čovek

čovek mete oko kontejnera
lepo ga vidim
kako je jutros ustao
pogledao kroz prozor
i u sebi rekao
sad ću da izađem
i pometem ono smeće
oko kontejnera

knjige

lišen bilo kakvog određenog osećaja
sednem često s knjigom u rukama
i čitam
isprva
moje sopstvene misli
ti petokolonaši solipsizma
čine da mi promaknu čitave stranice
onda se vratim
prepustim rečima pripovedača
kome dodelim neodređeni muški
ili ženski glas
a ako je ovaj bio dovoljno blagonaklon
da svoj glas i opiše
onda mi ulazak u njegov svet postaje
lakši
i uskoro ulazim u tu čauru
koja me čuva
usahlog na kanabetu
dok lampa osvetljava
taman dovoljno tmine
da reči zasijaju u punoj svetlosti

[blok45-lista] Tristan Cara: Sedam manifesta dade i drugi tekstovi o dadi (1916–1922)

(Žurnal Anarhije/ blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Devičanski mikrob
2. Odjavna špica

Tekst možete preuzeti kao word doc (53 A4 str.), kao html (da odmah bacite pogled), kao običan ilustrovani PDF (43 str.) i kao ilustrovani gala buklet (84 str.) (najbolje preko linkova iz galerije bukleta; ako to ne radi, uvek imate stranicu Porodične biblioteke).

Preveo i priredio AG, uz veliku pomoć Slavice M, 2014–15.

Objaviti toliko bukleta o dadi, u kojima se Tristan Cara pominje samo uzgredno (mislio sam kako se makar o njemu ovde nešto zna), ipak je bilo neozbiljno. Evo zato malo većeg izbora Carinih tekstova, koji je, neočekivano, poprimio dimenzije knjige. U nastavku, do kraja žurnala, sledi uvod iz bukleta, ne toliko o Cari, koliko o dadi, kao živoj stvari, mada to možete da vidite i u Anarhističkoj biblioteci (kako vam je zgodnije).

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

Tzara

Sadržaj

Iz teksta — Devičanski mikrob (uvodne crtice) — Manifest gospodina Aspirina (1916) — Manifest dade (1918) — Proglas bez pretenzija (1919) — Manifest gospodina Aa antifilozofa (1920) — Tristan Cara (1920) — Gospodin Aa antifilozof šalje nam ovaj manifest (1920) — Manifest dade o slaboj ljubavi i gorkoj ljubavi (1920–21) — Kako sam postao šarmantan, simpatičan i divan (1920) — Kolonijalni silogizam (1921) — Predavanje o dadi (1922) — Sećanja na dadaizam (1922) — Bibliografija

Iz teksta

“Manifest je obraćanje spoljašnjem svetu, u kojem nema ničeg osim namere da se otkrije sredstvo za trenutno izlečenje političkog, astronomskog, umetničkog, parlamentarnog, agronomskog i književnog sifilisa. Manifest može da bude blag, dobar, uvek u pravu, snažan, energičan i logičan.

Kad smo već kod logike, mislim da sam vrlo simpatičan.” (1920–21)

“Našminkati život u lornjonu – pokrivač milovanja – zbirka leptira – to je život sobarica života.

Ležati na britvi i buvama u času ljubavi – putovati u barometru – pišati kao patrona – promašivati, biti idiot, izlagati se pljusku svetih minuta – biti potučen, biti uvek poslednji – vikati suprotno od onoga što drugi kaže – biti sedište redakcije i kupatilo Boga koji se svakog dana kupa u nama, u društvu čistača kanalizacije – to je život dadaista.

Biti inteligentan – poštovati sve ljude – umreti na bojnom polju – potpisati Pozajmicu – glasati za nekog Tipa– poštovati prirodu i slikarstvo – protestovati zbog manifestacija Dade – to je život ljudi.” (1920–21)

“Neka svaki čovek vikne: pred nama je veliki posao destrukcije, negacije. Zbrisati, očistiti. Čistota pojedinca može se potvrditi samo posle perioda ludila, agresivnog, potpunog ludila sveta prepuštenog banditima, koji ga razdiru i uništavaju vekovima. Bez cilja i plana, bez organizacije: neukrotivo ludilo, raspad. Jaki na reči ili na delu preživeće, jer oni znaju kako da se odbrane, okretnost udova i osećanja plamti na njihovim izbrušenim bokovima.” (1918)

“… DADA DADA DADA, krici zgrčenih boja, prožimanje svih suprotnosti i protivrečnosti, grotesknosti, nedoslednosti: ŽIVOT.” (1918)

“Možda ćete me bolje shvatiti ako vam kažem da je dada devičanski mikrob, koji sa upornošću vazduha prodire u sve prostore koje razum nije uspeo da napuni rečima ili konvencijama.” (1922)

tristan-tzara-sedam-manifesta-dade

Devičanski mikrob

“Oko 1916–17, izgledalo je da će rat trajati večno – kraj mu se nije nazirao – utoliko pre što je, za mene i moje prijatelje, iz daleka, poprimao iskrivljene razmere, usled tačke gledanja, s koje je trebalo da imamo vrlo širok vidik. Otuda gađenje i pobuna. Bili smo odlučno protiv rata, ali ipak nismo upali u zamke utopijskog pacifizma. Znali smo da se rat ne može prekinuti, ako mu se ne iščupaju koreni. Nestrpljenje da se živi bilo je veliko, gađenje se odnosilo na sve oblike takozvane ‘moderne civilizacije’, na same njene temelje, na logiku, jezik, a pobuna je poprimala oblike u kojima su groteskno i apsurdno odnosili ogromnu prevagu nad estetskim vrednostima.”

Tristan Tzara: Entretines avec Georges Ribemont-Dessaignes, 1958, Oeuvres complètes, Flammarion, t. V, str. 399–40. Preuzeto iz Anri Bear i Mišel Karasu, Dada, istorija jedne subverzije, IKZS Sremski Karlovci, 1997, prevela Jelena Stakić, str. 11.

I

Ovaj izbor obuhvata sve najvažnije dadaističke manifeste Tristana Care (Tristan Tzara, Samuel  Rosenstock, Mojnešti, rumunska Moldavija, 1896 – Pariz, 1963), kao i neke njegove osvrte na dadu. Ideja je bila da se ti tekstovi konačno objedine, pošto su se kod nas do sada pojavljivali samo u fragmentima (koliko je meni poznato) i, uglavnom, u vrlo nepouzdanim prevodima – iako su mi neki od njih opet bili od pomoći. Pošto se ovi manifesti, dobrim delom, sastoje od automatskih ili nasumičnih fraza, treba razumeti muke na kojima su našli drugi prevodioci. Ni ovi prevodi nisu savršeni. Pitanje je i šta bi to u ovom slučaju trebalo da znači. Svest prevodioca neminovno pokušava da onome što prevodi udahne neki smisao, čak i kada ovog namerno nema. Fraze se nižu na osnovu zvuka i nedokučivih asocijativnih putanja ovog ili onog jezika – misao doslovno “nastaje u ustima”, kako je to jednom rekao Cara – da bi onda počele da se smenjuju s trenucima čiste lucidnost i kristalno jasnim formulacijama, koje bi se teško mogle očekivati od neke suviše trezvene i sračunate misli. S tekstovima dadaista i nadrealista je često tako. U svakom slučaju, mislim da se ovi prevodi mogu smatrati uspelijim od ranijih (samo to, ništa više, što možda nije dovoljno, osim u onim izričitijim delovima, koji su ovde ipak precizniji), a glavna novost je da je sada tu sve: “Sedam manifesta dade” (1916–1921), kako glasi naslov te celine koju je 1924. priredio sam Cara, i koja je od tada, s raznim dodacima, koji variraju od izdavača do izdavača, neprekidno u opticaju.

Cara je najzaslužniji za širenje mikroba dade iz njegovog ciriškog žarišta i pretvaranje u pošast svetskih ili makar evropskih razmera (ovo drugo sigurno nije preterivanje). Danas je nemoguće dočarati kakav su uticaj na generaciju 1914. imali njegov Manifest dade 1918, ali i mnogi drugi tekstovi, rasuti po raznim dadaističkim publikacijama, od kojih je neke kasnije povezao u Manifest dade o slaboj ljubavi i gorkoj ljubavi (1920–21). To ne znači da je Carina dada (najčešće opisivana kao “nihilistička”, iako je to samo jedan od njenih atributa) bila više dada od dade jednog Huga Bala ili Arpa, već samo da je dada u njemu pronašla temperament raspoložen da je ponese dalje u svet. Tu je bio i Rihard Hilzenbek (Richard Huelsenbeck), koji je nauk dade preneo iz Ciriha u Berlin, što je odmah imalo i širi odjek. I druge dade su širile dadu, svaka na svoj način i u svom dometu. Ali, Cara ju je preneo u Pariz, koji tada bio centar sveta. Tačnije, Pariz je došao po Caru – prvo Fransis Pikabija, zatim Andre Breton, koji su ga tamo uporno zvali – pošto su njegovi tekstovi iz časopisa Dada (naročito br. 3, iz 1918) već razbili relativnu izolovanost ciriške grupe. Srećom, to što se dešavalo u Parizu, u vrlo kratkom, ali burnom periodu, 1920–1922, nije ostalo samo stvar prolaznog publiciteta. Posledice su bile ogromne i prevazilaze sve ostale pojedinačne događaje u oblasti ideja i oblika izražavanja, u XX veku, makar u sferi umetnosti. Ali, umetnost je bila samo kapija kroz koju je dada ušla u naš svet. Cilj je bio drugačiji život, drugačije biće, a ne nove umetničke forme, same po sebi, u istom, starom zabranu, zvanom “umetnost”, s njegovom podelom rada i uloga. To je ostalo samo delimično razjašnjeno i ostvareno – sami dadaisti su se vremenom vratili u manje-više konvencionalne okvire, ako ne duhom, onda u nekim spoljašnjim manifestacijama (uobičajena izdavačka aktivnost, retrospektive, intervjui, poneko predavanje) – ali ta priča još nije gotova. Istoričari o tome još ne mogu da kažu konačnu reč.

II

Ovi manifesti su neposredna demonstracija onoga što je dada zaista bila i zbog čega je važna danas: potpuni prekid u jeziku i svesti ove kulture, u njenoj komunikaciji. Nisu bile narušene samo neke norme izražavanja. Sve je bilo dovedeno u pitanje, onako kako se rušilo: do temelja. Sve institucije, vrednosti, svetinje, dostignuća. Ako neko misli kako je taj protest bio samo simboličan i kako su to ipak bili samo umetnici, neka onda primeti da su to bila i ljudska bića, koja su reagovala na debakl cele jedne kulture, od koje više nisu očekivala ništa ili makar ništa dobro. Značaj tog NIŠTA nikada ne može biti jasan onima koji i dalje očekuju nešto. To nije bilo “ništa” nekog nihilizma, kao životne ili političke filozofije, već nagonsko odbacivanje nečega što se suviše dobro dokazalo kao pogubno i neprihvatljivo. U tome su bili vrlo precizni. Napali su jezik, razum, svest, kulturu; ono što formira naše poverenje i očekivanja, sposobnost da društveno zlo racionalizujemo u podršku, učešće, entuzijazam. To je pravi temelj svih naših institucija. Kada to poverenje nepovratno nestane, kada ljudi svoja očekivanja okrenu od bila čega, osim od samih sebe i onih do sebe, kada na sve to kažu dada ili nmvava fafa – kraj svake racionalne komunikacije sa svim otuđenim instancama – sve nestaje i to bez ikakve bele magije. S takvim prekidom u ponašanju, izražavanju, poverenju i očekivanjima, ova kultura prosto ne može biti tako efikasna, u svom “miru”, ratu, organizaciji, destrukciji, lobotomiji – ili u proizvodnji svoje “opozicije”, koja ostaje u racionalnoj komunikaciji s njom, što ukazuje na prisustvo pozitivnih očekivanja i zajedničku baštinu vrednosti i koncepata. Nema više kome da se obrati, nema ko da sluša njena naređenja ili gluposti; nešto može da postigne još samo čistom prinudom ili po inerciji, zato što je uništila druge oslonce života (to je naša polazna tačka); ali, onog najvažnijeg – vere i očekivanja – više nema.

Znamo da svega toga još ima, da je naše NIŠTA, uprkos svim jakim razlozima da bude totalno, skoro nikakvo (ceo taj razvoj promenio nas je mnogo više nego Carinu generaciju) – ali, samo to bi bila neka nova situacija.

Na ličnom planu, tamo gde sva ova razmatranja jedino imaju ili nemaju smisla, bez čekanja na druge ili da lanci sami spadnu, sve to donosi novo osećanje slobode, koje “realno” ne menja ništa u “široj slici”, kako se to kaže (i u kojoj ionako ne živimo), ali nas pomera s mrtve tačke, skreće sa zacrtane putanje. Slučaj opet dolazi po svoje. “Neki pogrešan korak, neki loše izgovoren slog, otkrivaju misao čoveka.” (Aragon, Seljak iz Pariza, 1926) Koliko energije ostaje neprotraćeno kada samo prestanemo da razmišljamo o “glasanju za nekog Tipa”! (Cara) Ukratko, otvara se neka druga perspektiva; ceo društveni mehanizam, sa svim svojim prinudama i distrakcijama, služi tome da se ona ne otvori; ali, ovako, borba se nastavlja. Ne zamerajmo onima koji još nešto pokušavaju ili su pokušavali, što nas nisu oslobodili umesto nas.

III

Danas bi taj prekid morao da bude potpun, ali i izražen drugačije. U ono vreme, takozvana “javna sfera” – otuđeni zajednički prostor društva bez zajednice, zatvorski krug – još je bila osetljiva na gest, demonstraciju, skandal, na ono što je kasnije postalo “performans”. Dadaisti se nisu oslanjali samo na javne demonstracije – daleko od toga, pogledajmo samo Arpa, iako su i ostali nastavljali sa svojim ličnim eksperimentima, koji su isključivali buku i dreku skandala – ali to je bio važan aspekt njihovog delovanja. U vreme pre televizije, interneta i “konceptualne umetnosti”, to je bio neposredan oblik obraćanja, mogućnost da se proširi krug zaverenika, pored toga što bi se neke druge njuške izbacile iz kože. Danas bi to bila samo afirmacija otuđenja i pseudokomunikacije, puka predstava, koja ne bi značila ništa, za čula i svest toliko zasićene svakakvim javnim ekscesima, u politici, umetnosti, zabavi, pornografiji. (Osim ako niste Marina Abramović ili neko slično čeljade, koje se sakati u izolovanom i ekskluzivnom prostoru nekog salona za umetničku zabavu). Ali, u toj ravni ionako nikada nismo ni imali šta da tražimo. Obnova naših bića može započeti samo u tajnosti (nejavnosti) i neposrednosti naših života i odnosa. Kroz ono što radimo za sebe, jedni za druge i zajedno, bez ikakve reference na bilo šta izvan i iznad nas samih. Samo tako možemo da sačuvamo jezgro, supstancu, smisao našeg iskustva. Svi osećamo da izdajemo nešto suviše dragoceno kada to iznesemo na pazar, u “javnu sferu”, u uslove koje nismo sami odredili, kada vodimo anonimnu i sumarnu “komunikaciju”, u kojoj se neko iskustvo ionako ne može preneti (tačnije, dočarati, da ne idem dalje; iskustvo je suštinski neprenosivo i neizrecivo). Ali, sve to se može sačuvati, bez regresije u elitizam ili hermetizam. “Jedini pravi poduhvat je oslobođenje svakodnevnog života, ne u nekoj istorijskoj perspektivi, već ovde i sada. To podrazumeva odbacivanje svih otuđenih oblika komunikacije.” (G. Debor, O prolasku nekoliko soba…, 1959) Tu smo samo mi i niko osim nas. I to onda može početi da se širi, u raznim oblicima, od kojih nijedan više nije bezazlen – samim što nije toliko sračunat, dakle, predvidljiv – ali samo u tom duhu, iz uvek iste ravni. Fešte su sastavni i obavezni deo tog iskustva. Kao i neke druge operacije. (Ovi Žurnali verovatno nisu, još ne znam šta da radim s njima.) Za one koji se i dalje pitaju koja je praktična posledica svih ovih razmatranja, ovo je alfa i omega.

TaTa-Dada-biografija

IV

Ali, zašto bi se sve to i dalje zvalo dada?

Sve to se ne zove dada. To nema ime. Ali, ima nečeg i u magiji same reči.

Carin opis dade kao “devičanskog mikroba” nije nikakva metafora. To je dobra definicija. Naime, dadu je nemoguće definisati na isti način na koji definišemo neki jasno ograničen fenomen, recimo, kutiju za cipele ili liberalni koncept “ljudskih prava” (vrlo ograničen fenomen!); možemo samo da pokušamo da dočaramo njeno dejstvo. Tu česticu koja počinje da oslobađa nešto u nama, čim se malo otvorimo za nju. I Huga Bala je trebalo shvatiti doslovno kada je, u svom pionirskom Manifestu dade iz 1916, rekao kako samo treba izgovoriti tu reč i onda je ponoviti nekoliko puta. Dada. Dada dada. Dada dada dada dada. Nemoguće je ostati pri čistoj svesti, dakle, u oklopu istih, starih klišea i izgovora, kada vas to jednom uhvati. Neka bezrazložna radost vas odmah nosi dalje. Ali, to je, kao i svako iskustvo, teško dočarati. Ostaje da se proba.

Zato je dada i mogla da se razvije u toliko ličnih dada, a da nikada ne postane neka “filozofija”, “sistem”, doktrina. S nekom drugom reči to ne bi išlo, što takođe može da se proveri. U ono vreme, dada se pojavila u svetu “izama”, često tako visokoparnih, usiljenih, odbojnih. I grupa iz Cabaret Voltaire je tražila neki novi “izam”, kojim bi označila svoju orijentaciju, ali onda se Balov prst, u nasumičnom prelistavanju Malog Larusa, zaustavio na “dada”. Delovalo je trenutno i nastavilo da se širi kao zaraza. U dadaističkim časopisima i zbirkama naići ćete na pravi “interpretativni delirijum”, na ceo ciklus tekstova koji se okreću oko same reči, tako što polaze od nje i onda joj daju najrazličitija značenja. Kada misao zapne: DADA, dve tačke ili crtica – nasumična paljba – i sve se nastavlja. Niko nije ni pokušao da potraži drugu reč, na celom potezu na kojem je delovala, od Atlantika do Urala, i malo južnije, do Zagreba, Vinkovaca i Beograda. To se ne može do kraja objasniti.

To deluje čak i danas, kada “sve prolazi”, tako što više nikome ne znači ništa. Na to ne utiču ni kese DADA koje sam video u današnjem Cabaret Voltaire ili neke druge komercijalne aplikacije. Ne utiče ni to što o dadi “znamo sve”. Dovoljno je par klikova da bismo se obavestili o njenoj istoriji, namerama, protagonistima, linijama uticaja. Studenti i profesori umetnosti o njoj znaju još više; istrenirani su da je vide kao nešto što se nalazi između druge dve stvari, negde tamo iza, u vremenu, odavno prohujalom; ili prepoznaju njen uticaj tamo gde to nema nikakav značaj, u umetnosti koja se vratila u galerije i na tržište, kao puka distrakcija i deo “kulturne ponude”. Drugim rečima, ne znaju ništa o živoj stvari. Dada nije muzejski fenomen već agens, čestica, duh. Izgovorite je i tu je. Sve se opet može dovesti u pitanje. (Možda je to ponovo pronađeni duh mitskog Varalice, s kojim sve postaje moguće, koji može da poprimi sve oblike – demijurga, junaka, kukavice, budale – i naruši sve tabue, da bi priča, a sa njom i naša misao, uopšte mogla da se razmahne; sreće se u svim folklorima, ali ne i u strogoj organizaciji moderniteta, u kulturi svedenoj na radni logor, kao što je naša, u kojoj može samo da pravi pometnju.) Naravno, treba ići dalje. Tu su i druge ideje, pitanja, mogućnosti, hitna potreba da se i u današnjim uslovima preispitaju svi kritični aspekti ljudskog stanja, našeg stanja, da se izađe iz ovog apsurda. Ali, dada nas ionako vodi ka tome. Ni njoj se sve ovo okolo i to u šta smo se pretvorili nimalo ne sviđa.

V

Kao jedan od glavnih protagonista dade, Tristan Cara je svakako zaslužio da prava priča o njemu počne tek sada, posle ovih uvodnih crtica. Ali, to, do daljeg, ostavljam za samostalno istraživanje. S koje god strane da pođete, naletećete na njega. Izveštaji variraju, slika o njegovom karakteru nije uvek blistava – da li je zaista, sa ovakvih pozicija, bilo moguće zadovoljiti sve ukuse, svačija očekivanja? – ali sve to treba prihvatiti s rezervom. S druge strane, tu je i ono što nedvosmisleno ukazuje na retku ličnu doslednost i veliku hrabrost, koju je taj “mali Japanac sa monoklom” (Aragon) znao da pokaže u nekim vrlo kritičnim trenucima. Treba imati u vidu i da ovaj izbor donosi samo nešto što bi se moglo nazvati obaveznim minimumom. Cara nije bio samo pisac manifesta; bio je i jedan od najvećih pesnika XX veka. Ali, u veku koji je sve manje mario za poeziju, to je ostalo manje poznato. Tu su i njegovi kasniji eseji i velika ljubav prema afričkoj umetnosti, za koju je čak postao stručnjak (bez licence). Njegov život je i priča o drugim značajnim ličnostima iz tog perioda evropske avangarde, koja u njegovom slučaju – ubeđenog, ali i vrlo svojeglavog komuniste – uključuje i priču o političkim borbama i dilemama cele te generacije. Možda će njegova biografija, koja se tek nedavno pojavila na engleskom jeziku (Marius Hentea, TaTa Dada: The Real Life and Celestial Adventures of Tristan Tzara, septembar 2014), obimnija od svih dosadašnjih, koju sam ovde mogao da koristim samo u odlomcima, pojasniti neke kontroverze i konačno doneti neku detaljniju i pouzdaniju sliku. Onda ću sve ovo napisati opet.

AG, januar 2015.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

 

 

š a l j i   š t o   d a l j e

glad za patnjom

sve češće
(mada ne znam koliko je to češće
kad sam i do sad veoma često
to radio)
pogledavam u pravcu klošara
i sanjarim o teškom
smrdljivom smrznutom životu
nakrcanom boleštinama
teškim alkoholizmom
ćutanjem
i smrtim snom
pokušavam da se zamislim
(koliko god je to nemoguće)
kako svaki zrak zimskog sunca
ljubim
kako se nikada ne smejem
(ne zbog nedostatka zuba)
kako se sećam svog prošlog života
(a sećam ga se i ovako)
kako bežim od bandi razjarenih klinaca
po predgrađima kopam po kontejnerima
i kako u pedalj znam
svaku ulicu ovog grada

klinac

gledam klinca
spustio se iz ulaza
niz gelender
očistio tur
poskočio
dodirnuo granu
tužne vrbe
i potrčao da vidi
gde su mu drugari

O pokoravanju

(esej o novom romanu Mišela Uelbeka Pokoravanje koji u izdanju IP Booka izlazi 20. februara napisao je prevodilac dela Vladimir D. Janković)

Kad god se govori ili razmišlja o mogućim scenarijima po kojima bi se odi-
grao slom Evropske unije, ili bar ove i ovakve Evropske unije kakvu danas znamo,
u opticaju su uglavnom dve opcije: ili bi do raspada došlo u ratu, u krvi do kolena,
ili bi pojedine članice, a naročito one najvažnije, počele da istupaju iz saveza, obe-
smišljavajući postojanje zajednice kao takve.

Kao da niko ne pomišlja na treću, fundamentalnu soluciju, onu zasnovanu
na demokratskim načelima. A ona podrazumeva realnu mogućnost da do bes-
povratne promene, do kraja ove i ovakve Evrope, dođe ne na bojnom polju, ne na
ulici, nego na – biralištima.

Upravo je takva Uelbekova Francuska sa početka treće decenije XXI veka,
u trenutku kada vlast u zemlji – upravo putem izbora i političke kombinatorike,
ne ratom i nasiljem – preuzimaju muslimani. Istu sudbinu pisac predviđa i nekim
skandinavskim zemljama i zemljama Beneluksa, ali ključni trenutak u velikom
evropskom preobražaju, u nastanku jedne nove Evrope, kojom više neće upravlja-
ti Evropljani, svakako predstavlja trijumf muslimanskih političara na izborima u
Francuskoj.

Pokoravanje se još nije ni pojavilo u knjižarama, a internet je bio pun ko-
mentara i preliminarnih analiza, nadahnutih sinopsisom novog Uelbekovog dela.
Bilo je tu i promućurnih opaski i mudrih opservacija, ali i ničim potkrepljenih
nagađanja, što je, uostalom, normalna pojava kad se govori o nečemu što se ne
poznaje dovoljno, ili nimalo.

Uelbekovo Pokoravanje nije provokacija. Redovi ove knjige nisu obojeni
mržnjom, pa ni ksenofobijom. Pokoravanje, takođe, nije ni opomena ni poslednje
upozorenje. Ne, nema više vremena za upozorenja. Na stranicama ove knjige čeka
vas jasna, razgovetna slika nastupajućeg stanja, a na vama je da se, čitajući je, u
što većoj meri unapred prilagodite onome što dolazi, onome što će biti. To da će
muslimani doći na vlast prvo u Belgiji, a potom i u Francuskoj – jasno je svakome
ko imalo poznaje stanje i prilike u ovim zemljama. Ima, naravno, mnogo istine u onoj srpskoj „čije stado, toga i dolina“. Nerazumno bi, uostalom, bilo očekivati
da oni kojih ima najviše ne dođu na vlast. Nerazborito bi bilo nadati se da većina
neće uzeti stvar u svoje ruke. Nerazborito, ali pre svega – nedemokratski.

Upravo je to fascinantan momenat Uelbekove vizije. Sila koja dolazi na
krilima najmlađe velike svetske religije ne razara moćni zapadnoevropski sistem,
ne uništava ga; ne, ona taj sistem preuzima, nasleđuje ga, i ni na kraj pameti joj
nije da se liši njegove impozantne strukture, njegovih realnih prednosti i zavid-
nih dometa. To i jeste evropska tragedija, ili groteska; to što će Evropa morati da
prepusti sve što je ubirala i sticala upravo onima od kojih je ubirala i sticala.

Ima li ta i takva Evropa, Evropa bez Evropljana, budućnost? Ima, zašto ne
bi imala, nagoveštava Uelbek. Ona će se, štaviše, širiti i proširivati, impresivnijim
tempom nego do sada. U Uelbekovoj viziji, u toj novoj Evropskoj uniji pozive za
članstvo dobijaće i prihvatati Maroko, Alžir, Tunis, Egipat, Jordan… Muslimanska
vera, muslimanski način života i, naravno, muslimanski živalj postaće ubedljivo
dominantni na evropskoj političkoj sceni, u evropskoj stvarnosti.

Uelbek u ovoj knjizi ne nastupa sa neprijateljskih pozicija prema islamu.
Nema ovde, kao što bi neko mogao očekivati, ni grube netrpeljivosti ni govora
mržnje. Pre bi se moglo reći da se, kroz svog glavnog junaka, univerzitetskog
profesora, specijalistu za književni opus Žoris-Karla Uismansa, Uelbek lično,
intimno suočava sa neminovnim promenama i jednom novom realnošću koja
čeka njega i njegove sunarodnike.

Pokoravanje je, ujedno, i uzvišena, potresna oda hrišćanskoj veri, onom
starom hrišćanstvu iz ranog srednjovekovlja, dirljivi hvalospev religiji koja je is-
trajavala do jedanaestog veka i velike šizme posle koje se hrišćanski svet raspolu-
tio na pravoslavni, ortodoksni Istok i rimokatolički, papski Zapad. Vraćajući se
prošlosti, Uelbek tiho, bez patetike, muški žali za snagom vere koja bi se mogla
suprotstaviti aktuelnoj najezdi, snagom koju obezbožena, pseudohrišćanska Ev-
ropa više nema.

Vladimir D. Janković

prljava krpa

čekajte
molim vas
zauzeti smo lansiranjem
rakete
koja će u svemir
odneti zalihe smeća
ne smetajte sad
vidite da nam je baš stalo
da prikažemo taj veoma loš film
jer i naše đubre je
izraz naše slobode
naše potrage za srećom
verujte
da ćemo nevernike
koji nas nazivaju
nevernicima
privesti ognjenoj pravdi
jer mi možemo da ubijamo više
i bolje
od svih ostalih
vašu slobodu
tu prljavu krpu
uživajte u svoja četiri zida
ako ih još uvek imate