dok

dok popodne lagano klizi u veče
dok se psi lenjo sklanjaju ispred busa
dok nacickane tinejdžerke odmeravaju preko moba
dok lokalni dobroćudni čudak navija za kereće naskakanje
dok saja šmirgla željkovu garažu
dok lasta leti liri u susret
dok branka praši metamorfozu
dok se pitam gde je taj okoreli dečak
dok se upravo sada još jedan par rastaje
dok golubovi sastanče na krovu preko puta
dok pas uzdiše a maca spava na ormaru
dok niko ne zna šta će biti sutra
dok se poslednji zraci sunca preko mantinele uvlače u sobu
nemam razloga da zadržavam suze
jer sam tako u mogućnosti

bura

ostrvo
kuća od kamena
zimska blagorodna
dosada
kroz zid
morskih kapi
i oštre kiše
bura
razgrće zastore
lista knjige
na stolu
penje se uz
stepenice
uvlači pod plahtu
budi nas
golicanjem

mala crna pesma

pesnikov
crni molitvenik
jeftino
crno vino
jaka
crna kafa
tek otvoreni
crni blokčić
crni upaljač
u džepu
crne ptice
u kupatilu
naš lepi
crni pas
naš voljeni
crni mačor
crni telefon
crni kompjuter
crni automobil
i crno crno
srce
koje poklanjam
tebi

[blok45-lista] T. W. Adorno: “Mimina moralia: Refleksije iz oštećenog života”. Novi prevod, Prvi deo

(Žurnal anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Minima moralia: najava i Prvi deo
2. Kako sam preveo ovu knjigu (priča iz monaškog života)
3. O “teškoćama” sa Adornom (ne podležite toj fami)
4. Odjavna špica

T. W. Adorno, Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života (1944–1947), Posveta:

“Tužna nauka, od koje pravim ovaj dar za prijatelja, odnosi se na oblast koja je od pamtiveka bila smatrana za pravo polje filozofije, ali koja je, posle pretvaranja ove druge u metod, postala žrtva intelektualnog nemara, mudrijaške ćudljivosti i na kraju zaborava: na podučavanje ispravnom životu. Ono što su filozofi nekada poznavali kao život, postalo je oblast privatnosti, a sada i puke potrošnje, koja se vuče okolo kao prirepak procesa materijalne proizvodnje, bez autonomije ili vlastite supstance. Onaj ko želi da dođe do istine o životu, u svoj njegovoj neposrednosti, mora pažljivo ispitati njegov otuđeni oblik, objektivne sile koje određuju individualno postojanje, čak i u njegovim najskrivenijim nišama. Govoriti neposredno o neposrednom znači ponašati se u velikoj meri poput onih pripovedača koji svoje marionete ukrašavaju imitacijama zastarelih strasti, kao bižuterijom, i očekivati od ljudi, koji su samo sastavni delovi mašinerije, da postupaju kao subjekti, kao da nešto i dalje zavisi od njihovih postupaka. Naš pogled na život skliznuo je u ideologiju, koja prikriva činjenicu da života više nema.” (…)

*

“Pogrešan život se ne može živeti ispravno…”

“Normalnost je smrt…”

“… Ali, buržuj je tolerantan. Njegova ljubav prema ljudima ‘takvima kakvi jesu’, izvire iz njegove mržnje prema pravim ljudskim bićima.”

“Naime, nežnost između ljudi nije ništa drugo nego svest o mogućnosti odnosa oslobođenih svrsishodnosti, što kao uteha dopire čak i do onih opsednutih svrhom; to je nasleđe starih privilegija, koje je obećavalo život bez privilegija. Buržoaski razum je, zajedno s tim privilegijama, na kraju ukinuo i to obećanje…”

“… Nemoguće je ostati po strani. Jedini odgovoran stav bio bi da sprečimo ideološku zloupotrebu sopstvenog života i da se, u svemu ostalom, ponašamo skromno, nenametljivo i nepretenciozno, ne iz lepog vaspitanja, već iz stida što smo u paklu, a još uvek dišemo.”

Itd.

*

T. W. Adorno, Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života (1944–1947, 1951), Prvi deo (od 3), aformizmi 1–50 (ukupno 153 + 10, koji nisu ušli u poslednje izdanje objavljeno za Adornovog života, iz 1964).

56 A4 str., doc i pdf. U ovaj deo uključeni su i ranije objavljeni afomizmi, iz Drugog i Trećeg dela knjige, “Na moru” (br. 100)  i “Heliotrop” (br. 114).

Preveo AG, 2009–2015. Korektura i sugestije: bata Neša. Dragocena pomoć: Rena, Slavica M. i Boba.

Izvori: “Minima Moralia: Reflexionen aus dem beschädigten Leben”, Suhrkamp Verlag, 1951.

Engleski prevodi: “Minima Moralia: Reflections from Damaged Life”, Translated by E. F. N. Jephcott, New Left Books, 1974; Verso, 2005.

Drugi prevod (možda bolji, svakako precizniji, ali bez konačne redakture), samo kao elektronsko izdanje: Dennis Redmond, 2005. (ili ovde)

Stari prevod: “Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života”, preveo Aleksa Buha, “Veselin Masleša”, Sarajevo, 1987; IK “Zoran Stojanović”, Sremski Karlovci, 2002 (isti prevod, bez izmena).

Sva ova izdanja možete naći i na sledećim adresama, ako vam gornji linkovi ne odgovaraju: http://bookzz.org/, http://libgen.in/

Adorno_MM

*

Sada već možemo da najavimo: imamo novi prevod Adornove knjige Minima moralia, tekst se još sređuje, ali Prvi deo može da ide. Da vidite o čemu je reč, koliko je taj novi pokušaj imao smisla (ako znate priču o starom prevodu) i možda pošaljete neke sugestije.

Prevodio sam na osnovu dva engleska prevoda i originala: polazio sam od engleskih verzija i onda sve proveravao i doterivao u odnosu na original, do u detalje, red po red. Naravno, oni koji misle kako se do Adorna ne može dopreti bez maestralnog znanja nemačkog (moje je nikakvo, osim što se, posle par decenija prevođenja, snalazim s nešto više jezika nego što ih zapravo znam), mogu odmah da batale sve ovo. Zaista ne insistiram. Opet, oni koji prosto žele da vide šta u toj knjizi piše, da steknu neku predstavu, sigurno neće oklevati. Doduše, ne znam ni šta bi onim prvima smetalo da bace pogled, naročito ako ni sami ne znaju nemački; a oni koji znaju, mogli bi da pomognu.

To je bila i moja jedina ambicija: da odgonetnem, ZA SEBE, šta u toj knjizi u stvari piše. Radni cilj je bio prost: preneti značenje svakog aforizma (tako je Adorno zvao te tekstove), što je preciznije moguće, u dobroj, filozofskoj prozi. To bi valjda i trebalo bude cilj svakog prevođenja, koje, kao što znamo, ne vredi mnogo ako je prosto doslovno. U svakom slučaju, to je bio moj pokušaj, koji, opet za sebe, smatram dovoljno uspelim. Ima grešaka, to je sa Adornom neminovno, ali mislim da je njihov udeo mnogo manji nego da je sve radio neki rutinski prevodilac, siguran u svoju licencu, ali nedovoljno motivisan baš za ovog pisca i baš za ovu knjigu.

Naime, drugačije ne ide. Adornovi neprekidni dijalektički obrti, skoro neosetne nijanse i druge figure – ponekad preterani, ponekad prosto daleki nečijem iskustvu, a najčešće samo znak nastojanja da se zaista prodre u srce stvari – kao da su stvoreni da prevare svakog prevodioca, a najviše upravo onog koji previše veruje u svoje vladanje jezikom. Samo neka posebna motivacija, jača od bilo kakvog honorara ili čisto “profesionalnog izazova”, može da obezbedi potrebni kvalitet pažnje (i tvrdoglavosti). Postojeći prevodi Adornovih tekstova (ne samo ove knjige), kojima kao da je nedostajao upravo taj sastojak, to, nažalost, uporno dokazuju. Prvi sam koji bih voleo da je drugačije!

Minima moralia je jedna od knjiga koje sam najviše želeo da pročitam u životu. Pokušavao sam to, uporno, još od kada se ova knjiga pojavila kod nas (1987) i mnogo pre nego što sam postao prevodilac, koji je svakako stekao tu nezgodnu naviku da primećuje greške koje mu ranije, dok je bio samo čitalac, ne bi mnogo smetale ili ih ne bi ni slutio. Ali, s tim starim prevodom zaista nije bilo sreće. Bezbroj puta sam uzimao knjigu s police i posle pet minuta ili pola sata je vraćao nazad. Ako uporedite taj prevod sa ovim, u bilo kom segmentu, u bilo kom obimu, sve će vam biti jasno.

Onda sam došao do engleskih prevoda, na osnovu kojih sam stekao mnogo bolji uvid, ali i promenio pristup. Shvatio sam da je jedini način da ovu knjigu pročitam – da je prevedem. Tek je ta vrsta čitanja počela mi da otkriva detalje, koji bi mi u prostom čitanju, s jednog stranog jezika, makar i poznatog, ali opet zauvek tuđeg, često izmicali. I tako sam, malo pomalo, počeo da pratim Adorna, u njegovom pokušaju da dokuči šta znači biti ljudsko biće, u ovom neljudskom kontekstu, ali i u mnogim drugim pitanjima koja je dotakao usput.

Slučaj se postarao za još neke razloge, još ličnije, i to je bilo presudno. Prevođenje je bilo moja mala terapija, pokušaj da izađem na kraj sa sopstvenim “refleksijama iz oštećenog života”. Svi smo puni i prepuni takvih iskustava, ali bio je potreban zaista poseban sticaj okolnosti da bih reagovao baš na ovaj način. To je značilo malo zatvaranje u odnosu na spoljašnji svet, udaljavanje od svega “aktuelnog” za još koji stepen (to je ionako samo eufemizam za gomilu lažnih pitanja), i bavljenje nečim što je po duhu, tonu, sadržaju i, najzad, po svojoj glavnoj preokupaciji, onoj etičkoj, toliko odudaralo od svega što sam opažao oko sebe, da je to bilo prosto fantastično. Doduše, povremeno bi mi sve izlazilo na nos, ali ništa strašno.

Prevodio sam od kraja 2009, do, približno, maja ove godine. Ali, radio sam svega mesec-dva godišnje, obično leti, po najvećim vrućinama, u transu. Kada bih video da to stanje popušta, prekidao bih posao. Sedim tako za kompjuterom, na 40 stepeni, samo u gaćama, i povremeno bacim pogled na soliter preko puta, otprilike u istoj visini, na balkon na kojem se baškare tri mlade komšinice (tri Gracije), takođe samo u gaćama, uz dodatak grudnjaka – ne u kupaćim kostimima, nego baš onako u gaćaronama – s kojima razmenim poneki lenji pogled, pun razumevanja (takav sam osećaj imao: leto, pakao, sve cvrči i topi se, ali nestaju i sve glupe stege, kao da su ništa), i onda se opet vratim na tekst. Tako su proticali dani mog monaškog povlačenja iz sveta. I kada se sve tako namesti, onda nešto još i može da se uradi.

Još samo par reči o teškoćama sa Adornom. Da, ponekad je “težak”, pre svega zbog svoje vezanosti za akademsku filozofsku tradiciju i njenu terminologiju – hermetičnu i prezahtevnu, a opet tako proizvoljnu, kao i svaki ekspertski jezik – ali opet ne treba podlegati toj fami. To važi i za ovu knjigu, koja se inače navodi kao njegovo “najpristupačnije” delo. Sam Adorno se ovde na jednom mestu osvrnuo na te stalne primedbe, zbog “težine”, “zamršenosti”, itd. Ali, kako drugačije? Svačija misao je, za onog drugog, takva, manje ili više, ako zaista pokušava da nešto odgonetne. I ako svaki čas zastaje, kao pred Bolonjskom komisijom, da bi priložila dodatna objašnjenja, napomene, izvore, u opsesivnom nastojanju da predupredi svaki nesporazum sa zamišljenim čitaocem ili autoritetom, dokle će moći da stigne? Kakva bi to misao na kraju bila? I kakav je to čitalac, kome treba priložiti toliko napomena, čiji “rad misli” treba do te mere olakšati?

(U ovu verziju su ubačene razne uredničke napomene, ali u originalnom izdanju nema apsolutno nijedne fusnoste, kao ni bibliografije ili indeksa, iako je knjiga krcata citatima i aluzijama. Istina, možda je Adorno mogao da ubaci koju napomenu, makar u neko kasnije izdanje; ali, opet, to su uglavnom poznata imena i dela, samo što on nije mogao da sanja do koje će mere njegov svet referenci početi da iščezava.)

Realne teškoće, najvećim delom, izviru iz razumljivih ljudskih razlika. Adorno je bio čovek iz drugog vremena, iz posebnog miljea, obrazovan i formiran na izvorima koji danas samo izuzetno opstaju kao deo opšte kulture. Ko bi danas, u svojim razmišljanjima, pošao od motiva iz neke Hebelove drame, da bi bolje osvetlio neki detalj iz svakodnevnog života? Ali, to je i dalje ljudski svet, nečije iskustvo, nečiji život, ljudsko obraćanje. Dodirne tačke između duša i iskustava ne iščezavaju tako lako. Prava vrednost ove knjige leži u podsticaju koji pruža svačijoj misli, čak i kada se ova odbija o nju: sam napor da dokučimo neki deo, koji nam na kraju može i ostati nedokučiv, prenosi se – pod uslovom da ne odustajemo lako – u novu pažnju i pronicljivost s kojima gledamo na sopstveni život. Čitamo knjigu, pratimo nečiju misao, ako smo već naslutili nešto neodoljivo, i počinjemo da usvajamo, ne nužno njene zaključke već njena svojstva, njenu istrajnost i prodornost, makar donekle. (Ta svojstva nisu pelcer, ne prenose se tako lako, samo na osnovu čitanja, ali bitan je podsticaj.)

Time opet naglašavam teškoće, iako knjiga od samog početka pleni jasnom, prozirnom dubinom. Svako će u njoj pronaći “svoje” delove, kao što sam i ja, u jednom nasumičnom prelistavanju, u aforizmu br. 100 pronašao svoju ideju vodilju – i onda još mnogo toga. Ali, skrećem pažnju na to njeno dejstvo. Možda je to tako sa svakom literaturom koja nešto vredi, ali ima još knjiga gde je to dejstvo naročito upadljivo. Recimo, Frojdovo Tumačenje snova. To je skoro školski primer. Šta god na kraju mislili o samoj teoriji i Frojdu lično, ta knjiga, u toku samog čitanja, menja kvalitet vaše pažnje, okreće je ka vašim snovima i nesvesnom, podstiče meditaciju, uči vas da posmatrate tu čudnovatu floru i faunu, od koje inače, iz straha ili po navici, okrećemo glavu. Naizgled, samo čitanje; ali, koje za sobom povlači celo jedno iskustvo.

Najzad, tako se formirao i Adorno: čitao je neke klasike, koji su ga privlačili, pored onih koje je nalagala uvrežena obrazovna procedura kroz koju je prošao (taj strogi red vožnje, od antike i renesanse, do Hegela i dalje, bez zaletanja i preskakanja – program u koji ni najmanje ne verujem), mučio se s njima, oduševljavao, ali se pre svega družio s tim duhovima i, malo pomalo, postajao… Adorno! To je imalo i neke dobre posledice. Minima moralia je prosto prilika za druženje sa osobom koja je imala šta da kaže, u najjačem značenju te fraze, što je retkost, u ovo doba radikalno oštećene komunikacije i same sposobnosti izražavanja. Nećemo uvek moći da ga pratimo, kao što ni jedni druge ne možemo da pratimo baš u svemu, neće nam ni sve biti zanimljivo ili važno, ali svaki iole istrajni čitalac brzo će uvideti o kakvoj je privilegiji reč.

Za štampano izdanje ćemo još videti, ima još mnogo da se radi na sređivanju preostala dva poglavlja, ali ima i naznaka da ćemo početkom iduće godine moći da idemo u štampu. Kada budemo imali celinu, onda ću reći još koju reč o samoj knjizi, o nekim pojedinostima i dodacima, kojih nije bilo u starom prevodu, a koji se nalaze u izdanju MM u okviru Adornovih Sabranih dela.

Mislio sam da do kraja žurnala nanižem neke odlomke, ali jednostavno ne mogu da napravim neki kraći izbor. To bi se pretvorilo u svitak koji se beskonačno odmotava. Zato sam u word.doc verziji naglasio neke delove, što možete lako da poništite, ali koji će vam u prvom prelistavanju zadržati pogled. PDF verzija je “čista”, bez tih naglasaka – mada sve to zaista nije neophodno. Kao što na jednom mestu kaže Pessoa, “Prestanite da živite i počnite da čitate”.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[blok45-lista] Nova knjiga: P. P. Pazolini, “Povratak svitaca: Scritti politici 1968–1975″

(Žurnal anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Izdanje sezone
2. Komplet Pazolini (PPP 2015), 1–5
3. Odjavna špica

Pjer Paolo Pazolini: “Povratak svitaca: Scritti politici 1968–1975″. Izbor tekstova.

Knjigu možete preuzeti kao jedinstven word.doc fajl (ili običan PDF, 187 A4 str.) i kao seriju ilustrovanih bukleta (slede linkovi za “obične” buklete, sa stranicama koje na ekranu idu po redu, a ako hoćete “pravi” buklet, idite na sajt):

1. Salò (64 A5 str)
2. Dragi Đenarijelo (44 A5 str.)
3. Olovne godine (60 A5 str.)
4. Komunizam (56 A5 str.)
5. Nineto Davoli: Razgovor o Pazoliniju (16 A5 strana)

Moj predgovor (kontekst, par poenti, opis knjige, itd.) i ostatak Petog poglavlja, s još nekim odlomcima i komentarima, nalaze se, za sada, samo u jedinstvenom fajlu.

Svi fajlovi, u nekoliko formata, nalaze se na stranici Porodične biblioteke.

Preveo i priredio AG, 2013–2015. Korekcije i sugestije: bata Neša.

*

Posle niza tekstova i najava, kucnuo je čas za kompletnu knjigu. Sve je lepo ispalo, izbor je prilično veliki, formalno-žanrovski vrlo raznolik, ali tematski zategnut, mislim i da će biti veliko iznenađenje za one koji Pazolinija vole zbog njegovih filmova, ali koji ga ipak nisu upoznali kao esejistu i političkog pisca – samo što knjige nema!

Nije bilo uslova za štampano izdanje, niti će ih u dogledno vreme biti. Ali, kao što sam nedavno najavio, ako bude takva stvar, objaviću kompletan fajl – i seriju bukleta, po celinama, odnosno, poglavljima knjige. Više bih voleo da imamo pravu knjigu, ali i ova forma ima svoju draž.

Pored toga, na taj način sve ostaje još malo otvoreno za neke korekcije i dopune. Molim vas javite ako primetite neke greške!

Na osnovu jedinstvenog tekstualnog fajla (word.doc ili običan PDF) možete odmah da steknete predstavu o celini. Za one koji više vole tako, tu su i ilustrovani bukleti, koji prate pogavlja knjige. Tako dobijamo “Komplet Pazolini”, iz 5 delova (ili 6, ako računamo i onaj jedinstveni fajl), umesto jedne štampane knjige. Naravno, taj Komplet ničim ne ugrožava eventualnu (i malo verovatnu) pojavu štampanog izdanja.

Pošto sam knjigu načičkao svojim osvrtima, od podužeg Predgovora do nekih komentara, nema potrebe da o tome više pričam unapred. Bacite se odmah na samu knjigu.

Do kraja žurnala, nekoliko odlomaka iz sadržaja.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji živeli, ćao

a.

Komplet-Pazolini-PPP-2015

IZ SADRŽAJA

Žan Diflo: Danas, znači, živimo u doba neodređenosti, u periodu dekadencije?

Pazolini: Živimo u paklu. (Uvod u poglavlje Salò)

*

Žan Diflo: Na čemu, u krajnjoj liniji, počiva ta etika odbijanja?

Pazolini: Možda, izvorno, na žalu za prošlošću. Dopuštam da to osećanje može biti konzervativno, ali to je sa mnom tako. U poemi Beznadežna vitalnost (Una disperata vitalità, 1964) napisao sam da sam postao komunista zato što sam konzervativan. (Uvod u poglavlje Komunizam)

*

“Kada se klasični svet iscrpi, kada svi seljaci i zanatlije izumru, kada industrija uspostavi neprekidni ciklus proizvodnje i potrošnje, našoj će istoriji doći kraj… S tim kricima, s tim metežom, s tim masovnim skupovima, s tim svetlima, s tim mehanizmima, s tim saopštenjima, s tim oružjem, s tim vojskama, s tim pustinjama, pod neprepoznatljivim suncem, počinje nova Praistorija.” (La rabbia, 1963)

*

“‘Model razvoja’ kojem teži kapitalističko društvo uspeo je da stekne najveći mogući autoritet. Predlagati neki drugi model razvoja znači prihvatiti onaj prethodni. To znači da želite da ga poboljšate, podesite, ispravite. Ne: ne smemo prihvatiti taj ‘model razvoja’. Nije dovoljno čak ni da se taj ‘model’ odbaci. Moramo odbaciti sam ‘razvoj’. Ovaj ‘razvoj’: zato što je to kapitalistički razvoj. On počiva na principima koji nisu samo pogrešni (oni, u stvari, nisu pogrešni: sami za sebe, oni su savršeni, najbolji mogući principi) već prokleti.” (Beleške za poeziju na laponskom, 1974)

*

“Možda je kulminacija te nastrane istorije već prošla, iako se još uvek ne usuđujemo da u to poverujemo; možda smo već počeli da se krećemo silaznom putanjom. Možda će ljudi onda moći da ponovo iskuse svoju prošlost, koju su veštački prevazišli i zaboravili, u nekoj vrsti bunila, mahnite nesmotrenosti.

Naravno (kao što sam pročitao kod Piovenea), ta obnova prošlosti dugo bi bila mukotrpna; bila bi to loša mešavina novog komfora i stare bede. Ali, čak bi i taj svet pometnje i haosa, tog ‘deklasiranja’, bio sasvim dobar. Sve je bolje od ovog načina života, koji je naše društvo tako bezglavo gradilo.” (Injacio Butita, 1974)

*

“…bez onih užasnih, malih škola i prepušten svojim večerima i noćima, Kvartičolo (radničko predgrađe Rima) možda bi ponovo otkrio vlastiti oblik življenja, u isti mah ispod onog pređašnjeg i iznad ovog današnjeg. U suprotnom, sve priče o decentralizaciji ostaju ili glupavo apriorističke ili čista loša namera.

Kada je reč o informativnoj povezanosti Kvartičola – kao i bilo kog drugog ‘kulturnog mesta’ – sa ostatkom sveta, zidne novine (giornali murali!) i l’Unità bili bi sasvim dovoljni. Iznad svega, bio bi to pravi trenutak da rad, koji bi u takvom kontekstu prirodno poprimio drugačije značenje, konačno sjedini standard života sa samim životom, na osnovu samostalnog odlučivanja.” (Dva skromna predloga, 1975)

*

“Šta u stvari kaže ekstremista (aktivista) koji druge podučava kako imaju ‘građanska prava’? Govori im da onaj koji služi ima ista prava kao i onaj koji zapoveda. Šta u stvari kaže ekstremista koji druge podučava kako treba da se bore za ostvarenje svojih prava? Govori im da treba da uživaju ista prava kao i gazde. Šta u stvari kaže ekstremista koji druge podučava da su nesrećni, zato što kao eksploatisani? Govori im da imaju pravo na istu sreću kao i eksploatatori.

Ishod koji se tako postepeno postiže jeste poistovećivanje, to jest, u najboljem slučaju, demokratizacija buržoaskog razuma… Ostvarenje vlastitih (“građanskih”) prava samo podstiče one koje su ih stekli da stupe u redove buržoazije.” (Referat pripremljen za kongres Radikalne partije, 1975)

*

“Svako zna da kada eksploatatori (pomoću eksploatisanih) proizvode dobra, oni u stvari proizvode ljudska bića (društvene odnose). ‘Eksploatatori’ iz druge industrijske revolucije (a to znači: velike količine, suvišna dobra, hedonistička funkcija) proizvode nova dobra: na taj način oni proizvode i nova ljudska bića. Tokom nekih dva veka svoje istorije, prva industrijska revolucija proizvela je društvene odnose koji su se mogli menjati. Dokaz? Dokaze je pribavljala čvrsta ubeđenost da oni koji se bore u ime revolucionarne drugosti mogu da promene društvene odnose. Ekonomiji i kulturi kapitalizma oni nikada nisu suprotstavljali neku alternativu već prosto neku drugost (alterità). Drugost koja bi neminovno radikalno promenila postojeće društvene odnose: odnosno, u antropološkom smislu, postojeću kulturu. ‘Društveni odnos’ oličen u odnosu između kmeta i feudalnog gospodara u osnovi se ne razlikuje mnogo od odnosa između radnika i gazde u industriji: u svakom slučaju, reč je ‘društvenom odnosu’ za koji se pokazalo da se može promeniti.

Ali, šta ako je ‘druga industrijska revolucija’ – pomoću novih, neograničenih mogućnosti, koje joj stoje na raspolaganju – uspela da stvori društvene odnose koji su nepromenljivi? To je veliko i možda tragično pitanje koje se danas postavlja. I to je krajnji smisao totalne građanizacije (borghesizzazione) koja se odvija u svim zemljama… (…)

Treba dodati da konzumerizam može da stvori nepromenljive ‘društvene odnose’ ili tako što će, u najgorem slučaju, stari klerofašizam zameniti novim tehnofašizmom (to bi se moglo dogoditi samo ako ovaj drugi uspe da se predstavi kao antifašizam) ili, što je verovatnije, tako što će kao kontekst za svoju hedonističku ideologiju stvoriti kontekst lažne tolerancije i lažnog laicizma: to jest, lažnog ostvarenja građanskih prava. U oba slučaja, prostor za pravu revolucionarnu drugost biće ograničen na utopiju ili na sećanje, što će ulogu marksističkih partija svesti na onu socijaldemokratsku – iako bi to, sa istorijskog stanovišta, bilo nešto potpuno novo.” (Referat, 1975)

*

“Naznačiću vam – u času opravdane euforije na levici – ono što po meni predstavlja najveću i najgoru opasnost koja nam preti, naročito nama intelektualcima, u bliskoj budućnosti. To je nova trahison des clercs (izdaja intelektualaca): novi pakt; nova pristupnica; nova predaja pred fait accompli (svršenim činom); novi režim, makar samo u obliku nove kulture i novog kvaliteta života. (…) Masa intelektualaca koja se oslanjala na vas, na osnovu marksističkog pragmatizma ekstremista, koja je borbu za građanska prava ugradila u svoj progresivni kodeks, odnosno, u svoj levičarski konformizam, u stvari samo igra po diktatu vlasti: što je neki progresivni intelektualac fanatičnije ubeđen u vrednost svog doprinosa ostvarenju građanskih prava, utoliko više prihvata suštinski socijaldemokratsku ulogu koju mu vlast nameće, i tako, kroz zalaganje za lažna i sveobuhvatna građanska prava, ukida svaku pravu drugost. Vlast se sprema da preuzme progresivne intelektualce kao svoje sveštenstvo. Ona je već počela da izdaje nevidljive propusnice u svoje nevidljive odaje, tako što im u džepove gura nevidljive članske karte.” (Referat, 1975)

*

“Neka mlada osoba danas se nalazi u drugačijoj situaciji: njoj je mnogo teže da na buržoasku klasu gleda objektivno, očima druge društvene klase. Razlog tome je trijumf buržoazije, to što je uspela da radnike i bivše kolonijalne seljake pretvori u malograđane. Ukratko, kroz neokapitalizam, malograđanština postaje ljudsko stanje. Oni koji su rođeni u toj entropiji, nikako ne mogu da se metafizički postave izvan nje. S tim je gotovo. Zato pokušavam da isprovociram mlade. Oni su verovatno poslednja generacija koja vidi radnike i seljake; sledeća generacija će oko sebe videti samo tu buržoasku entropiju.” (Apologija, 1968)

“Što se mene tiče, lično (moja lična isključenost, kao mladića, bila je mnogo gora od one koju trpi neki crnac ili Jevrejin) i javno (fašizam i rat, koji su mi otvorili oči za život: koliko vešanja, koliko klanja!) toliko sam traumatizovan buržoazijom da je moja mržnja prema njoj sada već postala patološka. Od nje ne očekujem ništa, ni kao celine, niti kao tvorca sopstvenih antitela…” (Apologija, 1968)

“S obzirom na moj totalni nedostatak vere u buržoaziju, protivim se ideji o građanskom ratu, koji bi buržoazija, možda i kroz eksploziju studentskog bunta, povela protiv same sebe. (Apologija, 1968) … To je nesvesni građanski rat, koji se – pod maskom klasnog rata – vodi u infernu buržoaske svesti.” (Referat, 1975)

*

“Prema tome, tu manihejsku svest o buržoaskom zlu studenti bi mogli da steknu na sledeći način (sažeto rečeno): a)… b)… c) tako što će na osnovu poslednjeg preostalog izbora – na pragu poistovećivanja buržoaske istorije sa istorijom ljudskog roda – raditi u korist onoga što nije buržoasko.” (Apologija, 1968)

itd.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[blok45-lista] Velika arhiva časopisa PRAXIS i POGLEDI (1952–1973)

(Bilten anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Drug Oluja javlja
2. Odjavna špica

Drug Oluja, iz poruke koja je upravo stigla:

“Svima čiju adresu nisam imao, svima kojima nisam imao pravu adresu, svima koje sam privremeno smetnuo s uma…

Prijatelji/ce i drugari/ce!

Za naš Mali praznik, 2/3. jun, mali poklon.

Uživajte bar onoliko koliko sam ja uživao dok sam smetao drugari(ca)ma u postavljanju sajta!

https://praxis.memoryoftheworld.org/#librarian=Rudi+Petrovi%C4%87

Pozdrav svima!

Oluja”

(Kraj Olujinog obaveštenja)

Reč o je velikoj i, po svemu sudeći, kompletnoj arhivi časopisa PRAXIS i POGLEDI, iz perioda 1952–1973, uz brojne prateće publikacije tih redakcija. Koliko sam video, u arhivi se nalaze sva domaća i internacionalna (višejezična) izdanja časopisa Praxis.

Praxis-Pogledi-itd

Ne znam mnogo o tome, ali svakako je reč o dragocenoj arhivi istorijski važnih dokumenata. Autori nisu samo marksistički, tu je, na primer, i Paul Goodman (Praxis 1969, temat “Dijalektika oslobođenja”), a tu su i svi brojevi iz godina 1968–1969, kada je čak i ovde, kao što znamo, bilo prilično vruće – iako, avaj, ne uvek iz istih razloga kao u Parizu, Torinu, Rimu ili Meksiko Sitiju.

Hvala drugu Oluji, pogledajte malo o čemu je reč!

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/