[blok45-lista] Pjer Paolo Pazolini: “KPI mladima!” (1968)

Žurnal Anarhije Blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin

U ovom žurnalu:

1. Najava šireg izbora Pazolinijevih tekstova o politici i društvu
2. Odjavna špica

Pjer Paolo Pazolini: “KPI mladima!” Beleške u stihovima za jednu proznu poemu i “Apologija” (1968)

10 A4 str., samo kao word.doc, za sada (ili ovde)

“Nekoj mladoj osobi… danas je mnogo teže da na buržoasku klasu gleda očima druge društvene klase. Razlog tome je trijumf buržoazije, to što je uspela da radnike i postkolonijalne seljake pretvori u malograđane. Ukratko, kroz neokapitalizam buržoazija je postala ljudsko stanje. Oni koji su rođeni u toj entropiji, nikako ne mogu da metafizički budu izvan nje. S tim je gotovo. Zato pokušavam da isprovociram mlade. Oni su verovatno poslednja generacija koja vidi radnike i seljake; sledeća generacija će oko sebe videti samo tu malograđansku entropiju.

“S obzirom na moj potpuni nedostatak vere u buržoaziju, protivim se ideji o građanskom ratu, zato što bi to bio rat koji bi buržoazija, možda i kroz eksploziju studentskog bunta, vodila protiv same sebe.” (Pazolini, “Apologija”, 1968).

*
To je ta čuvena Pazolinijeva poema, koju mu mnogi ni do danas nisu oprostili – iako treba reći da je njena poruka od tada ipak doprla do mnogih drugih – ona u kojoj je, u jednom od ranih vrhunaca 1968, povodom sukoba između studenata i policije u Rimu, u Vale Đulija, rekao kako je imao simpatije za policajce (ne i Policiju, to nije bila tema)… Ali, rekao je još neke stvari.

Zašto se izrazio baš tako objasnio je u “Apologiji”; gde je dalje razradio svoja zapažanja iz poeme. Tekstovi su se pojavili istovremeno, kao celina, već u aprilu 1968. Naslov poeme, “KPI (Komunistička partija Italije) mladima!”, je aluzija na jednu od parola iz ih tih dana.

Šaljem radnu verziju, samo kao prvu najavu nešto šireg izbora Pazolinijevih tekstova.

Tu je još jedan prilog (attachment), samo kao slika, iz 1974, s kojim se možda ne slažem u svemu (izlišna napomena, koju bih morao da prikačim uz svaki Pazolinijev tekst – ili bilo čiji), ali koji opet izražava jednu rešenost, ili potrebu, koja danas toliko nedostaje. Da se ponovo povuče crta, razdvoje svetovi, ono što nikako ne ide jedno s drugim. Tekst je, verujem, razumljiv sam po sebi, ali neki njegovi motivi biće jasniji kada se pojave i drugi tekstovi.
*
“Novinari iz celog sveta (uključujući i one sa televizije) sada vam (kako se to valjda još kaže na studentskom žargonu) ližu guzice. Ja ne, dragi moji.

“Imate lica tatinih sinova. Plava krv nije voda. Nosite isto zlo u očima. Puni ste straha, nesigurni, očajni (u redu!), ali isto tako znate kako da budete siledžije, ucenjivači, čvrsti i neumoljivi: to su malograđanske privilegije, dragi moji.” (…)

“Prestanite da mislite na svoja prava, prestanite da tražite vlast. Iskupljena buržoazija mora se odreći svih svojih prava i proterati iz svoje duše, jednom za svagda, ideju vlasti. Sve to je liberalizam: ostavite to Bobiju Kenediju. (…)

“Začudo, zaboravili ste revolucionarni jezik siromašnih, onaj stari, toljatijevski, zvanični jezik Komunističke partije, da biste usvojili njegovu jeretičku verziju, ali isključivo na osnovu najplićeg žargona sociologa bez ideologije (ili izlapelih partijskih birokrata). S takvim jezikom, na rečima polažete pravo na sve, dok praktično tražite samo ono na šta (kao dobra buržujska deca) ionako imate pravo: niz hitnih reformi, primenu novih pedagoških metoda i obnovu državnog organizma. (…)

“Bože, da li zaista moram da razmotrim mogućnost da se u građanskom ratu borim na vašoj strani i tako odbacim svoju staru ideju o revoluciji? (Pazolini, “KPI mladima!”, 1968; stihovi su ovde povezani u obične prozne rečenice.)

*
pasolini-beleske-1974

O TEKSTU (uvodna napomena iz fajla)

Postoje dve verzije poeme. Prva je obavljena u časopisu L’Espresso, 16 . IV 1968, a druga, konačna, u časopisu Nuovi argomenti, br. 10 (izdanje za period april-jun 1968). Razlike su uglavnom u nijansama. Ovde je, kao glavni tekst, prevedena druga, konačna verzija, kasnije reprodukovana u zbirci Empirismo eretico (Jeretički empirizam, 1975) i Pazolinijevim sabranim spisima. Razlike iz prve verzije su navedene u fusnotama i, u jednom slučaju, u posebnoj zagradi. Jedna od tih razlika, za sada je preneta samo u originalu, u f. 8.

Kontekst su studentski pokret i politička klima u Italiji 1968, a neposredan povod sukob studenata i policije na Arhitektonskom fakultetu u Rimu, u Vale Đulija, 1. III 1968 (“La battaglia di Valle Giulia”). Bio je to prvi nasilni odgovor studenata na policijsku represiju. Prethodnog dana (29. II), policija je izbacila studente koji su mirno okupirali zgradu fakulteta i tamo ostavila jednu jedinicu. Već sutradan, oko 4.000 studenata je napalo zgradu i fizički se obračunalo s policijskim obezbeđenjem. To je faza sukoba na koju se Pazolini osvrće. Kasnije su stigle nove policijske trupe, a u sukobima koji su trajali celog dana, povređeno je preko 100 policajaca i preko 400 studenata, dok ih je 232 bilo uhapšeno.

Sve to danas izgleda kao tipična epizoda iz perioda 1968–1969. Studentski stavovi su takođe bili tipični: iza bučne retorike, sa maksimalističkim zahtevima (Pazolini: “na rečima polažete pravo na sve…), stajala je realpolitička agenda, ograničena na kritiku rigidnog i ekskluzivnog obrazovnog sistema i anahrone društvene organizacije (“…dok praktično tražite samo ono na šta, kao dobra buržujska deca, ionako imate pravo: niz hitnih reformi, primenu novih pedagoških metoda i obnovu državnog organizma.”).

Skoro svi elementi onog sindroma koji se od tada, sa svakom novom studentskom i “aktivističkom” generacijom, neprekidno reprodukuje, bili su vidljivi još početkom 1968. Danas se često gubi iz vida i da su skoro sve levičarske grupacije iz tog vremena, sa izuzetkom situacionista, nekih anarhista i nezavisnih pojedinaca, bile izrazito autoritarne i etatističke – maoisti, trockisti, lenjinisti, hošiminovci, titoisti (zapadni). Tu frustrirajuću mešavinu ideološkog dogmatizma i malograđanskog mentaliteta primetio je i Pazolini i bio jedan od prvih koji su reagovali na nju. To je ono što odbija i danas: svi osećamo da u samom držanju i retorici “aktivista” ima nečeg lažnog, ne zbog neiskrenosti ili čistog glumatanja, iako i toga ima previše, već zbog samog pristupa. Ono čemu oni teže može se ostvariti samo kroz mehanizme vlasti (nove zakone i propise, to jest, kroz neku alternativnu tehniku uprave). Pravi teren borbe, promena u ravni ponašanja i neposrednih odnosa, ostaje netaknut. To je ono što aktivista preskače, smatrajući sebe dovoljno drugačijim i preobraženim, samo na osnovu nekog racionalno usvojenog (nabubanog) stava, da bi se odmah bacio na nekog ili nešto drugo: “mase”, “društvo”, “svet”. Nepreobraženi duh (koji se može preobraziti samo kroz drugačije iskustvo, stavove, ponašanje, ovde i sada) daje sebi za pravo da priča o drugačijem ljudskom stanju i završava u spekulacijama o drugačijim oblicima tehničke organizacije – borbe (za vlast), proizvodnje, distribucije, uprave, milostinje – umesto da se otvori za refleksiju i komunikaciju o drugačijem kvalitetu ljudske avanture, samog ljudskog iskustva.

Ali, za razliku od Adorna (da navedem taj primer), koji je o potpuno istim problemima napisao nekoliko izvanredno temeljnih i lucidnih eseja (“Rezignacija“, “Marginalije“, itd., takođe iz 1968) – samo zato da bi još jednom bio ignorisan ili ismejan od onih kojima je pokušao da se obrati – Pazolini je postigao nešto drugo: da takvi prvo zaneme, a onda eksplodiraju od besa.

Danas bi takav efekat bilo teško postići, ma kojim sredstvima, kamoli ironijom i polemikom, u klasičnom, književnom smislu; ali, tada je cela levičarska javnost bila u šoku. U takvom trenutku, kada su strasti na vrhuncu, kada se vodi tako ogorčeni i uzvišeni boj, i kada svaki malograđanin, koji iole drži do svoje reputacije “napredne” osobe, izražava simpatije prema “buntovnoj omladini”, napadati studente… izražavati simpatije za policajce, makar i kao prave “sinove siromašnih”…  To je bilo previše, čak i od Pazolinija, koji je do tada već stekao reputaciju društvene napasti, ali na koju je javnost počela i da se navikava, što je sudbina svake izolovane kritike. Pazolini je ciljao na mnogo širi skup problema, ali tom provokacijom je naterao sve da ga saslušaju, makar na trenutak.
Ipak, za istinsku kritiku i promišljanje u tom trenutku nije bilo mesta. Tek kasnije – iako ne mnogo kasnije – tekst je dobio potvrdu, u primerima toliko brojnim da ih je ovde izlišno nabrajati. Skoro cela generacija, ili makar oni njeni istaknutiji “lideri” i aktivisti, završila je u najcrnjem političkom konformizmu: nekadašnji radikalni levičari i nekonformisti postali su liberali, desničari, nacionalisti, korporacijski i državni službenici i, vrlo retko, još rigidniji “levičari”. Komunistička partija Italije, tada moćna politička snaga i glavna uzdanica Promene, ubrzo je pošla putem “istorijskog kompromisa”, da bi se onda pretvorila u mlaku kašu, umućenu od raznih elemenata iz levog, liberalnog centra.

Slika je ista ili vrlo slična i u drugim zemljama, uključujući – i to ne kao uzgredan primer – i bivšu Jugoslaviju. U međuvremenu, studentski, ali i socijalni protesti uopšte, ovde kod nas, srozali su se na nivo najobičnijeg cenjkanja, to jest, najplićeg oportunizma (“Budimo nemogući, tražimo realno”, kao što su poručili studenti iz jednog od “uspešnijih” protesta, onog u Zagrebu 2008–09, čija je repriza, samo manje efektna, usledila i u Beogradu 2011). Niko se više ne podiže ni na prste, da bi bacio pogled makar malo dalje, u život, šta to zaista jeste ili bi trebalo da bude. Ali, takvi protesti su samo na ogoljen način pokazali ono što je s tom orijentacijom bio problem od samog početka.

Na prevod “Apologije”, koju je Pazolini priložio uz ovu poemu, kao objašnjenje i dalju razradu svojih zapažanja, moraćemo da sačekamo još koji dan ili nedelju; ali, evo jednog odlomka koji može da posluži kao zaključak, u ovoj prvoj najavi nešto šireg izbora Pazolinijevih tekstova o politici i društvu, koji, nadam se, sledi uskoro:

(videti uvodni citat iz Apologije, o “malograđanskoj entropiji”)

(kraj uvodne napomene iz fajla)

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Billie Holiday – Easy Living

Living for you, is easy living.
It’s easy to live when you’re in love.
And, I’m so in love,
There’s nothing in life, but you.

I’ll never regret the years I’m giving.
They’re easy to give when you’re in love.
I’m happy to do whatever I do, for you.

For you…maybe I’m a fool, but it’s fun.
People say you rule me with one wave of your hand.
Darling, it’s grand.
They just don’t understand.

Living for you is easy living.
It’s easy to live when you’re in love.
And, I’m so in love,
There’s nothing in life, but you.

[blok45-lista] Gustav Landauer, “Anarhična razmišljanja o anarhizmu” (1901)

Žurnal Anarhije Blok 45 uređuje i vodi Aleksa Golijanin

U ovom žurnalu:

1. Ponovo sa Gustavom
2. Odjavna špica

“To je još jedna velika, temeljna greška: da se anarhizam može ili mora doneti celom svetu; da je anarhija stvar celog čovečanstva; da će zaista nastupiti Sudnji dan, a za njim Hiljadugodišnje carstvo. Neko ko želi da ‘donese slobodu celom svetu’ – što uvek znači, svoje viđenje slobode – može biti samo tiranin, a ne anarhista. Anarhija nikada neće biti stvar masa, ona se nikada neće uspostaviti nekim opštim napadom ili oružanim ustankom, kao što se ni ideal federalističkog socijalizma neće ostvariti tako što će se sačekati da prethodno akumulirani kapital i vlasništvo nad zemljom pređu u ruke naroda. Anarhija nije stvar budućnosti već sadašnjosti; to nije stvar zahteva već življenja. Anarhija nije stvar nacionalizacije dostignuća prošlosti već novih ljudi, koji polaze od skromnih izdanaka i kroz unutrašnju kolonizaciju, usred starog sveta, osnivaju nove zajednice, ovde i sada. Anarhija nije stvar klasne borbe, između onih koji nemaju i onih koji imaju, već slobodnih, iznutra konsolidovanih i suverenih priroda, koje se odvajaju od svega masovnog i onda sjedinjuju u nove forme. Stara opozicija između uništavanja i stvaranja počinje da gubi svaki smisao: stvar je u novim oblicima života, u onome što još nije bilo. (…)

“Tada će moći da nastupi svet koji smo naslućivali, do kojeg ne bi mogao nas dovede nikakav spoljašnji razvoj. Nije dovoljno odbaciti spoljašnje uslove i institucije; moramo odbaciti sebe. Ne ubij, osim samog sebe: to će biti znamen onih koji se usuđuju da stvore sopstveni haos da bi otkrili svoje najizvornije i najdragocenije unutrašnje biće i postali jedno sa svetom, u mističnoj zajednici, tako da ono što čine u svetu izgleda kao da izvire iz nekog nepoznatog sveta u njima. (…)

“Svet se može stvoriti samo iznutra. Tu zemlju, taj raskošni svet, otkrićemo ako smo u stanju da kroz haos i anarhiju, kroz nečuveno intenzivno i duboko iskustvo, otkrijemo novog čoveka. Svako od nas to mora da uradi. Tek onda ćemo imati anarhiste i anarhiju, ovde i sada, pojedince, raštrkane svuda. I oni će početi da pronalaze jedni druge. (…)

“Tek kada anarhija za nas postane duboki, mračni san, a ne vizija stečena pomoću koncepata, naša etika i naša dela postaće jedno.” (Gustav Landauer, 1901)

gustav-landauer-anarhicna-razmisljanja-2014

Gustav Landauer, Anarhična razmišljanja o anarhizmu (1901)

Tekst možete pogledati odmah, kao html (i običan A4 pdf) ili preuzeti kao word.doc (7 A4 str.) ili kao ilustrovani gala buklet (12 A5 str.).

Naslov originala: Gustav Landauer, “Anarchische Gedanken über Anarchismus” (London, 1901), Die Zukunft, Berlin, 26. X 1901. Preveo AG (jul 2014), delimično na osnovu originala i najvećim delom na osnovu engleskog prevoda Gabriela Kuhna, Gustav Landauer, Revolution and Other Writings: A Political Reader (ima na webu), “Anarchic Thoughts on Anarchism”, PM Press, 2010, str. 84–91.

*

Ovaj tekst je napisan posle atentata na američkog predsednika Makinlija (1901, videti f. 2), ali nije bio samo reakcija na taj događaj, već i prva objava Landauerove nove orijentacije.

S one strane starih priča o nasilju i nenasilju, o “konstrukciji i destrukciji”, Landauer predlaže nešto mnogo zahtevnije, ali i uzbudljivije: totalnu promenu – ili obnovu – sopstvenog bića. Dakle, nešto što i doslovno kreće odozdo. Samo novi ljudi mogu da stvore nešto novo. Nikakav spoljašnji razvoj ili obrt, kaže Landauer – neka genijalna teorija ili superiorna tehnička organizacija, politička ili ekonomska – ne može da zameni taj lični napor i prolazak kroz sve krize koje podrazumevaju obnova sopstvene ljudskosti i stvaranje drugačijih odnosa s bližnjima. Vezivanje za te spoljašnje faktore, od kojih se očekuje da nešto promene bez tog ličnog, etičkog napora u obnovi ljudskog elementa – osim pukog izbora neke gotove opcije, makar to bila i neka kritička ili revolucionarna platforma – može da ima samo one ishode koje smo toliko puta videli: nove tiranije, duboka razočaranja, cinizam, odustajanje ili čak prelazak na suprotnu stranu. Najzad, ako je nekim opozicionarima, ne samo anarhistima, već toliko stalo do “promene odozdo”, ako je “odozdo” za njih čak ključna reč, zašto tako glatko preskaču tu unutrašnju ravan, od koje nema ništa osnovnije? Sve to bi trebalo da je očigledno, samo što, nažalost, nije.

Isti stari mi, hoće nešto novo. Nemoguće. Nije reč o nekom solipsističkom “radu na sebi” već o aktivnom, bezuslovnom bacanju u sebe i sve svoje žive veze sa svetom – ja sam sve ono što me se tiče – i to ne zbog “promene sveta”, nego da bi život svakog od nas, ako nam je do toga još stalo, poprimio drugačiju boju i ukus. To je presudno, zato što budi za apetit za još, koji onda ne mogu da zadovolje nikakva sledovanja brendirane materije i “prava” – samo potpuno iščezavanje ovog apsurdnog režima. Moramo početi da se ponašamo drugačije, prema samima sebi i jedni prema drugima, ne samo tako što ćemo mnogo više paziti jedni na druge i pomagati se, nego i tako što ćemo isprobavati nove odnose, nove oblike života i ponašanja, uprkos uslovima koji na svaki način blokiraju takvu orijentaciju. To, uzgred, znači da su sukobi zagarantovani, ali, ovog puta, s naše strane, s drugačijih, mnogo ličnijih i zato jačih pozicija.

To bi trebalo da bude naše novo formativno iskustvo. Ne možemo ostati iste stare mrcine i pričati o nečemu novom, na osnovu čisto racionalnog (zapravo samo deklarativnog) izbora neke ideološke platforme – naročito ne o zajednici, solidarnosti, autonomiji, disanju punim plućima, slobodnom letu, bez ovih tiranskih pritisaka i imperativa. To nas onda može povesti i dalje, pogledajmo gde. A ni svet, s takvim ljudima, ne bi mogao da ostane isti. Ali, manimo “svet”; to ionako ne postoji; ne živimo u nekakvom “svetu” već u konkretnim ljudskim svetovima. Prema tome, držimo se onoga što se dešava s nama, sa onim konkretnim nama, baš onima koji žive u ovom trenutku i za koje, evo, sviće još jedan novi dan. Šta ćemo uraditi s njim? To je pravo političko pitanje.

Kao što je Majster Ekhart, srednjovekovni mistik i Landauerov najdraži učitelj, imao običaj da kaže na kraju svojih meditacija: “Nije neophodno da aktivisti ovo shvate.”

Ovo je prvi novi prevod Landauera posle onog malog izbora tekstova i odlomaka (u stvari, samo jedan tekst i nekoliko odlomaka) iz 2011. Nadam se da će se to nastaviti, možda već uskoro.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[blok45-lista] Letnji žurnal

(Žurnal Anarhije Blok 45 uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu:

1. Mala pauza
2. Nekoliko novih tekstova i bukleta (Salins, Hana Heh, Zerzan, Perlman, Pazolini, Ilič)
3. Odjavna špica

„Šansa fašizma – i to ne poslednja – jeste u tome što ga protivnici dočekuju u ime napretka kao istorijske norme. Čuđenje zbog toga što su stvari koje doživljavamo ‘još uvek’ moguće u dvadesetom veku (XXI), nije filozofsko… Sposobnošću da iz prošlosti raspiri iskru nade obdaren je samo onaj istoričar koji dobro zna da ni mrtvi neće biti sigurni pred neprijateljem, ako pobedi. A taj neprijatelj nije prestao da pobeđuje.“ — Valter Benjamin, O shvatanju istorije, 1940 (teze VIII I VII)

Sticajem okolnosti, baš nekako posle onog Prvog maja u Gavezu (ode imate nekoliko fotki, otprilike na sredini albuma sa bukletima), zaista idiličnog, i spaljivanja ljudi u Odesi odmah sutradan, što je bilo prvo od čega sam zanemeo, krenuli su razni maleri, kod mene lično, zbog čega je došlo do prekida u emitovanju žurnala. Ništa tragično, ali opet havarija, u nekoliko strateški važnih horoskopskih rubrika. Onda sam i sam produžio tu neplaniranu pauzu, čisto da malo vidim koji su realni dometi svega ovoga, i kako dalje, s obzirom na probleme koji su tu počeli da se gomilaju. Još gledam na šta će to izaći, a do nekog novog obrta, tu je nešto novih knjiga i tekstova, koji su se nakupili u međuvremenu.

1. Prvo nešto o čemu je već bilo reči, iako je, avaj, uobičajena najava izostala: nova knjiga, Maršal Salins, “Zapadnjačka iluzija o ljudskoj prirodi” (štampano izdanje), s prilično dugačkim podnaslovom, koji u celini glasi:

“…sa osvrtom na dugu istoriju hijerarhije, jednakosti i sublimacije anarhije na Zapadu i uporednim zapažanjima o drugačijim shvatanjima ljudskog stanja”

Kraj i tačka. Ali, iako opširnije najave nije bilo, tu je predgovor, koji možete da vidite odmah. Da je sreće, ta knjiga bi se čitala kao la Boesijeva “Rasprava o dobrovoljnom ropstvu”. Ne zbog tematske sličnosti, već kao jednako temeljan tekst za svakog ko želi da sazna nešto više o naopakoj istoriji i karakteru političke filozofije našeg sveta – … sa “uporednim zapažanjima o drugačijim shvatanjima ljudskog stanja”. Taj stalno otvoreni pogled ka drugačijim ljudskim iskustvima i perspektivama donosi onaj presudni, oslobađajući obrt. Najsnažnija preporuka.

sahlins-2014

2. Hannah Höch (Hana Heh), “Berlinska DADA: 1917–1925: Razgovor sa Eduardom Roditijem” (1959)

Jedan od najboljih dokumenata o berlinskoj dadi, iz prve ruke. Time je, opet praktično bez najave, osim u jednom slučaju, broj bukleta posvećenih berlinskoj dadi naglo porastao na fantastičnih 4.

Naime, pored manifesta koji sam posebno najavio, “Šta je dadaizam i koji su njegovi ciljevi u Nemačkoj?”, sada su tu i

Richard Huelsenbeck (Rihard Hilzenbek), “Dadaistički manifest” (1918)

i Raoul Hausmann, “Povratak objektivnosti u umetnost” (1920), njegov prilog za Hilzenbekov Dada Almanah, prvu veliku antologiju dade, iz 1920.

Razgovor sa Hanom Heh je najduži tekst iz te male serije, i mada ne pokriva neke važne detalje i ličnosti iz te priče (što je više do Roditija, koji je postavljao pitanja, nego do Hane), opet mi je bio neodoljiv. Nemojte očekivati ništa slično Arpu, on jedan i neponovljiv, ali ovo je i dalje dada, u jednom od svoja dva najvažnija izdanja (Cirih-Berlin).

dada-berlin-2014

3. John Zerzan, “Brže! Doba ubrzanja” (2014)

Zerzanov novi tekst, negde iz polovine maja. Više članak, nego esej, skretanje pažnje na dalju degradaciju samog iskustva, u sve posredovanijoj i ubrzanijoj stvarnosti.

4. Fredy Perlman, “Mašina protiv vrta: Dva eseja o američkoj književnosti i kulturi” (1985)

Ovo sam započeo nešto ranije, prevođenje je potrajalo, pošto je tekst prilično dugačak i zahtevan, ali to je već bio religiozni doživljaj. Poslednji Fredijev esej, meni posebno drag; inače volim kad se o nekim stvarima priča baš iz tog ugla, na primeru nekih knjiga (Hotorn, Melvil, Toro, itd.) i širih kulturnih tokova. To je ono zbog čega tekst nekima možda neće biti zanimljiv, jer im pisci koje Perlman tu brani od preotimanja ne znače ništa, ali esej nije književni već u stopu prati Fredijeve preokupacije iz knjige “Against His-Story, Against Leviathan” i eseja “Stalna privlačnost nacionalizma”.

perlman-zerzan-2014

5. Ivan Illich, “Jedan pogled: Razgovor sa Žan-Mari Domenakom” (1972, dokumetarni film, 51 min. + transkript)

Ilič iz svoje, recimo, zrele rane faze, dok je još polagao neke nade u reforme odozgo, iako je i tada, kao i uvek, navijao samo za ono odozdo. Ovaj razgovor pokriva razne teme, malo krivuda, nit se ponekad gubi, delom i zbog Iličevog francuskog, ali opet vas drži prikovanim za sebe, od početka do kraja. Treba videti i Iliča dok priča. Titl nisam uradio, jer snimak već ima “tvrdi” engleski titl, ali tu je kompletan transkript. Još jednom se zahvaljujem Martiju, koji mi je poslao engleski prevod (s naznačenim greškama; srećom, imao sam i francusku verziju).

illich-domenach-1972

6. Pier Paolo Pasolini, “Oblik grada”, dokumentarni film, 1973 (1974, 16 min. + transkript i buklet)

Pazolini se ovde ne udubljuje u pitanje grada kao takvog, u ono što ga čini klopkom, u svakom izdanju, ali opet skreće pažnju na ono što nam preko grada – njegovog nemilosrdnog uništavanja, koje opažamo kao poružnjavanje ili promene lišene svakog temelja u pučkoj istoriji i ljudskim obzirima – poručuju vlast i njeni eksperti. To je protest protiv tog PREZIRA, koji nam ti skotovi stalno bacaju u lice. Takođe, Pazolinijeva borba za poslednje draži tog čudnog okruženja, kao i neke naše ovde, nije prevashodno borba za lepši izgled ovog radnog logora, već otpor samom jezgru vladajuće paradigme, njenim ciljevima, njenim ekonomskim i tehničkim imperativima. I zato, u samom gradu, u kojem smo zatečeni i formirani – u gradu kao polaznoj tački ka drugačijem životu, ne kao sudbini – briga za sve ono što u tom ambijentu nije vođeno ekonomskim interesom ima svoj potencijal. Mali, skroman prilog, ali ogromna tema. Meni je, iz više razloga, bio vrlo dirljiv. Na kraju, ima hrabrosti da prizna da smo u tim stvarima nemoćni. Većina ljudi veruje u “vrednosti” u čije se ime sve to radi, očekuje nešto od cele te dinamike. To se ne može zaustaviti, makar ne direktno. Ali, sam stav, čak i o onome spram čega smo, privremeno ili apsolutno, nemoćni, izražavanje tog stava i istrajavanje u njemu, podiže novu, ljudsku barikadu i pruža osnov za komunikaciju u svakodnevnim pokušajima da se životu vrate ukus, draž, smisao. Film je sasvim kratak, tek skretanje pažnje, ali to su neka razmišljanja na koja može da navede.

pasolini-oblik-grada-1973

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

http://anarhija-blok45.net1zen.com/