Albumi godine

Cover

Klavir nikada neće prestati da mi bude omiljeni instrument. Ukrstite zvuk klavira sa noćnom tišinom i dimom cigarete, i dobićete savršenu introspektivnu muziku, kao stvorenu za zalazak civilizacije.

cover

Ovaj mladić iz hrvatske provincije nepogrešivo “hvata” taj srednjezapadni “on the road” usamljenički senzibilitet i kroz akustične pripovetke vodi vas u svet mladosti, ljubavi, mora, gradova, noćnih sedeljki i alkohola. Čovek s gitarom i punom torbom priča.

Alt-J - This Is All Yours

This Is All Yours je Kid A OK Computeru ili The Bends Pablo Honeyu, for that matter.

cover

I Forget Where We Where – bolder and more mature Ben Howard. Jedan od retkih koji se ne stidi emocije. Naprotiv. U stanju je da vas povede putevima kojih se mnogi plaše. Jer patetika.

cover

Gitaroš koji je svoj izraz pronašao u sjajnim tekstovima zagrnuvši ih jednom od boljih verzija gitarske muzike u poslednje vreme. Neko je zapisao: ‘Steve Gunn piše gitarsku muziku na način na koji se komponuje elektronska muzika.’ Rezultat je sjajan.

Cover - Enjoy!

Kraljevi.

a3758650030_2

Beograđani. Neverovatno lep spoj Ikinog predivnog glasa, Marinovićeve zrelosti i Ćebićeve mandoline koja divnu muziku preliva zvezdanom prašinom.

 

[blok45-lista] Valter Benjamin: Kritička biografija, zvanična potvrda

(žurnal anarhije blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Nastavak prethodnog žurnala, o biografiji Valtera Benjamina
2. O biografijama uopšte: kriza iskustva kao kategorije
3. Poklon esej za članove kluba anarhija/ blok 45: Howard Eiland, “Eric Dolphy”
4. Odjavna špica

Prethodni žurnal: Valter Benjamin: Kritička biografija (Howard Eiland i Michael W. Jennings, 2014)

Valter Benjamin: “Marsej” (1929):

Ulica… jedina važeća oblast iskustva. – Andre Breton, Nađa (1928)

Marsej: žute, zarđale čeljusti foke, između čijih zuba struji slana voda. A kada se to ždrelo otvori, da proguta crna i smeđa tela proletera, koja redom izbacuju trgovački brodovi, iz njega se širi zadah ulja, mokraće i štamparske boje. To dolazi od debelih naslaga kamenca na toj masivnoj rešetki: od novinskih kioska, klozeta i tezgi s ostrigama. Narod iz luke je prava kultura bacila, a nosači i prostitutke proizvodi raspadanja, koji samo iz daleka podsećaju na ljudska bića. Ali, nepca su im i dalje ružičasta. To je ovde boja srama – i bede. Nose je grbavci i prosjakinje. I to je jedina nijansa koju izbledelim ženama iz ulice Buteri (Crvena četvrt) daje njihov jedini komad odeće: ružičaste spavaćice.” (itd.)

wpid-benjamin-biografija-2014.jpg

Da zaključim prethodno izlaganje.

Dok sam još bio u prvoj trećini knjige, imao sam neke male rezerve, ali sada ih više nema. Knjiga je odlična. Naročito je jak analitički deo, predstavljanje svakog iole značajnijeg Benjaminovog teksta. U stvari, neverovatno je do koje su mere autori ovladali jednim tako složenim i bogatim materijalom i s kakvom ga preciznošću prenose, držeći se onih glavnih ideja ili motiva svakog od tih tekstova, a da im se izlaganje pri tom ne raspline u zbirku nedorečenih, zasebnih eseja. Detaljno su prenete glavne crte i kontekst, a ostalo, izvolite sami, samo napred. Sve to se stalno prepliće s biografskim pripovedanjem, koje, posle onih ranih, ne tako zanimljivih Benjaminovih studentskih preokupacija, postaje pravi vihor. (Iako je i taj prvi deo važan deo priče o kontekstu u kojem su se formirali Benjamin i mnogi njegovi saputnici). Takvo je to vreme bilo, Benjaminov život se preplitao s toliko dramatičnih događaja i drugih ličnost, koje su takođe ostavile traga u toj epohi, i kasnije, sve do naših dana, a Ajlend i Dženings sve to uspevaju da prenesu. Sve u svemu: odlične analize, u izvanrednoj prozi.

Knjiga je, pre svega, veliki poziv da se ponovo čita sam Benjamin. I ovde se poslednjih godina namnožila sekundarna literatura o njemu (istina, više članci, skoro ništa značajnije), nego što se čitao i prevodio sam čovek; raniji prevodi su obuhvatili tek delić njegovog dela. Usput će svako pronaći razloge da proveri i one autore s kojima je Benjamin bio u najintenzivnijem kontaktu, od kojih su mu neki bili uzori (Zigfrid Krakauer; pogledajte obavezno zbirku The Mass Ornament i studiju The Salaried Masses: Duty and Distraction in Weimar Germany), a neki “učenici” (“Adorno.. moj jedini student.”). Tu su zatim Bloh, Šolem, Breht, Aragon (“Seljak iz Pariza”), nadrealisti i toliki drugi. Ali, ova knjiga nam ne bi prenela ništa o Benjaminu, da ga nije tako čvrsto usidrila u njegov svet i njegovo parče istorije. A ta slika, prava panorama, zaista je živa i upečatljiva.

Ono što tu možemo da pratimo jeste kako se nekada razmišljalo, pisalo, razgovaralo, udvaralo, putovalo, živelo mesecima na Kapriju ili Ibici bez prebijene pare, lutalo ulicama Pariza, Marseja, Sijene ili Moskve, i radilo na smaku jednog sveta, u ime nečeg, možda, boljeg. (Takođe, kako se “eksperimentisalo” s kockom i drogama, da izvinu ova deca, ali i to je deo priče o Benjaminu.) Uopšte, možemo da vidimo mnogo toga što se nikako ne uklapa u sliku knjiškog moljca – što je Benjamin svakako bio, samo što nije svaki knjiški moljac bio Benjamin. Ali, u to vreme, to izgleda nije bila retkost. Možda je to prosto bilo neminovno. Zašto? Pa možda zato što se živelo drugačije, doslovnije, zato što je ulica još bila živa, komunikacija neposrednija i intenzivnija, a Ibica nepoznati, “zaostali” mediteranski raj, bez struje i tople vode, gde je, pored drugih, čudesnijih razloga, prosto bilo jeftinije provesti nekoliko meseci godišnje, ako ste već bili švorc, i tamo na miru raditi svoje stvari, nego u Berlinu ili Parizu (Benjaminovim glavnim radnim boravištima).

Ibiza_1935

Danas je to nemoguće; taj svet je nestao, a nove prepreke, koje su, uz sve priče o napretku i opštem boljitku, podigli novi ekonomski pritisci i oblici administracije, za mnoge su neprelazne i samo se povećavaju. Ali, izgleda da se više ne mogu očekivati ni taj obim i intenzitet samog iskustva. Ukratko, možemo da vidimo kako je to bilo nekada ili kako bi moglo biti opet (vrlo teško, ali da pokušamo da naslutimo) u uslovima jednog manje posredovanog života.

Razlika je zapanjujuća. Pogledajmo to i iz ugla same biografije, kao žanra: o kome bi danas (ili jednog dana) vredelo pisati neku biografiju? S kakvim se to idejama, borbama, stremljenjima, strastima, eksperimentima, lično i kolektivno preuzetim rizicima, prepliće delo naših savremenih mislilaca, profesora, pisaca, kolumnista, umetnika? Savremenih: ne mogu da povučem oštru crtu, niti je potrebno da navodim izuzetke, ali, recimo osoba koje su danas u srednjim ili poznim srednjim godinama.

S jedne strane ako pogledamo unazad, videćemo ljude koji nisu samo upali u svoju epohu i onda je samo opisivali ili “reflektovali”, nego je i stvarali: svojim idejama, eksperimentima, nekonformizmom, svesno preuzetim rizicima. Šta to rizikuju, kakav nekonformizam i eksperimentalni duh pokazuju naši savremeni autori? I s kakvom vizijom, u ime čega? Kako bi izgledala, šta bi nam to tako važno i uzbudljivo prenela biografija, recimo, jednog Žižeka ili Miška Šuvakovića? (Da to malo preciziram i ostanem u rasponu koji pokriva one koji danas, kao popularni autori i profesori, direktno utiču na deo mlađe generacije.) Gomila konformističkih, stalno zaposlenih ili debelo sponzorisanih mediokriteta – dakle, službenika – koji uspevaju da fasciniraju samo one još inferiornije ili prosto manje ambiciozne mediokritete. Kritika, teorija i umetnost su uvek rizikovali da budu samo distrakcija, zabava za intelektualni segment tržišta, ali danas, s našim savremenima autorima, oni nisu ništa osim toga. Ali, ni s nama ostalima stvari ne stoje bolje: današnje iskustvo – pri sadašnjem stepenu tehnološkog, administrativnog, ekspertskog i medijskog posredovanja (uz toliko sedenja, zurenja u ekrane i druge unapred zadate oblike ponašanja) – siromašno je i jednolično iskustvo. Tu skoro da nema ničeg. Biografija, kao žanr, počiva na iskustvu. O čemu bismo mi danas mogli da pričamo ili pišemo, šta to imamo da prenesemo, bilo kome? Zato ta literatura u isti mah oduševljava, kada pogledamo kako su ti ljudi živeli, radili, sarađivali, i ubija u pojam, kada pogledamo pustoš koju imamo danas i koju nastavljamo da reprodukujemo. Nije više u pitanju neki kvalitet već iskustvo kao kategorija, kao nešto što uopšte ima smisla zvati ljudskim iskustvom. Treba dobro videti kako smo dospeli u tu situaciju i kako tom iskustvu vratiti njegove bitne kvalitete: ukus, draž, smisao.

Za ovih par zapažanja kao osnova je mogla da posluži i neka druga dobra biografija ili autobiografija iz tog perioda (takvu literaturu sam inače čitao poslednjih godina, a nešto pripremam i ovih dana), koji bismo grubo mogli da razvučemo od Remboa i Žarija u umetnosti, do Elila i situacionista u teoriji. (Rana avangarda i njeni poslednji odjeci, bez stroge podele na teoriju i umetnost.) Tu je još bilo nečeg, s tim se još moglo ići dalje, od svega. U takvo štivo spada i ova Benjaminova biografija i to je ono čime će sigurno osvojiti svakog iole pažljivog čitaoca.

Uglavnom, veliko, veliko dostignuće. Ajlendu i Dženingsu već dugujemo mnogo – Benjaminove Izabrane spise (Selected Wiritngs 1-4) i The Arcades Project (Das Passagen-werk), između ostalog – ali, ova knjiga je kruna svega toga. Hvala, momci, do neba!

Da li će ova knjiga naći svog izdavača? Da li još ima ko da je čita? Ostaje da se vidi, možda vredi pokušati.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

PS: Erik Dolfi

Ajlend mi je (bili smo u prepisci, zbog nekih mesta iz Uvoda, što se onda nastavilo), samo za članove kluba anarhija/ blok 45, poslao i svoj esej iz druge oblasti, džeza, kojom se takođe vrlo strastveno bavi. Nešto o Eriku Dolfiju. Kada je reč o džezu, nisam znalac, ali opet znam i slušam ponešto. Međutim, za Dolfija nisam čuo. Sada znam da Captain Beefheart nije došao iz dubine svemira (ili makar ne prvi). Proverite to malo, ako ste raspoloženi. Recimo: “Alabama Song” (direktna veza sa ovom temom), zatim nešto s njegovog najpoznatijeg albuma i nešto uživo. Pogledajte i kako to predstavlja Ajlend, kakvu putanju pravi, šta sve povezuje. Vrlo zanimljivo i poučno.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

San Diego Serenade

I never saw the mornin’ ’til I stayed up all night
I never saw the sunshine ’til you turned out the light
I never saw my hometown until I stayed away too long
I never heard the melody until I needed the song

I never saw the white line ’til I was leavin’ you behind
I never knew I needed you until I was caught up in a bind
I never spoke “I love you” ’til I cursed you in vain
I never felt my heart strings until I nearly went insane

I never saw the east coast until I moved to the west
I never saw the moonlight until it shone off of your breast
I never saw your heart until someone tried to steal it, tried to steal it away
I never saw your tears until they rolled down your face

I never saw the mornin’ ’til I stayed up all night
I never saw the sunshine ’til you turned out your love light babe
I never saw my hometown until I stayed away too long
I never heard the melody until I needed the song

Tom Waits

samo

kao što sam već
nešto slično pisao
pa da se ne ponavljam

mogu ja da živim sâm
čak i da uživam
u tom životu
ali
nije o tome reč
o tome kako bih sebi
udesio
taj život

ne radi se o tome
bejbi
nije o tome reč

Radiohead DJ Set BBC Radio 1 12/12/2000

Omot kasete

Tracklisting:

SIDE A

Intro:

Boards of Canada – Kid for Today
Radiohead – Everything In It’s Right Place

Radiohead DJ session:

Louis Armstrong – St. James Infirmary
Jega – Rigid Body Dynamics
Anti-Pop Consortium – Rinseflow
The Fall – The Birmingham School Of Business School
Kraftwerek – Expo 2000
Kid Koala – Like Irregular Chickens
Serge Silberman – Theme De L’Americain
Grain – Untitled
Betty Davis – F.U.N.K.
Sonic Youth – Tunic (Song For Karen)

SIDE B

The Santa Claus Orchestra – Silent Night
Terra Thaemlitz – Selling (Soon I Will Be Free)
Cannonball Adderley Quintet – Hummin
Christoph De Babalon – On THe Block (Meet Him)
Jurassic 5 – Concrete Schoolyard
Pixies – Bone Machine
Kool Keith – Extravagent Traveller
Mantronix – Who Is He
Duke Ellington – Come Sunday
Faust – Tapes
Hugh Le Caine – Sackbut String Quartet
Lali Puna – Rapariga Da Banheira
Autechre – Play
Art Ensemble Of Chicago – Les Stances A Sophia

magla

i mokra stabla
tihi svedoci
bezobzirnosti
u kojoj se kupamo
na globalnom nivou
ne postoji saosećanje
samo pohlepa
sebičluk
i strah od
smrti

[blok45-lista] Valter Benjamin: Kritička biografija (Howard Eiland i Michael W. Jennings, 2014)

[Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin]

U ovom žurnalu:

1. Valter Benjamin, nova biografija
2. Odjavna špica

“Svaki redak koji danas uspemo da objavimo – ma koliko bila neizvesna ta budućnost kojoj ga poveravamo – pobeda je izvojevana nad silama mraka.” — Valter Benjamin, iz pisma Geršomu Šolemu, 11. januar 1940.

“U ovako bezizlaznoj situaciji, ne preostaje mi ništa drugo nego da sve okončam. Ovaj gradić u Pirinejima, u kojem me niko ne poznaje, biće mesto u kojem se moj život završava. Molim vas da prenesete moja razmišljanja mom prijatelju Adornu i da mu objasnite okolnosti u kojima sam se našao. Nemam više vremena za sva pisma koja bih tako rado napisao.” — V. Benjamin, 25. IX 1940, Hotel de Francia, soba 4, Portbou, Katalonija.

*

image

*

Walter Benjamin: A Critical Life, by Howard Eiland and Michael W. Jennings. The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge-Massachusetts, London- England, januar 2014. 768 str., tvrdi povez, 25 cm, 37 crno-belih fotografija. ISBN 9780674051867

Prevod Uvoda, 12 A4 str.

*

Da, konačno. Prva velika i sveobuhvatna Benjaminova biografija na engleskom jeziku. Kao što su primetili neki čitaoci i kritičari, dobrodošlo protivsredstvo za bezbrojne fragmentarne i, pre svega, komotno neobaveštene prikaze Benjaminovog lika i dela.

Ova knjiga je u stvari bila napisana i objavljena pre skoro deset godina – doduše, kao velika, detaljna okosnica. Kada sam čuo da se knjiga pojavila i video ko su autori, odmah sam pomislio na one obimne biografske preglede koji se nalaze na kraju svakog toma Benjaminovih Izabranih spisa (Selected Writings, isti izdavač i prevodioci-urednici; 2003–2006; u tvrdom povezu 4 toma, u mekom 5). I stvarno, to je bilo to, samo povezano i dopunjeno – i zaista dobro. Istina, u tom povezivanju već napisanih biografskih celina, neki šavovi nisu besprekorni, ima nekih ponavljanja i hronoloških iskakanja, ali sve dalje zamerke u tom pogledu mogu biti samo sitničarenje.

Neću sada pisati detaljniji prikaz, još čitam, nabacujem samo neke osnovne podatke i nasumične utiske, ali knjiga je tu, skinite je (fajl se pojavio na webu, u više formata) ili nabavite štampano izdanje, pogledajte Uvod. Samo potvrđujem: autori se bave Benjaminovim životom, kroz njegovo delo, tako što se zadržavaju na svakom iole važnijem Benjaminovom tekstu i razmatraju negove glavne ideje. Ali, ni ličnost, svakodnevni život i druge avanture glavnog junaka ne ostaju zanemareni. To je sigurno bilo teško izbalansirati, mnogo toga je nužno ostalo tek okrznuto, ali ni duplo veća knjiga ne bi zadovoljila sve ukuse i prohteve.

Sad onaj neobavezni deo.

Ovo nije prvi pregled Benjaminovog života i dela, bilo ih je još, neki su bili dobri i korisni, ali nijedan se ne može porediti sa ovim, po obimu, rasponu, analizama. Autori su usvojili možda previše nenamateljiv ton, nije napisano onako vrtgolavo-opojno, kao recimo Šatukov prikaz početaka avangarde (Roger Shattuck, “Banquet Years: The Origins of the Avant-Garde in France, 1885-1914″, 1955; za mene, neprevaziđena kombinacija faktografije, analize i dobre proze, koja pokriva period u kojem je formiran i Benjamin), ali opet je daleko od suvoparnog i ima taj široki, panoramski zamah. Prikazana je cela jedna epoha, što ima toliko detalja na koje bismo se mogli osvrnuti i onda otići u nekom sasvim drugom pravcu, da i sada moram da kočim ručnom.

Na neke teškoće treba prosto računati i prihvatiti ih. Benjamin dolazi iz drugog vremena i univerzuma, toliko udaljenog od ovog našeg, da mnoge njegove reference i preokupacije, naročito one mladalačke, jednostavno ne mogu dopreti do današnjih čitalaca, makar ne kao nešto živo i relevantno. I meni je, recimo, prvi deo, koji se bavi mladim Benjaminom, studentom, bio malo naporan; njegove preokupacije iz tog perioda zaista nisu najluđa stvar na svetu, čak ni po merilima nekih drugih ljudi iz tog vremena (neki radikalniji elementi iz rane avangarde). Ali, opet vredi pažljivo proći sve. Priča se ubrzo zahuktava, otvaraju se nove teme, Benjaminovi život i ideje počinju da se prepliću s mnogim drugim događajima i ličnostima. (Šta mislite, ko je u Bernu upoznao Benjamina sa Ernstom Blohom – s kojim je ovaj kasnije ostao u stalnoj komunikaciji – pošto su neko vreme razmenjivali kućne posete i ćaskali o raznim stvarima? Hugo Ball! Tako počinje i Benjaminovo naglo upoznavanje sa avangardom, iskustvo u koje je, kako pišu autori, “ušao kao tabula rasa”; znamo koliko se kasnije bavio nadrealizmom i da su Pasaži nastali pod tim direktnim uticajem Aragonovog “Seljaka iz Pariza”, nadrealističkog klasika.) To je poučno, videti kako su se kovali takvi umovi i karakteri – i zašto ih je danas nemoguće očekivati.

U neku ruku je neverovatno kakav su raspon i slobodu misli pokazivali ljudi koji su tako skrupulozno sledili akademske konvencije i klasičnu istoriju filozofije – taj strogi mit, zapravo kult, u kojem ne možete reći ništa o stvarnosti ako niste čitali Kanta, a pre i posle njega još legiju njih, po striktnom redosledu – i od malih nogu bili vaspitavani kao savršeni starovremenski buržuji, što kasnije nisu uvek žurili da odbace, naročito u nekim svakodnevnim sitnicama, čak ni u najtežim uslovima, što je bila makar Benjaminova sudbina. Nešto vrlo slično bih mogao da kažem i za Adorna, Benjaminovog glavnog sagovornika iz kasnije faze, čiju sam biografiju takođe čitao (Stefan Muller-Doohm). Ali, kada pogledate kako neki buržujski štreber, makar i genijalni, s klasičnih rasprava o romantizmu, Geteu i baroknoj “žalobnoj igri”, u par korak dolazi do čiste inovacije – na primer, do forme i sadržaja jedne Jednosmerne ulice (1923-1928) – uzalud ćete tražiti direktne veze: veza je samo ona lucidna, neuhvatljiva. (Pomislte na slične primere iz umetničke avangarde, generacijski bliske, na Arpa, dadaiste, Dišana, itd. Ne postoji direktna, postepena, evolutivna veza između njihovih ranih uticaja, koje su svakako imali, i onoga što su radili posle trenutka proboja.) Mnogi iz tih nekoliko generacija formiranih od početka belle epoque do Prvog svetskog rata, pokazivali su tu sposobnost, da odjednom premoste cele univerzume, onaj stari i onaj novi, koji su sami stvarali, po prvi put, naizgled ni iz čega, u teoriji, književnosti, umetnosti. To je bila ta stara avangarda. Vredi se osvrnuti.

Ima još toliko epizoda i detalja. Glavni junak je, naravno, sam Benjamin, u vrlo intelektualnom i vrlo nemačkom i evropskom kontekstu, ali sada se prosto držim tih detalja koji stalno proširuju sliku, na celo to vreme, jer inače volim takvu literaturu. To bi trebalo da bude obavezna crta svake dobre kritičke biografije, naročito iz tog perioda. Ovo možda nije najzavodljivija takva knjiga, ali to je možda i dobro: ono anegdotsko ili usiljeno bi inače lako moglo da odnese prevagu. U jednom prikazu, tipično senzacionalističkom (sam naslov), i jedinom donekle negativnom koji sam video, novinar Guardiana je zamerio autorima što knjigu o Benjaminu nisu pisali smelije, koristeći montažu i druge postupke kojima se ovaj služio, nego su se, kao što i sami kažu u Uvodu, strogo držali hronološkog pristupa. To je tipično šminkerska primedba; nešto zakera, a ni sam ne znam kako bi to izveo. Ali, pre svega, ne želim ni da mislim na šta bi ličila knjiga o Benjaminu koju bi napisao neki postmodernistički kreten, koji misli da je Benjamin. (Autor prikaza je inače redovni saradnik Verso Books, levičarsko-postmodernističke jazbine iz Londona, koja obavljuje Žižeka na metar.) Ovako je sigurno bolje.

Možda – samo možda – nastavim s prevođenjem. Ne samo zato što bi bilo dobro prevesti takvu knjigu, baš u ovoj sredini, i onda je nabiti u usta svima onima koji su o B. pisali na krilima te blažene neobaveštenosti, nego i zato što sam rad na nečemu tako krcatom idejama – skoro uvek podsticajnim, čak i kada se s njima ne slažete – dobro dođe u okruženju i u vreme koji tako jezivo oskudevaju baš u idejama i samoj strasti za eksperimentisanjem i prevazilaženjem. Terapija. Ima još stvari koje radim pre svega zbog toga. Videćemo. Mnogo je golemo, to ne bih ni mogao da objavim kao anarhija/ blok 45, ali nastaviću još malo, probe radi. Najzad, još ne znam kakvo je u celini. Za sada je odlično.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

anarhija/ blok 45