kraj iluzije

gledam juče
televizijske vesti
na rtv b92
javlja se dopisnica
iz minhena u bavarskoj
i izveštava
diktira:
30 km auto- puta
do minhena
bilo je zatvoreno
dok je naša delegacija
predvođena premijerom
aleksandrom vučićem
dolazila na sastanak sa
nemačkim domaćinima
takođe
sve centralne ulice
glavnog grada
bavarske
bile su zatvorene
za saobraćaj
kako bi naša
delegacija
predvođena
predsednikom vlade
republike srbije
aleksandrom vučićem
bezbedno stigla
na radni doručak
sa nemačkim privrednicima
i tako dalje
i tako dalje
onda kreće snimak
nakeženog vođe
u kom on laže
i smeje se patosu
u lice
i tako dalje
i tako dalje
gledam tako u ekran
televizijskog aparata
koji emituje vesti
rtv b92
palac mi se
odmara na tasteru
ch +
i mislim se
ovo je kraj
iluzije

knjiga

znam dečka
koji je u životu
pročitao samo
jednu knjigu
dok je mesec dana
ležao u subotičkom
istražnom zatvoru
jedino ne znam
koja je to
knjiga

[blok45-lista] Franc Kafka: Odradek

(Žurnal anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Priča nad pričama
2. Odjavna špica

Franc Kafka, “Domaćinova briga”, kratka priča (1914–1917), kao buklet i word.doc

Kafka-Domacinova-briga-buklet

Jedna od najlepših Kafkinih priča; u stvari, jedna od retkih za koje biste uopšte potražili reči u okvirima “lepog”; znamo da kod njega ništa nije bilo lepo ili prijatno, na onaj bezbrižan, nestvaran način, koji ponekad nekud vodi, ali koji je uvek laž. Takođe, to je jedna od njegovih najzagonetnijih priča. Kafka je bio majstor enigme, ostavio je za sobom toliko motiva oko kojih razni tumači i danas ispredaju cele kosmologije, ali u ovoj priči ima nešto posebno, što se ne može objasniti na onaj uobičajen način (i ako to uopšte nešto objašnjava), naime, izuzetnim darom ili genijalnom maštom. Ovakve priče je nemoguće “smisliti”; one same dolaze, ako uopšte dođu; “javljaju se” ili ukazuju – baš kao i Odradek.

Na priču su me podsetili Adorno i Benjamin; spominje se u jednom malom odlomku iz Minima moralia (“… kao što bi Odradek skoro mogao biti anđeo…”), koji opet upućuje na Benjamina i njegov najpoznatiji esej o Kafki. Posle sam malo pogledao te njihove tekstove, u kojima su se bavili Kafkom, svako na svoj način, i to je zaista bilo vredno podsećanja. Nije bilo kao tolika kasnija tumačenja, koja su Kafki ili baš toj priči, u maniru koji nije tako nov, ali koji je danas izgleda potisnuo sve ostale, prilazila kao žabi za seciranje (Žižek, Judith Butler, itd.). Kod Adorna i Benjamina, sve se još uvek odvija s nekim dobrim razlogom, idemo ka nečemu, puštamo priči da još malo traje, u stvari, pričamo jedni drugima šta još vidimo, a da nas se to zaista tiče. (Uvek možete, onako štreberski, kao Džudit-Žižek, pričati šta još vidite s nekog tehničkog stanovišta, recimo, psihoanalitičkog ili sociološkog, na uopšten način, čisto cerebralno ili stilske vežbe radi; tako se sve može drndati). Dobri tekstovi. Ali, i oni loši i osrednji, kojih se u međuvremenu nakupilo, svedoče da su u toj priči mnogi osetili nešto izuzetno, kod pisca koji je inače bio izuzetan, u skoro svemu što je ostavio za sobom.

Da, priča govori o “kapitalizmu”, to je najlakše reći i u stvari je tačno; samo kad bismo konačno precizirali šta je to “kapitalizam”. To je, dakle, ucena; to je potpuno komodifikovan i monetarizovan život; život koji “košta”, koji se može obezbediti samo uz strogi uslov, u zamenu za prekomerni i uvek spolja definisani rad, dakle, u zamenu za sam život, za njegovu srž, supstancu. To je totalni teror zadate svrhe, obaveze, moranja – koji su tako tiranski pritiskali svet iz mnogih Kafkinih priča. To su domaćin i njegova briga.

Kao što znamo, takvo viđenje života nije samo “kapitalističko”; njega deli i skoro cela levica (ne i neki stari jeretici s levice, ali danas takvih nema), čak i mnogi koji se deklarišu kao anarhisti. Došli smo do neverovatne situacije da više ne možemo da zamislimo život bez ucene i prisile. To pravdamo na razne načine, pokušavamo da svedemo na nešto praktično (tržište, novac, robe, kao “čisto tehnički” instrumenti “razmene”), odvojeno od predatorskih interesa; ali, sve to ne uspeva da ubedi nikog. I to je krug u kojem se sada vrtimo.

Ali, Odradek je u tom svetu odradio svoje. I rekao mu ćao, zbogom, nikad više. Nije više stvar, iako i dalje pomalo liči na neku čudnu spravu, koja je nekada služila nečemu, ali što je sada nemoguće utvrditi; zato nije čak ni starudija, jer je za sobom pomeo svaki trag nekog drugačijeg postojanja. Postao je biće, stvorenje, koje ume čak i da priča i da se smeje, ali nemoguće je reći kakvo biće. Šta radi, gde živi? Ali, kako, iz ove perspektive, pričati o stvorenjima oslobođenim terora svrhe? Šta bi ljudi radili kada ne bi radili? Ko zna, ali verovatno ništa posebno; dakle, svašta, ali nikad grozničavo, usiljeno, kao pod prisilom. Ne bi bilo potrebe za tako strogom i isključivom specijalizacijom, koja, pod pritiskom zarađivanja, još od najranijeg uzrasta osakaćuje naše prave darove, potencijal za istinsku posvećenost. (“Šta ćeš biti kad porasteš?”) Možda je to dovoljan znak pravog života, za koji se, pre svega, treba otvoriti, umesto da se iscrpljujemo njegovom “pozitivnom” slikom, zamišljanjem njegovih detalja, koji se ionako ne mogu odrediti i urediti unapred. Odradek bi zaista mogao biti njegov anđeo ili izaslanik, iako mu ni to nije svrha. Ali, kad je već tu ili kada se desi da nas presretne iza nekog stepeništa ili na tavanu ili u uglu lifta, to je ono na šta bi mogao da nas podseti. Možda ćemo ga jednog dana pogledati manje zabrinuto nego domaćin iz priče, koji dobro sluti da će njemu i njegovim apsurdnim brigama uskoro doći kraj, a da nije ni živeo, a da će Odradek nastaviti da skakuće okolo.

Priča je nastala negde između 1914. i 1917, a prvi put je objavljena 1919, u Kafkinoj zbirci Seoski lekar (Ein Landarzt). Sledi prevod Branimira Živojinovića, malo korigovan (detalj iz opisa Odradeka i još neke sitnice; inače, dobar prevod). Priča je uvrštena u Porodičnu biblioteku kao priča-vodilja, slično Adornovom tekstu “Na moru” (Minima moralia, br. 100), koji je prvi stekao takav status. Tu je i buklet (korice su, do nekog drugog rešenja, pozajmljene od izdanja Max Brod, Franz Kafka: A Biography, autorke Florence Neal); jednolist, zgodan za razbacivanje okolo; buklet-odradek, koji bi čitaoce mogao da zatekne na raznim neočekivanim mestima; pokušajte, ako budete raspoloženi.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Foi Na Cruz

znam da sam pre oko dvadeset i pet godina mislio da je ovo poziv na neku ukletu plovidbu, na neko krstarenje bez kraja…
a sad znam da je to samo neki događaj koji se možda nije ni dogodio

dok

dok popodne lagano klizi u veče
dok se psi lenjo sklanjaju ispred busa
dok nacickane tinejdžerke odmeravaju preko moba
dok lokalni dobroćudni čudak navija za kereće naskakanje
dok saja šmirgla željkovu garažu
dok lasta leti liri u susret
dok branka praši metamorfozu
dok se pitam gde je taj okoreli dečak
dok se upravo sada još jedan par rastaje
dok golubovi sastanče na krovu preko puta
dok pas uzdiše a maca spava na ormaru
dok niko ne zna šta će biti sutra
dok se poslednji zraci sunca preko mantinele uvlače u sobu
nemam razloga da zadržavam suze
jer sam tako u mogućnosti