Kada je Katharine Hibbert izgubila posao i stan ona nije samo uštedela – odlučila je da potpuno raskrsti sa novcem, živeći od stvari koje mi ostali bacamo
The Guardian, subota, 2. januar 2010.
Sedela sam u parku, osećajući se loše. Napustila sam posao, popakovala svoje stvari i iselila se iz iznajmljenog stana. Plan mi je bio pronaći skvot i nešto hrane odbačene od strane dućana ili kafića za jelo, i videti koliko dugo mogu preživeti bez novca, živeći od onoga što bi inače otišlo na otpad. U ovom momentu sam samo želela otići kući. Ali bilo je prekasno.
Sve što sam imala bilo je nekoliko pari odeće, vreću za spavanje i sredstva za ličnu higijenu. Džepovi su mi bili prazni. Imala sam novčanicu od 20 funti u torbi, ali to je bio jedini novac koji sam imala.
Imala sam 26 godina, i na papiru, moj život je bio prilično dobar. Radila sam posao novinara i delila sam stan sa sestrom. Imala sam prijatelje i divnog dečka. Ali život je postao monoton. Sve sam to uzela zdravo za gotovo – moju odeću, moju zbirku ploča, ulaznice za pozorište. Nazovite to “mladalačkom krizom” ili nezahvalnošću za sve ono što sam u životu imala, ali nedostajao mi je entuzijazam i idealizam koji sam nekada osećala.
Pored toga, osećala sam se krivom zbog svog načina života: nisam volela ogromne supermarkete, ali odlazila sam u njih po nabavku svake nedelje; bila sam zabrinuta zbog uticaja avionskog prevoza, ali sam volela godišnje odmore i da jedem uvozno i avionom transportovano grožđe tokom cele godine; sumnjala sam da jednokratnu modu na ulicama proizvodi jeftina radna snaga u nerazvijenim zemljama, ali posedovala sam hrpu odeće koju sam kupovala iz hira.
A onda su banke propale. Bila sam proglašena viškom radne snage i moj stanodavac mi je telefonirao da kaže da podiže cenu stanarine. Bilo mi je dosta svega.
Nekoliko godina ranije, upoznala sam ljude koji su tvrdili da žive ’skoro ni od čega’ u gradovima Velike Britanije. Znali su gde da pronađu besplatnu hranu, gde da traže polovnu odeću i predmete za pokućstvo i kako da uđu u napuštene zgrade i žive u njima besplatno. Kada se moj stari život raspao, odlučila sam da im se pridružim. Prestaću da budem potrošač godinu dana. Neću uzeti ništa što se inače ne bi našlo u otpadu, i neću prositi ili krasti. Neću uzimati socijalnu pomoć, i neću prihvatati usluge prijatelja koje ne mogu da vratim.
To je bio plan, a ovo je bila stvarnost. Skitala sam kilometrima, ali nisam našla nijedno mesto na kojem bih mogla ostati te noći. Bila sam gladna, i iako sam znala da tamo negde postoji skrivena vojska sakupljača, nisam imala ideju kako da ih pronađem.
Pred kraj tog prvog dana, javila sam se u Londonsku Savetodavnu službu za skvotere (ASS) da pogledam na oglasnoj tabli da li ima oglašenih mesta u skvotovima. Nije bilo nijednog. Onda mi se obratio skvoter koji je došao za savet o iseljenju i pitao me šta sam naumila. “Tražim mesto za boravak”, odgovorila sam. Sažalio se na mene, i tako sam provela svoju prvu noć u napuštenom staračkom domu, okupiranom od strane desetak skvotera. Dobrodošlica nije bila topla – neki su mislili da nisam trebala biti pozvana – ali pokazana mi je prazna soba. Prozori su bili zamandaljeni i jedino svetlo je dolazilo od neonske cevi na plafonu, ali postojao je krevet. Nabila sam dva džaka uglja od 5kg uz vrata spavaće sobe: oni ne bi sprečili bilo koga da uđe, ali barem bih ih čula. Te noći, adrenalin me je držao budnom i nervoznom.
Više od nedelju dana nakon toga, lutala sam okolo, umorna, usamljena i uplakana. Znala sam da moram pronaći novo mesto pre nego što gunđanja oko mog prisustva u skvotu postanu glasnija, ali nisam mogla smisliti šta da uradim. Onda sam dobila sms: poznanik poznanika, Kris, imao je prostor u svom skvotu – u Viktorijanskoj kući, koja je bila napuštena pre više od godinu dana od strane Ministarstva pravosuđa, i u kojoj su živela još trojica dvadesetogodišnjaka. Pokazali su mi cake i pobrinuli se da razumem zakone skvotovanja. Useljavanje na tuđi posed nije kriminalni prekršaj u Engleskoj i Velsu, tako da skvoteri ne krše zakon bivajući u tuđem posedu. Ako skvoteri izbace nekog iz njihove kuće, mogu biti odmah uhapšeni, ali ako je zgrada napuštena, nakon što je skvoteri nasele, ona se računa kao dom – jedini način da se isteraju je preko civilnih sudova. Postupak može potrajati i manje od nedelju dana, tako da su Kris i njegovi cimeri dugo vremena tražili napuštene zgrade, u nadi da se vlasnik neće previše gnjaviti oko brzog pokretanja postupka. Chris me je takođe upoznao sa ljudima iz obližnjih skvotova, koji su se povezali u mrežu za podršku, razmenu vesti, veština i alata, i koji su pomagali jedni drugima u hitnim slučajevima.
Sudsko rešenje o iseljenju stiglo je nakon što sam provela tek nešto više od mesec dana u Krisovoj kući. Pokušali smo pregovarati o dopuštenju za ostanak dok zgrada ne bude u upotrebi, ali nismo imali sreće. Pronalaženje druge dugotrajno napuštene zgrade nije bilo previše teško – oko 1,5% kuća u Engleskoj i Velsu su prazne više od šest meseci. Ali nisam bila navikla na rizike niti na nelagode i strah koji su pratili prvih nedelja u novoj zgradi. Činilo se da je nekima od ukućana prijao taj adrenalin, ali ja sam provela te prve nedelje, uglavnom, uplašena. Nikad nisam naučila uživati u promeni skvota, ali sam se preselila šest puta u prvoj godini i postajala sam sve profesionalnija prilikom izbora nove zgrade i posmatranja sudskih izvršitelja kako bacaju stvari koje nisam mogla poneti u svojim kolicima.
Opremanje novog skvota je doduše bilo lako. Odlazak u šetnju pretvorio se u odlazak u “sakupljanje kolicima”. U bilo kojoj od stambenih ulica, prolazila bih pored kuća iz kojih su bile izbačene stare stvari. Svaki dan bi doneo neki manji trijumf. Jorgan, kao nov! Mali radio! Kofer od lažne krokodilske kože u stilu pedesetih! Postala sam jako gramziva. Kad bih videla nešto što bi se moglo jednog dana pokazati korisnim, zgrabila bih to. Sekač za tvrdo kuvana jaja i kašika za dinju dodati su u našu kuhinjsku ladicu, a pištava igračka psa je bila vezana za moj (pronađeni) bicikl umesto zvona. Postala sam “skipaholic”, zavisnik od sakupljanja.
Takođe sam brzo naučila nove veštine, osnovno poznavanje vodoinstalacija, kako popraviti krov koji prokišnjava, kako zameniti žice u osiguračima. Tokom naših sakupljanja, pronašli smo kade za kupanje, sagradili okvire za njih od otpadnog drveta i napravili im odvode od starih cevi. Polomljeni prozori su bili zakrpljeni ostacima šarenog pleksiglasa. Pronađeni radijator postao je odliv za sudoperu, koji smo napravili od pronađenog korita za kupanje beba. Izgledala je otrcano, ali sami smo je napravili, i nekada zapuštene kuće su ličile na dom.
U početku, pronalaženje hrane bilo je dugotrajno i neprijatno. Morala sam otvoriti više kesa pravog smeća – kesica od instant kafe, iskorišćenih kuhinjskih krpa – pre no što bih našla išta vredno. I iako sam uvek nalazila nepokvarenu robu pre ili kasnije, izbegavala sam da dižem pogled u slučaju da sretnem pogled nekog prolaznika i u njemu ugledam prezir.
Posle nekog vremena, daleko ređe bih otvarala kese istinskog smeća. Saznala sam kada kafići i dućani izbacuju hranu i mogla sam da prilagodim svoju potragu za hranom prema onome što mi se u datom trenutku jelo. Naučila sam da su kese sa hranom teže od onih koje su pune praznih čaša i kutija, i da što je supermarket veći, više baca. Uskoro sam dolazila kući natovarena supom od bundeve, lososovim ćuftama ili pilićima spremnim za pečenje, kao i suvim kajsijama, žitaricama za doručak, kiflama ili kuvanim slatkišima. Za voće i povrće, posetila bih velikoprodajnu radnju “New Covent Garden”. Kante su bile prepune svežih proizvoda, a većina se mogla jesti istog ili narednog dana – nisu bili dobri za maloprodaju, ali su dobri za nas. Gostila sam se dinjama i mangom, borovnicama i malinama, trešnjama i zrelim avokadom.
S pravne tačke gledišta, preturanje smeća pripada “sivoj zoni”. Smeće još uvek pripada ili toj trgovini ili firmi koja je dužna da ga pokupi – uzimanje se smatra “krađom pronađenih dobara”.
No, policija nas nije dirala.
‘Skipaholik’ Katharine Hibbert u svom Londonskom skvotu okružena nekim od stvari koje je dobila besplatno.
Fotografija: David Levene
U prva dva meseca sam kao skvoter i sakupljač potrošila 54 penija – manje od penija dnevno. Deset penija je otišlo na usluge fotokopiranja a od preostalih 44 penija sam kupila KitKat kad sam bila u najvećoj depresiji tokom prve nedelje. Bilo je neverovatno koliko brzo je postalo rutina preživeti dan bez novca. Spavala bih na dušeku svake noći i tuširala se makar svaki drugi dan. Pre nego što sam odlučila na ovakav život, bila sam zabrinuta da ću morati da živim sa haotičnim cimerima i narkomanima. Rekla sam svom dečku da svake večeri očekuje moj sms u kojem bih mu rekla da sam u redu, tako da bi on mogao da podigne uzbunu ako nešto krenulo naopako. Ali, nakon prvih nekoliko večeri, osećala sam se blesavo dok sam pisala poruku. Čak i kad sam bila depresivna i usamljena, bilo je jasno da sam bila na sigurnom.
Međutim, kako je vreme prolazilo, shvatila sam da će mi biti potreban manji izvor prihoda. Oslanjala sam se na svoje cimere po pitanju ulja za kuvanje i toaletnog papira, a ponestajalo mi je i gela za tuširanje. Nisam platila ni poslednji račun za mobilni telefon, iako je iznosio svega 10 funti.
Tada mi je sinulo: ako već mogu da se hranim, oblačim i opremam stan od otpada drugih ljudi, možda bih mogla i da zaradim nekoliko funti. Pronašla sam sekač za papir, koji je i dalje bio u svojoj kutiji, i prodala ga preko oglasa na Internetu za 15 funti. Zatim sam pronašla televizor i dobila za njega 30 funti. U toku jedne nedelje, zaradila sam 45 funti prodavajući smeće.
Ta suma novca mi je bila više nego dovoljna – što duže nisam kupovala stvari, sve manje stvari sam uopšte želela. Četiri meseca nakon što sam napustila posao i stan, bio mi je rođendan. Prijatelji i porodica su me pitali šta bih želela. Mučila sam se da se setim bilo čega. Bilo je stvari koje su mi nedostajale – električna četkica za zube ili neka finija posteljina. Ali kad ste u situaciji da na brzinu morate da napustite neki skvot, ponevši sa sobom samo ono najneophodnije, uviđate besmislenost nagomilavanja materijalnih dobara. Moja želja za sticanjem stvari se izgubila. Nisam želela da se zatrpavam poklonima koje bi mi drugi ljudi darivali. Mada, počinjala sam da osećam blagu dosadu. I zato sam od majke tražila da mi kupi karte za bioskop. Otac mi je platio članarinu za moj fudbalski tim u amaterskoj ligi. Sestre su mi poklonile mali MP3 plejer i nekoliko muzičkih albuma. A dečko me je izveo u pozorište.
Ali, kako su prolazile nedelje, dosada se pogoršala. Život je postao suviše jednostavan. Nisam želela da se vratim na posao, gde sam proglašena za višak radne snage, ali nedostajao mi je rad. Rad je ispunjavao moje vreme i pružao mi osećaj svrhe.
Počela sam da uzimam iz biblioteke knjige o filozofiji. Putem besplatne Internet razmene, dobijala bih vunu, pozajmljivala bih šablone za pletenje i učila kako da pravim stvari svojim rukama. Ubedila sam prijatelja da me nauči da igram šah. I ponovo sam počela da radim, ali ne za novac. Pomogla sam u stvaranju komunalne bašte na jednom praznom placu. Kuvala sam sa jednom grupom iz istočnog Londona pod imenom “Hrana ne bombe”, koji sakupljaju po gradu sastojke za kuvanje hrane a zatim besplatno poslužujuju gotova jela. A kada mi je jedan od volontera ASS-a pomenuo da njihov kolektiv traži još članova, prijavila sam se. Ponovo sam počela da navijam časovnik i bila sam mnogo srećnija.
Isplanirala sam da ću 12 meseci živeti besplatno, ali kada je taj rok istekao nisam imala želju da prestanem. Stan u kojem sam mesecima živela sa svojim cimerima bio je udoban i nismo imali pretnje izbacivanjem. Nalaženje hrane nije bilo naporno. Spavala sam koliko god sam htela, čitala koliko god sam želela i izlazila napolje, šetajući po parku ili posećujući galerije. Roditelji su prestali da brinu za mene.
Ponekad bi me neko obaveštenje mreže skvotera podsetilo da su poteškoće (poput neočekivanih izbacivanja ili maltretiranja od strane policije) mnogo češće nego što bi bile da živim konvencionalnijim životom. Ali život bi uglavnom tekao bez mnogo panike i uzbune. I dalje sam imala jedva nešto novca, svega nekoliko funti od prodaje polovnog smeća koje bih pronašla, ali to mi više nije predstavljalo izvor anksioznosti. Navikla sam da živim od stvari koje drugi ljudi odbacuju. Sračanula sam koliko me je takav život koštao i došla do sume od manje od jedne funte dnevno.
Retko kad sam se osećala ovako zdravo i smireno. Spavala sam regularno i dobro se hranila. I dalje sam imala briga, ali bila sam pod manjim stresom nego kad sam radila za novac: imala sam sve što mi je bilo potrebno, a u mom okruženju su bili ljudi koji bi mi pomogli u lošim situacijama.
Ali okolnosti koje su mi omogućavale da živim na ovakav način takođe su me činile ljutom. Čak i da poslodavci i vlasnici domaćinstava ne uspeju da smanje količinu svog otpada, ne bi morali svoj višak da odbace kao smeće. Dobrotvorna organizacija za redistribuciju hrane ‘FareShare’ ističe da bi bili u stanju da preraspodele 15 puta više viška hrane nego što to trenutno čine. Projekti za privremeno stanovanje imaju liste čekanja sa nekoliko stotina imena.
Ali umesto razvijanja ovakvih projekata, mnoge organizacije ulažu veliki napor u sprečavanje ljudi da sakupljaju otpad. Kante se zaključavaju. Stanovi i kuće se zamandaljuju ili se namerno ostavljaju u stanju koje bi onemogućilo stanovanje. Ko god pokuša da se useli može da očekuje da će biti izbačen, samo da bi zgrada ostala u napuštenom stanju. Samo jedan skvot iz kojeg sam izbačena je i dalje u upotrebi.
Nekoliko mesta za sakupljanje, koji su bili pouzdan izvor obroka, su sabotirani – jedna velika ispostava prehrambene kompanije EAT je, na primer, svakog dana bacala pune džakove sendviča, salata, jogurta i voća. Ona to i dalje čini, samo što sad njihovi radnici otvaraju svaki paket pre stavljanja u džak i prosipaju jogurt preko salata i sendviča da ne bi bili jestivi. U velikoprodajnoj radnji New Covent Garden sakupljačima su deljeni flajeri sa logoom londonske policijske službe koji ih obaveštavaju da sakupljanje smeća predstavlja čin krađe.
Ipak, nema potrebe za ovakvom situacijom. Porez na đubrišta bi mogao biti povećan kako bi se ohrabrila ponovna upotreba ili reciklaža otpada. “Empty homes agency” ima pregršt predloga za izmenu poreskog sistema, koji bi doprineli da ostavljanje praznih kuća na duži period postane skuplje.
Život u skvotu i sakupljanje životnih potrepština bi takođe mogli biti prihvaćeni kao deo rešenja. Život u skvotu ima dugu istoriju u Engleskoj – od tzv. “Kopača” (The Diggers) u 17. veku do skvot komuna 60-ih i 70-ih godina 20. veka, bez kojih ne bi ni bilo većine današnjih stambenih udruženja. Pa ipak, živeći danas u Engleskoj kao skvoter i sakupljač, društvo se prema meni odnosi kao prema štetočini, koristeći klizave boje (anti-climb paint) i radnike obezbeđenja da me obeshrabre. Zašto? U Barseloni, skvot prestonici Evrope, možete videti ljude koji nose sa sobom iskrivljene štapove za hvatanje kesa iz komunalnih sakupljališta koji se nalaze na svakom ćošku. Niko to ne smatra čudnim. Na putevima koji vode u Vašington, ljudi stoje u redovima tokom saobraćajnog špica, čekajući da zaustave neki automobil. Ovakav vid “stopiranja”, poznat kao “slugging”, je praksa koja je započela još 70-ih godina nakon uvođenja HOV (High Occupancy Vehicle – prim. prev.) traka na autoputevima. Lokalne vlasti u Engleskoj bi mogle uvesti neku sličnu odredbu. Čak bi i znakovi za mesta za stopiranje, poput onih u Holandiji, mogli biti od pomoći.
Što se mene tiče, ja sam i dalje u mom malom skvotu. Danas imam više optimizma nego kad sam napuštala svoj stari način života. Svet nije neprijateljsko, opasno mesto kakvim sam ga zamišljala, i imam razvijeniji osećaj za njegove mogućnosti. Snalazim se, ne samo zbog praznih kuća, bačene hrane i potrošnih dobara, već zbog ljudi na koje se oslanjam i koji se oslanjaju na mene, bilo da su stranci ili prijatelji.
Odlomak iz “Sloboda: Avanture na marginama rasipnog društva” od Katharine Hibbert
Članak preveden sa: The Guardian, subota, 2. januar 2010.
Prevodioci: Branislav Dragičević & Ej Dragana Dragana
