguće očekivati sistemski, u ma kojoj konstelaciji snaga i namera, a ne samo zbog “prirodne” nesavršenosti ljudske zverke i njenih institucija, da bi onda, u nekoliko vrlo jasnih poteza, dočarao svoje viđenje pravog otpora ili prave suprotnosti samom “duhu moći”. Ni on izgleda nije vegetarijanac, ne nudi nikakve recepte (T. Cara), ali otkriva neke važne sastojke. Realpolitičkim aktivistima ništa neće biti jasno, ali u tome treba videti dobar znak. To znači da napuštamo samu ravan “politike” – moći, interesa, oportunizma, konformizma – da izbacujemo to smeće iz glava i tako pravimo mesta za ključno otkriće: samih sebe, svojih razloga, onih do sebe. Kraj “politike”, početak drugačijeg iskustva. Živi sreću žive. Ovog puta, možda, bez ikoga sa strane i odozgo. Malo se nadovezujem, ali to je ono o čemu pričamo stalno, poruka br. 1, naša mala mantra i sladoled.

jacques-ellul-zudnja-za-moci-naslovna

html: http://anarhisticka-biblioteka.net/library/jacques-ellul-zudnja-za-moci

buklet, običan PDF i doc (potražite u spisku): http://anarhija-blok45.net1zen.com

Žak Kamat, “Centar Bobur: rak budućnosti”, 1977:

“Bilo da je reč o podvali, diverziji ili ozbiljnom ostvarenju, na osnovu dobro isplaniranog projekta, Kulturni centar Bobur zauzima tačku u kojoj se stiču brojni fenomeni. Njegovo postojanje ukazuje na promenu do koje je došlo u zajednici kapitala. Ovde ne možemo razmotriti sve aspekte te promene. Ograničiću se samo na neke suštinske paralele između umetnosti i kapitala.” (…)

html: http://anarhisticka-biblioteka.net/library/jacques-camatte-centar-bobur-rak-buducnosti

buklet, običan PDF i doc: http://anarhija-blok45.net1zen.com/

jacques-camatte-centar-bobur-naslovna

Konačno neki novi prevod Kamata. Strahovit tekst, iako pomalo hermetičan, na tipično kamatovski način – ili koji prosto podrazumeva da se nešto od njega već čitalo. Dovoljno je prvo poglavlje eseja “Protiv pripitomljavanja“. Finale ovog teksta sam već slao u nekim starim žurnalima (poslednja dva pasusa, koja slede i ovde), ali ceo prevod sam uradio tek u januaru 2015:

“Budućnost kapitala leži u potpunom raskorenjivanju svih ljudskih bića, tako da ona budu potpuno ‘slobodna’ za pomeranje u ma kojem pravcu, da čine šta god da im se kaže. To će stvoriti situaciju ljudskog života bez ljudskih bića, kao što i rak – krajnji stepen otuđenja – predstavlja oblik života iz kojeg je odstranjen život bića u kojem se razvija. Ali, to je u isti mah i poslednja vitalna reakcija tela pogođenog tim dementnim oblikom života, kako na nutritivnom, tako i na afektivnom ili intelektualnom planu. Naime, rak ne izaziva neka bakterija, virus ili neki patogeni činilac. Njegov uzrok je lutanje čovečanstva; to je bolest tipična za ljude pod dominacijom kapitala, koji je i sam proizvod tog velikog lutanja. Nikakav terapeutski reformizam ili revolucija ne mogu izlečiti ljudsku vrstu; to se može postići samo potpunim napuštanjem ove sumanute dinamike koju smo do sada sledili.

Znam da mnogi ljudi misle kako od kapitala pravim neki poseban entitet, neko misteriozno biće odvojeno od ljudi… Ali, samo pokazujem da je on ostvario ljudski projekat – ‘dominaciju nad prirodom’ – kroz proces antropomorfizacije (tako što je poprimio ljudsko obličje). Oni osporavaju i moj opis njegovog razvoja i podsećaju me na nešto što je Elijade rekao o stvaranju umetničkog univerzuma: da ljudi mogu promeniti tok stvari; da mogu prekinuti kretanje koje sada stremi destrukciji, postvarenju, itd. Takvi ne shvataju da će, pre ili kasnije, završiti kao oni intelektualci koji su u početku podržavali fašizam, da bi kasnije govorili: ‘To nije bilo ono što smo hteli’. Problem je u tome što se istina, ako se uopšte otkrije, mnogima ukazuje tek a posteriori. Ali, čak i taj zakasneli uvid pokazuje nam, na sve moguće načine, da moramo napustiti ovaj svet, u kojem se širi rak budućnosti, vesnik najstrašnije patnje.”

Drugim rečima, “moramo napustiti ovaj svet” – u svojim glavama, očekivanjima, ponašanju, odnosima, ovde i sada – a ne kao levičari, Preduzeće za špediciju & selidbe, tako što ćemo sa sobom tegliti sav njegov nameštaj.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/